Theravāda budističko društvo

Dobra pitanja – dobri odgovori

Šravasti Dhammika


Prevod Mladen Danić, Nenad Ivanović, Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


5. Preporađanje

Pitanje: Odakle dolazimo mi ljudi i kuda idemo?

Odgovor: Postoje tri moguća odgovora na ovo pitanje. Oni koji veruju u boga ili bogove obično tvrde da pre nego što se čovek rodi, on ne postoji, da bi se zatim rodili zahvaljujući božijoj volji. Potom žive svoj život i onda, u skladu sa onim u šta su verovali i šta su tokom života činili, odlaze ili večno na nebo ili večno u pakao. Ima drugih, humanista i naučnika, koji tvrde da se ljudi rađaju putem začeća i u skladu sa prirodnim zakonima, da zatim žive i da, posle smrti, prestaju da postoje. Budizam ne prihvata nijedno od ova dva objašnjenja. Prvo otvara niz etičkih problema. Ako bog zaista stvara svakog od nas, teško je objasniti zašto toliko beba umre neposredno pre porođaja ili se rodi mrtvo. Drugi problem sa teističkim objašnjenjem je da se čini krajnje nepravednim da čovek treba da pati večnim bolom u paklu za ono što je uradio tokom 60 ili 70 godina. Šezdeset ili 70 godina neverovanja ili nemoralnog života čini se da ne zaslužuju večne muke. Slično ovome, 60 ili 70 godina života u vrlini izgledaju kao mali ulog za večno blaženstvo u raju. Drugo objašnjenje je bolje nego prvo i ima više naučnih dokaza koji ga potkrepljuju, ali još uvek važna pitanja ostavlja bez odgovora. Kako fenomen tako zapanjujuće kompleksan kao što je ljudska svest da se razvije iz jednostavnog spoja spermatozoida i jajne ćelije i to za samo devet meseci? I sada kada parapsihologija postaje deo priznate nauke, pojave kao što je telepatija je vrlo teško uklopiti u materijalistički model uma.

Budizam na pitanje odakle čovečanstvo dolazi i kuda ide nudi objašnjenje koje najviše zadovoljava. Kada umremo, um sa svim sklonostima, preferencijama, sposobnostima i karakteristikama koje su se razvile i uslovljavale tokom života ponovo se uspostavlja u oplođenom jajetu. Tako individua raste, biva ponovo rođena i razvija ličnost uslovljenu kako mentalnim karakteristikama koje su prenete iz poslednjeg života, tako i novim okruženjem. Ličnost će se menjati i oblikovati svesnim naporom i uslovljavajućim faktorima kao što su obrazovanje, uticaj roditelja i društva, da bi ponovo, posle smrti, sebe uspostavilo u novom oplođenom jajetu. Ovaj proces umiranja i ponovnog rađanja nastaviće se sve dok ne nestanu uslovi koji ga izazivaju, a to su želja i neznanje. Kada nestanu, umesto da se ponovo rađa, um dostiže stanje koje je nazvano nirvana i to je krajnji cilj budizma i cilj života samog.

Pitanje: Kako to um prelazi iz jednog tela u drugo?

Odgovor: Zamisli biće kao radio talase. Radio talasi, koji nisu sačinjeni od reči i muzike, već od energije na različitim frekvencijama, prenose se, kreću kroz prostor, da bi ih privukao i registrovao prijemnik i potom emitovao kao reči i muziku. Slično je sa umom. U trenutku smrti, mentalna energija se kreće kroz prostor, nju privlači i registruje oplođeno jaje. Kako embrion raste, ona se skoncentriše u mozgu, odakle kasnije "emituje" sebe kao novu ličnost.

Pitanje: Da li se uvek preporađamo kao ljudska bića?

Odgovor: Ne, postoji nekoliko svetova u kojima se preporađamo. Neki ljudi se preporađaju u raju, neki se preporađaju u paklu, neki kao gladni duhovi i tako dalje. Raj nije toliko nekakvo mesto koliko stanje, kada imamo suptilno telo i um uglavnom doživljava zadovoljstvo. Kao i sva uslovljena stanja, i raj je prolazan i kada nam je životni vek okončan, moguće je da se opet rodimo kao ljudsko biće. Pakao, isto tako, nije neko mesto, već stanje, kada imamo suptilno telo i um uglavnom doživljava strepnju i bol. Biti gladni duh, takođe, jeste stanje kada imamo suptilno telo i um je neprekidno mučen žudnjom i nezadovoljstvom. Dakle, nebeska bića uglavnom doživljavaju zadovoljstvo, bića u paklu i gladni duhovi doživljavaju uglavnom bol, dok ljudska bića najčešće doživljavaju mešavinu ovo dvoje. Glavna razlika između sveta ljudi i drugih svetova jeste u tipu tela i kvalitetu doživljaja.

