Theravāda budističko društvo

Čemu je Buda podučavao

Walpola Rahula

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Budistički pogled na svet

Među osnivačima religija Buda je (ukoliko njegovo učenje uopšte možemo da nazovemo religijom u pravom značenju te reči) bio jedini učitelj koji nije tvrdio da je bilo šta drugo do obično ljudsko biće. Ostali učitelji behu ili bogovi ili njihove inkarnacije u različitim oblicima ili su, pak, tvrdili da su njima nadahnuti. Buda ne samo da je bio ljudsko biće, već je tvrdio da ga ne nadahnjuje bilo kakav bog ili spoljašnja sila. Sva svoja postignuća pripisivao je ljudskom naporu i ljudskim sposobnostima. Čovek i jedino čovek može postati Buda. Svaki čovek u sebi sadrži mogućnost da postane Buda, i to zavisi jedino od njegove želje i truda. Budu možemo nazvati čovekom par excellence. On je bio toliko savršen u svojoj "ljudskosti" da su ga najširi slojevi sledbenika kasnije počeli smatrati "nadčovekom".

Prema Budinom shvatanju, čovekov položaj je izuzetan. On je sam svoj gospodar i ne postoji biće ili sila koja stoji iznad njega i određuje njegovu sudbinu.

"Svako je sam sebi utočište, a i ko bi drugi to mogao biti?" [1] govorio je Buda. Opominjao je svoje učenike da “budu sami svoje utočište” i nikada ne tragaju za utočištem u drugom ili se oslanjaju na njegovu pomoć. [2]

Poučavao je, ohrabrivao i podsticao svakoga da se usavršava i izbori za sopstveno oslobođenje, jer u čoveku je moć da samoga sebe izbavi iz svih okova i to kroz lični napor i oštroumnost. Buda kaže: "Sami za sebe morate da pređete taj put; tathagate [3] ga jedino pokazuju.” [4]

Ukoliko bi Budu uopšte trebalo nazivati "spasiocem", to je jedino u smislu da je on ponovi otkrio i ukazao na put izbavljenja, nirvanu. No, taj put mora preći svako za sebe.

Na osnovu tog principa individualne odgovornosti Buda ostavlja slobodu svojim sledbenicima. U Mahaparinibbana sutti Buda kaže da nikada nije ni pomišljao da nadzire sanghu (monaški red) [5], niti je želeo da sangha zavisi od njega. Govorio je da ne postoji ništa skriveno u njegovom učenju, niti je ostalo bilo šta sakriveno u "učiteljevoj stisnutoj šaci" (acariya-mutthi); drugim rečima, nikada svoje slušaoce nije delio na posvećene i one druge.

Sloboda mišljenja koju je dopuštao Buda nezabeležena je bilo gde u istoriji religija. Ova sloboda je nužna zato što, prema Budi, čovekovo oslobođenje zavisi od njegovog ličnog pronicanja u Istinu, a ne od milosti božije ili bilo kakve spoljašnje sile koja nagrađuje svoje sledbenike.

Buda je jednom posetio gradić Kesaputu u kraljevstvu Kosala. Stanovnici tog grada bili su znani po imenu Kalame. Kada su čuli da je Buda u njihovom gradu, Kalame se sakupiše da ga vide i ovako mu se obratiše:

"Gospodine, ima nekih asketa i brahmana koji dolaze u Kesaputu. Oni svoju vlastitu teoriju objašnjavaju i tumače, a tuđu teoriju oni kude, ocrnjuju, zanemaruju i obezvređuju. Onda dođu neki drugi askete i brahmani, pa i oni objašnjavaju i tumače samo vlastitu teoriju, a tuđu kude, ocrnjuju, zanemaruju i obezvređuju. Tako smo mi, gospodine, u sumnji i nedoumici kad je reč o njima i pitamo se koji od ovih asketa i brahmana govori pravo, a koji od njih laže?"

Tada im Buda dade ovakav savet, jedinstven u istoriji religija:

"Da, Kalame, normalno je što sumnjate i u nedoumici ste, jer nedoumica je nastala iz onoga što je sumnjivo. Zato, Kalame, ne dajte se zavesti onim što se prepričava, ni što je postalo tradicija; ni tvrdnjama, ni zato što je u skladu sa svetim knjigama, ni logičkim zaključcima i domišljanjima, ni zato što se po svemu čini da je tako, ni zato što vam neko gledište izgleda uverljivo, ni zato što tako kaže isposnik koji vam je učitelj. Tek onda, Kalame, kada sami uvidite da su određene stvari nepovoljne (akusala) i pogrešne, tek tada ih napustite… A kada sami uvidite da su određene stvari povoljne (kusala) i ispravne, tek tada ih prihvatite i sledite." [6]

