Theravāda budističko društvo

Čemu je Buda podučavao

Walpola Rahula

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


DRUGA PLEMENITA ISTINA
Samudaya: Nastanak "dukkhe"

DRUGA plemenita istina tiče se nastanka ili porekla dukkhe (Dukkhasamudaya-ariyasaćća). Najpoznatija i najpopularnija definicija druge plemenite istine može se naći na bezbroj mesta u najstarijim tekstovima i glasi ovako:

"Upravo ta ‘žeđ' (želja, tanha) uzrokuje novu egzistenciju i novo rođenje (ponobhavika) i povezana je sa pohlepom ispunjenom strašću (nandiragasahagata) i sve nova ushićenja nalazi sad tu, sad tamo (tatratatrabhinandini), a zove se (1) žed za čulnim uživanjima (kamatanha), (2) žed za egzistencijom i ponovnim rođenjem (bhava-tanha) i (3) žeđ za nepostojanjem (samoponištavanjem; vibhava-tanha)." [1]

Ta ‘žeđ', želja, pohlepa, žudnja, koja se manifestuje na najrazličitije načine, uzrok je nastanka svih oblika patnje i kontinuiteta bića. No, nju ne treba uzimati kao prvi uzrok, jer prema budizmu ne postoji prvi uzrok, sve je relativno i međuzavisno. Čak i ta 'žeđ', tanha, koja se smatra uzrokom ili izvorom dukkhe, zavisi u svome nastanku (samudaya) od nečeg drugog, a to je osećanje (vedana) [2], a osećaj nastaje zahvaljujući kontaktu (phassa) i tako dalje se nastavlja krug poznat kao uslovljenost nastanka (paticca-sarnuppada), o čemu ćemo kasnije govoriti.[3]

Dakle tanha, 'žeđ', nije prvi, niti jedini uzrok nastanka dukkhe. Ali je najuočljiviji i najdirektniji uzrok, "najglavnija stvar" i "sveprožimajuća stvar".[4] Otuda na nekim mestima u izvornim pali tekstovima definicija samudaye ili nastanka dukkhe uključuje i druga prljanja i nečistoće (kilesa, sasava dhamma) sem tanhe, "žeđi", koja se uvek stavlja na prvo mesto.[5

Mada nužno ograničeni prostorom, biće dobro da se podsetimo da ova "žeđ" svoje središte ima u zabludi o sopstvu, koja nastaje iz neznanja. 

Ovde pojam "žeđ" ne uključuje u sebe samo želju i privrženost čulnim zadovoljstvima, bogatstvu i moći, već isto tako želju i privrženost idejama, idealima, stanovištima, teorijama, pojmovima i verovanjima (dhamma-tanha).[6] Prema Budinoj analizi, sve nevolje i sukobi u životu, od malih međusobnih zadevica do velikih ratova između naroda i država, izviru iz sebične "žeđi".[7]  

Sa ove tačke gledišta, svi ekonomski, politički i društveni problemi ukorenjeni su u toj sebičnoj "žeđi". Veliki državnici koji žele da reše međunarodne sukobe i o ratu i miru govore samo kroz prizmu ekonomije i politike tek paraju po površini i nikada ne prodiru do samog korena problema. Kao što Buda reče Ratapali: "Svet je gladan i žedan i robuje 'želji' (tanhadaso).”

Svako će se složiti da sva zla na svetu izaziva sebična želja. To nije teško razumeti. Ali kako ta želja, "žeđ", može izazvati novu egzistenciju i novo rođenje (ponobhavika), taj problem nije tako lako shvatiti. Tako smo ovde pred dubljom filozofskom stranom druge plemenite istine. Zato prvo moramo upoznati neke stavove teorije karme i reinkarnacije.  

Postoje četiri hrane (ahara) u smislu "uzroka" ili "uslova" nužna za postojanje i trajanje bića: (1) obična, materijalna hrana (kabalinkarahara), (2) kontakt naših organa čula (uključujući um) sa spoljašnjim svetom (phassahara), (3) svest (vinnanahara) i (4) izrazi volje (manosancetanahara). [8]

Od tih četiri poslednji pomenuti, "izrazi volje", jesu volja za životom, za postojanjem, za ponovnim postojanjem, za nastavljanjem, za bivanjem.[9] Oni čine koren egzistencije i kontinuiteta, stremljenjem napred uz pomoć dobrih i loših dela (kusalakusalakamrna).[10] Isto je to i "voljom" (cetana).[11] Već smo ranije videli [12] da volja jeste karma, kao što je to i sam Buda odredio. Misleći na upravo pomenute "izraze volje", Buda kaže: "Kada razumemo hranu izraza volje, razumemo tri oblika "žeđi" (tanha).”[13] Tako termini "žeđ", "volja'', "izraz volje" i "karma" svi označavaju istu stvar: označavaju želju, volju da se bude, postoji, reinkarnira, da se bude sve veći, da se sakupi sve više. To je uzrok nastanka dukkhe i nalazi se unutar sastojka izrazi volje, jednog od pet sastojaka koji čine biće. [14]

