Theravāda budističko društvo

Četvrto pravilo

Četvrto pravilo:

Pažljivo slušanje i dobronameran govor

Thich Nhat Hanh


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Svestan patnje izazvane nepromišljenim govorom i nesposobnošću da se saslušaju drugi, zavetujem se da ću negovati dobronameran govor i sposobnost slušanja drugih, kako bih i drugima doneo užitak i sreću i oslobodio ih njihove patnje. Znajući da reči mogu da stvore i sreću i nesreću, zavetujem se da ću govoriti istinito, da će moje reči podsticati samopouzdanje, zadovoljstvo i nadu. Odlučan sam da ne prenosim vesti za koje nisam siguran da su istinite i da neću kritikovati ili odbacivati stvari za koje nisam siguran. Uzdržaću se od izgovaranja reči koje mogu izazvati podele ili svađu ili koje mogu izazvati raspad porodice ili zajednice. Učiniću sve da izgladim i rešim svaki konflikt, ma koliko on bio mali.

Postoji vjetnamska izreka: "Dobronameran govor ništa ne košta." Treba samo da pažljivo odaberemo svoje reči i druge ljude možemo učiniti srećnima. Pažljivo koristiti reči, s ljubavlju, znači praktikovati velikodušnost. Otuda je ovo pravilo direktno povezano sa drugim pravilom. Mnogo ljudi možemo usrećiti praktikujući samo dobronameran govor. I opet vidimo međusobnu povezanost ovih pet pravila.

Mnogi ljudi misle da će biti u stanju da praktikuju velikodušnost ukoliko postanu imućni. Znam mlade ljude koji sanjaju da se obogate kako bi mogli drugima da donesu sreću: "Želim da budem lekar ili predsednik velike kompanije, tako da zarađujem mnogo para i budem u stanju da pomažem mnogim ljudima." Oni ne shvataju da je često teže biti velikodušam kad postanete bogati. Ako vas motivišu saosećajna ljubav i milosrđe, toliko je mnogo načina da drugima podarite sreću upravo sada, počev sa ljubaznim rečima. Način na koji govorite sa drugima može im ponuditi užitak, sreću, samopouzdanje, nadu, poverenje i prosvetljenost. Pažljiv govor je ozbiljna vežba.

Avalokitešvara Bodhisattva jeste osoba koja je naučila veštinu slušanja i govora koja pomaže ljudima da se oslobode svoga straha, jada i očajanja. On je model takve prakse i vrata koja je on otvorio nazivaju se "univerzalna vrata". Ako vežbamo slušanje i govor u skladu sa  Avalokitešvarom, i mi ćemo biti u stanju da otvorimo univerzalna vrata i donesemo radost, smirenost i sreću mnogim ljudima, olakšavajući im njihove tegobe.

        Univerzalna vrata manifestuju sebe
        u huku plime što se valja.
        Slušajući i vežbajući tako, postajemo dete,
        iz srca lotosa rođeno,
        jedro, čisto i srećno,
        sposobno da govori i sasluša
        u skladu sa univerzalnim vratima.
        Sa samo jednom kapljom vode
        milosrđa
        sa vrbine grane
        proleće se na veliku Zemlju vraća.

Naučio sam ove divne stihove kada sam, sa šesnaest godina, proučavao Lotos sutru. Kada čujete "huk plime što se valja", a to je Avalokitešvarino vežbanje, a on simbolizuje univerzalna vrata, transformišete se u dete rođeno u srcu lotosa. Sa samo jednom kapljicom vode milosrđa sa vrbine grane bodhisattve proleće se vraća na našu sušnu Zemlju. Sušna zemlja predstavlja svet patnje i jada. Kapljica mislosrdne vode jeste praktikovanje saosećajne ljubavi, koju simboliše voda na vrbinoj grani. Avalokitešvara su Kinezi, Vjetnamci, Koreanci i Japanci opisali kao osobu koja u ruci drži vrbovu grančicu. On potapa tu grančicu u vodu milosrđa svoga srca i gde god da poprska tom vodom sve se ponovo rađa.  Kada prska po suvim, mrtvim granama one ponovo ozelene. Mrtve grane takođe simbolizuju patnju i očaj, a zeleno rastinje simbolizuje povratak mira i sreće. Sa samo jednom kapi te vode proleće se vraća na veliku Zemlju.