Buda je otišao čak i dalje. Govorio je monasima da svaki sledbenik treba da kritički posmatra i samog tathagatu (Budu), tako da bi mogao do kraja da učvrsti svoje poverenje prema učitelju kojeg sledi. [7]

Prema Budinom učenju, sumnja (vicikiccha) jedna je od pet prepreka (nivarana) [8] za jasno shvatanje Istine i duhovno (i bilo kakvo drugo) napredovanje. Međutim, sumnja nije "greh", jer u budizmu nema elemenata vere. Zapravo, u budizmu ne postoji ni "greh" u značenju u kojem se on shvata u pojedinim religijama. Koren svakog zla je neznanje (avijja) i pogrešno stanovište (miccha ditthi). Neporeciva je činjenica da sve dok postoji sumnja, nedoumica, kolebanje, nikakav napredak nije moguć: Isto tako je neosporno da sumnje mora biti sve dok nešto ne razumemo ili jasno sagledamo. No da bismo išli napred apsolutno je nužno da se oslobodimo sumnje. Da bismo se oslobodili sumnje moramo jasno da vidimo.
Besmisleno je govoriti da ne treba da sumnjamo ili da treba da verujemo. Ako jednostavno kažete "ja verujem", to ne znači da razumete i da vidite. Kada student rešava matematički problem, on dolazi do tačke iza koje ne zna kako da krene dalje i tada postaje sumnjičav i u nedoumici je. Sve dok je u njemu ta sumnja, on ne može da nastavi. Ukoliko želi da se primakne rešenju, mora razrešiti tu sumnju. A postoje putevi da se ta sumnja razreši. Reći jednostavno "verujem" ili "ne sumnjam" nikako ne znači i rešenje problema. Prisiliti sebe da poverujemo i prihvatimo neku stvar bez njezinog razumevanja je politički, a ne duhovni i intelektualni gest.

Buda je uvek nastojao da rasprši sumnju. Čak i neposredno pred smrt nekoliko puta zaredom pita svoje učenike ima li u njima bilo kakve nedoumice vezane za njegovo učenje, opominjuči ih da se ne kaju kasnije što nisu na vreme odagnali te nedoumice. No učenici su ostali nemi. Dirljiv je njegov komentar na to: "Ukoliko ništa ne pitate samo iz poštovanja prema Učitelju, pitajte barem svoga prijatelja do sebe" (tj. kažite mu šta da on kasnije pita u vaše ime). [9] Onoga ko proučava istoriju religija zapanjuje ne samo sloboda mišljenja, več isto tako i tolerancija na koju nailazimo kod Bude. Jednom je u Nalandi sam Mahavira (veliki đainski reformator) poslao uglednog i bogatog Upalija, poznatog laičkog sledbenika đaina, da se sretne sa Budom i porazi ga u raspravljanju o određenim pitanjima teorije karme, jer se Budino stanovište o tome problemu razlikovalo od Mahavirinog. [10] Potpuno suprotno očekivanjima, Upali je na kraju diskusije ostao ubeđen da je Budino stanovište ispravno, a ono njegovog učitelja pogrešno. Zato je zamolio Budu da ga prihvati kao jednog od svojih nezaređenih sledbenika (upasaka). No Buda ga zamoli da o tome još jednom razmisli i da ne prenagljuje; jer “pomno razmatranje je dobro za ljude tako ugledne kao što si ti”. Kada je Upali ponovio svoju želju, Buda zatraži od njega da nastavi da poštuje i podržava i svoje dotadašnje religiozne učitelje kao što je to činio i do tada. [11]

U trećem veku pre naše ere, veliki budistički imperator Ašoka, sledeći taj plemeniti primer tolerancije i razumevanja, poštovao je i pomagao sve ostale religije svoje nepregledne imperije. U jednom od svojih edikata uklesanih u steni, čiji se original može još i danas čitati, imperator objavljuje:

"Ne treba poštovati samo svoju, a odbacivati religije drugih, već ih treba poštovati zbog ovog ili onog razloga. Na taj način pomažemo sopstvenoj religiji da raste i činimo uslugu religijama drugih. Čineći suprotno kopamo grob sopstvenoj religiji i isto tako štetimo i drugima. Ko god štuje sopstvenu religiju i blati druge, čini to zapravo posvećujući se svojoj religiji i pomišlja: 'Veličaću svoju religiju'. Ali, naprotiv, on je time smrtno ranjava. Jedino je ovakvo razmišljanje ispravno: Neka svi slušaju i budu voljni da saslušaju učenja koja drugi propovedaju"  [12]

Ovde bismo dodali samo toliko da bi ovaj duh razumevanja danas trebalo primeniti ne samo na planu religija, već i na sve ostalo.

