Theravāda budističko društvo

Čemu je Buda podučavao

Walpola Rahula

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


ČETVRTA PLEMENITA ISTINA
Magga: "Put"

ČETVRTA plemenita istina je ona o Putu što vodi do iskorenjivanja dukkhe (Dukkhanirodha-gamini-patipada-ariyasaćća). On je poznat kao "srednji put" (mađđhima patipada), zato što izbegava dva ekstrema: jedan je traganje za srećom kroz zadovoljstva čula i ono je "nisko, prostačko, svojstveno prostim ljudima"; drugi ekstrem je traganje za srećom kroz samoumrtvljavanje putem različitih oblika asketizma, i on je "bolan, bezvredan i nekoristan". Pošto je i sam iskusio ta dva ekstrema i našao da su beskorisni, Buda je na osnovu ličnog iskustva otkrio srednji put "koji pruža uvid i znanje, vodi do smirenja, uvida, prosvetljenja, nirvane". Ovaj srednji put se najčešće označava kao Plemeniti osmostruki put (Ariyaatthangikamagga), jer je sastavljen od osam kategorija ili delova; to su:

1. ispravno razumevanje (samma ditthi) 2. ispravna misao (samma sankappa) 3. ispravan govor (samma vaca) 4, ispravno delovanje (samma kammanta) 5. ispravno zarađivanje za život (samma ajiva) 6. ispravan napor (samma vayama) 7. ispravna sabranost (samma sati) 8. ispravna koncentracija (samma samadhi)

Praktično, čitavo učenje Budino, kojem je on posvetio 45 godina, u vezi je na ovaj ili onaj način sa ovim putem. On ga je objasnio na različite načine i različitim rečima obraćajući se različitim ljudima, prilagođavajući se stupnju njihovog razvoja i njihovoj sposobnosti da ga razumeju i prate u izlaganju. Ali suština tih više hiljada govora rasejanih po budističkim tekstovima nalazi se u Plemenitom osmostrukom putu. Ne treba misliti da osam kategorija ili delova puta treba slediti i praktikovati jedan za drugim po redosledu kako je on ovde dat. Njih treba razvijati više-manje istovremeno, koliko je to moguće prema sposobnosti svakog pojedinca. Svi su oni međusobno povezani i svaki od njih potpomaže razvoj ostalih delova. Ovih osam faktora imaju za cilj da unaprede i usavrše tri ključne stvari u budističkom vežbanju i disciplini: (a) moralno ponašanje (sila), (b) mentalnu disciplinu (samadhi) i (c) mudrost (pañña). [1]

Zbog toga će za koherentnije i dublje razumevanje osam delova Puta biti korisnije ako ih grupišemo i objasnimo prema ta tri područja. Moralno ponašanje (sila) zasnovano je na širokom pojmu sveopšte ljubavi i saosećanja za sva živa biča, na čemu je zasnovano i Budino učenje. Žalosno je što mnogi naučnici zaboravljaju ovaj veliki ideal Budinog učenja i prepuštaju se jedino suvoparnim filozofskim i metafizičkim zastranjivanjima kada govore ili pišu o budizmu. Buda je svoje učenje saopštio "za dobrobit mnogih, za sreću mnogih, iz saosećanja sa svetom" (bahujanahitaya bahujanasukhaya lokanukampaya). Prema budizmu, da bi čovek bio savršen postoje dva kvaliteta koja on podjednako treba da razvija: saosećanje (karuna) na jednoj strani i mudrost (pañña) na drugoj. Ovde saosećanje predstavlja ljubav, milosrđe, ljubaznost, toleranciju i slične plemenite kvalitete na strani emocija, odnosno kvalitete srca, dok bi mudrost predstavljala intelektuaInu stranu ili kvalitete uma. Ako neko razvija samo emocionalno, zanemarujući intelektualno, tada on može postati dobrodušna budala; razvijanje jedino intelektualne strane zanemarujući emocionalnu može nas pretvoriti u hladni intelekt bez osećanja za druge.