U poglavlju Lotos sutre koje se naziva "Univerzalna vrata" Avalokitešvarin glas opisan je na pet načina: zamaman glas, glas ovoga sveta, Bramin glas, glas nadolazeće plime i glas sveta nenadmašnog. Uvek treba da imamo na umu ovih pet glasova.

Prvo, to je zamaman glas. To je ona vrsta govora koja će otvoriti univerzalna vrata i opet sve učiniti mogućim. Taj glas je prijatno čuti. On osvežava i donosi smirenost, udobnost i izlečenje našoj duši. Njegova suština je saosećanje.

Drugo, to je glas ovoga sveta. Značenje reči Avalokitešvara jeste "onaj koji do kraja prozire ovaj svet i čuje vapaje u ovom svetu". Ovaj glas olakšava naše patnje i potisnuta osećanja, jer je to glas nekoga ko nas potpuno razume — našu muku, očaj i strah. Kada osetimo da nas neko rzume osećamo se mnogo bolje.

Treće, to je Bramin glas. Brama znači i plemeniti — ne običan glas ljudi, već plemeniti govor koji izvire iz spremnosti da se donese sreća i ukloni patnja. Ljubav, saosećanje, radost i uravnoteženost jesu četiri Brahmavihare, plemenita boravišta buda i bodisatvi. Ako želimo da živimo sa budama i bodisatvama, možemo da boravimo u njihovom domu.

U Budino vreme cilj vežbanja mnogih je da se rode i žive zajedno sa Bramom. To je nešto slično težnji hrišćana da se rode u raju kako bi bili što bliže Bogu. "U domu mog oca ima mesta za sve." i vi poželite da živite u takvoj kući. Onima koji su želeli da žive sa Bramom Buda je govorio: "Praktikujte četiri plemenita boravišta: ljubav, saosećanje, radost i uravnoteženost." Ako hoćemo da Budino učenje približimo našim hrišćanskim prijateljima, rekli bismo isto: "Bog je ljubav, saosećanje, radost i uravnoteženost." Ako želite da budete sa Bogom, vežbajte ta četiri boravišta. Ako to ne činite, bez obzira koliko se molili ili govorite o svojoj želji da budete sa Bogom, da odete u raj, to neće biti moguće.

Četvrto, glas nadolazeće plime je glas Budadarme. To je moćan glas, ona vrsta glasa koji čini da utihnu sva pogrešna mišljenja i spekulacije. To je lavlji rik koji donosi apsolutnu tišinu planine, tišinu koja transformiše i leči.

Peto, glas sveta nenadmašnog je glas sa kojim se ništa ne može uporediti. Ovaj glas ne cilja na slavu, profit ili nadmetanje. To je gromoglasna tišina što raznosi u paramparčad sve predstave i pojmove.

Zamaman glas, glas ovoga sveta, Bramin glas, glas nadolazeće plime i glas sveta nenadmašnog jesu glasovi o kojima treba da razmišljamo. Ako kontempliramo tih pet glasova, time pomažemo Avalokitešvari da otvori univerzalna vrata, vrata stvarnog slušanja i stvarnog govora.

Zato što živi život sabranosti, uvek kontemplirajući ovaj svet i bdijući nad ovom svetom, Avalokitešvara uočava mnogo patnje u njemu. On zna da je mnogo patnje rođeno iz nepromišljenog govora i nesposobnosti da se saslušaju drugi; otuda on praktikuje sabran, blagonaklon govor i pomno slušanje. Avalokitešva se može opisati kao onaj ko nas na najbolji podučava kako da praktikujemo Četvrto pravilo.