Pitanje: Šta određuje gde će se neko roditi?

Odgovor: Najvažniji faktor, ali ne i jedini, koji utiče na to gde ćemo se roditi i koji vrstu života ćemo živeti jeste kamma. Reč kamma znači "postupak, delo" i odnosi se na ono što smo učinili namerno. Drugim rečima, to kakvi smo u dobroj je meri određeno time kako smo razmišljali i šta smo radili u prošlosti. Slično tome, kako mislimo i delujemo sada uticaće na to kakvi ćemo biti u budućnosti. Blag, ljubavlju ispunjen tip čoveka će najčešće biti rođen u raju ili kao ljudsko biće koje ima predodređenost za prijatne doživljaje. Nervozna, zabrinuta ili vrlo okrutna osoba obično se preporađa u paklu ili kao ljudsko biće koje je predodređeno za neprijatne doživljaje. Osoba koja razvija opsesivnu želju, jaku požudu i neutažive ambicije koje nikada ne mogu biti zadovoljene obično će se roditi kao gladni duh ili kao čovek koji je frustriran pohlepom i žudnjom. Kakve god da su snažne mentalne navike razvijene u ovom životu, one će se jednostavno nastaviti i u narednom. Većina ljudi se, međutim, preporađa kao ljudska bića.

Pitanje: Dakle, mi nismo predodređeni svojom kammom, možemo i da je menjamo.

Odgovor: Naravno da možemo. Zato je jedan od koraka na plemenitom osmostrukom putu ispravan napor. On zavisi od naše iskrenosti, koliko mnogo energije ulažemo i koliko su jake naše navike. Ali istina je da neki ljudi jednostavno protrče kroz život pod uticajem svojih prošlih navika, a da ne učine bilo kakav napor da ih izmene i ostaju žrtve njihovih neprijatnih posledica. Takvi ljudi će nastaviti da pate sve dok ne promene svoje negativne navike. Što duže te negativne navike ostanu, to će ih posle teže biti izmeniti. Budisti ovo razumeju i koriste svaku priliku da izmene mentalne navike koje imaju neprijatne posledice, kao i da razvijaju one koje imaju prijatan rezultat. Meditacija je jedna od tehnika koje se koriste za menjanje ustaljenih navika u umu kao što je i uzdržavanje od govorenja i ponašanja na određeni način. Čitav budistički život jeste vežbanje u pročišćavanju i oslobađanju uma. Na primer, ako su u prošlom ćivotu strpljivost i ljubaznost bile istaknute osobine vašeg karaktera, takve tendencije će se ponovo javiti u sadašnjem životu. Ako se pak one podstiču i razvijaju i u ovome, one će se javiti još jače i dominantnije u budućem životu. Ovo je zasnovano na jednostavnoj činjenici, koju je moguće lako uočiti, da je dugo ukorenjene navike najteže iskoreniti.

Dakle, kada ste strpljivi i ljubazni, obično se događa da vas drugi ne iznerviraju lako, niste zlopamtilo, ljudi vas vole i tako su vaša iskustva obično prijatna. Uzmimo drugi primer. Recimo da se rodite sa sklonošću da budete strpljiv i ljubazan zahvaljujući svojim mentalnim navikama iz prošlog života. Ali u sadašnjem životu ne obraćaš mnogo pažnje na to da dalje jačaš i razvijaš takve sklonosti. One će postepeno slabiti i nestati, pa će možda u narednom životu biti potpuno izgubljene. I pošto je to slučaj, postoji mogućnost da u tom ili narednom životu počnu da rastu i razvijaju se naprasitost, bes i okrutnost, donoseći sa sobom sva ona neprijatna iskustva koja takvi stavovi stvaraju.

Uzmimo još jedan, poslednji primer. Recimo da zbog svojih mentalnih navika u poslednjem životu, u sadašnjem imaš sklonosti da budeš kratkih živaca i besan, ali shvataš da ti takve navike samo donose neprijatnosti. Ako si u stanju samo da oslabiš te sklonosti, one će se ponovo javiti u narednom životu, u kojem će ih uz još malo napora biti moguće sasvim eliminisati i time se možeš osloboditi njihovih neprijatnih posledica.

Pitanje: Govorili ste mnogo o preporađanju, ali postoji li bilo kakav dokaz da se preporađamo posle smrti.

