Theravāda budističko društvo

Šravasti Dhammika

Prepreke u meditaciji i zadubljenja


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Čim počnemo da vežbamo meditaciju na dah ili neku drugu vrstu, počnemo da primećujemo ometajuće misli. Buda je te misli i emocije koje uz njih idu sabrao u pet kategorija: želja za čulnim zadovoljstvima (kammaććhanda), zlovolja (vyapada), tromost i pospanost (thina-middha), uznemirenost i briga (uddhaćća-kukkućća) i sumnja (vićikiććha). Tih pet prepreka ne samo da ometaju meditaciju, one su takođe osnovni uzrok velikog dela psiholoških problema, tako da suočavanje sa njima može koristiti kako našem svakodnevnom, tako i duhovnom boljitku (AN III,63). Buda je rekao da te prepreke „izazivaju slepilo, zavode na stranputicu i uvećavaju našu patnju“ (SN V,111). Takođe je istakao da kada ih oslabimo, um postaje „gibak, prilagodljiv, pogodan za vežbanje i blistav“ (SN V,92). Biti od njih oslobođen, makar i privremeno, omogućuje „prijatnosti da se javi; iz prijatnosti dolazi radost, kada smo radosti, telo se smiruje, smireno telo stvara sreću, a um koji je srećan postaje skoncentrisan“ (DN I,74). Navalu ometajućih misli tokom meditacije moguće je oslabiti i u Vitakkasanthana sutti (MN 20) Buda preporučuje nekoliko načina za to: zamena uznemirujućih misli neutralnim, razmatranje štete koju donose takve misli, ignorisanje i njihovo presecanje snagom uma itd. Međutim, ove prepreka bivaju osnažene našim postupcima kada ne meditiramo i otuda najbolji način da se sa njima nosimo jeste da unesemo promene u način na koji živimo. Ako sledimo pet pravila morala, ne tragamo neprekidno za sve jačom stimulacijom čula, strpljivi smo sa samim sobom i provodimo neko vreme u tišini, sve to može da nam pomogne. A onda, kako uklanjamo ove prepreke, otvara se put za ono što se u budizmu zove đhane ili meditativna zadubljenja.

Originalno značenje reči đhana, na sanskritu dhyana, jeste „promišljati“ ili „duboko razmišljati“, iako je već u Budino vreme ono bilo promenjeno u bilo koje dublje meditativno postignuće. Buda je reč đhana iskoristio da označi faze kroz koje um prolazi kako napreduje od zbrkanosti ka potpunoj jasnoći. Iako je uočio četiri takva stupnja, njih ne treba shvatiti tako da su potpuno odvojeni i različiti. Umesto toga, jedno stanje teče ka i transformiše se u drugo, kako se različiti i sa njima povezani mentalnih fenomeni razvijaju ili slabe.

Prvi korak u dostizanju đhana jeste duga i redovna meditacija, do stupnja kada je pet prepreka oslabljeno ili privremeno uklonjeno. Tada se javlja stanje u kojem postoji „odvojenost od čulnih želja i štetnih stanja uma“ (vivićć’eva kamehi vivićća akusalehi dhammehi), gde se misli nastavljaju (savitakkam savićaram), iako su vrlo redukovane i uglavnom neutralne po svom sadržaju, i gde postoje suptilna, ali uočljiva radost i sreća (piti sukkha). Meditant tada „prožima, potpuno prožima, ispunjava i preplavi“ (abhisandeti, parisandeti, paripureti, parippharati) svoje telo tom radošću i srećom. Buda je ovo nazivao prvom đhanom. Ako nastavimo da negujemo ovo stanje, na kraju se misli sasvim zaustave (avitakkam avićaram), um se i bez napora fokusira (ćetaso ekodhibhavam) i doživljavamo duboki mir (ađđhattam sampasadanam), nastavljajući da telo prožimamo radošću i srećom. Ovo se naziva druga đhana. Vremenom, radost bledi (piti ća viraga), tako da u prvi plan izbijaju spokojstvo (upekha), kristalno jasna sabranost i svesnost (sati sampađañña), te doživljavamo onu sreću (sukha) koja je obično privilegija samo probuđenih. Ovo se naziva treća đhana. U četvrtoj i najvišoj đhani postajemo potpuno odvojeni od svakog fizičkog ili psihološkog zadovoljstva i bola (sukhassa ća pahana dukkhassa ća pahana pubb’eva somanassa domanassanam atthangama) i um je ispražnjen od svega izuzev krajnje čistog spokojstva i sabranosti (upekhasati parisuddhim, DN I,73-75).

Treba uočiti da tri glavne komponente đhana jesu pozitivni osećaj, sabranost i spokojstvo. Radost i sreća, koji se nastavljaju čak i kada meditant izađe iz stanja zadubljenja, pomažu da se razvežu emotivni čvorovi i zacele psihološke rane prošlosti, što pojednostavljuje naš um i daruje duboki osećaj zadovoljenosti. Sabranost omogućuje jasno, prodorno viđenje stvari, dok nas spokojstvo drži podalje od uplitanja u bilo šta. Meditant postaje nepomičan centar posmatranja, koji postepeno biva ispunjen mudrošću.