Taj duh tolerancije i razumevanja bio je od samog početka jedan od najcenjenijih ideala budističke kulture i civilizacije. Otuda ne postoji nijedan primer progona ili prolivanja makar kapi krvi radi preobraćanja u budizam ili njegovog propagiranja tokom istorije duge 2.500 godina. On se proširio Azijom na miran način i danas ima više od petsto miliona sledbenika: Nasilje u bilo kom obliku, bilo kojim povodom, apsolutno je protivno Budinom učenju.

Često se postavlja sledeće pitanje: Je li budizam religija ili filozofija? Nema nikakvog značaja kako ga nazivate. Budizam ostaje ono što jeste kakvu god mu etiketu prilepili. Etiketa je bespredmetna. Čak i etiketa "budizam" koju stavljamo na Budino učenje nema mnogo važnosti. Imena nisu nešto što pripada suštini.

Kakav je smisao imena? Ono što nazivamo ružom
mirisalo bi pod bilo kojim imenom jednako zanosno.

Na isti način, Istini nije potrebna etiketa: ona nije ni budistička, ni hrišćanska, hinduistička niti muslimariska. Ona nije bilo čiji monopol. Sektaške etikete su prepreka nezavisnom razumevanju Istine i uzrokuju opasne predrasude u ljudskim umovima.

Ovo ne važi samo u stvarima intelekta i duhovnosti, već isto tako i u odnosima među ljudima. Kada, na primer, sretnemo čoveka, ne posmatramo ga kao ljudsko biće, već na njega odmah stavljamo etiketu: Englez, Francuz, Nemac, Amerikanae ili Jevrejin i gledamo ga kroz sve one predrasude koje su u našem umu povezane sa tom etiketom. I pored toga što on može biti lišen svih tih atributa koje smo mu pripisali.

Ljudi su toliko privrženi najrazličitijim etiketama da čak idu dotle da ih stavljaju na ljudske kvalitete i emocije zajedničke za sve: Tako govore o različitim "tipovima" milosrđa, kao što su, na primer hrišćansko milosrde ili budističko milosrde, tako da sa prezirom gledaju na druge "tipove" milosrđa. No milosrđe ne može biti sektaško; ono nije ni hriščansko ni budističko, hinduističko niti muslimansko. Majčina ljubav prema detetu nije ni budistička ni hrišćanska: to je majčinska ljubav. Ljudskim osobinama i emocijama, kao što su ljubav, milosrđe, samilost, tolerancija, strpljenje, prijateljstvo, želja, mržnja, zlovolja, neznanje; obmanutost itd. nisu potrebne sektaške etikete; one ne pripadaju nijednoj pojedinačnoj religiji.

Za tragaoca za istinom nebitno je odakle neka ideja potiče, Izvor i razvoj jedne ideje su stvar za akademsko ispitivanje. Zapravo, da bismo razumeli Istinu nije potrebno da znamo čak ni to da učenje potiče od Bude ili nekog drugog. Suština je viđenje stvari, njeno razumevanje. U Mađđhima nikayi (sutta broj 140) ima jedna važna priča koja to ilustruje.

Buda je jednom prenoćio u kući nekog grnčara. U toj kući je boravio i mladi pustinjak koji je tu stigao još ranije. Oni se nisu poznavali. Buda primeti pustinjaka i pomisli: "Prijatno je ponašanje ovog mladića. Bilo bi dobro da se raspitam o njemu." Tako ga Buda upita: "O bhikkhu, [13] u čije ime ti napusti dom? Ko ti je učitelj? Kojem se učenju priklanjaš?"

"O prijatelju," odgovori mladić, "ima jedan pustinjak Gotama, izdanak plemena Sakja, koji ostavi svoj rod kako bi se odao pustinjačkom životu. Za njega se govori da je arahant, potpuno prosvetljen. U ime tog Blaženog postadoh pustinjak. On je moj učitelj i njegovom se učenju priklanjam".

"A gde sada boravi taj Blaženi, arahant, potpuno prosvetljeni?"

"Tamo na severu, prijatelju, nalazi se grad Savati. Tamo sada živi taj Blaženi, arahant, potpuno prosvetljeni."

"Jesi li ikada video tog Blaženog? Bi li ga prepoznao da ga ugledaš?"

"Nikada nisam video Blaženog. Niti bih ga prepoznao da ga ugledam."

Buda shvati da je u njegovo ime taj nepoznati mladič napustio svoj dom i postao pustinjak. Ne otkrivajući ko je, on mu ovako reče: "O bhikkhu, poučiću te učenju. Slušaj i dobro pazi šta ću ti reči." "Vrlo dobro, prijatelju," reče mladić u znak pristanka.

