Theravāda budističko društvo

Drugo pravilo

Drugo pravilo:

Velikodušnost

Thich Nhat Hanh

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


"Svestan patnje izazvane eksploatacijom, društvenom nepravdom, krađom i potčinjavanjem, zavetujem se da ću negovati saosećajnu ljubav i naučiti načine da radim za dobrobit ljudi, životinja, biljaka i minerala. Zavetujem se da praktikujem velikodušnost deleći svoje vreme, energiju i materijalna dobra sa onima kojima je to zaista potrebno. Odlučan sam da ne kradem i ne posedujem bilo šta što treba da pripada nekome drugom. Poštovaću imovinu drugih, ali ću sprečavati druge da izvlače korist iz ljudske patnje ili patnje drugih živih bića na Zemlji."

Eksploatacija, društvena nepravda i krađa javljaju se u mnogim oblicima. Potčinjavanje je jedan oblik krađe koji izaziva mnogo patnje i u razvijenom i u nerazvijenom svetu. Onog trenutka kada odlučimo da negujemo saosećajnu ljubav, ona se i rađa u nama i ulažemo napor da prekinemo eksploataciju, društvenu nepravdu, krađu i potčinjavanje.

U prvom pravilu naišli smo na reč "saosećanje". Ovde nalazimo reči "saosećajna ljubav". Saosećanje i saosećajna ljubav su dva vida ljubavi kojoj je podučavao Buda. Saosećanje, karuna na sanskritu i paliju, jeste namera i sposobnost da se olakša patnja druge osobe ili živog bića. Saosećajna ljubav, maitri na sanskritu, metta na paliju, jeste namera i sposobnost da se unesu radost i sreća u drugu osobu ili živo biće. Buda je najavio da će sledeći Buda nositi ime Maitreya, Buda ljubavi.

"Svestan patnje izazvane eksploatacijom, društvenom nepravdom, krađom i potčinjavanjem, zavetujem se da ću negovati saosećajnu ljubav i naučiti načine da radim za dobrobit ljudi, životinja, biljaka i minerala." Čak i sa maitri kao izvorom energije u nama, još uvek moramo da naučimo da zavirimo duboko u sebe kako bismo pronašli načine da je izrazimo. Činimo to kao pojedinci i učimo se načinima da to učinimo kao zajednica. Da bismo unapredili blagostanje ljudi, životinja, biljaka i minerala, moramo se okupiti kao zajednica i ispitati svoju situaciju, stavljajući na probu svoju inteligenciju i sposobnost dubokog promišljanja kako bismo otkrili valjane puteve izražavanja svoje maitri u sred stvarnih, životnih problema.

Pretpostavimo da želite da pomognete onima koji pate pod diktaturom. Ranije ste možda pokušavali da pošaljete vojsku da zbace vlast, ali ste naučili da kada to radite ujedno izazivate smrt mnogih nedužnih ljudi, a čak i tada moguće je da nećete uspeti da zbacite diktatora. Ako podrobnije ispitate ovu situaciju, uz pomoć saosećajne ljubavi, kako biste našli način pomoći tim ljudima bez izazivanja patnje, možda ćete shvatiti da je najbolje pomoći im pre nego što zemlja padne u šake diktatora. Ako mladim ljudima iz te zemlje ponudite priliku da nauče demokratske načine upravljanja, dajući im stipendije da dođu u vašu zemlju, to će biti dobra investicija u mir u budućnosti. Da ste to uradili pre trideset godina, ta zemlja bi danas bila demokratska i ne biste morali da je bombardujete ili da šaljete vojsku da je "oslobađaju". Ovo je samo jedan primer kako nam dublje sagledavanje i učenje mogu pomoći da radimo stvari u skladu sa saosećajnom ljubavlju. Ako čekamo dok se situacija sasvim ne pogorša, tada može biti suviše kasno. Ako praktikujemo ova pravila zajedno sa političarima, vojnicima, biznismenima, advokatima, zakonodavcima, umetnicima, piscima i profesorima, možemo pronaći najbolje načine da se praktikuju saosećanje, saosećajna ljubav i razumevanje.