"Svestan patnje izazvane nepromišljenim govorom i nesposobnošću da se saslušaju drugi, zavetujem se da ću negovati dobronameran govor i sposobnost slušanja drugih, kako bih i drugima doneo užitak i sreću i oslobodio ih njihove patnje.." Upravo to su univerzalna vrata koja praktikuje Avalokitešvara.

Nikada u istoriji čovečanstva nismo imali na raspolaganju toliko sredstava komunikacije — televiziju, telekomunikacije, telefone, faksove, radio, mobilne — ali i dalje ostajemo ostrva. Toliko je malo komunikacije između članova porodice, između članova jednog društva i između naroda. Patimo zbog tolikih ratova i sukoba. Svakako da nismo odnegovali veštinu slušanja i govorenja. Ne znamo kako da jedni druge saslušamo. Male su nam sposobnosti da vodimo inteligentnu i smislenu konverzaciju. Univerzalna vrata komunikacije treba iznova otvoriti. Kad ne možemo da komuniciramo, postajemo bolesni i kako se naša bolest pogoršava sve više patimo i svojom patnjom zagađujemo i druge ljude. Onda odlazimo kod psihoterapeuta da nas sasluša o našoj patnji, ali ako ni psihoterapeut ne praktikuje univerzalna vrata ni on neće uspeti. I psihoterapeuti su ljudska bića podložna patnji baš kao i mi. Možda i oni imaju probleme sa svojim supružnicima, decom, prijateljima i društvom. I oni mogu imati unutrašnjih blokada. Možda je u njima mnogo patnje koju ne mogu da saopšte ni najvoljenijem biću. Kako onda  mogu tu da sede, slušaju o našoj patnji i razumeju našu patnju? Psihoterapeuti moraju da praktikuju univerzalna vrata, Četvrto pravilo — pomno slušanje i sabran govor.

Sve dok se ne zagledamo duboko u sebe, ovo praktikovanje neće ići lako. Ako je u vama mnogo patnje, teško je slušati druge ljude ili im reći nešto lepo. Prvo morate dobro da se zagledate u prirodu svoje ljutnje, očajanja i patnje da biste sebe oslobodili i zatim bili na raspolaganju drugima. Pretpostavimo da vam je suprug u ponedeljak rekao nešto grubo i to vas je povredilo. Upotrebio je govor na nepromišljen način i nije imao sposobnost da sasluša. Ako istog trenutka odogovrite nošeni svojim besom i patnjom, rizikujete da sada vi njega povredite i izazovete u njemu još veću patnju. Pa šta onda treba da učinite? Ako potisnete svoj bes ili oćutite, to može povrediti vas, jer pokušavajući da potisnete bes u sebi, tada potiskujete sebe. Kasnije ćete patiti i ta patnja će doneti novu patnju i vašem partneru.

Najbolja prva pomoć je da svesno udišete i izdišete kako biste smirili svoj bes: "Udišem i znam da sam ljut. Izdišem i smirujem svoju ljutnju." Dubokim disanjem  i koncentracijom na svoju ljutnju postići ćete da se ona smiri. Dakle, osvestili ste je, a niste je potisnuli. Kad se dovoljno smirite, možda ćete biti u stanju da koristite pažljivi govor. S ljubavlju i pažnjom, možete reći: "Draga, voleo bih da znaš da sam ljut. Ono što si mi upravo rekla jako me je povredilo i želim da to znaš." Rekavši samo toliko, na sabran i smiren način, osetićete izvesno olakšanje. Ako dišete pažljivo kako biste smirili svoj bes bićete u stanju ka drugoj osobi saopštite koliko patite. U tim trenucima vi živite svoj bes, dodirujući ga energijom sabranosti. Uopšte ga ne poričete.

Kada o ovome govorim sa psihoterapeutima, imam izvesnih problema. Kada im kažem da zbog ljutnje patimo, oni misle da to znači kako je ljutnja nešto negativno i da ga treba ukloniti. No, ja uvek kažem da je ljutnja jedna organska stvar, poput ljubavi. Ljutnja može postati ljubav. Naš kompost može postati ruža. Ukoliko znamo kako da se pobrinemo za svoj kompost, možemo ga transformisati u ružu. Treba li đubre da označavamo kao nešto negativno ili pozitivno? Ono može biti pozitivno, samo treba znati kako postupati sa njim. Sa ljutnjom je isto. Ona može biti negativna kada ne znamo sa njom da postupamo, ali ako znamo, ljutnja može biti veoma pozitivna. Ne treba bilo šta da odbacujemo.

