Theravāda budističko društvo

Širenje Budine reči

Šravasti Dhammika


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Kao budista verujem da Dhamma ima jednu ogromnu prednost nad mnogim drugim filozofijama i ideologijama – istinita je. Ali sam takođe svestan da ima i nekoliko ozbiljnih nedostataka, prepreka i kamena spoticanja koji ometaju njezino razumevanje i širenje. Po meni, najozbiljniji od tih nedostataka jeste Tipitaka, sveti tekstovi. Novi zavet je dovoljno kratak da komotno može stati u prosečan džep. Slično tome, engleski prevod Korana bez arapskog teksta lako može biti štampan kao knjiga mekog poveza prosečne veličine. Nasuprot tome, engleski prevod Tipitake u izdanju Pali Text Society ima skoro 50 tomova. I eto primera gde veće ne znači nužno bolje. Tokom svojih monaških godina na Šri Lanki nikada nisam upoznao, niti čak čuo za nezaređenu osobu koja bi imala 5 ili 10 tomova sinhala Tipitake u svojoj kući, a kamoli kompletnu. I naravno, ako nemate knjigu redovno pri ruci, malo je verovatno da ste je pročitali.

Tu je zatim drugi problem – a to je prevod. Koliko god neverovatno zvučalo, prvi živi jezik na koji je Tipitaka bila prevedena nije bio burmanski ili sinhala, tajlandski ili kambodžanski, već engleski. Budističke zemlje imale su Tipitaku vekovima; obožavale su je, okivale u povez ukrašen draguljima, umotavale njezine tomove u svilu i brokat, stavljale ih u divno izrađene i dekorisane kovčege – ali je nisu preveli na narodni jezik. Ćulavamsa pominje da je jedan šrilankanski kralj dao da se Đatake prevedu na sinhaleški, ali je malo verovatno da je taj prevod bio dostupam širem krugu ljudi; verovatno je držan u biblioteci kraljevske palate.

Zanimljivo je primetiti da nedostupnost budističkih tekstova u drevna vremena čini se nije bila u vezi sa verovatnom činjenicom kako je većina ljudi bila nepismena. Postoje dokazi da su nekoliko vekova po nastanku budizma mnogi nezaređeni sledbenici imali pristup, čitali i poznavali sutte. evo nekoliko činjenica tome u prilog. Monasi bi trebalo da borave na jednom mestu tokom vasse, perioda monsuna. Ali Vinaya kaže da monah može napustiti svoje boravište ako čuje da se nezaređenom sledbeniku koji zna napamet neku suttu, a koju monah ne zna, približio smrtni čas; dopušteno mu je da ode i nauči suttu od tog laika.

Dakle, neki laici su morali znati dovoljno da i monasi nekad mogu učiti od njih. Natpisi na impresivnoj kamenoj ogradi oko stupe u Sančiju sadrže i imena donatora koji su finansirali tu ogradu. Neki od tih muškaraca i žena opisani su kao „znalac Tiptake“, „koji zna mnogo sutta“ i „dobro upućen u Nikayu“. Divyavadana, delo na sanskritu napisano u I ili II veku, opisuje grupu putujućih trgovaca koji ustaju rano ujutro da bi čitali sutte.

Takozvani Sigiriya natpisi ukazuju da su mnogi Sinhalezi različitih klasa i profesija ne samo bili u stanju da dobro čitaju i pišu, već i da znalački sastavljaju stihove. Ali u slučaju Šri Lanke nema dokaza da su ti ljudi imali pristup Tipitaki, koja je naravno čuvana na pali jeziku. Kako se približavala velika godišnjica Buddha Đayanti, ranih 50-ih sve su glasniji bili pozivi da se Tipitaka učini dostupnom i na narodnim jezicima. Ministarstva za religiju ili kulturu zemalja koje su slavile ovaj jubilej bacila su se na posao, ali čini se da je početni entuzijazam ubrzo splasnuo. Što se tiče Tipitake na sinhala jeziku, i 60 godina pošto je projekat započet, posao nije gotov. Ali sem ovog neobjašnjivog kašnjenja postoje i drugi problemi. Sinhala Tipitaka je veoma obimna, tako da bi čak i kupovina dva ili tri primerka bila izvan domašaja prosečne osobe. Zatim, tu je problem dostupnosti. I lično ne znam sinhala jezik, ali monasi koji ga znaju kažu mi da je jezik prevoda arhaičan i težak za razumevanje. Nekoliko monaha mi je u stvari reklo da im je lakše da čitaju pali tekst, nego da staromodni sinhala. No to nije sve! Čak i ako se pripremite da budete istrajni i izborite se sa razumevanjem napisanog, nije lako uopšte doći do primerka izdanja.

