Theravāda budističko društvo

Šravasti Dhammika

Kolektivna kamma


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Poslednjih decenija pojavile su se teorije i diskusije o nečemu što je nazvano kolektivna kamma. Termin je korišćen ne samo u popularnoj literaturi, već su ga povremeno koristili i psiholozi, terapeuti, sociolozi i druge profesije. Ako kolektivna kamma znači nešto poput koncepta kolektivne svesti kakav je zastupao Emil Dirkem, onda bi to bilo sasvim prihvatljivo. Pod kolektivnom svešću Dirkem je podrazumevao da veliki broj ljudi koji deli isti jezik, verovanja, običaje i istoriju može razmišljati i postupati na sličan način i osećati uzajamnu solidarnost. Kolektivna kamma, međutim, neprecizno shvaćena ili interpretirana je nešto sasvim drugačije. Ona je shvatanje da kamma osobe ili grupe osoba koje deluju na određen način može imati istu ili sličnu vipāku na neku drugu osobu ili grupu koja se nije tako ponašala. Poznati tibetanski učitelj Lati Rimpoche nedavno je tvrdio da je patnja Jevreja tokom holokausta bila posledica velikih nedela koje su počinili u prethodnim životima. Drugi su tvrdili da je krvavi režim crvenih Kmera bio isto tako kammička kazna za nedela Kambodžanaca iz prošlosti. Poslednja masovna tragedija protumačena kao primer kolektivne kamme bio je cunami 204. godine. U danima neposredno posle tragedije istaknuti singapurski monah je, prema izveštaju u lokalnim novinama, rekao da su većina žrtava cunamija bili ribari i da su tako bili kažnjeni za više decenija ubijanja riba.

Ništa slično ideji kolektivne kamme se ne može naći u Budinom učenju. U tradicionalnim leksikonima ne postoji pali i sanskritska reč za kolektivnu kammu. Ta ideja takođe ne postoji u kasnijim budističkim tekstovima. Međutim, u svojoj Abhidharmakośabhāsyi Vasubhandu ima jedan komentar koji se može tumačiti tako kao da sugeriše nešto slično kolektivnoj kammi. On kaže: "Kada su mnogi ljudi ujedinjeni u nameri da ubiju, bilo da je reč o ratu, lovu ili pljački, ko je kriv za ubistvo, ako samo jedan od njih ubije? Pošto se vojnici slažu u ostvarivanju istoga cilja, svi su krivi koliko i onaj koji ubija. Pošto imaju zajednički cilj, svi su krivi koliko i onaj među njima koji je ubica, jer jedan drugog podstrekuju, ne samo rečima, već i samom činjenicom da su se ujedinili u nameri da ubiju. Ali je li onaj ko je na silu doveden među vojnike takođe kriv? Svakako da jeste, sem ako u sebi nije doneo odluku: 'Čak ni da bih spasao sopstveni život, neću ubiti živo biće'." 8  

Ako Vasubhandu ovde zaista govori o kolektivnoj kammi, primer koji daje nisu suviše uverljiv. Razmotrimo ga pažljivo. Sve osobe koje se pominju u ovom primeru okupile su se sa zajedničkim negativnim ciljem i na taj način će svaka za sebe stvoriti izvesnu negativnu kammu, kako to s pravom tvrdi i Vasubhandu. Međutim, priroda i intenzitet njihovih individualnih namera mogu biti različiti. Neki su možda oduševljeni planom, drugi manje, a jedan ili dvoje mogu imati ozbiljne rezerve prema njemu. Sem toga, kammički "rezervoar" koji je svaka osoba za sebe stvorila prošlim delima je različit. Možda je neko od njih okoreli kriminalac, koji je već počinio niz zločina. Drugi može biti novajlija među kriminalcima, dok je treći u stvari dobar čovek, ali slab karakter kojeg prijatelji lako navedu na učini nešto loše. Uz takvo šarenilo motiva i prethodnih istorija, to kako će se svaki član bande osećati i delovati posle zločina će se vrlo verovatno razlikovati, u rasponu od okrutne satisfakcije, preko hladne indiferentnosti, do kajanja. Imajući sve te vrlo verovatne razlike u vidu, jedino je realistično zamisliti da će i vipāka (plod dela) svake osobe u grupi biti sasvim različite snage i da će se manifestovati u različito vreme i na vrlo različite načine. Tako nam ponovno čitanje ovog odlomka pokazuje da on zapravo ne sugeriše kolektivnu kammu. Tako podrobnije razmatranje ovog citata pokazuje da on ne sadrži uverljiv argument  u prilog kolektivne kamme, ukoliko je u njemu uopšte o tome reč.