Vežbanje velikodušnosti zahteva vreme. Možemo želeti da pomognemo onima koji su gladni, ali smo obuzeti problemima sopstvenog svakodnevnog života. Ponekad, jedna pilula ili malo pirinča mogu spasiti život deteta, ali mi ne pomažemo zato što mislimo da nemamo vremena. U Ho Ši Min gradu, na primer, postoje deca koja sebe nazivaju "prašinom života". Oni su beskućnici i lutaju ulicama danju, a spavaju pod drvetom noću. Preturaju po gomilama otpada ne bi li našli nešto poput plastičnih kesa, što će kasnije prodati za dva-tri centa po kilogramu. Monahinje i monasi u Ho Ši Min gradu otvorili su ovoj deci svoje hramove i ukoliko se ona saglase da ostanu do četiri sata popodne — kada ih monahinje i monasi uče da čitaju i pišu — tada im je obezbeđen i vegetarijanski ručak. Zatim mogu otići u Budinu dvoranu da se odmore. (U Vjetnamu je odmor posle ručka neophodan, toliko je toplo. Kada su došli Amerikanci, doneli su sa sobom praksu osmočasovnog rada, od devet do pet. Mnogi od nas su pokušali, ali bez uspeha. Zaista nam je neophodno da odremamo posle ručka.)

Zatim dolazi još malo podučavanja i igre sa decom i deca koja ostaju i popodne dobijaju i večeru. U hramu nema mesta za njih da tu prenoće. Naša zajednica u Francuskoj pomaže ovim monahinjama i monasima. Da se obezbedi ručak i večera treba svega dvadeset centi po detetu, a tako oni ujedno nisu više na ulici, gde će možda krasti cigarete, pušiti, psovati i učiti se još gorem ponašanju. Ohrabrujući decu da odlaze u hram, pomažemo im da ne postanu prestupnici i kasnije završe u zatvoru. Treba vremena, ali ne i mnogo novca da se toj deci pomogne. Toliko je mnogo jednostavnih stvari koje možemo učiniti da pomognemo ljudima, ali pošto ne možemo sebe da oslobodimo situacije i načina života u kojem smo, ništa ne činimo. Potrebno je da se udružimo kao zajednica i, promislivši, pronađemo načine da se oslobodimo kako bismo mogli da praktikujemo Drugo pravilo.

"Zavetujem se da praktikujem velikodušnost deleći svoje vreme, energiju i materijalna dobra sa onima kojima je to zaista potrebno." Ova rečenica je jasna. Osećaj velikodušnosti i sposobnost da budemo velikodušni nisu dovoljni. Potrebno je, takođe, da izrazimo svoju velikodušnost. Možda osećamo da nemamo vremena da usrećujemo ljude — kažemo: "Vreme je novac", ali vreme je više od novca. Život je više od korišćenja vremena da bi se zarađivao novac. Vreme je za to da bismo živeli, da bismo delili radost i sreću sa drugima. Imućni su obično poslednji među onima koji mogu da usreće druge. To mogu samo oni koji imaju vremena.

Znam čoveka po imenu Bač Sieu, koji živi u vjetnamskoj provinciji Thua Thien, i on je praktikovao velikodušnost pedeset godina; on je živi bodhisattva. Na biciklu, putuje on kroz sela u trinaest provincija, noseći nešto za ovu porodicu i nešto za onu porodicu. Kad sam ga sreo 1965. bio sam ponosan na našu Školu mladeži za društvenu pomoć. Bili smo još ranije počeli da podučavamo trista aktivista, zajedno sa monahinjama i monasima, kako da odlazeći u sela pomažu ljudima da obnavljaju svoje kuće i modernizuju lokalnu ekonomiju, zdravstveni sistem i obrazovanje. Na kraju smo imali deset hiljada aktivista širom zemlje. Dok sam govorio Bač Sieu o našim projektima, posmatrao sam njegov bicikl i mislio kako sa njime može da pomogne svega nekolicini. Ali kada su komunisti preuzeli vlast i zatvorili našu školu, Bač Sieu je nastavio, jer njegov rad nije imao formu. Naša sirotišta, ambulante, škole i centri za prognane su svi odreda bili zatvoreni ili ih je preuzela vlada. Hiljade naših aktivista morali su da obustave svoj rad i da se kriju. Ali od Bač Sieua se nije imalo šta uzeti. On beše istinski bodhisattva, koji radi za dobrobit drugih. Danas osećam mnogo više poniznosti pred njegovim načinima praktikovanja velikodušnosti.