Do sada raspoložive tomove Tipitake moguće je nabaviti u samo dve ili tri prodavnice na celom ostrvu. Biblija je nadohvat ruke u svakoj hotelskoj sobi na Šri Lanki, ali pokušaj da dođete do Tipitake često ostaje samo pusta želja. Situacija nije mnogo drugačija ni u Mjanmaru, Tajlandu, Laosu i Kambodži. Tužna istina je dasem Dhammapade i knjižica koje sadrže Mangala suttu, Metta suttu, Sigalovada suttu i još nekoliko, hiljade drugih Budinih govora ostaju nepoznati prosečnom čitaocu. Čitava ta mudrost dostupna je tek uskoj eliti onih koji znaju pali, a to su monasi. Stvari su teške i za budiste na Zapadu. Tokom nekoliko poslednjih dekada američki monah Bhikkhu Bodhi preveo je kompletnu Mađđhima nikayu, Samyutta nikayu i Anguttara nikayu i to sasvim preciznim i razumljivim jezikom, dopunivši ih izvanrednim beleškama. Bio je to ogroman posao –  i obavio ga je jedan jedini monah! Što je takođe važno, svi ti prevodi dostupni su mnogim običnim knjižarama na Zapadu, kao i na Amazonu. I dobro se prodaju; budisti za Zapadu željni su da pročitaju šta je Buda govorio, a ne samo da slušaju o Dhammi kroz propovedi ili objašnjenja u sekundarnoj literaturi. Ostale knjige Tipitake preveli su Maurice Walsh, I. B. Horner, K. R. Norman i drugi i lako su dostupne

Postoji nekoliko stvari koje jednu religiju čine živom i zdravom, a jedna su sledbenici koji dobro poznaju svete tekstove. Buda je bio jasan u svojoj želji da svi njegovi učenici i sledbenici dobro poznaju Dhammu. U Mahaparinibbana sutti je tako rekao: „Neću umreti sve dok monasi, monahinje, nezaređeni sledbenici i sledbenice ne postanu duboko učeni, mudri i upućeni, pamte učenje, dobro poznaju glavna i sporedna učenja, ispunjeni vrlinom, znalci; sve dok nisu u stanju da učenje prenesu drugima, poduče ga, objave, učvrste, učine dostupnim, objasne i rastumače; sve dok nisu u stanju da pobiju pogrešna učenja koja drugi objavljuju i prošire uverljivo i oslobađajuću istinu.“

Šri Lanku krase stotine stupa i nove se podižu svako malo; ona je dom mnogobrojnih vihara; kompleksne religijske ceremonije, dopadljive za oko, organizuju se svake godine; predani ljudi daju novac za štampanje knjiga o Dhammi, koje se onda dele besplatno, a u njima su ponekad nekoliko već poznatih sutta. Ali kao da skoro niko ne razmišlja da s eogromna riznica Budinih reči otvori za prosečne muškarce i žene. Imajući u vidu ovako lošu situaciju, želeo bih da predložim nekoliko stvari koje bi je mogle popraviti.

Ćula Tipitaka

Izbor od nekoliko stotina sutta bio bi preveden na savremeni, svakodnevni sinhala jezik i štampan u jednom tomu. Pri tome bi prednost imali govori o temama koje su zanimljive običnom čoveku, to jest nezaređenima. tekst bi bio dodatno objašnjen beleškama, uz rečnik nepoznatih reči i detaljan registar. Ova zbirka nazvana Ćula Tipitaka ili Mala Tipitaka bi bila prodavana po proizvodnoj ceni ili ako je moguće bila bi besplatna; darežljivi donatori bi mogli da finansiraju njeno štampanje u znak sećanja na svoje preminule voljene. I što je vrlo važno, knjiga bi bila zaista lako dostupna. Svaka školska i mesna biblioteka bi imale po nekoliko primeraka. Zar to ne bi bilo divno, zar to ne bi bila istinska Dhamma-dana? Sem toga, ako bi se neko potrudio da takva Ćula Tipitaka bude prevedena na engleski, a primerci stajali u svakoj hotelskoj sobi, turisti koji dolaze ovamo bi se kući vraćali sa nečim vrednijim od fotografija i lepih sećanja. Neke od njih bi verovatno privukla Dhamma.

Budine reči

Treba priznati da mnoge sutte nisu lake za čitanje; neke su predugačke, često zbog većeg broja ponavljanja. Zato, zajedno sa Ćula Pitakom, trebalo bi štampati još jednu knjigu sa odlomcima sutta, birajući najbolje njihove delove. U takovom obliku knjiga bi mogla da sadrži daleko više materijala nego Ćula Tipitaka. Izuzev toga, ova knjiga bi trebalo da ima iste sve druge odlike.

Pre nekoliko decenija japanski industrijalac i predani budista osnovao je organizaciju Bukkya Dendo Kyokai, radi štampanja knjiga pod naslovom „Budino učenje“, slične ovakvoj kakvu predlažem. Ovaj projekat bio je izuzetno uspešan. Knjiga je divno urađena, na kvalitetnom papiru i sa dobrim povezom, a do sada je štampano preko 8 miliona primeraka. Prevedena je na 45 jezika i na raspolaganju je u hiljadama hotela širom sveta. Sem toga, knjiga je besplatna. Nažalost, uprkos svih ovih dostignuća, knjiga ima i nekoliko mana. Barem u engleskom izdanju, stil je konfuzan i nezgrapan, sistem beleški konfuzan, a uključivanje govora iz theravada i mahayana kanona ostavlja čitaoca pomalo u nedoumici šta je zapravo Dhamma. Ipak, ovaj projekat pokazuje šta se može uraditi. Ali isto tako predstavlja upozorenje da projekat koji predlažem treba uraditi uz pažljivo i realistično planiranje, odvagati sve opcije i neprekidno imati na umu krajnji cilj – učiniti Dhammu dostupnom, privlačnom i razumljivom prosečnom čoveku.