Theravāda budističko društvo

Šravasti Dhammika

Gej tragedija

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


S vremena na vreme kontaktira me neko, obično mladić, ali i stariji čovek ili žena, i posle nekoliko minuta okolišanja i neobaveznog razgovora, pređe na svoje glavno pitanje: kakav je stav budizma prema homoseksualnosti. Na to im kažem da namerno učinjena dela (kamma) modifikuju našu svest i da naša kamma uslovljava našu budućnost. Pozitivna namerno učinjena dela imaju pozitivan efekat (vipaka), a negativna namerno učinjena dela imaju negativan efekat. Seksualni čin motivisan uobičajenim namerama, osećajima i emocijama kakve postoje između dvoje ljudi koji se vole imaće pozitivan efekat i ne znače kršenje trećeg pravilo morala, bilo da se radi o homoseksualnoj ili heteroseksualnoj vezi. Ovu činjenicu potkrepljujem obično rečima da se budistička etika vezana za seks prvenstveno zanima za motive koji stoje iza našeg seksualnog ponašanja, a nikako za pol našeg partnera. Pošto je to tako, ako dvoje ljudi istog pola ljubav jednog prema drugom iskazuju kroz fizički kontakt, nema razloga zašto bi se time stvorena kamma u bilo čemu razlikovala od situacije kada isto to rade dve osobe različitog pola. Pošto sve to ispričam, pokušam da promenim temu razgovora, ne zato što me je sramota da govorim o homoseksualnosti, već zato što ne volim osvetljavanje Dhamma samo iz jednog ugla. Međutim, pre nekoliko godina imao sam jedan susret koji mi je vrlo jasno pokazao da bi ovakvim pitanjima koje dobijam o homoseksualnosti, bilo od samih gej osoba ili njihovih porodica, trebalo da posvetim mnogo više pažnje. Koliko god to pitanje za mene bilo teorijsko ili marginalno, gotovo je sigurno da ima izuzetnu važnost za one koji takva pitanja postavljaju.

Mladić po imenu Džulijan nazvao me je i pitao da li bi mogao da dođe, kako bismo razgovarali o budizmu. Složio sam se i određenog dana i časa on je bio pred mojim vratima. Ispostavilo se da je Džulijan dvadesetogodišnjak, sitne građe i lepih crta lica. Bio je negovan i lepo obučen. Počeo je sa nekoliko opštih pitanja o budizmu, ali sam osećao da to nije ono što ga zaista interesuje. Konačno i to pitanje je došlo: „Poštovani, može li gej osoba da bude dobar budista?“ Odgovorio sam mu na uobičajen način, ali je uskoro postalo očigledno da ga to nije zadovoljilo. Neprekidno mi je upadao u reč i izražavao sumnju u ono što sam govorio. Odgovorio sam na sve njegove primedbe, ali i dalje nije bio uveren u to što sam mu rekao. Stigavši na kraj i bez ideje šta bih mu još mogao reći, upitao sam ga da li je on gej. Porumeneo je, nakašljao se i rekao mi da jeste. Potom mi je ispričao svoju priču. Od rane mladosti primetio je da ga privlače drugi dečaci i posebno se zanimao za žensku odeću. Zgrožen tim osećanjima, držao ih je pod strogom kontrolom. Pre godinu dana, dok je bio u vojsci, sreo je jednog drugog vojnika koji je takođe gej i od tada su bili u vezi, iako opterećenoj osećajem krivice i pomnim skrivanjem. Jednom ili dvaput mesečno skupili bi pare i iznajmili sobu u hotelu. On bi se obukao kao žensko, našminkao i proveli bi noć zajedno. Barem što se tiče Džulijana, potom bi usledili dani gnušanja nad samim sobom i čvrste odluke da to više neće ponoviti. Pošto mi je sve to ispričao, oborio je glavu i rekao: „To mora biti pogrešno“. „Pa“, rekoh mu, „nekim ljudima bi to izgledalo čudno. Ali iz budističke perspektive zaista ne mogu da vidim da tu ima nečeg posebno štetnog. Zadovoljavanje seksualnog nagona je savršeno prirodna i prihvatljiva stvar ako ne uključuje preljubu ili povređivanje drugih. Konflikt koji si u sebi stvorio mrzeći potpuno benigna osećanja povređuje te daleko više nego što bi to ikada mogla činjenica da si gej. Nema razloga zašto ne bi mogao da u sebi neguješ pravila vrline – poštovanje života, svojine i seksualnih osećanja drugih, njihovo pravo da znaju istinu i čuvanje svog uma podalje od supstanci koje ga pomućuju – a da u isto vreme budeš gej.“ Ćutao je, ali sam video da još uvek nije u stanju da stiša svoje sumnje. Tokom naredna dva meseca Džulijan me je posetio još dva puta i naši razgovori ticali su se Dhamme uopšte, mada smo prelazili i istu onu teritoriju vezanu za homoseksualnost, ali sa prilično istim rezultatom.