Ovo je jedna od najvažnijih i najbitnijih tačaka Budinog učenja. Otuda moramo jasno i brižljivo označiti da uzrok, klica nastanka dukkhe jeste unutar same dukkhe, a ne izvan nje; i isto tako moramo dobro zapamtiti da je uzrok, klica prestanka dukkhe, razaranja dukkhe, takođe unutar dukkhe, a ne izvan nje. To se želi reći dobro znanom formulom koja se često nalazi u izvornim pali tekstovima: Yam kinci samudayadhammam sabbam tam nirodhadhammam "Sve što nastaje, mora i da nestane" [15] Biće, stvar ili sistem, ako u svojoj prirodi sadrži nastajanje, dolazak u postojanje, imaju takođe u svojoj prirodi klicu sopstvenog nestanka i razaranja. Tako i dukkha (pet sastojaka) u svojoj prirodi sadrži sopstveno nastajanje i takođe u sebi sadrži svoj nestanak. Ova činjenica biće uzimana u obzir i prilikom razmatranja treće plemenite istine, nirodha.

Pali reč kamma ili sanskritska reč karma (od korena kr, činiti) doslovno znači "delo", "činjenje". Ali u budističkoj teoriji karme ona ima specifično značenje: znači samo "voljom pokrenuto delo"; a ne svako. Niti ona znači rezultat karme, kako je mnogi pogrešno koriste. U budistićkoj terminologiji karma nikada ne znači svoju posledicu; njezina posledica je znana kao "plod" ili "rezultat" karme (kamma-phala ili kamma-vipaka).  

Volja relativno može biti dobra ili loša, baš kao što i želja relativno može biti dobra ili loša. Tako i karma može biti dobra ili loša. Dobra karma (kusala) proizvodi dobre efekte, a loša karma (akusala) proizvodi loše efekte. "Žed", volja, karma, bilo da su dobri ili loši, imaju kao svoj efekat jednu silu – silu ka produžavanju – produžavanju u dobrom ili lošem smeru. Je li on dobar ili loš jeste relativno i nalazi se unutar kruga trajanja (samsara). Arahant, mada dela, ne akumulira karmu, jer se oslobodio lažne ideje o sopstvu, oslobodio se "žeđi" za trajanjem i preporađanjem, oslobodio se svakog drugog prljanja i nečistoća (kilesa, sasava dhamma). Za njega nema više ponovnog rođenja.

Teoriju karme ne bi trebalo brkati sa takozvanom moralnom pravdom ili "nagradom i kaznom". Ideja "moralne pravde" i "nagrade i kazne" nastaje iz teorije o vrhovnom biću, Bogu, koji presuđuje, koji propisuje zakone i određuje šta je ispravno, a šta pogrešno. Termin "pravda" je dvoznačan, opasan i u njegovo ime čovečanstvu je došlo više štete nego dobroga. Teorija karme je teorija uzroka i posledice, akcije i reakcije; reč je o prirodnom zakonu, koji nema nikakve veze sa idejom pravde ili nagrade i kazne. Svaki voljni čin proizvodi svoje posledice ili rezultate. Ako ispravno delo proizvodi dobre rezultate, a loše delo loše, tu nije reč o pravdi, nagradi ili kazni koju je odmerio bilo ko ili bilo kakva sila koja prosuđuje vaše delo, već je to u samoj njegovoj prirodi, njegov zakon. Ovo nije teško razumeti. No poteškoća se javlja zato što, prema teoriji karme, efekti voljnih aktivnosti mogu da se protegnu u svome manifestovanju čak i na život posle smrti. Ovde moramo da objasnimo šta je, prema budizmu, smrt.

Već ranije smo videli da biće nije ništa drugo do kombinacija fizičkih i mentalnih sila ili energija. Ono što nazivamo smrću jeste prestanak funkcionisanja fizičkog tela. Da li sve te sile i energije presušuju zajedno sa prestankom funkcionisanja fizičkog tela? Budizam kaže "ne". Volja, želja, žeđ da se postoji, da se traje, da se postaje sve više, ogromna je sila što pokreče čitave živote, čitave egzistencije, čitav svet. To je najveća sila, najveća energija na svetu. Preina budizmu, ta sila ne prestaje sa prestankom funkcionisanja fela, odnosno smrću; ona nastavlja da se manifestuje u drugom obliku, izazivajući novu egzistenciju, odnosno ono što nazivamo . reinkarnacijom. 