Rat je stvorio na hiljade siročadi. Umesto da prikupljamo novac i podižemo sirotišta, tragali smo na Zapadu za ljudima koji će sponzorisati po jedno dete. S druge strane, u selima smo pronalazili porodice u koje ćemo smeštati po jedno od tih siročadi i onda smo im slali po 6$ mesečno kako bi mogle da ih prehrane i šalju u školu. Kad god je to bilo moguće, pokušavali smo da ih smestimo kod rodbine. I tako, sa samo 6$ dete je bilo sito i moglo da se školuje, a preostajalo je i za drugu decu u toj porodici. Deci je potrebno da odrastaju u porodici. Jer boravak u sirotištu može ličiti na boravak u vojsci — deca ne rastu prirodno. Ukoliko tragamo i učimo o načinima da praktikujemo velikodušnost, neprestano ćemo se usavršavati u tome.

"Odlučan sam da ne kradem i ne posedujem bilo šta što treba da pripada nekome drugom. Poštovaću imovinu drugih, ali ću sprečavati druge da izvlače korist iz ljudske patnje ili patnje drugih živih bića na Zemlji." Kada jedno pravilo zaista duboko praktikujete, otkrićete da ih tako ujedno praktikujete svih pet. Prvo pravilo je o oduzimanju života, što je neka vrsta krađe — krađa najdragocenije stvari koju to drugo biće ima, njegovog života. Kada meditiramo o drugom pravilu uviđamo da krađa, u formi eksploatacije, društvene nepravde i potčinjavanja, jeste jedan oblik ubijanja — laganog ubijanja kroz eksploatisanje, održavanje društvene nepravde i kroz političko i ekonomsko potčinjavanje. Otuda drugo pravilo ima mnogo dodirnih tačaka sa pravilom o neubijanju. Uviđamo isprepletenost priroda prva dva pravila. A to važi i za svih pet pravila. Neki ljudi formalno preuzimaju na sebe poštovanje samo jednog ili dva pravila. Meni to nije smetalo, jer ako do kraja praktikujete jedno ili dva pravila, vi zapravo poštujete svih pet.

Drugo pravilo kaže da ne krademo. Umesto da krademo, eksploatišemo ili potčinjavamo, mi praktikujemo velikodušnost. U budizmu, kažemo, postoje tri vrste darova. Prvi dar jeste neka materijalna stvar. Drugi jeste pomoći ljudima da se oslono na same sebe, ponuditi im znanje i tehnologiju da mogu da stanu na sopstvene noge. Pomagati ljudima u vezi sa Dharmom, tako da mogu da transformišu svoj strah, ljutnju i potištenost, pripada ovoj drugoj vrsti darova. Treći dar jeste dar ne-straha. Mi se plašimo mnogih stvari. Osećamo se nesigurnim, plašimo se samoće, plašimo se bolesti i smrti. Kada pomažemo ljudima da ih ne unište sopstveni strahovi, tada prakrikujemo treću vrstu darovanja.

Bodhisattva Avalokitešvara jeste jedan od onih koji to praktikuje izuzetno dobro. U Sutri srca on nas podučava načinu da transformišemo strah i s osmehom jašimo na talasima rađanja i umiranja. On kaže da ne postoji stvaranje, ni razaranje, ni biće, ni nebiće, dolaženje i odlaženje, uvećavanje i smanjivanje su samo ideje koje pripisujemo stvarnosti, dok stvarnost zapravo prevazilazi sve pojmove. Kada uvidimo međusobnu povezanost svih stvari — da su čak i rođenje i smrt samo dva pojma — tada prevazilazimo strah.

Godine 1991. posetio sam teško bolesnog prijatelja u Njujorku, Alfreda Haslera. Zajedno smo radili u mirovnom pokretu skoro trideset godina. Alfred je izgledao kao da je čekao na moju posetu pre nego što umre i zaista je umro samo nekoliko sati pošto smo se oprostili. Otišao sam kod njega sa svojom najbližom saradnicom sestrom Chan Kong (Istinska praznina).

Alfred nije bio budan kad smo stigli. Njegova kćerka Laura pokušala je da ga probudi, ali bez uspeha. Onda sam zamolio sestru Chan Khong da Alfredu peva Pesmo nedolaženja i neodlaženja: "Ove oči nisu moje, ja nisam zarobljen tim očima. Ovo telo nije moje, ja nisam zarobljen ovim telom. Ja sam život bez granica. Nikada rođen bio nisam, nikada umreti neću." Ideja je preuzeta iz Samyutta nikaye. I ona je pevala tako lepo da su niz lice Alfredove žene i dece potekle suze. Bile su to suze razumevanja i bile su to veoma lekovite suze.