Kada udahnete i izdahnete nekoliko puta kako biste ponovo uspostavili mir, čak i ako je vaša ljutnja još uvek tu, vi ste je osvestili i možete reći drugoj osobi da ste ljuti. Možete joj isto tako reći da biste voleli da pomnije osmotrite tu ljutnju i da biste takođe voleli da i ona to učini. Onda možete ugovoriti zajednički sastanak za petak uveče, kako biste je zajednički osmotrili. Dobro je kada jedna osoba pogleda korene svoje patnje. Kada ih gledaju dvoje to je još bolje, a kada to čine zajedno to je najbolje.

Predlažem petak  iz dva razloga. Prvo, još ste ljuti i ako sada raspravljate, to može biti suviše rizično. Možda ćete reći stvari koje će celu situaciju samo pogoršati. Od danas do petka uveče možete vežbati pomno razmatranje svoje ljutnje, a to može i druga osoba. Dok vozi kola, ona se može pitati: "Zašto je to toliko ozbiljno? Zašto se toliko uvredio? Mora da postoji neki razlog." Dok vozite, i vi ćete imati šansu da analizirate. Pre petka uveče jedan od vas ili oboje  možda ćete otkriti koren problema i biti u stanju da ga iznesete drugom i izvinete se. I tada, u petak uveče, možete zajedno popiti šolju čaja i uživati u međusobnom druženju. Ako ugovorite sastanak, oboje ćete imati priliku da se smirite i problem dobro osmotrite. To je praktikovanje meditacije. Meditacija treba da nam omogući smirenje i temeljan uvid u prirodu naše patnje.

Kada dođe petak uveče, ako patnja još nije transfromisana, bićete u prilici da praktikujete veštinu Avalokitešvare. Sedite zajedno i vežbate pomno slušanje — jedna osoba izražava sebe, dok druga pomno sluša. Kada govorite, govorite najdublju vrstu istine i praktikujete blagonakloni govor. Samo ako koristite tu vrstu govora postoji šansa za onu drugu osobu da razume i prihvati. Dok slušate, znate da samo ako slušate s pažnjom možete da umanjite patnju druge osobe. Ako slušate samo sa pola uva, onda to niste u stanju. Vaše prisustvo mora biti potpuno i vidljivo. Vaše slušanje mora posedovati dobar kvalitet kako bi drugu osobu lišilo patnje. To je praktikovanje Četvrtog pravila. Drugi razlog da čekate do petka jeste da kada neutrališete ljutnju do petka uveče, ostaju vam još subota i nedelja da uživate u međusobnom druženju.

Pretpostavimo da imate neko predubeđenje o članu svoje porodice ili zajednice i ne uživate kada ste u društvu te osobe. Možete sa njom da razgovarate o jednostavnim stvarima, ali vam nije prijatno kad god se razgovor povede o nekoj ozbiljnijoj temi. A onda jednoga dana, dok radite po kući, primetite da ta druga osoba ništa ne radi, ne deli sa vama posao koji treba uraditi i počinjete da se osećate uznemireni. "Zašto ja toliko radim, a ona ne radi ništa? I ona treba da radi." Zbog ovoga poređenja gubite svoju sreću. Ali umesto da kažete toj drugoj osobi: "Molim te, sestro, dođi i pomozi mi u poslu", pomislite u sebi: "Ona je odrasla. Zašto bi ja trebalo bilo šta da joj govorim? Morala bi biti odgovornija!" Mislite na taj način zato što već imate neka predubeđenja o toj drugoj osobi. Najkraći put je uvek direktan put. "B" može otići do "A" i reći: "Sestro, molim te pomozi." Ali vi to ne radite. Zadržavate to u sebi i za to krivite drugu osobu.