Tada Buda ovom mladiću izreče jedan od najznaćajnijih govora u kojima se objašnjava Istina (na narednim stranicama data je njegova suština). [14]

Tek na kraju govora mladi pustinjak, čije ime beše Pukusati, shvata da je osoba koja mu govori sam Buda. Zato on ustaje, staje pred Budu, klanja se do nogu Učiteljevih i izvinjava se što ga je oslovljavao sa "prijatelju". [15] Tada moli Budu da ga zaredi i primi u monaški red (sangha).

Buda ga pita ima li već posudu za prošenje hrane i ogrtač. (Bhikkhu mora imati tri ogrtača i posudu za prošenje hrane.) Kada Pukusati na to odgovori odrečno, Buda reče da ga bez toga ne može zarediti. Pukusati izađe napolje kako bi našao posudu i ogrtače, ali na njega nasrnu razjareni bik i ubije ga. [16]

Kasnije, kada je tužna vest došla do Bude, on objavi da je Pukusati bio mudrac koji je već ugledao Istinu, dosegao stanje pred samo postizanje nirvane i da se ponovi rodio u egzistenciji u kojoj če postati arahant [17] i na kraju umreti da se više nikada ne pojavi u ovome svetu. [18]

Iz ove priče je sasvim jasno da Pukusati kada je slušao Budine reči i razumeo njegovo učenje nije uopšte znao ko mu to govori, odnosno čije je to učenje. On je video Istinu. Ukoliko je lek dobar, bolest će biti izlečena. Nije nužno znati ko ga je pripremio i gde.

Skoro sve religije su sagradene na veri – na "slepoj" veri, reklo bi se. No u budizmu naglasak je na "viđenju", znanju, razumevanju, a ne na veri, odnosno verovanju.

U budističkim tekstovima nailazimo na reč saddha (sansk. sraddha), koja se obično prevodi sa "vera" ili "verovanje". Ali saddha nije "vera" kao takva, već pre "poverenje" rođeno iz ubedenja. U popularnom budizmu i takođe u uobičajenoj upotrebi u tekstovima reč saddha, treba to priznati, ima jedan element "vere" u tom smislu da označava poverenje u Budu, dhammu (učenju) i sanghu (redu).

Prema Asangi, velikom budističkom filozofu iz četvrtog veka naše ere, sraddha ima tri vida: (1) puna i čvrsta ubeđenost da neka stvar jeste, (2) smireno uživanje u dobrim osobinama i (3) težnja ili želja da se dosegne neki objekat koji je na vidiku. [19]

Kako god je formulisali, vera ili verovanje onako kako je shvaćeno u većini religija nema mnogo veze sa budizmom [20]

Pitanje verovanja iskrsava onda kada nema viđenja – viđenja i u doslovnom i u prenesenom značenju. Onog trenutka kad progledate nestaje pitanje verovanja. Ako vam kažem da imam dragulj skriven u stisnutoj šaci, javlja se pitanje verovanja jer ga vi sami ne vidite. Ali ako otvorim šaku i pokažem vam dragulj, tada ga i sami vidite i ne postavlja se uopšte pitanje verovanja. Otuda izraz u drevnim budističkim tekstovima: "Shvativši kao što gledamo dragulj (ili lotosov cvet) na dlanu".

Budin sledbenik po imenu Musila kaže drugom monahu: "Prijatelju Savita, i bez predanosti, vere i verovanja, [21] bez dopadanja i sklonosti, bez glasina ili tradicije, bez razmatranja onoga što je očigledno, bez uživanja u spekulacijama, znam da prestanak nastajanja jeste nirvana.” [22]

A Buda kaže: "O prosjaci, kažem vam da razaranje prljanja i nečistoča uma jeste (predodređeno) za onoga ko zna i ko vidi, a ne za onoga ko ne zna i ne vidi." [23]

Uvek je u pitanju znanje i videnje, a ne verovanje. Budino učenje se karakteriše kao ehi passiko, jer poziva "dođi i vidi", ali ne dodi i veruj.

Izrazi korišćeni svuda u budističkim tekstovima da se označe oni koji su shvatili Istinu su: "Otvori se nenatrunjeno i nezamućeno oko lstine (dhamma-cakkhu): "Ugledao je Istinu, dosegao je Istinu, saznao je Istinu, prodro je u Istinu, prevazišao je sumnju, u njemu nema kolebanja. Tako on uz pomoć ispravne mudrosti to vidi onako kako jeste (yatha bhutam)". [24] Misleći na sopstveno prosvetljenje, Buda je rekao: “Oko beše rođeno, znanje beše rođeno, mudrost beše rođena, nauk beše rođen, svetlost beše rođena.” [25] Uvek je u pitanju viđenje na osnovu znanja ili mudrosti (ñaña-dassana), a ne verovanje na osnovu vere.

