Theravāda budističko društvo

Dhamma

Suština budizma

Narada Mahathera

Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Dhamma: Filozofija ili ne?

Neagresivan, moralan i filozofski sistem koji je izložio Buddha, koji ne zahteva slepu veru od svojih pristalica, ne izlaže nikakva dogmatska verovanja, ne ohrabruje nikakve sujeverne rituale i ceremonije nego preporučuje zlatnu sredinu koja vodi učenika kroz čisto življenje i čisto razmišljanje do postignuća vrhunske mudrosti i oslobođenja od sveg zla, naziva se Dhamma i popularno je poznata kao budizam.

Svemilostivi Buddha je preminuo, ali plemenita Dhamma, koju je bezrezervno zaveštao čovečanstvu, još uvek postoji u nepomućenoj čistoti.

Iako učitelj nije ostavio pisanih beleški svojih učenja, njegovi istaknuti učenici su ih sačuvali u sećanju i prenosili ih usmeno sa generacije na generaciju.

Neposredno nakon njegove smrti, 500 glavnih arahata [1] upućenih u Dhammu [2] i Vinayu [3] održali su sabor kako bi ponovili učenje onako kako ga je izvorno Buddha naučavao. Poštovani Ananda Thera, koji je uživao posebnu privilegiju da čuje sve njegove govore, odrecitovao je Dhammu, dok je Poštovani Upali odrecitovao Vinayu.

Tipitaku su sabrali ti arahati starine i rasporedili je u sadašnji oblik.

Tokom vladavine religioznog sinhaleškog kralja Vattagamanija Abhaye, oko 83. godine p.n.e., Tipitaka je po prvi put u istoriji budizma, zapisana na palmovom lišću (ola) na Šri Lanki.

Za opsežnu Tipitaku, koja sadrži suštinu Buddhinog učenja, se procenjuje da je oko jedanaest puta veća od Biblije. Zapanjujući kontrast između Tipitake i Biblije je da se ona nije postepeno razvila poput ove druge.

Kao što sama reč govori, Tipitaka se sastoji od tri košare (zbirke tekstova). To su Košara discipline (Vinaya pitaka), Košara govora (Sutta pitaka) i Košara višeg učenja (Abhidhamma pitaka).

Vinaya pitaka koje se smatra pisanim temeljem najstarijeg istorijsko celibatskog reda – Sanghe – uglavnom se bavi pravilima i propisima koje je Buddha uvodio, u skladu sa okolnostima, za buduće praktikovanje reda monaha (bhikkhu) i monahinja (bhikkhuni). U detalje opisuje postepeni razvoj Sasane (nauka). Takođe sadrži opis Buddhinog života i rada. Posredno otkriva značajne i zanimljive informacije o drevnoj istoriji, indijskim običajima, umetnosti, nauci itd.

Vinaya pitaka se sastoji od sledećih pet knjiga:

(Vibhanga):
1. Parađka pali – Veći prekršaji
2. Paćittiya pali – Manji prekršaji

(Khandaka):
3. Mahavagga pali – Veći odeljak
4. Ćullavagga pali – Kraći odeljak
5. Parivara pali – Sažetak Vinaye

Sutta pitaka se najvećim delom sastoji od govora koje je sam Buddha održao u raznim prilikama. Takođe je uključeno i nekoliko govora koje su dali neki od njegovih istaknutih učenika, poput poštovanog Sariputte, Anande, Moggallane itd. Ona je poput knjige recepata, pošto su u njoj besede izložene u skladu sa različitim okolnostima i temperamentima pojedinih sagovornika. Možda u njoj ima naizgled kontradiktornih izjava, ali to ne treba da se shvati pogrešno, jer ih je Buddha prikladno izgovorio kako bi odgovarale određenoj svrsi: na primer, na jedno te isto pitanje odgovarao je ćutanjem (kada je ispitivač tek neozbiljno radoznao) ili bi drugi put dao detaljan odgovor, kada je znao da je onaj koji pita iskren tragalac. Većina beseda su namenjene pre svega dobrobiti bhikkhua i bave se svetačkim životom i izlaganjima učenja. Ima takođe i jedan broj govora koji se bave materijalnim i moralnim napretkom nezaređenih učenika.

Ova pitaka je podeljena na pet nikaya ili kolekcija, to jest:

1. Digha nikaya (Kolekcija dugih govora).
2. Mađđhima nikaya (Kolekcija govora srednje dužine).
3. Samyutta nikaya (Kolekcija tematski srodnih kazivanja).
4. Anguttara nikaya (Kolekcija govora razvrstanih u skladu sa brojevima).
5. Khuddaka nikaya (Manja kolekcija).

Ova peta je razdeljena na petnaest knjiga:

1. Khuddaka patha (Kraći tekstovi)
2. Dhammapada (Reči istine)
3. Udana (Nadahnuća)
4. Iti vuttaka ( “Tako je rečeno”)
5. Sutta nipata (Zbirka govora)
6. Vimana vatthu (Priče o nebeskim boravištima)
7. Peta vatthu (Priče o peta duhovima)
8. Theragatha (Pesme prosjaka)
9. Therigatha (Pesme prosjakinja)
10. Đataka (Priče o rođenjima)
11. Niddesa (Izlaganja)
12. Patisambhida magga (Analitičko znanje)
13. Apadana (Životi arahata)
14. Buddhavamsa (Buddhina povest)
15. Ćariya pitaka (Vidovi ponašanja)

Abhidhamma pitaka je najvažnija i najzanimljivija od sve tri, [4] sadržavajući duboku filozofiju Buddhinog učenja u kontrastu sa ilustrativnim i jednostavnijim govorima Sutta pitake.

