Theravāda budističko društvo

Šravasti Dhammika

Susret na Tibetu, 1950.


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Video sam ovu sliku mnogo puta do sada, ali pukim slučajem naleteo sam na nju na internetu pre neki dan. Ova fotografija pojavila su na koricama prvog engleskog izdanja čuvene knjige Heinricha Harrera Sedam godina na Tibetu, da bi se u kasnijim izdanjima našla na unutrašnjoj strani. Sam Harrer je govorio da je to najbolja fotografija koju je napravio na Tibetu. Snimljena je na krajnjem jugu Tibeta, u manastiru uz samu granicu sa Indijom, krajem 1950. ili početkom 1951. Kinezi su osvojili zemlju, a Dalaj lama i vlada čekali su da vide šta će se dogoditi i na kraju odlučili da beže. Tako je Dalaj lama sa svojom pratnjom otišao skroz na jug, gde je mogao da pregovara sa Kinezima i, ukoliko se pokaže nužnim, iskrade se preko granice u Indiju. U to vreme malo je vesti stizalo sa Tibeta, a milioni ljudi širom sveta slušali su radio program ne bi li čuli nešto o sudbini mladog „dobrog kralja“. Za Nehrua, bila je to prva spoljnopolitička kriza tokom njegove vladavine i na kraju on je izdao proglas, u kojem izražava nadu da će Tibet i Kina uspeti da na miran način reše svoje nesuglasice. Tibetanska monaška hijerarhija počinjala je da uviđa pogubne posledice svoje politike totalne izolacije, te ju je zahvatila panika, a i molitve Tari čini se nisu mnogo pomagale. No jedan čovek u Indiji pomislio je da može da pomogne u takvoj situaciji. Upravo pre proglašenja nezavisnosti, britanska vlada vratila je Indiji posmrtne ostatke Sariputte i Moggallane, koji su ležali u nekakvoj kutiji u Viktorija i Albert muzeju još od sredine XIX veka. Poštovani Mativalla Sangharatana iz indijskog Mahabodhi društva pitao je Nehrua da li bi indijska vlada dopustila delegaciji tog društva da ode na Tibet i pokaže ove svete relikvije Dalaj lami – kao blagoslov njemu lično i kao znak, doduše indirektan, da ljudi izvan Tibeta jesu svesni pogubne situacije u kojoj se nalazi njegov narod. Nehru se složio. Bez obaveštavanja kineske vlade koja bi, da je znala šta se sprema, sigurno besno protestvovala što stranci bez odobrenja prelaze na teritoriju „svete kineske otadžbine“, poštovani Sangharatana i njegova družina krenuše na put. Leteli su do Gauhatija, u Assamu, a onda kamionima, zatim na konjima, da bi na kraju uzjahali jakove kroz ono što se danas naziva Aranushal Pradesh, prešli na Tibet i kroz tri nedelje stigli u manastir u kojem su boravili Dalaj lama i njegova vlada. Skroz na levoj strani slike nalazi se šrilankanski monah sa naočarima i dlanovima sklopljenim u visini grudi. To je poštovani Sangharatana. Dalaj lama drži urnu sa posmrtnim ostacima Sariputte i Moggallane, koju mu je upravo predao poštovani Sangharatana.

Prvi put sam sreo poštovanog Sangharatanu (ako se dobro sećam) 1975. godine, a godinu dana kasnije postao sam samanera pod njegovim vođstvom i u njegovom manastiru u Sahet Mahetu (drevnom Savatthiju). Jednom sam ga pitao o toj njegovoj avanturi na Tibetu i ispričao mi je kompletnu priču. Posedovao je nekoliko vrlo zanimljivih fotografija koje je napravio tamo, ali su one sada verujem sve izgubljene. Pričao mi je kako ga je šokirao predeo na Tibetu, potpuno ogoljen, i koliko snažan utisak je na njega ostavio sam Dalaj lama i veličanstven i kompleksan protokol oko njega. Još jedna stvar koju je rekao mi se urezala u pamćenje zbog izraza lica koji je pri tome imao. Hiljade ljudi iz celog južnog Tibeta došlo je da vidi svoga kralja; on nikada ranije nije bio u tom delu zemlje, a mnogi od njih verovatno nikada nisu bili u Lasi. Kada se Dalaj lama pojavio pred gomilom, rekao mi je, gorostasni monasi sa bičevima krstarili su među ljudima i bičem udarali svakoga ko bi se usudio da podigne pogled ne bi li video živu svetinju. Poštovani Sangharatana nije imao naročito sentimentalan karakter i imao je vrlo malo vremena za ono što je nazivao „mućkom“ – rituale, čudesa, ljude koji tvrde da su probuđeni itd. No, kada sam ga pitao kako mu se učinio Dalaj lama, zaćutao je na nekoliko trenutaka, namestio naočare i onda vrlo tihim glasom rekao: „Buda“. Ponovo je zastao i onda dodao: „Tako je, bio je upravo onakav kako bih očekivao da Buda izgleda“.