Sve ovo je imalo izuzetnu važnost u vreme kada je brahmanska ortodoksija netolerantno insistirala na verovanju i prihvatanju svoje tradicije i autoriteta kao jedine istine, i to bez ikakvog dovođenja u sumnju. Jednom je grupa učenih i svima znanih brahmana otišla da poseti Budu i dugo je sa njim raspravljala. Jedan iz te grupe, šesnaestogodišnji brahman po imenu Kapatika, smatran je izuzetno oštroumnim i on Budi postavi sledeće pitanje: [26]
"Blaženi Gotama, postoje drevni spisi brahmana koji su usmenom predajom prenošeni s kolena na koleno. Imajuči ih u vidu, brahmani dolaze do apsolutnog zaključka: 'Jedino je ovo Istina i sve ostalo je lažno.' Šta o tome misli blaženi Gotama?"

A Buda ga upita: "Ima li medu brahmanima ijednoga koji tvrdi da on lično zna i vidi ovo: 'Jedino je ovo Istina i sve ostalo je lažno.'?"

Mladić beše pošten i reče: "Ne".

"A ima li neki učitelj ili učitelj učitelja brahmana unazad sve do sedme generacije ili bilo koji od prvih autora tih tekstova koji tvrdi da on lično zna i vidi: 'Jedino je ovo Istina i sve ostalo je lažno'?"

"Ne."

"Onda su oni poput kolone slepaca od kojih se svaki drži za onoga ispred sebe; prvi od njih ne vidi, onaj u sredini ne vidi i poslednji takođe ne vidi. Tako mi se brahmanska zajednica čini poput te kolone slepaca."

Zatim Buda dade grupi brahmana izuzetno važan savet: "Ne valja za mudrog čoveka koji podržava (doslovno: štiti) istinu da dođe do zaključka: 'Jedino je ovo istina i sve ostalo je lažno'."

Na pitanje mladog brahmana da objasni ideju podržavanja ili zaštite istine, Buda reče: "Čovek poseduje veru. Ako kaže 'Ovo je moja vera', utoliko podržava istinu. Ali odatle on ne može nastaviti dalje do apsolutnog zaključka: 'Jedino je ovo Istina i sve ostalo je lažno'." Drugim rečima, čovek može da veruje u šta hoće i može reći 'Verujem u to'. Utoliko on poštuje istinu. Ali zbog onoga u šta veruje ne treba da kaže kako je to i jedina istina, a sve drugo je lažno.

Buda kaže: "Biti privržen jednoj stvari (određenom stanovištu) i gledati na druge stvari (stanovišta) kao na manje vredne – to mudraci nazivaju okovom." [27]

Jednom je Buda objašnjavao [28] svojim učenicima učenje o uzroku i posledici i oni mu rekoše da ga vide i razumeju sasvim jasno. Onda im Buda reče:

"O prosjaci, čak i ovo stanovište, koje je toliko čisto i toliko jasno, ako prijanjate uz njega, ako se njime poigravate, ako ga krijete od drugih; ako ste njime privučeni, tada ne razumete da je učenje slično splavu, koji služi da se pređe reka, a ne da se vežemo za njega." [29]

Na drugom mestu Buda objašnjava ovo čuveno poređenje svoga učenja sa splavom, na kojem se prelazi reka, a ne služi za to da ga prihvatimo i vučemo na ledima:

"O prosjaci, jedan čovek krete na put. Stiže do velike reke. Na ovoj strani je bila opasna, dok je sa druge strane sigurna i bez opasnosti. Nikakav čamac ne ide na drugu obalu, koja je sigurna i bez opasnosti, niti ima kakvog mosta da bi se moglo preći. On kaže sebi: 'Ovo je ogromna voda i obala je sa ove strane puna opasnosti; no suprotna je obala sigurna i bez opasnosti. Nikakav čamac ne ide na drugu obalu, niti ima kakvog mosta da bi se moglo preći. Zato bi bilo dobro kada bih nakupio trave, drveta, grana i lišća i napravio splav; njime bih bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama'.

Tada taj čovek, o prosjaci, nakupi trave, drveta, grana i lišća i napravi splav, njime bez problema pređe na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Prešavši reku i domogavši se druge obale, on pomisli: 'Ovaj splav mi je mnogo pomogao. Uz njegovu pomoć sam bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Bilo bi dobro ako ponesem ovaj splav na leđima kud god dalje krenem'.