Sledeći put događa se ista stvar i vaša osećanja su još intenzivnija. Vaše predubeđenje je sve jače, sve dok ne počnete da patite u tolikoj meri da je neophodne da o tome govorite sa nekom trećom osobom. Tragate za razumevanjem kako biste podelili patnju. I tako, umesto da direktno razgovarate sa "A", vi razgovarate sa "C". Tragate za "C" zato što verujete da vam je "C" saveznik koji će se saglasiti kako se "A" ne ponaša na ispravan način.

Ako ste vi "C", šta ćete uraditi? Ako već imate neko predubeđenje vezano za "A", verovatno će vam biti drago da čujete da i neko drugi oseća isto. I tako vam taj razgovor može prijati. Postajete saveznici — "B" i "C" protiv "A". Iznenada  "B" i "C" osećaju međusobnu bliskost, ujedno osećajući distancu u odnosu na "A". I "A" će to svakako primetiti.

"A" može biti vrlo prijatna osoba. Ona bi bila u stanju da diretno odgovori "B" ukoliko bi "B" mogla da izrazi svoja osećanja prema njoj. Ali "A" ne zna koliko je "B" ogorčena. Jedino što oseća je izvesno zahlađenje odnosa između nje i "B", mada ne zna šta je razlog. Istovreeno uočava da "B" i "C" postaju bliskije, dok obe drže distancu prema njoj. Zato misli: "Ako one neće da se druže sa mnom, neću ni ja sa njima." Još više se udaljava od njih i situacija je još gora. Trougao nerazumevanja je zatvoren.

Kada bih ja bio "C", prvo bih pažljivo saslušao  "B", shvatajući da "B" želi da podeli svoju patnju. Znajući da je direktni put najkraći put, ohrabrio bih  "B" da razgovara otvoreno sa "A". Ukoliko "B" nije to u stanju, ponudio bih da ja razgovaram sa "A" u ime "B", bilo da je ona prisutna ili ne.

Ali, što je najvažnije, ne bih nikome prenosio ono što mi je "B" rekla u poverenju. Ukoliko nisam pažljiv, može mi se omaći da drugima kažem ono što znam o osećanjima "B" i uskoro će porodica ili zajednica biti u problemima. Ukoliko uradim to — ohrabrim "B" da razgovara direktno sa "A" ili govorim sa "A" u ime "B", pri čemu nikome ne govorim ono što mi je "B" rekla — poći će mi za rukom da raskinem trougao. To može pomoći da se reši problem, a mir i zadovoljstvo vrate u porodicu, zajedništvo i čitavo društvo.

Ukoliko u zajednici uočite da neko ima poteškoća sa nekim drugim, morate odmah da mu pomognete. Što se takve stvari više otežu to ih je teže posle rešiti. Najbolji način pomoći jeste praktikovanje pažljivog govora i pomnog slušanja. Četvrto pravilo može ljudima doneti mir, razumevanje i sreću. Univerzalna vrata jesu čudesna vrata. Preporodićete se u lotosov cvetu i pomagaćete drugima, uključujući svoju porodicu, svoju zajednicu i svoje društvo da se i oni tamo rode.

Govor može biti konstruktivan ili destruktivan. Pažljiv govor može doneti stvarnu sreću; nepažljiv govor može ubiti. Kada nam neko kaže nešto što nas čini zdravima i srećnim, to je najveći dar koji nam on može pokloniti. Nekada nam neko kaže nešto što je toliko okrutno i poražavajuće da poželimo da odemo i ubijemo se, izgubili smo svaku nadu, čitavu svoju joie de vivre.

Ljudi ubijaju zbog izgovorene reči. Kada fanatično zagovarate neku ideologiju, tvrdeći kako je taj način razmišljanja ili društvenog organizovanja najbolji, tada ako vam se bilo ko ispreči na putu morate da ga potisnete ili eliminišete. Ovo je u tesnoj vezi sa Četvrtim pravilom — takva vrsta govora može ubiti ne samo jednu osobu, već mnoge. Kada tako snažno verujete u nešto, u stanju ste da milione ljudi strpate u gasne komore. Kada koristite govor da promovišete neku ideologiju, podstičući ljude da ubijaju kako bi zaštitili ili propagirali tu idelogiju, možete ubiti milione. Prvo i Četvrto od pet divnih pravila su u neposrednoj vezi.