U Sutta pitaki se nalazi konvencionalno učenje (vohara-desana) dok se u Abhidhamma pitaki nalazi krajnje učenje (paramattha-desana).

Mudrima, Abhidhamma je nezamenjiv vodič. Duhovno razvijenima, intelektualna poslastica. A učenjacima istraživačima, hrana za misao. Svest je definisana. Misli su analizirane i klasifikovane uglavnom sa etičkog gledišta. Mentalna stanja su pobrojana. Sastav svakog tipa svesnosti je detaljno izložen. Kako se misli pojavljuju opisano je u detalje. Nerelevantni problemi koje zanimaju čovečanstvo i koji nemaju veze sa pročišćenjem su namerno ostavljeni po strani.

Materija je ukratko prodiskutovana; fundamentalne jedinice materije, odlike materije, izvori materije, odnosi između uma i materije su objašnjeni.

Abhidhamma ispituje um i materiju, dva sastavna faktora takozvanog bića, kako bi pomogla u razumevanju stvari kakve zaista jesu i na toj liniji je razvijena filozofija. Na osnovu te filozofije razvijen je etički sistem, kako bi se ostvario konačni cilj, nibbana.

Abhidhamma pitaka se sastoji od sedam knjiga:

1. Dhammasangani (Klasifikacija dhammi)
2. Vibhanga (Knjiga analize)
3. Katha-vatthu (Tačke kontroverze)
4. Puggala-paññatti (Opisi individua)
5. Dhatu-katha (Diskusije o elementima)
6. Yamaka (Knjiga parova),
7. Patthana (Knjiga odnosa)

U Tipitaki se nalazi hrana i za novajlije i za znalce, jer je Buddha podučavao i mase i intelektualce. Plemenita Dhamma pohranjena u ovim svetim tekstovima se bavi istinom i činjenicama i ne zanima se teorijama i filozofijama koje mogu da budu prihvaćene danas kao duboke istine, a već sutra odbačene. Buddha nam nije ostavio nikakve nove zapanjujuće filozofske teorije, niti je krenuo da stvara neku novu materijalnu nauku. Objasnio nam je šta je u nama i šta je oko nas, u meri u kojoj se to tiče našeg oslobođenja. Na kraju je objasnio put ka oslobođenju, koji je jedinstven. Uzgred, on je, preteča i inspiracija mnogim savremenim naučnicima i filozofima.

Schopenhauer je u svom delu „Svet kao volja i predstava“ izložio u zapadnjačkom ruhu istinu patnje i njen uzrok. Spinoza, iako ne poriče postojanje trajne stvarnosti, tvrdi da su sva fenomenološka postojanja prolazna. Po njegovom mišljenju, tuga je pobeđena „nalaženjem objekta znanja koji nije prolazan, nije netrajan, nego nepromenjiv, trajan, večan“. Berkley je dokazao da je takozvani nedeljvi atom metafizička fikcija. Hume je nakon neumorne analize uma zaključio da se svest sastoji od prolaznih mentalnih stanja. Bergson brani učenje o promeni. Profesor William James se poziva na tok svesti.

Buddha je izložio učenja o prolaznosti (anićća), patnji (dukkha) i o ne-sopstvu (anatta) pre nekih 2500 godina, živeći u dolini reke Gang.

Treba da se razume da Buddha nije podučavao sve što je znao. Jednom prilikom prolazeći kroz šumu Buddha je podigao šaku pun lišća i rekao: „O monasi, ono što sam podučavao može da se poredi sa lišćem u mojoj ruci. Ono što nisam podučavao je uporedivo sa količinom lišća u šumi“.
Podučavao je ono što je smatrao apsolutno neophodnim za čovekovo pročišćenje, ne praveći razliku između ezoteričnog i egzoteričnog učenja. Bio je karakteristično tih po pitanjima koja nisu bitna za njegovu plemenitu misiju.

Budizam se nesumnjivo slaže sa naukom, ali oboje treba da se tretiraju kao paralelna učenja, pošto se jedno uglavnom bavi materijalnim istinama, dok se drugo vezuje za moralne i duhovne istine. Predmet interesovanja im se razlikuje.

Dhamma koju je podučavao ne treba tek da se očuva u knjigama, niti da se samo studira sa istorijskog i književnog gledišta. Naprotiv, treba da se nauči i primeni u svakodnevnom životu, jer bez prakse čovek ne može da ceni istinu. Dhamma treba da se studira, a još više praktikuje, a iznad svega da se razume. Neposredna spoznaja je njen cilj. Kao takva, Dhamma može da se uporedi sa splavom koji je namenjen jedinom cilju, prelasku okeana rođenja i smrti (samsara).

Budizam otud ne može da se strogo naziva filozofijom, jer nije u pitanju čista „ljubav prema mudrosti“. Budizam možda liči na filozofiju, ali je daleko više od toga. Filozofija se bavi uglavnom znanjem i ne tiče je se praksa, dok budizam stavlja poseban naglasak na praksu i spoznaju.


Beleške

[1] Doslovno: Vredni. To su probuđeni Budini učenici, koji su u sebi iskorenili svaku strast. [Natrag]

[2] Učenje. [Natrag]

[3] Pravila ponašanja. [Natrag]

[4]Ovu ocenu treba shvatiti vrlo uslovno, jer je ne mali broj istraživača koji upravo Sutta i Vinaya pittaku smatraju esencijom Budinog učenja, a Abhidhamma pitaku tek njegovom naknadnom razradom potonjih komentatora. (primedba prevodioca) [Natrag]