Zatim, pošto nisam čuo ni glasa od njega tokom šest meseci, javio mi se telefonom. Rekao mi je da je u gradu bio čuveni tajvanski monah, održao seriju predavanja i da je uspeo da sa njim porazgovara svega nekoliko minuta. Postavio mu je isto pitanje kao i meni, a ovaj mu je odgovorio da je homoseksualnost prljava, zla stvar i da se homoseksualci preporađaju u najnižem od čistilišta, gde se kuvaju u izmetu eonima. Džulijan mi je ovo ispričao gotovo trijumfalnim tonom, naizgled radostan što je dokazao da nisam u pravu ili da je našao nekoga ko se slaže sa njegovim stavom. Pitao sam ga šta mu je još rekao taj poštovani monah. „Ništa“, odgovorio je. „Išao je negde i imao je na raspolaganju svega nekoliko minuta.“ Koliko često mi se isto to dogodilo? Rekao bih zainteresovanome nešto o budizmu za šta sam znao da jeste utemeljeno, smisleno i u skladu sa Tipitakom, a on ode nekom drugom monahu, koji mu kaže upravo suprotno, a ovaj ponovo dođe kod mene i zatraži da mu objasnim ovakvu anomaliju. Tako se nađem u situaciji da kažem ili da taj monah ne zna o čemu priča (što je čest slučaj) ili da se ugrizem za jezik, oćutim i pustim osobu da ode sa još jednom iskrivljenom idejom ili sujeverjem, misleći da upravo to jeste Dhamma. Koliko često? Vrlo često! I u većini slučajeva to je donosilo samo frustraciju. U ovome je imalo tragične posledice.

„Vidi, Džulijane“, rekoh mu, „pitao si me šta budizam ima da kaže o homoseksualnost i ja sam ti odgovorio na osnovu svog 20-godišnjeg proučavanja budističkih tekstova i promišljanja različitih pitanja u svetlu Budine Dhamme. Ne znam šta više da kažem.“ Doda sam da ukoliko bude želeo da porazgovaramo, dobro je došao u svako vreme i na tome se završilo.