Odgovor: Ne samo da postoje naučni dokazi u prilog budističkog verovanja u preporađanje, već je teorija o životu posle života jedina koja ima bilo koji dokaz u svoju korist. Nema nikakvog dokaza koji dokazuje postojanje raja, niti naravno dokaza za potpuno poništavanje posle smrti. Tokom poslednjih 30 godina parapsiholozi su proučavale izveštaje nekih ljudi koji su imali vrlo živa sećanja na svoje prethodne živote. Na primer, u Engleskoj, petogodišnja devojčica je tvrdila da može da se seti svog "drugog oca i majke" i pričala je vrlo detaljno o nečemu što je izgledalo kao događaj iz života neke druge osobe. Parapsiholozi su je pozvali i ona je odgovorila na stotine pitanja. Pričala je o životu u selu koje je čini se bilo smešteno u Španiji, dala je ime sela, ime ulice u kojoj je živela, imena suseda i detalje iz svakodnevnog života. Ispričala je takođe dirljivu priču kako su je udarila kola i da je dva dana kasnije preminula od povreda. Kada su svi ti navodi provereni, ispostavilo se da su tačni. U Španiji je zaista postojalo selo sa imenom koje je devojčica navela. Isto tako i ulica i kuća kakvu je opisala. Štaviše, ustanovljeno je da je 23-godišnja devojka koja je živela u toj kući nastradala u saobraćajnoj nesreći pre pet godina. Kako je moguće da 5-godišnja devojčica koja živi u Engleskoj i koja nikada nije putovala u Španiju zna sve te detalje? I ovo, naravno, nije jedini ovakav slučaj. Profesor Jan Stivenson sa katedre za psihologiju Univerziteta u Virdžiniji u svojim je knjigama opisao na desetine ovakvih slučajeva. On je priznati naučnik, čije je 25-godišnje proučavanje ljudi koji se sećaju svojih prošlih života veoma snažan dokaz u prilog budističkog učenja o preporađanju. [1]

Pitanje: Neki ljudi mogu reći da je navodna sposobnost da se setimo ranijih života zapravo đavolovo delo.

Odgovor: Ne možete jednostavno odbaciti sve što se ne uklapa u vaše verovanje kao đavolju rabotu. Kada su na videlo iznete gole činjenice u prilog nekoj ideji, morate koristiti racionalne i logičke argumente ako želite da im se suprotstavite — a ne iracionalni sujeverni govor o đavolima.

Pitanje: Može se reći da je razgovor o preporađanju takođe malo sujeveran.

Odgovor: Rečnik definiše sujeverje kao "verovanje koje nije zasnovano na razumu ili činjenici, već na asocijaciji ideja, kao kod magije." Ukoliko biste mogli da mi pokažete ozbiljnu studiju o postojanju đavola koju je napisao naučnik, tada bih se složio da verovanje u đavola nije sujeverje. Ali nisam nikada čuo za neko istraživanje o đavolima; naučnici jednostavno neće da se zamajavaju time, te zato i kažem da ne postoji dokaz o postojanju đavola. Ali kao što smo videli, postoje dokazi koji ukazuju na mogućnost da se preporađanje događa. Ukoliko je verovanje u ponovno rođenje zasnovano barem na nekim činjenicama, ono ne može biti sujeverje.

Pitanje: Dobro, da li postoji ijedan naučnik koji veruje u preporađanje?

Odgovor: Da. Tomas Haksli, koji je zaslužan za to što je nauka uvedena u britanski školski sistem u XIX veku i koji je prvi među naučnicima branio Darvinovu teoriju, verovao je da je reinkarnacija jedna sasvim prihvatljiva ideja. U svojoj čuvenoj knjizi Evolucija i etika i drugi eseji, on kaže:

U učenju o transmigraciji, kakvo god njezino poreklo bilo, brahmanska i budistička spekulacija su pronašle jedan sasvim praktičan način da konstruišu prihvatljivu sliku o putevima čoveka u ovom kosmosu… Ta slika nije ništa manje verovatna nego sve druge i niko sem vrlo prenagljenih mislilaca je ne bi odbacio tvrdeći da poseduje inherentnu apsurdnost. Slično i samoj teoriji evolucije, transmigracija ima svoje korene u svetu realnosti; i ona takvu potporu može istaći kao snažan argument u svoju korist.

Profesor Gustav Stromberg, čuveni švedski astronom, fizičar i prijatelj Alberta Ajnštajna, tako je osetio privlačnost ideje o preporađanju:

Mišljenja o tome može li se čovekova duša reinkarnirati na Zemlji ili ne su podeljena. Godine 1936. u Indiji su vlasti izvestile o i istraživale jedan veoma zanimljiv slučaj. Jedna devojčica (Šanti Devi iz Delhija) bila je u stanju da sasvim precizno opiše svoj prethodni život (u Mutri, mestu udaljenom 750 kilometara od Delhija), a koji se završio otprilike godinu dana pre njezinog "drugog rođenja". Navela je ime svoga muža i deteta, opisala kuću i kako je taj život proživela. Komisija koja je istraživala ovaj slučaj odvela ju je pred njezine bivše rođake, koji su svi potvrdili devojčicine reči. Među Indijcima reinkarnacija se smatra uobičajenom stvari; ono što ih je zapanjilo u ovom slučaju jeste velika količina činjenica kojih se devojčica sećala. Ovi i slični slučajevi mogu se smatrati dodatnim dokazima za teoriju o neuništivosti sećanja.