Četvrto pravilo je takođe povezano sa Drugim pravilom, o krađi. Onako kako postoji "industrija seksa", tako postoji i "industrija laži". Mnogi ljudi moraju da lažu kako bi uspeli kao političari ili trgovci. Jedan drirektor za marketing rekao mi je da ako bi mu bilo dopušteno da govori istinu o proizvodima svoje kompanije, ljudi ih uopšte ne bi kupovali. On govori pozitivne stvari o tim proizvodima, za koje zna da nisu istinite i uzdržava se da govori o njihovim nedostacima. On zna da laže i užasno se oseća zbog toga. Mnogo je ljudi uhvaćenih u sličnu situaciju. U politici takođe, ljudi lažu kako bi za njih glasali. Zato možemo govoriti o čitavoj "industriji laži".

Ovo pravilo je blisko i sa trećim pravilom. Kada neko kaže: "Volim te", to može biti laž. To može biti samo izraz želje. A toliko često se reklame oslanjaju na seks.

U budističkoj tradiciji, Četvrto pravilo se uvek opisuje kao uzdržavanje od ova četiri postupka:

    1.    Ne govoriš istinu. Crno je, a ti kažeš da je belo.
    2.    Preteruješ. Ulepšavaš nešto ili ga opisuješ lepšim nego što zapravo jeste, ili kao ružno ono što nije ružno.
    3.    Spletkariš. Odeš jednoj osobi i kažeš joj jedno, onda odeš drugoj osobi i kažeš joj suprotno.
    4.    Grubo govoriš. Vređaš i omalovažavaš druge ljude.

"Znajući da reči mogu da stvore i sreću i nesreću, zavetujem se da ću govoriti istinito, da će moje reči podsticati samopouzdanje, zadovoljstvo i nadu." Ovo se mora praktikovati u razgovoru sa decom. Ako govorite deci da nisu ni za šta, ona će u budućnosti patiti. Uvek sa svojom decom i supružnikom  naglašavajte pozitivne stvari, one koje daju nadu.

"Odlučan sam da ne prenosim vesti za koje nisam siguran da su istinite i da neću kritikovati ili odbacivati stvari za koje nisam siguran. Uzdržaću se od izgovaranja reči koje mogu izazvati podele ili svađu ili koje mogu izazvati raspad porodice ili zajednice. Učiniću sve da izgladim i rešim svaki konflikt, ma koliko on bio mali."

Izmirenje može biti dobra vežba sa našim slušanjem i pažljivim govorom. Izmiriti znači doneti mir i sreću narodima, ljudima i članovima svoje porodice. To je zadatak bodhisattve. Da biste izmirili, morate ovladati veštinom pomnog slušanja i veštinom govora ljubavi. Morate se uzdržavati od svrstavanja uz jednu stranu, kako biste bili u stanju da razumete i onu drugu. A to je prilično teško.

Tokom rata u Vjetnamu pokušavali smo ovo da praktikujemo. Pokušavali smo da se ne svrstavamo ni uz jednu od strana u sukobu, ni uz komuniste ni uz antikomuniste. Bićete u stanju da pomognete samo ako se uzdignete iznad konflikta i vidite i dobre i loše aspekte obe strane. Tako se postavljajući dovodite sebe u opasnu situaciju, jer vam se može dogoditi da vas mrze obe strane. Jedna strana sumnja da ste instrument one druge strane i obrnuto. Istovremeno ste u opasnosti da vas ubije bilo koja od te dve strane. I upravo se to dogodilo mnogim budistima u Vjetnamu. Nismo se svrstavali uz komuniste, ali ni uz pro-američku stranu. Jednostavno smo želeli da budemo ono što jesmo. Nismo želeli ikakvo ubijanje, želeli smo jedino izmirenje. Jedna strana je govorila da je izmirenje nemoguće sa pro-američkim snagama. Druga strana je govorila da se ne možete izmiriti sa komunistima. Da smo poslušali bilo koju stranu izmirenje sa bilo kim bilo bi zaista nemoguće.

