Theravāda budističko društvo
Download PDF

Životinje u budističkoj umetnosti

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Životinje su igrale važnu ulogu u nekoliko događaju u životu i istorijskog i mitskog Bude. Obično je njihova uloga sporedna: beli slon u snu Mahamaye ili pastuv Khantaka koji mladog princa Siddhatthu odnosi iz doma u noć. Ali u nekoliko drugih slučajeva one su imale važniju ulogu – princ Siddhattha spašava divlju gusku iz ruku Devadatthe, o Budi se stara slon (i majmun, prema priči u Komentarima) tokom njegovog boravka u Parileyya šumi, kao i smirivanje pobesnelog slona Nalagirija.

Ova poslednja priča bila je omiljena tema umetnika i njeni najraniji prikazi mogu se naći na medaljonu ugrađenom u ogradu stupe u Amaravatiju (II vek). Skulptor nam pokazuje slona kako se prvo propinje, a onda klanja Budi, što u nama stvara utisak pokreta. Realistično prikazani uplašeni gledaoci unaokolo doprinose dramatičnosti scene. Sledeća slika prikazuje fragment reljefa iz IV veka pronađen u Gandhari, na kojem Buda tapše Nalagirinu glavu, što je takođe pomenuto i u priči ispričanoj u Tipitaki. Isto tako su u tekstu pomenuti ljudi koji sve to posmatraju sa balkona. Treća slika jeste ilustracija istog događaja, ali preuzeta iz tajlandskog rukopisa iz XIX veka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prema Mahaparinibbana sutti, neki od onih koji su se nalazili oko Budinog odra briznuli su u plač u trenutku kad je on umro, dok su drugi ostali pribrani. Takvima se obično i prikazuju svedoci Budine smrti. Ali japanski umetnici su zbog nekog razloga u ovu scenu među one koji oplakuju često uključivali i životinje. Moguće je da je razlog to što se u mahayana Parinirvana sutri kaže da su „bića iz sva tri sveta plakala i naricala“ dok je Tathagata umirao. Ovo je umetnicima dalo priliku da upotrebe svu svoju veštinu i imaginaciju i naslikaju velik broj divnih i zanimljivih životinja. Prva slika niže je iz XVI veka (monoyama period). Naredna je uvećani deo sličnog prikaza parinibbane nastao otprilike u isto vreme. Jasno je da su umetnici uživali slikajući najraznovrsnija stvorenja, od stonoga do rakova i drugih mekušaca, uz nekoliko mitoloških zveri. Treća slika, sa tibetanske thangke, pokazuje dva snežna lava (gang shenge) kako oplakuju Budinu smrt.

 

