Theravāda budističko društvo

Anatta

Suština budizma

Narada Mahathera

Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Anatta ili nepostojanje duše

Budističko učenje o preporađanju treba razlikovati od teorije o reinkarnaciji koja pretpostavlja transmigraciju duše i njeno neizbežno materijalno rođenje. Budizam poriče postojanje nepromenljive ili večne duše koju je stvorio Bog ili koja proizilazi iz Božanske Suštine (paramatma).

Ako je besmrtna duša, za koju se pretpostavlja da je suština čoveka, večna onda ona ne mogla ni pasti niti se uzdignuti. Između ostalog ne može razumeti razlog zašto su "različite duše još od samog početka tako raznoliko sačinjene".

Da bi se dokazalo beskrajno blagostanje u večnom raju i beskrajno mučenje u večnom paklu, besmrtna duša je apsolutno neophodna. Inače, šta je to što bi bilo kažnjeno u paklu ili nagrađeno u raju?

"Treba reći", piše Bertrand Russell, "da je stara odvojenost između duše i tela prilično isparila zato što je "materija" izgubila svoju čvrstinu kao što je i um izgubio svoju duhovnost. Psihologija je tek na početku svoje naučnosti. U sadašnjem stanju psihologije verovanje u besmrtnost ne može ni na kojem nivou da tvrdi da ima potporu nauke."

Budisti se slažu sa Russellom kada kaže da "očigledno postoji neka osnova po kojoj sam ja ista osoba kao što sam bio i juče, a kao očigledniji primer, ako simultano vidim čoveka i čujem ga da govori, ima neke osnove po kojoj je "ja" koje vidi isto kao i "ja" koje čuje."

Do nedavno su naučnici verovali u nedeljivi i neuništivi atom. "Fizičari su iz dovoljno razloga sveli atom na serije događaja. Iz isto toliko dobrih razloga psiholozi nalaze da um nema identitet jedne kontinuirane stvari, nego da je on serija događaja povezanih zajedno određenim intimnim odnosima. Pitanje besmrtnosti je odatle postalo pitanje da li ovi intimni odnosi postoje između događaja povezanih sa živim telom i drugim događajima koji se dešavaju nakon što je to telo mrtvo."

Kao što C.E.M. Joad kaže u "The Meaning of Life", materija se odavno dezintegrisala pred našim očima. Ona više nije čvrsta, više nije trajna, više nije predodređena kompulsivnim uzročnim zakonom, i najznačajnije od svega, više nije poznata.

Čini se da su takozvani atomi i "deljivi i uništivi". Elektroni i protoni koji sačinjavaju atome "mogu da se susretnu i da ponište jedan drugog dok njihova postojanost, takva kakva je, je više poput talasa koji nema fiksirane granice i koji je u procesu neprestane promene u pogledu oblika i položaja nego što je kod predmeta." [1]

Biskup Berkeley koji je pokazao da je takozvani atom metafizička fikcija smatrao je da postoji duhovna supstanca zvana duša.

Hume je, na primer, posmatrao svest i primetio da ne postoji ništa osim prolaznih mentalnih stanja i zaključio da pretpostavljeni "trajni ego" ne postoji.

"Postoje neki filozofi", kaže, "koji zamišljaju da smo u svakom trenutku svesni onoga što nazivamo "naše sopstvo", da osećamo njegovo postojanje i njegov kontinuitet u postojanju i zato smo sigurni i u njegov savršen identitet i njegovu jednostavnost. Što se mene tiče, kada najintimnije zađem u ono što nazivam "moje sopstvo" uvek se spotičem o neku određenu percepciju ili drugo – toplote ili hladnoće, svetlosti ili senke, ljubavi ili mržnje, bola ili zadovoljstva. Nikada ne dopirem do sebe… i nikada ne mogu da posmatram bilo šta osim percepcije… a takođe ne poimam niti šta bi još bilo potrebno da me učini savršenim ne-entitetom."

Bergson kaže, "Sva svest je vremensko postojanje, i svesno stanje nije stanje koje traje bez promene. Ona je promena bez prestanka, kada promena prestane ona prestaje, ona je ništa drugo do sama promena."

Baveći se pitanjem duše profesor James kaže: "Teorija o duši je potpuno suvišna što se tiče objašnjavanja stvarno potvrđenih činjenica svesnog iskustva. Do sada niko ne može da ju prihvati na čvrstoj naučnoj osnovi." U zaključku zanimljivog poglavlja o duši kaže: "A privremeno rešenje do kojeg smo došli u ovoj knjizi mora biti i konačan zaključak: misli same jesu mislitelji."

Uvaženi psiholog Watson izjavljuje: "Niko nikada do sada nije dodirnuo dušu ili ju video u epruveti ili na bilo koji način stupio u odnos sa njom na način na koji to čini sa drugim objektima svojeg svakodnevnog postojanja. Bez obzira na to sumnjati u njeno postojanje znači postati jeretikom a nekada je to moglo da dovede do gubitka sopstvene glave. Čak se i danas čovek na javnom položaju ne usuđuje da ju dovodi u pitanje."

Buddha je očekivao ove činjenice još pre nekih 2500 godina.

