Theravāda budističko društvo

Plavi lotos

Šravasti Dhammika

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Reč je o sitnici, ali ja sam oduvek voleo sitnice. Zbog toga što su male, obično ih previđamo, ali kada su jednom uočene, one nam ponekad otkrivaju nešto interesantno, a ponekad i nešto važno. Sitnica o kojoj ovde govorim jeste plavi lotos. Lotosi raznih boja imaju vrlo istaknuto mesto u Tipitaki. Postoji barem sedam naziva za lotos na paliju: aravinda, bhisapuppha, kamala, paduma, pokkhara, pundarika i mulapuppha. Tako Milindapañha opisuje ovaj cvet kao „blistav, mek, privlačan, mirisan, omiljen, tražen, hvaljen, neuprljan ni vodom ni blatom, ukrašen laticama, tučkom i prašnicima, na koje često sleću pčele, a raste u studenoj, bistroj vodi“ (Mil. 361). Lotosi najbolje rastu u jezerima sa muljevitim dnom i kada u punoj zrelosti stvaraju divne cvetove koji se izdižu iznad vode. Ovu karakteristiku Buda je često pominjao, kao analogiju sa probuđenom osobom koja živi u svetu neznanja i žudnje, a ipak se izdiže iznad njega da bi postala čista i divna (Th. 700). Buda je takođe četo poredio kako vodene kapi lako skliznu sa listova lotosa, baš kao što probuđena osoba ostaje neokrznuta iskušenjima i mukama ovoga sveta (Dhp. 401).

Botaničko ime za lotos je Nelumbo necifera, ali ponekad se koristi I stariji naziv Nelumbium speciosum. Botaničari vole da jednoj biljci daju dva, tri, četiri, čak i više imena; to pomaže da se zbune neupućeni. Kao lotos, istoj porodici Nympheaceae pripada i vodeni ljiljan, Nymphaea lotus, a taj naziv naravno dodatno „zamućuje vodu“. Tako se lotos i vodeni ljiljan često brkaju, iako između ove dve biljke postoje upadljive razlike. Pre svega, lotos je mnogo veća biljka od vodenog ljiljana. Lotos ima zaobljene, konkavne latice, a vodeni ljiljan duge, uske i šiljaste. Listovi lotosa su poput male kupe, izgledaju mat i izdignuti su iznad vode, dok su kod vodenog ljiljana listovi ravni, sjajni i plutaju na površini vode. Krunica kod lotosa liči pomalo na izokrenutu kupu, gde su prašnici jasno vidljivi, dok su kod vodenog ljiljana zaklonjeni tučkom zlatno-žute boje.

Dakle, u čemu je smisao svega ovoga? Pa, smisao je u tome da u mnogim prevodima pali sutta imate rečenice poput ove: „Baš kao što u jezeru sa plavim, crvenim ili belim lotusima…“ (na primer Bhikkhu Bodhi: Zbirka govora srednje dužine, str. 261). Dakle problem je da plavi lotosi ne postoje. Plavi lotos je botanička himera. Takav cvet niti postoji, niti je ikada postojao. Lotosi mog ubiti beli ili ružičasti ili skoro crveni, ali nikada plavi. Međutim, vodeni ljiljani mogu biti plavi. U gore citiranom prevodu reč koja je prevedena kao plavi lotos je uppala, dok su ostale dve reči paduma i pundarika. Hindi reč za plavi vodeni ljiljan je uppal. Indijska budistička ikonografija obično (mada ne uvek) pravi jasnu razliku između ova dva cveta. Na gornjoj slici je Padmapani (Lotos u ruci) prikazan kako drži nešto što je sasvim sigurno lotos. Druga slika, na kojoj je Tara, pokazuje je sa onim što je nesumnjivo vodeni ljiljan. I na kraju, je li sve ovo toliko bitno? Ne, zapravo. Ali kao što već rekoh, ja jednostavno volim detalje.