Theravāda budističko društvo

Dobra pitanja – dobri odgovori

Šravasti Dhammika


Prevod Mladen Danić, Nenad Ivanović, Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


10. Monasi i monahinje

Pitanje: Institucija monaštva je veoma važna u budizmu. Koja je svrha postojanja monaha i monahinja i šta oni treba da rade?

Odgovor: Buda je ustanovio red monaha i monahinja da bi obezbedio okruženje u kome će duhovni razvoj biti lakši. Zajednica nezaređenih sledbenika, laika, obezbeđuje monasima i monahinjama ono što će podmiriti njihove osnovne životne potrebe – hranu, odeću, sklonište i lekove – tako da ovi mogu posvetiti svoje vreme proučavanju i praktikovanju Dhamme. Red i jednostavan način života koji se vodi u manastiru pospešuju unutrašnji mir i meditaciju. Zauzvrat, od monaha i monahinja se očekuje da dele svoje znanje sa zajednicom i da svojim ponašanjem budu primer drugima kako bi dobar budista trebalo da živi. U praktičnom životu se ova osnovna uloga monaštva ponekad proširivala daleko izvan granica koje je Buda originalno postavio, pa danas monasi i monahinje ponekad rade kao učitelji u školama, socijalni radnici, umetnici, lekari, pa čak i kao političari. Jedni tvrde da je preuzimanje takvih uloga u redu ukoliko unapređuje i širi budizam. Drugi opet ukazuju na to da monasi i monahinje kroz ovakve delatnosti suviše lako bivaju uvučeni u probleme ovoga sveta i zaboravljaju razlog svog odlaska u manastir.

Pitanje: Da li neko treba da bude monah, odnosno monahinja da bi se probudio?

Odgovor: Naravno da ne treba. Neki od Budinih najnaprednijih sledbenika su bili svetovni ljudi i žene. Neki su bili dovoljno duhovno razvijeni da su mogli da daju uputstva monasima. Najvažnija stvar u budizmu je nivo razumevanja, a to nema nikakve veze sa time da li neko nosi žuti monaški ogrtač ili farmerke, da li živi u manastiru ili u kući. Neki ljudi mogu da dođu do zaključka da im je manastir, sa svim svojim prednostima i manama, najbolje okruženje za duhovni rast. Drugi opet mogu da zaključe da im je dom, sa svim svojim radostima i tugom, najbolje okruženje. Svi se razlikujemo.

Pitanje: Zašto monasi i monahinje nose žuti ogrtač?

Odgovor: Kada bi drevni Indusi gledali u džunglu, oni bi uvek mogli da kažu koje lišće će da opadne sa grana jer je to lišće bilo ili žuto, narandžasto ili braon. Zbog toga je žuta boja u Indiji postala boja napuštanja svetovnog života. Ogrtači monaha i monahinja su žuti tako da deluju kao stalni podsetnik na važnost nevezivanja, napuštanja, odustajanja.

Pitanje: Zbog čega monasi i monahinje briju glave?

Odgovor: Svi pazimo na svoj izgled, naročito kosu. Žene smatraju da je frizura veoma važna, a muškarci su zabrinuti da ne oćelave. Održavanje kose traži dosta vremena. Brijanjem glave, monasi i monahinje daju sebi više vremena da se bave bitnim stvarima. Takođe brijanje glave simbolizuje ideju davanja većeg značaja unutrašnjoj promeni nego spoljašnjem izgledu.

Pitanje: U redu je postati monah, ali šta bi se dogodilo kada bismo svi postali monasi?

Odgovor: Takvo pitanje je moguće postaviti i za svako drugo zanimanje. “U redu je postati zubar, ali šta bi se dogodilo kada bismo svi postali zubari. Tada ne bi bilo učitelja, kuvara, taksista.” “U redu je postati učitelj, ali šta bi se dogodilo kada bismo svi postali učitelji. Tada ne bi bilo zubara, itd.” Buda nije sugerisao da svi treba da postanemo monasi i monahinje i zaista to se nikada neće ni dogoditi. Međutim, uvek će postojati ljudi koje privlači jednostavnost monaškog života i povlačenje is sveta, a pre svega oni koji će pronaći nadahnuće u Budinom učenju. Kao i zubari i učitelji, i ovi ljudi će imati specijalizovana umeća i znanja, koji će biti od pomoći zajednici u kojoj žive.

Pitanje: To se može reći za one koji poučavaju, pišu knjige ili se bave socijalnim radom. Šta je sa monasima i monahinjama koji ne rade ništa drugo nego što sede i meditiraju. Kako su oni korisni društvu?

Odgovor: Mogli bismo uporediti monaha koji meditira sa naučnikom istraživačem. Društvo finansira naučnika dok on sedi u laboratoriji i izvodi eksperimente, jer se nada da će on vremenom otkriti ili izumeti nešto što će biti na opšte dobro. Tako i budističko društvo daje podršku monahu koji meditira (a njegove potrebe su veoma skromne), jer se nada da će on ostvariti mudrost i uvid koji će biti na opšte dobro. Čak i pre nego što se ovo desi, čak i u slučaju da se ne desi, monaštvo koje meditira može biti na korist drugima. U nekim današnjim društvima “životni stil bogatih i slavnih”, sa svom svojom ekstravagantnošću, neumerenom potrošnjom i povlađivanjem svakoj želji, smatra se idealom, onim što treba slediti ili na čemu bar treba zavideti. Monah koji meditira nam daje primer da čovek ne mora da bude bogat da bi bio zadovoljan. Pokazuje nam da blagi i jednostavni životni stil takođe ima svoje prednosti.

Pitanje: Čuo sam da više ne postoje budističke monahinje. Da li je to istina?

Odgovor: Buda je tokom svoga života osnovao ženski monaški red i u prvih pet ili šest stotina godina monahinje su imale značajnu ulogu u širenju i razvoju budizma. Ali iz nekog nejasnog razloga monahinje nikada nisu uživale isto poštovanje i istu podršku kao monasi, pa je u Indiji i u jugoistočnoj Aziji ovaj red zamro. Međutim, u Tajvanu, Koreji i Japanu red monahinja je nastavio da se razvija. U današnjoj Šri Lanki se preduzimaju koraci da se ponovo uspostavi ovaj red uz pomoć monahinja sa Tajvana, iako neki tradicionalisti nemaju baš mnogo entuzijazma po tom pitanju. Međutim, ukoliko sledimo Budine originalne namere, jedino je ispravno da i žene kao i muškarci imaju mogućnost da žive monaškim životom i uživaju njegove blagodeti.