Jedan događaj iz budističke tradicije koji bi mogao da sugeriše nešto poput kolektivne kamme jeste priča o Sakyanima, Budinim saplemenicima. Viḍūḍabha, kralj Kosale, pobio je „sve Sakyane“ uključujući i „bebe na majčinim grudima“, a takva sudbina ih je navodno zadesila zato što su „Sakyani“ prethodno zatrovali reku oko koje su se sporili sa svojim susedima (Đa IV,152). U stvarnosti, tek nekoliko Sakyana je počinilo to nedelo i mada je Sakyanski zapovednik verovatno dao zeleno svetlo, a još jedan broj drugih se sa time saglasio, većina, a pogotovo bebe i deca, nisu imali bilo kakve veze sa tim. Tako je ideja kolektivne kamme implicitna za ovu priču. Kako objasniti to? Ova priča se ne nalazi u Tipitaki, već dolazi iz zbirke Đataka i iz komentara za Dhammapadu. Oba teksta su nastala kasnije u odnosu na Kanon. Neki naučnici smatraju da su sastavljeni na Šti Lanki, a ne u Indiji. Ko god da je autor, čini se verovatnim da se radi tek o pričama, a ne o izražavanju ideje kolektivne kamme kao specifičnog učenja. Činjenica da kasniji komentatori nisu na osnovu ove priče razvili ideju kolektivne kamme pojačava ovu sumnju. Isto tako, još jedna verzija ove priče, iz Mahāvaṁsa ṭīke, kaže da je bilo onih koji su preživeli masakr, što takođe potkopava tvrdnju kako su „svi Sakyani“ trpeli negativnu vipāku kamme koju su drugi stvorili.

Dakle, ako nema dokaza kolektivne kamme u budističkim kanonskim spisima, pa čak ni u komentarskoj literaturi, odakle je došla ta ideja? Najranije nedvosmisleno pominjanje kolektivne kamme koje sam bio u stanju da nađem jeste u spisima okultistkinje Helene Blavatski (1831-1891). U svojoj knjizi The Key to Theosophy (1889), Blavatski pominje ono što naziva "karma naroda". Početkom XX veka teozofija je bila vrlo uticajna među Indijcima koji su govorili engleski i bili modernisti, kao i među Zapadnjacima zainteresovanim za „ezoteričnu mudrost Istoka“. U svojoj knjizi iz 1916. godine, diletantski zagovornik budizma i takozvane „večne filozofije“ Ananda Coomaraswamy, pošto nije mogao da razume kako je moguće da se kamma prenosi tokom više života bez postojanja duše, učitao je u budističko učenje neku vrstu univerzalne nasledne kamme. „Nijedan čovek ne živi sam, već moramo posmatranju čitavu kreaciju… kao jedan život i otuda nešto što ima zajedničku karmu, a kojoj svaki pojedinac doprinosi svojim dobrim ili rđavim… Najveća poteškoća zamišljanja specifične karme koja se prenosi sa jednog na drugog pojedinca, a bez postojanja čak i suptilnog tela, izbegava se razumevanjem da ljudska bića, zapravo čitav univerzum, čine jedan život ili sopstvo. Tako mi svoju karmu primamo od predaka, a ne samo “od naših“ prošlih iskustava. A kakvu god karmu da stvorimo, nju će naslediti čitavo čovečanstvo.“ 9 U broju iz aprila 1926, časopis The Mahabodhi, koji su rado čitali budisti i na Zapadu i na istoku, objavio je članak u kojem se tvrdi da mora postojati neka vrsta kolektivne kamme. Kasnije je ideja kolektivne kamme počela postepeno da se infiltrira u budizam i sada mnogi pretpostavljaju da je ona nešto što je Buda podučavao. Iznenađuje koliko učitelja Dhamme, učenih i onih drugih, govori o kolektivnoj kammi kao o nečemu što je deo autentične Dhamme, uprkos činjenici da je nastalo nedavno i da nema svoje prethodnike u tradicionalnom budizmu. Jedan primer među mnogima će ilustrovati ovo. C. C. Changovo osobeno tumačenje budizma dopušta ideju kolektivne kamme. Prema ovom autoru: „U ovom svetu ne manjka dokaza za kolektivnu kammu“ i kao dokaz navodi „sudbinu američkih Indijanaca, Acteka, Maja i u izvesnoj meri crnaca i Jevreja…“ Međutim, dokaza manjka u budističkim tekstovima i Chang nije bio u stanju da izdvoji jedan jedini citat iz njih kako bi potkrepio svoje ostale, sasvim sumnjive „dokaze“. 10
Pa ipak, moglo bi se tvrditi da to što se kolektivna kamma ne pominje u bilo kojem budističkom tekstu ne znači da ona ne postoji. Na kraju krajeva, budizam ne polaže ekskluzivno pravo na celokupnu istinu. Možda su Madam Blavatsky, Coomaraswamy i ostali posedovali uvid u kammu koji je nedostajao Budi ili kasnijim budističkim učiteljima. Zato bi vredelo pažljivije istražiti ideju kolektivne kamme, kako bismo videli ima li ikakvu vrednost.