Profesor Džulijan Haksli, istaknuti britanski naučnik i nekadašnji direktor UNESCO-a, verovao je da je preporađanje sasvim u skladu sa naučnim mišljenjem.

Ne postoji ništa što bi govorilo protiv duhovne individue koje neprekidno postoji, a koja se emituje u trenutku smrti, slično kao što određenu poruku bežičnim putem emituje neki aparat za komunikaciju. Ali treba imati na umu da ta poruka na drugom kraju postaje opet samo poruka, kada dođe u kontakt sa novom materijalnom strukturom — prijemnikom. Ona… neće nikada misliti ili osećati sem ukoliko nije na neki način ponovo "otelovljena". Naše ličnosti su tako zasnovane na telu da je zaista nemoguće zamisliti preživljavanje koje bi u bilo kojem smislu bilo istinski lično bez neke vrste tela… Mogu da zamislim kako se emituje nešto što ima istu vezu sa muškarce ili ženom kao što je to i bežična poruka u odnosu na prenosnik u vidu aparata; ali u tom slučaju "mrtvi" svet, koliko je to nama moguće da vidimo, nije ništa drugo do kretanje različitih obrazaca kroz univerzum sve dok… oni… ne dođu natrag do datosti svesti time što stupe u kontakt sa nečim što funkcioniše poput prijemnika u umu.

Čak i veoma praktični i trezveni ljudi kao što je to bio američki industrijalac Henri Ford nalazili su da je ideja preporađanja prihvatljiva. Fordu se ona dopala zato što svakome pruža drugu šansu da sam sebe razvija. Tako je Henri Ford govorio:

Prihvatio sam teoriju reinkarnacije kada mi je bilo 26… Religija mi u tom trenutku nije ništa nudila… čak ni rad nije mogao da mi pruži potpunu satisfakciju. Rad je besmislen ukoliko iskustvo koje steknemo u jednom životu nismo u stanju da iskoristimo u narednom. Kada sam otkrio reinkarnaciju, izgledalo mi je kao da sam otkrio jedan univerzalan plan. Shvatio sam da postoji šansa da ostvarim svoje ideje. Vreme više nije bilo ograničeno. Više nisam bio rob kazaljki ovoga sata… Genije se postaje zahvaljujući iskustvu. Neki misle da je to dar ili talenat, ali to je plod jako dugog iskustva kroz mnogo života. Neke duše su starije od drugih i otuda i znaju više… Otkriće reinkarnacije umirilo je moj um… Ukoliko sačuvate belešku o ovom razgovoru, načinite je tako da umiri umove ljudi. Hteo bih i drugima da prenesem spokojstvo koje nam ovakav produžen pogled na život daje.

Tako budističko učenje o preporađanju ima neke naučne osnove, ono je logično i odgovara na neka važna pitanja o čovekovoj sudbini. Ali je i velika uteha. Prema Budi, ako ne uspete da dostignete nirvanu u ovom životu, imaćete priliku da pokušate u nekom od narednih. Ako ste u ovom životu načinili greške, moći ćete da se ispravite u narednom. Zaista ćete biti u prilici da učite na sopstvenim greškama. Stvari koje niste u stanju da uradite ili postignete u ovom životu, možda će zaista postati moguće u narednom. Kakvo divno učenje!

Pitanje: Sve je intelektualno veoma stimulativno, ali moram priznati da sam još uvek skeptičan.

Odgovor: To je u redu. Budizam nije ona vrsta religije u koju moraš da stupiš i počneš da veruješ u sve što ona podučava. Kakva korist od toga da sebe prisiljavaš da veruješ u stvari u koje zapravo ne možeš da veruješ? Međutim, još uvek možeš da vežbaš ono što smatraš da ti pomaže, prihvatiš one ideje koje smatraš prihvatljivim i imaš koristi od njih i bez verovanja u preporađanje. Ko zna! Možda jednog dana ugledaš i istinu o preporađanju.


Beleška

[1] Videti Twenty Cases Sugestive of Reincarnation and Cases of Reincarnation Type, University Press of Virginia, Charlotteville, 1975. [Natrag]