Sada se javlja jedno drugo pitanje: Ako nema trajnog, nepromenljivog entiteta ili suštine kao što je sopstvo ili duša (atman), šta je to što ponovo nastaje ili se preporađa posle smrti? Pre no što pređemo na život posle smrti, razmotrimo šta je život i kako se on održava. Ono što nazivamo životom, kao što smo više puta ponovili, jeste kombinacija pet sastojaka, kombinacija fizičkih i mentalnih energija. One se neprestano menjaju; nisu potpuno iste ni u dva sasvim bliska trenutka. Svakog trenutka one se rađaju i umiru. "Kada sastojci nastaju, razlažu se i nestaju, o monasi, u svakom trenutku i vi se rađate, razlažete se i nestajete." [16] Tako, čak i u ovom životu, mi se u svakom trenutku rađamo i umiremo i tako trajemo. Ako možemo da razumemo da u ovome životu možemo trajati bez trajne, nepromenljive suštine kakva je sopstvo ili duša, zašto ne bismo mogli razumeti da i te sile mogu trajati bez sopstva ili duše posle prestanka funkcionisanja tela?  

Kada ovo fizičko telo više nije u stanju da funkcioniše, energije u njemu ne zamiru, već prelaze u neki drugi oblik, odnosno formu, koju nazivamo drugim životom. U detinjstvu sve fizičke, mentalne i intelektualne sposobnosti su krhke i slabe, ali u sebi sadrže potenciju stvaranja potpuno odraslog čoveka. Fizičke i mentalne energije koje čine takozvano biće sadrže u sebi snagu da se pretvore u drugi oblik, postepeno rastu i dostignu svoj puni intenzitet. 

Pošto nema trajne, nepromenljive suštine, ništa ne prelazi iz jednog u drugi trenutak. Tako, sasvim očigledno, ništa trajno ili nepromenljivo ne može preći ili transmigrirati iz jednog života u sledeći. Jedino taj niz promena ostaje neprekinut. U pravom smislu reči, taj niz nije ništa drugo do kretanje. Liči na plamen sveće što gori u noći: niti je uvek isti, niti je drugi. Dete poraste i potom postane čovek od šezdeset godina. Svakako da taj starac nije isto što i ono dete pre šezdeset godina, a niti je to druga osoba. Slično ovome, osoba koja umire i ponovo se rodi negde drugde nije ni ista osoba, niti druga (na ca so na ca anno). Ona je kontinuitet istog niza. Razlika izmedu smrti i rođenja je jedino jedan momenat misli: poslednji momenat misli u ovom životu uslovljava prvi momenat misli u takozvanom sledećem životu, koji je zapravo samo nastavak istog niza. I tokom ovoga života jedan momenat misli uslovljava naredni momenat misli.

Tako, sa budističkog stanovišta, pitanje života posle smrti nije velika misterija i budista nikada ne lupa mnogo glavu oko tog problema.  

Sve dok postoji "žed" da se bude i da se postaje, održava se kružni tok preporađanja (samsara). Njega je moguće zaustaviti jedino kada mu pokretačka sila, ta "žeđ", presahne zahvaljujući mudrosti koja sagleda Stvarnost, Istinu, nirvanu.


Beleške

[1] Mhvg. (Alutgama, 1922) str. 9; SV (PTS) str. 421 i dalje. [Natrag]

[2] Vedanasarnudaya tanhasarnudayo. M I (PTS) str. 51. [Natrag]

[3] Videti stranu 69. [Natrag]

[4] Abhisamuc. str. 43, pradhanyartha, sarvatrartha. [Natrag]

[5] Vidi Vibh. (PTS) str. 106 i dalje. [Natrag]

[6] M I (PTS) str. 51; S II str. 72; Vibh. str. 380. [Natrag]

[7] M l str. 86. [Natrag]

[88] M I str. 48. [Natrag]

[9] Interesantno je uporediti ovaj "izraz volje" sa "libidom" u savremenoj psihologiji. [Natrag]

[10] MA I (PTS) str. 210. [Natrag]

[11] Manosancetana'ti cetana eva vuccatl . MA I (PTS) str. 209. [Natrag]

[12] Vidi stranu 32. [Natrag]

[13] S II (PTS) str.100. Tri oblika "žeđi" su: (1) žeđ za čulnim zadovoljstvima, (2) žeđ; za postojanjem i preporađanjem i (3) žeđ za nepostojanjem, kao što je to dato u definiciji samudaye, "nastanka dukkhe". [Natrag]

[14] Vidi stranu 32. [Natrag]

[15] M III (PTS) str. 280; 5 IV str. 47,107; V str. 423 i dalje. [Natrag]

[16] Prmj. I (PTS) str. 78. "Khandhesu jayamanesu jiyamanesu miyamanesu ca khane khane tvam bhikkhu jayase ca miyase ca." Ovo je citat u komentaru Paramatthajotika Budinih reči. Međutim, nisam mogao da ustanovim na kom mestu se one nalaze u kanonskim tekstovima. [Natrag]