Postoje različite ideje kolektivne kamme. Jedna tvrdi da veliki broj ljudi može da se preporodi u određenoj grupi, koja potom zajednički pati zbog negativne kamme koju međusobno dele. Druga verzija tvrdi da manjina nevinih pojedinaca neke grupe može da pati zbog negativne kamme koju je stvorila većina unutar iste te grupe. U oba slučaja patnja navodno dolazi u obliku rata, gladi, kuge, zemljotresa ili velikih prirodnih katastrofa. Još jedna verzija ov druge teorije je da pojedinci pate zato što su ljudi na neki način povezani sa njima učinili nešto loše. Čuo sam kako ljudi, u jednom slučaju čak uvaženi monah, govore da rađanje hendikepiranog deteta nije rezultat loše kamme tog deteta već njegovih roditelja.

Mnogo je problema sa idejom kolektivne kamme u bilo kojem da je obliku, počev od logičkih, faktičkih, doktrinarnih, pa sve do zdravorazumskih. Razmotrimo neke od njih. Zagovornici kolektivne kamme su veoma dobri u generalizacijama, ali nemarni prema detaljima. Kako, na primer, kamma uspeva da organizuje čitav taj ogroman broj uzroka i posledica? Kako i u kom obliku skladišti i obrađuje sve informacije neophodne da jedna osoba doživljava ove kammičke posledice, a druga doživljava one? Koja to logistika garantuje da će se velik broj ljudi preporoditi u isto vreme, unutar iste grupe i na istoj lokaciji, kako bi doživela dejstvo iste patnje. I koja je to sila ili energija uz pomoć koje kamma izvodi sve ove neverovatno kompleksne kombinacije? Nikakvo objašnjenje za sve ovo nije ni na vidiku.

Ako istražimo specifične primere onoga za šta se tvrdi da jesu primeri kolektivne kamme, videćemo koliko je zapravo ova ideja problematična. Razmotrimo monstruozne zločine nacista prema evropskim Jevrejima tokom drugog svetskog rata. Ako nekakva kolektivna kamma deluje, onda bi nešto ovakvo bilo neophodno. Kamma bi trebalo tako da manipuliše stvarima da se šest miliona grešnika iz prošlog života preporodi u onome što će postati nacizmom porobljena Evropa i da tu živi između 1939. i 1945. Zatim bi trebalo unapred da isplanira takvu socijalnu i političku situaciju u Nemačkoj da na vlast dođu fanatični antisemiti. Paralelno sa tim bi bilo nužno odabrati milione ljudi da se preporode u Nemačkoj, sa takvim svetonazorom da podržavaju nacizam, odnosno da su apatični ili suviše zastrašeni da mu se odupru. I kada je planiranih šest miliona Jevreja jednom dovoljno propatilo za svoja prošla nedela, tada je kamma trebalo da uredi i izmanipuliše bezbroj kompleksnih uzroka i posledica tako da se rat okonča. Dakle, ta kamma mora biti moćna i inteligentna koliko i neko vrhovno biće!

Kao što je već rečeno, za one budiste koji ne poznaju većinu drevnih tekstova ili se nikada nisu potrudili da ih prouče, kamma je nešto vrlo slično nekom svemogućem, sveznajućem bogu. I opet C. C. Chang: „Na mnogo načina karma je, u budističkoj tradiciji, skoro ekvivalentna onome što je obično označava božanskom voljom.“ 11