Šta mislite, o prosjaci, ako tako učini postupa li taj čovek ispravno u pogledu splava?" "Ne, gospodine." "Kako bi, onda, trebalo on ispravno da postupi u pogledu splava? Pošto je prešao reku i domogao se druge obale, pretpostavimo da je taj čovek pomislio: 'Ovaj splav mi je mnogo pomogao. Uz njegovu pomoć sam bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Bilo bi dobro ako bih splav izvukao iz vode ili ga privezao za obalu, a onda krenuo dalje putem'. Ako bi tako postupio, taj bi čovek pravilno postupio u odnosu na splav.    

Na isti način, o prosjaci, poučavao sam vas učenju sličnom tom splavu – ono služi da se pređe bujica, a ne za nošenje. Vi, o prosjaci, koji uviđate da je učenje slično splavu trebalo bi da napustite dobre stvari (dhamma); a još pre bi trebalo da napustite loše stvari (adharn­ota). [30]

Iz ove parabole sasvim je jasno da je Budino učenje namenjeno da čoveka odvede do sigurnosti, mira, sreće, smirenosti, dostizanja nirvane. Celokupno učenje koje je izlagao Buda vodi tom cilju. On nije govorio bilo šta samo zato da bi zadovoljio intelektualnu znatiželju. On beše praktični učitelj i poučavao je samo onim stvarima koje će čoveku doneti mir i sreću.

Buda je jednom boravio u šumi palisandara u Kosambiju (blizu Alahabada). Uzeo je nekoliko listova i zapitao svoje učenike: "Šta mislite, o prosjaci, čega je više? Ovih nekoliko lištova u mojoj ruci ili listova na ovom drveću oko nas?" "

Gospodine, sasvim je malo listova u ruci Blaženog, a listova u šumi palisandara je bezbroj."

"Isto tako , prosjaci, malo vam rekoh od onoga što znam, jer toga je neuporedivo više. A zašto vam nisam rekao (sve ostalo)? Zato što to nije bitno… ne vodi ka nirvani. Eto zato vam nisam govorio o tim stvarima." [31]

Isprazno je, kao što to neki učenjaci pokušavaju da čine, razbijati glavu oko toga šta je to sve Buda znao a nije nam saopštio.

Buda nije mario za diskusiju o nevažnim metafizičkim pitanjima koja su čisto spekulativna i stvaraju veštačke probleme. Smatrao ih je "šumom ubedenja". Čini se da je među njegovim učenicima bilo i takvih koji se nisu oduševljavali ovakvim stavom. Jer imamo primer jednog od njih, po imenu Malunkyaputa, koji je Budi postavio deset dobro znanih, klasičnih pitanja o metafzičkim problemtma i zahtevao odgovore. [32]

Jednog dana je Malunkyaputa ustao posle svoje popodnevne meditacije, otišao do Bude, pozdravio ga, seo sa strane i rekao: "Gospodine, dok sam meditirao u samoći ova se misao u meni javi: Ovi su problemi neobjašnjeni, njih je Blaženi ostavio po strani i zanemario. To su (1) je li univerzum večan ili (2) nije večan, (3) je li univerzum konačan ili (4) nije konačan, (5) je li duša isto što i telo ili je (6) duša jedno, a telo drugo, (7) postoji li Tathagata posle smrti ili (8) on ne postoji posle sinrti ili (10) on u isto vreme ne postoji i postoji posle smrti. Ove mi probleme Blaženi nije objasnio. Takav me (stav) ne raduje i ne čini zahvalnim: Otići ću do Blaženog i upitati ga o tome. Ukoliko mi Blaženi objasni sve te stvari; tada ću nastaviti sveti život pod njegovim vodstvom. Ukoliko mi ih ne objasni, napustiču zajednicu i otići. Ako Blaženi zna da je univerzum večan, neka mi to i objasni. Ako Blaženi zna da univerzum nije večan, neka to i kaže. Ako Blaženi ne zna je li univerzum večan ili ne itd., tada je za osobu koja ne zna najpoštenije da kaže: 'Ne znam ništa o tome i u to nisam pronikao'."

Budin odgovor Malunkyaputi dobro bi mogao da posluži milionima onih koji traće dragoceno vreme na takva metafizička pitanja i bespotrebno pomućuju mir svoga uma:

"Jesam li ti kad rekao, Malunkyaputa: 'Hajde, Malunkyaputa, vodi sveti život pod mojim vođstvom i ja ću ti dati odgovor na ta pitanja'?"

"Ne, gospodine."

"A jesi li ti, Malunkyaputa, ikada meni ovako rekao: 'Gospodine, vodiću sveti život pod vodstvom Blaženog, a on će mi odgovoriti na ta pitanja'?"

"Ne, gospodine."