Zato, da bi neko bio savršen mora razvijati obe strane podjednako. To je cilj budističkog načina života: u njemu su mudrost i saosećanje međusobno nerazmrsivo povezani, kao što ćemo to videti kasnije. U moralno ponašanje (sila), zasnovano na ljubavi i saosećanju, uključena su tri faktora Plemenitog osmostrukog puta: ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje. Ispravan govor znači uzdržavanje (1) od laganja, (2) od ogovaranja, klevetanja i govora koji može izazvati mržnju, neprijateljstvo, razjedinjenost i neslogu među pojedincima ili grupama ljudi, (3) od psovki, grubih, neučtivih, zlonamernih i uvredljivih reči i (4) od nepotrebnog i lakoumnog naklapanja. Kada se uzdržavamo od ovakvih oblika pogrešnog i štetnog govora prirodno je da moramo da govorimo istinu, moramo da koristimo reči koje su prijateljske i dobronamerne, prijatne i blage, bremenite značenjem i korisne. Ne treba da govorimo nesmotreno: reči treba da izađu u pravo vreme i na pravom mestu. Ukoliko ne možemo da kažemo nešto korisno, trebalo bi da se priklonimo "plemenitom ćutanju". Ispravno delovanje ima za cilj unapređivanje moralnog, časnog i miroljubivog ponašanja. Ono nas upozorava da treba da se uzdržimo od uništavanja života, od krađe, nečasnih rabota, od razvrata i da takođe pomažemo drugima da na pravi način vode miran i častan život. Ispravno življenje znači da se treba kloniti zarađivanja za život od poslova koji ugrožavaju druge, kao što su trgovina oružjem i drugim smrtonosnim sredstvima, alkoholnim pićem i otrovima, zatim ubijanjem životinja, prevarom itd, već treba živeti od profesije koja je časna, poštena i bezopasna za druge.

Ovde je lako uvideti da se budizam oštro suprotstavlja bilo kakvoj vrsti rata kada određuje da je bilo kakva trgovina oružjem i drugim sredstvima za ubijanje poguban i nečastan način življenja. Ova tri faktora (ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje) čine u okviru osmostrukog puta onaj njegov deo koji reguliše moralno ponašanje. Treba shvatiti da budističko moralno ponašanje ima za cilj unapređenje srećnog i harmoničnog života, kako pojedinca tako i čitave zajednice. Ovakvo moralno ponašanje smatra se nezaobilaznim temeljem za bilo kakvo više duhovno dostignuće. Nikakav duhovni razvoj nije moguć bez ove ukorenjenosti u moralu. Sledeća dolazi mentalna disciplina, u kojoj su uključena druga tri faktora osmostrukog puta: ispravan napor, ispravna pažnja (ili pažljivost) i ispravna koncentracija. Ispravan napor je energična volja (1) da se spreči nastajanje loših i nekorisnih stanja uma i (2) da se oslobodimo onih loših i nekorisnih stanja uma koja su se već pojavila u čoveku, takođe (3) da se stvore, izazovu dobra i korisna stanja uma koja se još nisu pojavila i (4) da se razviju i dovedu do savršenstva ona dobra i korisna stanja uma koja u čoveku već postoje. Ispravna pažnja (ili pažljivost) znači biti što je moguće više svestan, sabran i pažljiv (1) aktivnosti tela (kaya), (2) opažaja ili osećanja (vedana), (3) aktivnosti uma (citta) i (4) ideja, misli, pojmova i stvari (dhamma).

Vežbanje koncentracije na dah (anapanasati) jedno je od najpoznatijih metoda mentalnog usavršavanja vezanih za telo. Postoji još nekoliko načina razvijanja pažnje koji se oslanjaju na telo i to su takođe oblici meditacije. Što se tiče opažanja i osećanja, treba biti potpuno svestan svih oblika opažanja i osećanja, prijatnih, neprijatnih i neutralnih; načina na koji nastaju i nestaju unutar nas. Kod aktivnosti uma treba biti svestan da li nam je um ispunjen požudom ili ne, mržnjom, da li je obmanut, rastresen ili koncentrisan itd. Na taj način bićemo svesni svakog pokreta uma, onoga što u njemu nastaje i što nestaje. Što se tiče ideja, misli, pojmova i stvari, moramo znati njihovu prirodu, kako se one pojavljuju i kako nestaju, kako se razvijaju, kako se uklanjaju i uništavaju i tako dalje. Ova četiri oblika mentalnog usavršavanja ili meditacije detaljno se razrađuju u Satipatthana sutti (Govoru o temeljima sabranosti pažnje). [2]

Treći i poslednji faktor mentalne discipline jeste ispravna koncentracija, koja vodi do četiri stupnja dhyane, koja se najčešće prevodi kao zadubljenje ili recueilleritent. Na prvom stupnju dhyane strasne želje i određene štetne misli kao što su požuda, zlovolja, lenjost, zabrinutost, nespokojstvo i sumnjičavost se odbacuju i podstiču osećanja zadovoljstva i sreće, zajedno sa određenim mentalnim aktivnostima. Na drugom stupnju se potiskuju sve intelektualne aktivnosti, razvija se smirenost i "usmerenost uma na jednu tačku", a još uvek se zadržavaju osećanja zadovoljstva i sreće. Na trećem stupnju, osećanje zadovoljstva, koje je jedno aktivno osećanje, takođe iščezava, dok obuzetost srećom i dalje ostaje zajedno sa sabranom ravnodušnošću.