A sada da ispitamo cunami iz 2004. godine, još jedan događaj koji se često navodi kao primer kolektivne kamme. Taj cunami ubio je oko 200.000 ljudi, povredio još njih milion, a stotine hiljada učinio beskućnicima. Čak i najveća neznalica zna da je direktno vidljiv uzrok cunamija bio zemljotres, usled pomeranja tektonskih ploča na dnu okeana, blizu obala Sumatre. Time je oslobođena ogromna količina energije i izazvalo visoke talase. Da bi taj cunami bio kolektivna kamma, postoji nekoliko uslova. Kao i kod holokausta, kamma bi morala da isplanira stvari, tako da se velik broj ljudi nađe na pogođenom području, bilo zato što su se tu preporodili i živeli ili da su ga posetili u tačno određeno vreme, tj. kasno ujutro 26. decembra. Što ej još komplikovanije, usred sveg tog haosa, panike, zgrada koje se ruše i ruševina koje plima nosi na sve strane, kamma je morala tako da upravlja stvari da svaka od žrtava dobije tačno onu količinu kazne koju zaslužuje, ni manje ni više; tako su oni čija kamma zahteva da poginu bili ubijeni, oni čija kama zahteva da budu teško ranjeni bili su toliko povređeni, kao i oni sa manjim povredama, a oni čija kamma zahteva da samo njihove kuće budu uništene pretrpeli su upravo taj gubitak itd. No još komplikovanije je to što da bi taj cunami bio primer kolektivne kamme, nužno je prihvatiti da je kamma u stanju da utiče ne samo na ljude, već i na tektonske ploče, učinivši da se povere tačno onoliko i tačno u određeno vreme, što je stvorilo talase tačno onolike koliko je potrebno da stotine hiljada ljudi stigne njihova vipāka. Čini se da ne postoji granica izuzetnih sposobnosti koje mašta može da pripiše kammi. I naravno, sve to može biti tačno. Ali treba znati da Buda nije podučavao bilo šta što bi makar podsećalo na takve ideje.

Područja postojanja

Kada osoba koja još nije postala probuđenja umre, ona se preporađa i to mora da se dogodi negde. Prema Budi, postoje različita stanja u koja je moguće preporoditi se: nebeski svet, ljudski svet, životinjski svet, svet gladnih duhova, svet ljubomornih duhova i čistilište. (41) Pre nego što nastavimo, da ukratko objasnimo neke od ovih termina. Ovde sam upotrebio termin čistilište i to s valjanim razlogom. Svet pakla je u umu Zapadnjaka neraskidivo vezan za hrišćanski koncept mesta večnog kažnjavanja. Posle smrti, čovek se sudi i za kaznu biva bačen u večni pakao. Budističko stanje donekle ekvivalentno paklu nije rezultat odluke ili presude nekoga ili nečega što je izvan tog čoveka, već stanje stvoreno njegovim umom, a obrisi tog stanja oblikovani su njegovim namernim mislima, rečima i postupcima tokom života, tj. njegovom kammom. Što je još važnije, pošto takvo stanje nije večno, već traje sve dotle dok se ne iscrpi kamma koja ga je stvorila, prikladnije je nazvati ga čistilištem, umesto paklom. Najčešće pali reči za čistilište su apāya ”gubitak”, duggati “težak put”, niraya ”silazak” i vinipāta “propast”.

Danas reči poput raja i pakla (ili čistilišta) često izazivaju skeptičan osmeh na licima mnogih ljudi i možda je to s dobrim razlogom. Pa kako onda shvatiti Budino učenje o različitim područjima postojanja, naročito o čistilištu? Mnogi “moderni” budisti odbacuju taj pojam i fokusiraju se na podučavanje etike, filozofije ili meditacije, slično kao što liberalni hrišćani pokušavaju da izbegnu svako pominjanje pakla. Ali područja postojanja su integralni deo Budinog učenja, povezan sa principima kamme i preporađanja i pretvarati se da on ne postoji je neiskreno. U svojim govorima Buda je obično opisivao nebo, čistilište i druge ne-ljudske, ne-životinjske svetove uglavnom na način na koji su ih shvatali ljudi njegovog vremena; divna mesta u slučaju neba i kotlovi puni ključajućeg gnoja u slučaju čistilišta. Ali nije uvek tako bilo. Drevna indijska ideja čistilišta (u ovom slučaju pātāla, bezdan) bila je da se on nalazi na dnu okeana i u vezi sa tim Buda je jednom prokomentarisao: „Kada neuk, prost čovek kaže: ’Čistilište je na dnu velikog okeana’, on kaže nešto što nije tačno i nije stvarno “ (asantam asaṁviđđamānam). Čistilište je zapravo naziv za bolni osećaj.“ (SN IV, 206), Ovaj komentar zaslužuje više pažnje. Njime Buda kaže da čistilište nije neko mesto u prostoru, već iskustvo. Ako je to tako, onda treba pretpostaviti da nebo, svet duhova itd. nisu nužno uvek mesta, već nekada mogu biti i iskustva. Ovakav model se mnogo bolje uklapa i konzistentniji je sa prvenstvom koje Buda daje umu. „um je preteča svih stvari, um ih stvara i njima upravlja“, „Ova svet je stvoren umom“ (Dhp 1; SN I,39). Tako nebo može biti shvaćeno kao čovekova egzistencija koja je prevashodno lagodna, ugodna, prijatna i zadovoljstvo; čistilište kao egistencija koju obeležava tuga, nezadovoljstvo i tako dalje.