"Pa čak ni sada, Malunkyaputa, ja ti ne kažem: 'Hajde vodi sveti život pod mojim vođstvom i ja ću razjasniti ta pitanja. A ni ti ne kažeš meni: 'Gospodine, vodiću sveti život pod vodstvom Blaženog i on će mi razjasniti ta pitanja'. U takvoj situaciji, ti usijana glavo, ko koga odbacuje? [33]

Malunkyaputa, ako bilo ko kaže: 'Neću voditi sveti život pod vođstvom Blaženog sve dok mi ne odgovori na ta pitanja', taj će i smrt dočekati a da mu Tathagata neće dati odgovor na ta pitanja. Zamisli, Malunkyaputa, čoveka ranjenog strelom namočenom u otrov i njegovi prijatelji i rođaci dovedu lekara k njemu. Zamisli da taj čovek tada kaže:

'Ne dam da mi tu strelu izvadite sve dok ne saznam ko me je ranio; je li to bio kšatrija (pripadnik kaste ratnika) ili brahman (pripadnik kaste sveštenika) ili vaišja (pripadnik kaste trgovaca i zemljoradnika) ili šudra (pripadnik najniže kaste robova); kako se zove i iz koje je porodice; je li visok; nizak ili srednjeg rasta; je li mu koža crna, smeđe ili zlatne boje; iz kojeg sela, grada i zemlje on dolazi. Ne dam da mi tu strelu izvadite sve dok ne saznam iz kakvog luka me je gađao; kakva perca su na streli i od kojeg materijala je izraden vrh strele: Malunkyaputa, taj bi čovek umro a da ne bi doznao odgovor ni na jedno od ovih pitanja.

Isto tako, Malunkyaputa, ako bi neko rekao: 'Neću slediti svetački život Blaženog sve dok ne odgovori na pitanja je li svet večan ili ne itd.,' taj bi umro a da mu Tathagata nije odgovorio na takva pitanja."

Tada Buda objasni Malunkyaputi da svetački život ne zavisi od takvih pitanja. Kakvo god mišljenje mi imali o odgovorima na ove probleme, postoje starost, razaranjc, smrt, patnja, žalost, bol; jad, nevolja, "a ja objavljujem prestanak svega toga (nirvana) još u ovom životu."

"Zbog toga, Malunkyaputa, ono što sam objasnio imaj na umu kao objašnjeno, a ono što nisam objasnio kao neobjašnjeno. A koje stvari nisam objasnio? Je li svet večan ili ne itd. (tih deset mišljenja) nisam objasnio. A zašto ih, Malunkyaputa, nisam objasnio? Jer nije korisno, nije suštinski povezano sa duhovnim, svetačkim životom, ne doprinosi odbojnosti, odvojenosti, iščezavanju, smirivanju, dubokom pronicanju, potpunom ostvarenju, nirvani. Zbog toga ti nisam govorio o njima. A šta sam onda, Malunkyaputa, objasnio? Objasnio sam dukkhu, nastanak dukkhe, okončanje dukkhe i put koji vodi do okončanja dukkhe. [34] Zašto sam, Malunkyaputa, baš to objasnio? Zato što je korisno, suštinski je povezano sa duhovnim, svetačkim životom, doprinosi odbojnosti, odvojenosti, iščezavanju, smirivanju, dubokom pronicanju, potpunom ostvarenju, nirvani. Zbog toga sam ih objasnio:’ [35]


Beleške

[1] Dhp. XII, 160. [Natrag]

[2] D II, Mahaparinibbana sutta.  [Natrag]

[3] Tathagata doslovno znači “onaj koji je došao do sitine”, tj .”onaj koji je otkrio istinu”. Ovaj termin je obično koristio Buda da označi sebe i Bude uopšte. [Natrag]

[4] Dhp. XX, 276. [Natrag]

[5] Sangha doslovno znači “zajednica”. No u budizmu ovaj termin označava “zajednicu budističkih monaha”, koja je monašk ired. Buda, dhamma (učenje) i sangha (red) poznati su kao tisarana, “tri utočišta” ili tiratana (sansk. tiratna) “trostruki dragulj”. [Natrag]

[6] Kalama sutta (AN III, 65). [Natrag]

[7] Vimamsaka sutta, broj 47 u Mađđhima nikaya.  [Natrag]

[8] Pet prepreka su: (1) čulna želja, (2) zlovolja, (3) fizička i mentalna tromost, (4) nespokojstvo i zabrinutost, (5) sumnja. [Natrag]

[9] D II, Mahaparinibbana sutta.  [Natrag]

[10] Mahavira, utemeljitelj đainizma, bio je Budin savremenik, verovatno tek nekoliko godina stariji od njega.  [Natrag]