Prema budizmu um nije ništa više do složene celine prolaznih mentalnih stanja. Jedna jedinica svesti se sastoji od tri faze – pojavljivanja ili nastajanja (uppada), statične faze ili razvoja (thiti) i prestajanja ili rastvaranja (bhanga). Odmah po fazi prestanka trenutka misli dešava se faza nastajanja sledećeg misaonog trenutka. Svaka trenutna svest uvek promenljivog životnog procesa, po prestanku, prenosi svoju čitavu energiju, sve neizbrisivo zabeležene utiske na svojeg naslednika. Svaka sveža svest se sastoji od potencijalnosti svojih prethodnika zajedno sa još nečim. Dakle, postoji nastavljajući tok svesti poput toka koji nema nikakvog prekida. Sledeći trenutak misli niti je apsolutno isti kao prethodni pošto ono što ga sačinjava nije identično, niti je u potpunosti nešto drugo pošto je u pitanju isti kontinuitet kammičke energije. Ovde nema identičnog bića ali postoji identitet u procesu.

Svakog trenutka dešava se rođenje, svakog trenutka dešava se smrt. Pojavljivanje jednog misaonog trenutka znači zamiranje drugog misaonog trenutka i obrnuto. Tokom životnog veka postoji preporađanje iz trenutka u trenutak bez postojanja duše.

Ovo se ne treba razumeti kao da je svest iseckana na parčiće i povezana zajedno kao voz ili kao lanac. Nego na protiv "ona uporno teče poput reke primajući iz pritičućih tokova čula neprestan priraštaj svojoj bujici i uvek deleći sa spoljašnjim svetom misaone forme koje je usput sakupila." [2] Rođenje joj je izvor a smrt joj je ušće. Brzina toka je takva da jedva da postoji neki standard kojim bi se mogla čak i otprilike izmeriti. Međutim, komentatori su izvoleli da kažu da je vremensko trajanje jednog misaonog trenutka čak i kraće nego jedan milijarditi deo vremena koji zauzima bljesak munje.

Ovde nailazimo na jukstapoziciju prolaznih mentalnih stanja kako se suprotstavlja pretpostavci u koju neki izgleda veruju o tim stanjima. Ni jedno stanje jednom kada prođe može da se ponovi niti je identično sa onim što je bilo pre. Ali mi svetovni ljudi, prekriveni mrežom iluzije, pogrešno smatramo prividan kontinuitet kao nešto večno i idemo čak do te granice da izmišljamo nepromenljivu dušu, atta, navodnog činitelja i spremište svih akcija uvek promenljive svesti.

"Takozvano biće je poput bljeska munje koji se može razložiti na neprekidni niz varnica koje slede jedna drugu sa takvom brzinom da ih ljudska mrežnjača ne može doživeti odvojeno, niti neupućeni mogu zamisliti takav neprekidni niz odvojenih varnica." [3]Kao što točak kola počiva na zemlji na jednoj tački tako i biće živi samo u jednom misaonom trenutku. Uvek je u sadašnjosti i stalno klizi u neopozivu prošlost. Ono što ćemo postati je utvrđeno sadašnjim misaonim trenutkom.

Ako ne postoji duša,  šta je preporođeno?, neko će reći.

Pa, ništa ne biva preporođeno.

Kada život prestane kammička energija se ponovo materijalizuje u drugom obliku. Kao što je Bhikkhu Silacara rekao: "Neviđeno ide gde god postoje odgovarajući uslovi za njenu vidljivu manifestaciju. Ovde se pokazujući kao sićušni komarac ili crv, tamo se obznanjujući u zasenjujućoj veličanstvenosti postojanja božanstva ili anđela. Kad prestane jedan vid njene manifestacije ona tek nastavlja dalje, i gde se nađu odgovarajuće okolnosti, otkriva se iznova pod drugim imenom i oblikom."

Rođenje je pojavljivanje psiho-fizičkog fenomena. Smrt je tek privremeni kraj privremenog fenomena.

Isto kao što je pojavljivanje fizičkog stanja uslovljeno prethodnim stanjem kao svojim uzrokom, tako je i pojava psiho-fizičkog fenomena uslovljena uzrokom ranijim od njegovog rođenja. Kao što je proces životnog veka moguć bez trajnog entiteta koji prolazi iz jednog misaonog trenutka u drugi tako je i serija životnih procesa moguća bez besmrtne duše koja bi transmigrirala iz jednog postojanja u drugo.

Budizam ne negira u potpunosti postojanje ličnosti u empirijskom smislu nego samo traži da pokaže da ona ne postoji u konačnom smislu. Budistički filozofski termin za individuu je santana, t.j. tok ili kontinuitet i uključuje takođe i mentalne i fizičke elemente. Kammička sila svake individue vezuje elemente zajedno. Ovaj neprekinuti tok ili kontinuitet psiho-fizičkog fenomena, koji je uslovljen kammom i nije ograničen samo na ovaj život već ima izvor u prošlosti koja nema svoj početak i svoje nastavljanje u budućnosti je budistička zamena za trajan ego ili besmrtnu dušu drugih religija.


Beleške

[1] C.E.M. Joad, The Meaning of Life. [Natrag]

[2] Videti "Compendium of Philosophy", prev. Shwe Zan Aung (Pali Text Society, London) — Uvod str. 12. [Natrag]

[3] Slično kao kod filma, gde pojedinačne fotografiej brzim smenjivanjem daju utisak kretanja. [Natrag]