Vežbali smo socijalne radnike da idu u ruralne oblasti da pomognu oko zdravstvenih, ekonomskih i obrazovnih problema i pri tome su obe strane sa podozrenjem gledale na nas. Naš rad na izmirenju nije bio samo na nivou govora, već i kroz konkretno delovanje. Pokušavali smo da pomognemo seljacima da pronađu nadu. Mnogim izbeglicama smo pomogli da se smeste u novim domovima. Pomogli smo da se organizuje staranje za više od deset hiljada siročadi. Pomogli smo seljacima da ponovo izgrade svoja razorena sela. Rad na izmirenju nije samo diplomatski, on je i konkretan. U isto vreme, u našim srcima bio je glas mira. Govorili smo da ljudi u porodici moraju brinuti jedni o drugima kao braća i sestre i prihvatiti jedni druge. Ne treba da ubijaju jedni druge zbog bilo kakve ideologije. Takva poruka nije uopšte bila popularna u vreme rata.

Moje spise cenzurisale su obe strane. Moje pesme zaplenile su obe strane. Prijatelji su jednu od mojih zbirki pesama krišom odštampali, jer vlada u Sajgonu nije odobravala njeno štampanje. Onda su istu tu knjigu komunisti napali preko radija, govoreći da ona šteti borbi, da ju je verovatno finansirala CIA. Nacionalistička policija upala je u knjižaru i zaplenila sve primerke koji su se tu zatekli. U Hueu jedan ljubazan policajac ušao je u knjižaru i rekao da ta knjiga ne može stajati u izlogu, treba je sakriti i prodavati jedino kada je neko zatraži. Bili smo pod pritiskom ne samo u izražavanju svojih strepnji i predloga da se problem između braće i sestara reši, sprečavali su nas i u tome da pomažemo ljudima. Mnogo je naših socijalnih radnika ubijeno ili kidnapovano. Obe starne sumnjale su da radimo za onu drugu. Neke od naših radnika ubili su fanatični katolici, jer su podozrevali da radimo za komuniste, a neke od naših radnika streljali su komunisti. A naši radnici bili su veoma popularni među običnim narodom. Bili su to veoma predani mladići i devojke, uključujući i mnoge mlade monahe i monahinje. Oni nisu dobijali nikakvu platu za svoj rad; jedino su želeli da služe i praktikuju budizam. U ratnu situaciju doneli su svoju saosećajnu ljubav, milosrđe i dobru volju, a za uzvrat dobijali onoliko koliko je bilo potrebno da prežive. Odlazili su u sela ne očekujući da bilo šta dobiju zauzvrat.

Sećam se mladića po imenu An koji se specijalizovao u obučavanju seljaka u novim metodama uzgoja pilića. Učio ih je kako da spreče oboljevanje. I jednom ga je jedan seljak upitao: "Koliko dobijaš od vlade svakog meseca?" An je odgovorio: "Mi ništa ne dobijamo od vlade. Zapravo mi ni ne radimo za vladu, mi dolazimo iz manastira. Nas je budistički manastir poslao da vam pomognemo." Nije rekao seljaku, koji nije bio naročito obrazovan, da pripada Omladinskoj školi za društvenu akciju, pri Ujedinjenoj budističkoj crkvi. To je za njega bilo suviše komplikovano, te je jednostavno rekao da su ga poslali iz manastira.

"A zašto ste vi iz manastira došli ovamo?"

An reče: "Mi činimo milosrđe." Ovo je veoma popularan izraz u budizmu.

Seljak beše iznenađen. Onda reče: "Ja sam naučio da ljudi idu u hram da bi činili milosrđe. Zašto ti ovde činiš milosrđe?"