Četiri dana kasnije prelistavao sam novine i za oko mi je zapao člančić na osmoj strani. Naslov je bio „Telo muškarca pronađeno u parku“. Preleteo sam letimično preko teksta i već sam se spremao da okrenem stranu, kad mi se pogled zaustavio na imenu Džulijan. Istog trenutka moje polje pažnje se potpuno suzilo. Pročitao sam deo u kojem je bilo njegovo ime i bio siguran da je Džulijan koji je bio kod mene. Onda sam pročitao čitav članak. Pre četiri dana, možda tek nekoliko sati pošto smo se čuli telefonom, Džulijan je kasno uveče otišao u park u centru Singapura, uzeo veliku količinu pilula za spavanje i sledeće jutro su ga našli mrtvog. U džepu mu je bila poslednja poruka, ali se u članku nije navodio njen sadržaj. Bio sam slomljen od bola. Pomisao na njega kako leži tamo potpuno sam, gadi se samoga sebe i u takvo očajanju da je spreman da digne ruku na sebe nagnala mi je suze na oči. Ali uskoro se sa tom tugom pomešao i bes i rastao sve dok je nije potpuno zamenio. Video sam sliku tog tajvanskog monaha kako nehajno izgovara svoje neznalačko i na kraju ubistveno mišljenje, pre nego što je odjurio na neko drugo mesto da održi propoved o saosećanju ili da primi priznanja okupljenih. Toliko sam se ražestio da sam bio rešio da mu napišem pismo i kažem za šta je odgovoran. Potom sam shvatio da bi to verovatno bilo gubljenje vremena. Verovatno se ne bi ni setio da je razgovarao sa Džulijanom.

Meni lično se čini da bi se većina racionalnih ljudi složila da je seks bez ljubavi prilično neprivlačna stvar. U fizičkom smislu, to je ne mnogo više od „razmene tečnosti“, kako to na delikatan način opisuje literatura namenjena podizanju svesti o opasnosti od AIDS-a. Ono što seks izdiže iznad nivoa razmene tečnosti jesu motivi i emocije koje stoje iza njega – zaljubljenost, nežnost, želja da se daje i prima, veza zajedništva, čak zabava. Ovo se dobro uklapa u čuvenu Budinu rečenicu: „Kažem vam, namera jeste kamma“. Je li ubadanje nekog nožem pozitivan ili negativan postupak? Zavisi! Ako taj nož drži razjarena, nasilna osoba, verovatno će biti negativan. Ako ga drži hirurg i obavlja operaciju da nekome spase život, svakako je pozitivan. Iz budističke perspektive, seksualna aktivnost se ne procenjuje primarno na osnovu seksa ljudi koji u njoj učestvuju, diktata kodeksa ponašanja formulisanog u kamenom dobu, niti da li je potpisan neki pravni dokument, već na osnovu psiholoških komponenti. Homoseksualci su sposobni da žele i osećaju ljubav i naklonost prema svojim partnerima isto onoliko koliko i heteroseksualci i tamo gde ima ovakvih emocija, homoseksualni seks je prihvatljiv isto koliko i heteroseksualni.

Ovo je jednostavna i logična istina, u skladu sa budističkim učenjem, ali okolnosti su bile takve da nisam bio u stanju da pomognem Džulijanu da je uvidi. Čitavo njegovo iskustvo govorilo mu je da biti privučen ljudima istog pola jeste pogrešno. Ljudi oko njega su uvek osuđivali homoseksualnost i podsmevali se gejevima. Zakon (u Singapuru) govorio mu je da je homoseksualnost toliko gnusna da mora biti kažnjena sa 10 godina u zatvoru, više nego ubistvo čoveka. Znao je da je religijski učitelji, hrišćanski, muslimanski, čak neki budistički, smatraju tolikim zlo da će imati užasne posledice i u zagrobnom životu. Sve te osude i neznanje sprečili su ga da čuje blage, razumne i saosećajne Budine reči. Umesto toga, donelo mu je nemerljivu patnju i na kraju navelo na samoubistvo.

Setio sam se Džulijana, jer sam pre tri nedelje predstavljao budizam na seminaru o religiji i homoseksualnosti na katoličkom džunior koledžu (Hej! Kakva promena za katoličke koledže!) Pretpostavljao sam da među 800 slušalaca u publici postoji i određen broj homoseksualaca, koji se možda bore da razumeju svoja osećanja. Znajući da ono što kažem može delom uticati na to hoće li ono izrasti u srećne i dobro prilagođene ili u osobe koje su razdirane osećajem krivice i mržnje prema sebi, uložio sam veliki trud da dobro objasnim budistički stav prema homoseksualnosti.