[11] Upali sutta, broj 56 u  Mađđhima nikaya.  [Natrag]

[12] Edikt u kamenu broj 12. [Natrag]

[13] Interesantno je ovde primetiti da se Buda ovome pustinjaku obraća sa bhikkhu, nazivom koji se koristi za budističke monahe. Kasnije postaje jasno da on nije bhikkhu, niti član monaškog reda (sangha) pošto moli Budu da ga primi u red. Možda je u Budino vreme termin bhikkhu korišćen za sve askete ili, pak, Buda nije mnogo mario za njegovu.preciznu upotrebu. Bhikkhu znači “prosjak”, “onaj koji prosi hranu” i ovde se možda koristi u bukvalnom značenju.  [Natrag]

[14] U poglavlju o trećoj plemenitoj istini. [Natrag]

[15] Reč koju je upotrebio je avuso, što znači prijatelj. To je učtiv izraz za obratanje među jednakima. Ali učenici se nikada tako ne obrataju Budi. Umesto toga koriste termin bhante, koji otprilike znači “gospodine”. U Budino vreme članovi njegove monaške zajednice (sangha) obraćali su se jedan drugom sa avuso, “prijatelju”. No, pre smrti, Buda je uputio mlade monahe da se starijima obrataju sa bhontle, “gospodine”, ili ayasma, “blaženi”. Ali stariji treba da se obrataju mladima po imenu ili sa avuso, “prijatelju”. (D II, Mahaparinibbana sutta.). Ovakva praksa održala se u zajednici sve do današnjih dana. [Natrag]

[16] Dobro je poznato da u Indiji krave tumaraju ulicama. Iz ovoga se vidi da je ta tradicija veoma duga. Ali u celini uzev te krave su poslušne i bezopasne. [Natrag]

[17] Arahant je osoba koja je sebe oslobodila svakog prljanja i nečistota kao što su želja, mržnja, zlovolja, neznanje, gordost, obmanutost itd. Ona je dostigla četvrti ili najviši i krajnji stupanj u dostizanju nirvane, ispunjena je mudrošću, samilošću i sličnim čistim i plemenitim osobinama. Pukusati je u to vreme bio dosegao tek treći stupanj, koji se tehnički naziva anagami, “ne-povratnik”. Drugi stupanj se naziva sakadagami, “jednom-povratnik” i prvi stupanj sotapanna, “ulazak u struju”. [Natrag]

[18] Hodočasnik Kamanita Karla Gelupa kao da je nastao inspirisan ovom pričom o Pukusatiju. [Natrag]

[19] Abhisamuc., str. 6. [Natrag]

[20] Ovaj problem obrađuje Edith Ludowyk-Gyomroi u svojoj knjizi Uloga čuda u ranoj pali književnosti. Na žalost, ova doktorska disertacija nije još štampana. O istom predmetu videti članak iste autorke u University of Ceylon Review, vol. 1, broj 1 (april, 1943), str. 74 i dalje. [Natrag]

[21] Ovde je reč saddha u uobičajenom, popularnom značenju “predanost, vera, verovanje”. [Natrag]

[22] S II (PTS), str.117. [Natrag]

[23] Ibid. I11, str.152. [Natrag]

[24] Na prim. S V, (PTS), str. 423; III, str.103; M 111 (PTS), str.19. [Natrag]

[25] S V (PTS), str. 422. [Natrag]

[26] Canki sutta, broj 95 u Mađđhima nikaya. [Natrag] [

27] Sn (PTS), str.151 (stih 798). [Natrag]

[28] U Mahatanhasankhaya sutti, broj 38 u Mađđhima nikaya. [Natrag]

[29] M I (PTS), str. 260. [Natrag]

[30] M 1 (PTS), str.134-135. Dhamma ovde, prema komentarima, znači viša duhovna postignuća, kao i plemenite stavove i ideje. Ma kako one bile uzvišene i čiste, za njih se ne treba vezivati; tim pre bi isto tako trebalo postupiti u pogledu štetnih i loših stvari. MA II (PTS), str.109. [Natrag] [31] S V (P’TS), str. 437. [Natrag]

[32] Ćula-Malunkya sutta, MN 63. [Natrag]

[33] Tj. obojica su slobodni i nijedan od njih nema nikakvih obaveza prema onome drugom. [Natrag]

[34] Ove četiri plemenite istine objašnjene su u sledeća četiri poglavlja. [Natrag]

[35] Čini se da je ovaj Budin savet ostavio povoljan utisak na Malunkyaputu, jer se na drugim mestima govori kako se ponovo obraćao Budi za uputstva i sledeći ih postao je arahant. A (Kolombo,1929), str. 345-346; S IV (PTS), str. 72 i dalje. [Natrag]