Mladić mu odgovori: "Znate, čiko, u ova vremena ljudi toliko pate, da čak i Buda mora doći ovamo da pomogne. Mi Budini učenici činimo milosrđe upravo ovde gde vi patite." Ove reči postale su osnova naše filozofije društvene akcije, angažovanog budizma. Buda mora biti u društvu. On više ne može ostati u hramu, jer ljudi toliko pate.

Za nekoliko godina postali smo veoma popularni u unutrašnjosti Vjetnama. Nismo imali mnogo novca, ali pošto smo radilo tako da činimo milosrđe, ljudi su nas zavoleli. Komunistička strana je to znala i nije nas želela na tom terenu, tako da su se pojavli jedne noći i ispitivali ko nam je dao dozvolu da tu radimo. Naši radnici odgovoriše da nemamo dozvolu ni od vlade ni od komunista. Mi jednostavno ovde činimo milosrđe. Jednom su komunisti naredili našim socijalnim radnicima da napuste određenu terotoriju, govoreći. "Nećemo biti odgovorni za vašu bezbednost ukoliko ostanete duže od dvadeset četiri časa." Drugi put, došli su neki fanatici sa vladine strane, neslužbeno, i ispitivali naše socijalne radnike jesu li ooni zaista socijalni radnici iz budističke zajednice. Onda petoricu odvedoše do obale reke , pošto su još jednom proveravali jesu li oni zaista budistički socijalni radnici, rekoše im: "Žao nam je, ali moramo da vas ubijemo." Pobili su ih svu petoricu. Onemogućavale su nas obe strane i to noću. Znali su da ukoliko nas zlostavljaju danju, seljaci to neće odobravati.

Jedna bomba nije uletela u moju sobu samo zahvaljujući zavesi. Druge noći, više bombi ubačeno je u spavaonicu naše škole i dva radnika su ubijena, a mnogi ranjeni. Jedan mladić ostao je paralizovan i kasnije je lečen u Nemačkoj. Jedna devojka pogođena je sa više od 1.000 sitnih šrapnela. Mnogo je krvi izgubila i spasao ju je naš japanski prijatelj koji nam je pomagao. Kasnije, uspelo nam je da je prebacimo u Japan na operaciju. Pokušali su da izvade te male metalne delove, ali 300 komada nije moglo biti izvađeno i ostalo je u njezinom telu.

Jednog dana, dok sam boravio u Parizu kao član vjetnamske budističke mirovne delegacije, koja je učestvovala na mirovnim pregovorima, telefonom su me pozvali iz Sajgona sa vešću da je četvoro naših socijalnih radnika upravo streljano. Zaplakao sam. Jer ja sam ih bio pozvao da se obučavaju za socijalne radnike. Prijatelj koji se našao pored mene reče: "Thây, ti si neka vrsta generala koji predvodi armiju nenasilja i pošto se tvoja armija bori za ljubav i izmirenje, sigurno je da će biti žrtava. Nema potrebe da plačeš."  [videti Love in Action: Writings on Nonviolent Social Change (Berkeley: Parallax Press, 1993)]

Rad na izmirenju uopšte nije diplomatski rad. Ne bavite se radom na izmirenju ako putujete i susrećete desetine misnistara inostranih poslova. Morate koristiti svoje telo, svoje vreme i svoj život da biste radili na izmirenju. Obavljate ga na mnoge načine i u tome vam mogu odmagati čak i ljudi kojima želite da pomognete. Morate saslušati i razumeti patnju na jednoj stranu, a onda odete i saslušate patnju na drugoj strani. Tada ćete moći svakoj strani da kažete o tome koliko pati ona druga strana. Ta vrsta rada je ključna i za nju je potreban hrabrost. Mnogo nam je ljudi potrebno koji su u stanju da saslušaju, u Južnoj Africi, na Bliskom Istoku, u Istočnoj Evropi i drugde.

Četvrto pravilo je bodisatvino pravilo. Potrebno nam je pomno proučavanje da bismo bili u stanju da ga praktikujemo na praviu način, u sebi, u svojoj porodici, zajednici, našem društvu i u čitavom svetu.