Sem biografije samoga Bude, Đataka priče o njegovih prethodnim životima dugo su bile glavni izvor i kontakt sa Dhammom za mnoge budiste. Otuda, mnogo je prikaza iz Đataka u budističkoj umetnosti svih azijskih kultura i ta tradicija seže do samih početaka tih kultura. Tako prva slika ilustruje Mahakapi đataku (No.407), u kojoj kralj majmuna rizikuje svoj život, i na kraju ga gubi, da bi spasao svoju vojsku. Radi se o medaljonu sa Barhut stupe, koji datira iz oko 150. godine pre n.e. Budući da se radi o jednom od prvih primera budističke umetnosti, tretiranje teme je pomalo naivno i zbunjujuće, ali svako ko je upoznat sa pričom ipak odmah može da je prepozna. Alambusa đataka (No.523) priča o srni koja se zaljubljuje u asketu sa kojim deli šumu. Jednoga dana on se pomokrio u reku i zajedno sa mokraćom izbacio je i semenu tečnost. Srna je potom pila iz reke, zatrudnela i kasnije donela na svet dečaka. Blagi asketa prihvatio je dečaka kao svog sina i odgojio ga. Seksualna pustolovina dečaka i očev savet u vezi sa tim čine okosnicu ove priče. Tako su ovaj asketa, srna i dete prikazani na panelu iz severne Indije, koji datira iz IV-V veka. Ispod je slika iz Dunghuang pećine u zapadnoj Kini, nastala oko 450. godine i ona prikazuje scenu iz Nigrodhamiga đatake (No.12). U toj priči spremnost jelena da dâ život kako bi zaštitio svoje stado od čestih kraljevih lovačkih pohoda toliko je ganula kralja, da je potpuno odustao o lova i kasnije, na zahtev kralja jelena, potpuno zabrani lov u svom kraljevstvu. Poslednja slika je preuzeta iz jednog XIX-vekovnog tajlandskog rukopisa, a radi se o ilustraciji Vessantra đatake (No.574). Na njoj se vidi Vessantra na svom čudesnom slonu koji donosi kišu, a kojeg se sprema da dâ na poklon.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Buda je govorio o tome da postoji šest nivoa egzistencije, od kojih je jedan životinjski svet (tiraććhana yoni). Svi ti nivoi zajedno čine samsaru, neprekidni proces rođenja i umiranja. Indijski umetnici ilustrovali su ovo učenje u vidu okruglog dijagrama, sa šest segmenata, svaki za po jedan nivo. Samo je jedan ovakav prikaz, i to fragmentaran, sačuvan u Indiji, ali su oni postali uobičajeni na Tibetu, gde su njima oslikavani ulazi većine hramova. Prikaz životinjskog sveta nam obično nudi različite životinje, domaće i divlje, stvarne i mitološke. Ovo je jedna tipična slika sveta životinja, sa jedne savremene tibetanske tangke.

 

 

Kao i u drugim tradicijama, i budisti su za pojedine životinje smatrali da simbolizuju određene stvari: na primer, lav dostojanstvo i hrabrost, majmun nedisciplinovan um, divlja guska nevezivanje, a slon strpljivost i postojanost. Takođe su životinje uključivali u svoje priče. Jedan takav primer je povest o tome kako su se tri životinje udružile da dostignu cilj koji nijedna od njih pojedinačno to nije bila u stanju. I kako su na kraju postale i prijatelji. Ova priča je pronađena jedino u Butanu, iako je sasvim moguće da se radi o lokalnoj razradi Đatake broj 37. Zatim, životinjski simbol iz Kine i Japana, koji je verovatno budističkog porekla, jesu tri mudra majmuna, danas poznati u čitavom svetu. Najčuveniji i najljupkiji primer ovih životinja koje ne čuju ono što je loše, ne govore loše i ne vide loše može se naći pod svodovima Toshogu hrama u gradu Nikko, a isklesane su u XVII veku, kada je i čitav hram podignut.

Korišćenje životinja kao dekorativnih elemenata u budističkoj umetnosti i arhitekturi uobičajeno je u svim tradicijama. Jedan od mnoštva primera jeste procesija životinja kojima su drevni Šrilankanci ukrašavali polukružne stepenice (patika) svojih hramova. Korišćene su mnoge životinje i u različitim kombinacijama, ali je možda najuobičajenija ona koju čine slonovi, konji, lavovi i bikovi. Slonovi na tim stepenicama, kao i na mnogim drugim mestima u šrilankanskoj umetnosti, oslikani su vrlo realistično. Primer dat niže je iz Anuradhapure i datira iz IX veka. Ispod reda životinja je red divljih gusaka (hamsa), sa cvetnim pupoljcima u kljunovima, što je motiv koji poreklo vodi iz Indije.

Jedan od budističkih spomenika koji prikazuje mnoge životinje, stvarne i mitološke, u različitim ulogama, kao akteri Budine biografije, simboli, dekorativni elementi i u ilustracijama Đataka priča – jeste i velika stupa u Sančiju, ogromni depo budističke umetnosti. Niže je dan mali izbor takvih dela: