Theravāda budističko društvo
Download PDF

Luda mudrost ili tek ludost?

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Chogyam TrungpaLuda mudrost (yeshe cholba) jeste pojam u tibetanskom budizmu kojim se tvrdi da učitelj dostigao onaj nivo razvoja kada se njegovo ponašanje drugim čini krajnje nekonvencionalnim ili čak nemoralnim, a da on takvo ponašanje koristi da prodrma ili šokira svoje učenike i povede ih ka višim nivoima duhovnosti. Nešto slično postojalo je i u drugim religijama. „Budala Hrista radi“, kako je opisano u Novom zavetu (1. poslanica Korinćanima, 1.18; 3,19; 4.10) i klovnovski, ali mudri lik Či Konga u kineskoj budističkoj/taoističkoj tradiciji bili bi primeri za ovo. Ima čak tvrdnji da se ovako nešto može pronaći i u Tipitaki. Strofa 501 u Theragathi kaže:

“Kod zdravih očiju kao da je slep, kod zdrava sluha kao da je gluv,
kod oštra uma kao da je tup, u punoj snazi kao nemoćan kad mu se čini umesno.”

Takođe, Buda kaže da ako ne uzvratite na bes drugoga, oni koji ne razumeju Dhammu misliće da ste bala, tj. budala (SN I.162).

Međutim, onaj čiju je nevinu i jednostavnu svetost drugi ne razumeju i većina joj se izruguje jeste jedna stvar. Ali rečit, mudar učitelj koji oštroumno objašnjava i opravdava svoje nekonvencionalne ili nesmotrene posutpke je nešto sasvim drugo. Najpoznatiji eksponent lude mudrosti u novije vreme bio je Chogyam Trungpa. Iako je Trungpa očigledno bio dinamična i briljantna individua, od svog života načinio je haos, i to uz pomoć provokativnog seksualnog ponašanja, droga i alkohola, te tako izazvao velike patnje i drugima.

Ideja lude mudrosti stavlja nas pred nekoliko ozbiljnih problema, barem što se budizma tiče. Ona čini nevidljivom granicu između moralnog i nemoralnog. Ona budi sumnju da oni koji je koriste nisu uistinu mudri, već samo pokušavaju da racionalizuju ili nađu izgovor za ponašanje koje bi u drugom kontekstu bilo neprihvatljivo, nemoralno ili čak kriminalno. Ona vodi do hipokrizije utoliko što zagovornici lude mudrosti poput Trungpe insistiraju da njihovi učenici ne treba da ih podražavaju. U Trungpinom slučaju, u jednom trenutku, kada je njegov alkoholizam postao zaista ozbiljan, on je dobrovoljno otišao na kliniku za odvikavanje od alkohola kako bi se oporavio. Zanimljivo je da on umesto toga nije primenio na samome sebi sve one navodno moćne meditativne i psihološke tehnike kojima je podučavao druge. Svakako da već sama ta činjenica budi neke sumnje oko legitimnosti ideje lude mudrosti. Ali, po meni, najozbiljniji problem sa tom idejom jeste njezino oslanjanje na pretpostavku da je učitelj ipso facto probuđen ili barem duhovno izuzetno razvijen. Ova pretpostavka se bazira isključivo na prihvatanju određenih verovanja; na primer, u tibetanskoj tradiciji, da je učitelj navodno reinkarnacija nekog od velikih učitelja iz prošlosti. U Indiji to je tradicionalno verovanje da gurui imaju mistične moći i da je za naše duhovno napredovanje neophodno da im se potpuno predamo. Kao i svaka druga ovakva pretpostavka i tvrdnja, i ove nije dopušteno kritički razmatrati, već ih samo prihvatiti kroz slepu veru.