Na četvrtom stupnju dhyane sva osećanja, čak i sreće i nezadovoljstva, radosti i tuge, nestaju, samo čista ravnodušnost i svesnost ostaju. Tako se um vežba, disciplinuje i razvija putem ispravnog napora, ispravne pažnje i ispravne koncentracije. Preostala dva faktora, ispravna misao i ispravno razumevanje, čine mudrost. Ispravna misao označava misli nesebičnog odbacivanja i neprijanjanja, misli ljubavi i misli nenasilja, koje.su usmerene ka svim bićima. Veoma je interesantno i važno ovde uočiti da su misli nesebičnog odbacivanja i neprijanjanja, ljubavi i nenasilja grupisane na strani mudrosti. Ovo jasno pokazuje da je istinska mudrost obdarena ovakvim plemenitim kvalitetima, a da su sve misli podstaknute sebičnosću, zlovoljom, mržnjom i nasiljem posledica pomanjkanja mudrusti  u svim oblastima života, individualnoj, društvenoj ili političkoj. Ispravno razumevanje jeste razumevanje stvari onakvih kakve one jesu, a četiri plemenite istine su te koje objašnjavaju stvari kakvim one zaista jesu.

Otuda je ispravno razumevanje u krajnjoj instanci razumevanje četiri plemenite istine. To razumevanje jeste najviša mudrost koja vidi krajnju realnost. Prema budizmu, postoje dve vrste razumevanja: ono što mi najčešće nazivamo razumevanjem je zapravo znanje, nagomilano sećanje, jedno intelektualno shvatanje predmeta u skladu sa izvesnim već usvojenim pojmovima. To se naziva "znanjem u skladu sa" (anubodha). Ono mje naročito produbljeno. Pravo razumevanje se naziva "pronicanjem" (pativedha), sagledavanjem stvari u njihovoj pravoj prirodi, bez imena i pojma. Ovo pronicanje moguće je jedino kada je um oslobođen svih nečistoća i potpuno razvijen putem meditacije. [3]

Iz ovog kratkog pregleda Puta jasno je da je to način života koji treba slediti, praktikovati i razvijati, i to svako za sebe. On je samodisciplina tela, reči i uma, samorazvijanje i samopročišćenje. On nema nikakve veze sa verovanjem, molitvama, obožavanjem ili nekakvim ceremonijalom. U tom smislu, nema ničeg što bi se moglo nazvati "religioznim". To je Put što vodi do sagledavanja krajnje realnosti, do potpune slobode, sreće i mira kroz moralno, duhovno i intelektualno usavršavanje. U budističkim zemljama postoje jedinstveni i lepi običaji i ceremonije u religiozne svrhe. Oni imaju malo veze sa pravim Putem. No, svoju vrednost nalaze u zadovoljavanju određenog religioznog osećanja i potreba onih koji nisu daleko odmakli, pomažući im da istraju na Putu. U pogledu četiri plemenite istine imamo četiri funkcije koje treba da ispunimo:

Prva plemenita istina je dukkha, priroda života, njegova patnja, njegove žalosti i uživanja, njegova nesavršenost i nedovoljnost, njegova nestalnost i nesuštastvenost. S tim u vezi, naša je funkcija da sve to shvatimo kao činjenicu, jasno i do kraja (parinneyya). Druga plemenita istina je nastanak dukkhe, zahvaljujući želji, "žeđi", udruženoj sa svim ostalim strastima, nečistoćama i "talogom". Puko razumevanje ove činjenice nije dovoljno. Ovde je naša funkcija da sve to odbacimo, eliminišemo, uništimo i iskorenimo (pahatabba). Treća plemenita istina je okončanje dukkhe, nirvana, apsolutna istina, krajnja realnost. A naša je funkcija da je shvatimo (saććhikatabba). Četvrta plemenita istina jeste Put koji vodi do nirvane. Puko znanje o Putu, ma kako bilo podrobno, nije dovoljno. U ovom slučaju naša funkcija je da ga sledimo i ne napuštamo (bhavetabba). [4]


Beleške

[1] M I (PTS) str. 301. [Natrag]

[2] Videti sedmo poglavlje posvećeno meditaciji. [Natrag]

[3] Vism. (PTS) str, 510. [Natrag]

[4] Mhvg. (Alutgama,1922) str.10. [Natrag]