Iznenada je Alfred došao svesti. Sestra Chan Khong je počela da praktikuje ono što je naučila proučavajući sutru Učenje izloženo bolesniku. Rekla je: "Alfrede, sećate li se vremena kada smo radili zajedno?" Evocirala je mnoga radosna sećanja koja su nam bila zajednička i Alfred je bio u stanju da se seti svakog od njih. Iako su ga očigledno mučili bolovi, smešio se. Ovakva praksa donela je momentalan rezultat. Kad neka osoba pati od tako velikog fizičkog bola, ponekad možemo da joj olakšamo patnju zalivajući seme sreće koje je u njoj. Neka vrsta balansa se ponovo uspostavlja i ona će manje patiti.

Sve to vreme ja sam mu masirao stopala i pitao ga oseća li moje ruke na svom telu. Kad umirete neki delovi vašeg tela postaju neosetljivi i osećate kao da ste ih izgubili. Masiranje sa sabranošću, blago, daje umirućoj osobi osećaj da je još živa i da se o njoj neko stara. Zna da je tu ljubav. Alfred je klimnuo glavom i njegove oči kao da su govorile: "Da, osećam tvoje ruke. Znam da držiš moja stopala."

Sestra Chan Khong ga je upitala: "Znate li da smo od vas mnogo naučili dok smo živeli i radili zajedno? Posao koji ste započeli mnogi od nas nastavljaju. Molim vas, nemojte ništa da se brinete." Govorila mu je i mnoge slične stvari i činilo se kao da manje pati. U jednom trenutku otvorio je usta i rekao: "Divno, divno." Onda je ponovo utonuo u san.

Pre nego što smo otišli ohrabrili smo njegovu porodicu da nastavi ovakvu praksu. Sledećeg dana čuo sam da je Alfred umro samo pet sati posle naše posete. To je ona vrsta poklona koja pripada trećoj kategoriji. Ako možete da pomognete ljudima da se osećaju sigurnije, da se manje plaše života, ljudi i smrti, tada praktikujete treću vrsta darova.

Tokom meditiranja imao sam nekada prekrasne slike – u obliku talasa, na početku i na kraju. Kada su uslovi povoljni, opažamo talas, a kada uslovi prestanu da budu povoljni, onda više ne opažamo talas. Talasi su načinjeni od vode. Ne možemo označiti talas kao postojeći ili nepostojeći. Posle onoga što nazivamo prestankom talasa, ništa nije otišlo, ništa nije izgubljeno. Talas su apsorbovali drugi talasi i, na neki način, vreme će taj talas ponovo vratiti. Nema povećavanja, smanjivanja, rađanja ili umiranja. Kada umiremo, pomišljamo da je sve drugo živo i da samo mi umiremo; i tada naše osećanje usamljenosti može biti nepodnošljivo. No, ako smo u stanju da vizualizujemo hiljade ljudi koji umiru u istom trenutku kada i mi, naše umiranje može biti smireno, čak radosno. "Umirem u zajednici. Milioni živih bića takođe umiru upravo u ovom trenutku. Vidim sebe zajedno sa milionima drugih živih bića; mi umiremo u Sanghi. U isto vreme, milioni bića se rađaju. Svi mi ti činimo zajedno. Rodio sam se, umirem. Učestvujemo u čitavom događanju kao Sangha." To sam video u svojoj meditaciji. U Sutri srca Avalokitešvara izlaže ovu vrstu uvida i pomaže nam da prevaziđemo strah, žalost i bol. Dar neustrašivosti donosi nam unutrašnji preobražaj.

Drugo pravilo je produbljena praksa. Govorimo o vremenu, energiji i materijalnim resursima, ali vreme se ne tiče samo energije i materijalnih resursa. Vreme znači i biti sa drugima – biti sa umirućim ili sa nekim ko pati. Biti zaista prisutan čak samo pet minuta može biti jedan vrlo važan poklon. Vreme ne znači samo pravljenje para. Ono znači i pravljenje poklona Dhamme i poklona neustrašivosti.