Theravāda budističko društvo

Ađahn Đayasaro

Sve o budizmu


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


PUT PRAKSE

Gde počinje budistički put?

Budistički put ima za cilj da eliminiše patnju i mentalne otrove kao njezin uzrok. Najgrublji među toksičnim mentalnim sadržajima jeste sebična vezanost za materijalne stvari. Zbog toga budistički put započinje darežljivošću. Negovanje navike davanja i deljenja pročišćuje um uskogrudog i opsesivnog vezivanja za stvari. Davanje od davaoca zahteva da u obzir uzme potrebe drugih i otuda unapređuje saosećanje. Praktikovanje davanja donosi radost davaocu, ne samo onome ko dobija, i ujedno ojačava osećaj bliskosti i uzajamne podrške unutar porodice i zajednice.

Šta određuje duhovni kvalitet davanja?

Namera je ključni faktor svake budističke prakse. Čin darivanja motivisan željom za nagradom, bilo da je to neka materijalna dobit ili nematerijalna – status, reputacija, poštovanje ili ljubav – ima malo efekta na pročišćavanje našeg uma. Takvo davanje je, u stvari, malo više od nekog oblika razmene. Davanje bez očekivanja smanjuje vezanost i u nama budi samopoštovanje i radost.

Šta se smatra vrednijim pohvale: davanje manastiru ili humanitarnoj organizaciji?

Jedan od Budinih velikih sledbenika, Anāthapindika, smatra se uzorom za svakog nezaređenog budistu. Bio je poznat po tome što je svakoga dana davao hranu kako monasima, tako i siromašnima i ugroženima. Budisti se ohrabruju da podržavaju svoju lokalnu budističku zajednicu, ali i da ne zanemare dužnost prema svima ostalima koji pate i potrebna im je pomoć.

U okviru budističkog stava prema moralu, postoji li neki ključni elemenat?

Da, naglasak je na nameri. Buda je govorio da moral znači nameru. Jedan čin se određuje kao moralan ili nemoralan u zavisnosti od mentalnih činilaca prisutnih u trenutku kada ga činimo. Delo pokrenuto toksičnim mentalnim stanjem automatski znači lošu kammu; posebna priroda tog dela – njegovo opravdanje – utiče jedino na intenzitet stvorene kamme. Vežbanje da u svakom trenutku budemo svesni svojih namera i negovanje mentalnih stanja koja nam pomažu da se uzdržimo od namera koje povređuju jesu vitalne karakteristike budističkog morala.

Pet pravila vrline čine najosnovniji moralni kodeks budizma. Ona s esastoje od odlučosti da ne činimo sledeće stvari:

1. Ubijanje
2. Krađa i varanje
3. Neprimereni seksualni odnosi
4. Laganje i drugi načini zloupotrebe govora
5. Konzumiranje alkohola i droga.

Skoro svaka ceremonija koju vode članovi sanghe uključuje i deo u kojem nezaređeni budisti zatraže pet pravila od najstarijeg monaha. Onda monah recituje pravilo jedno po jedno, a nezaređeni ga ponavljaju za njim. I sama formulacija pravila je karakteristična: „Uzimam pravilo odustajanja od ubijana (krađe i varanja itd.) kao način da pročistim svoje postupke“.

Koje su sličnosti i razlike između budističkih pravila morala i istog toga u drugim glavnim svetskim religijama?

Postupcima o kojima se govori u Pet pravila vrline bave se i drugi najvažniji moralni kodeksi na svetu, mada ne uvek na isti način. (Oblik života koji treba poštovati ili definicije nedopuštenih seksualnih odnosa, na primer, variraju od jedne do druge religije.) Jedinstvena karakteristika budističkog morala jeste da umesto da se smatra pitanjem pokoravanja nekakvoj listi zapovesti koju je sačinilo božanstvo, na njega se gleda kao na jednu vrstu treninga ili obrazovanja u ponašanju. Samo kada pravila vrline razumemo na taj način i preuzmemo ih dobrovoljno, mogu ona da čine temelj za dalje vežbanje uma kakvo je zagovarao Buda.

Sa budističke tačke, nemoralni postupci donose loš rezultat na podjednako prirodan i dosledan način kao i kada recimo stavimo ruku u vatru. I kao što većina ljudi patnju u ovom drugom slučaj vidi ne kao kaznu nekog božanstva, već kao prirodnu posledicu prirode vatre, prirode našeg tela i pomanjkanja mudrosti kod osobe koja dozvoli da vatra i telo dođu u dodir, isto tako budizam razume patnju koja nastaje iz postupaka koji povređuju nas same i druge.

Jedan od najvećih izazova sa kojim se suočavaju ljudske zejednice leži u pronalaženju načinâ funkcionisanja porodica i društava, a koji su utemeljeni na uzajamnom poverenju i poštovanju i unutar kojeg se svaki član oseća siguran i poštovan. Buda je učio da dobrovoljno odustajanje od dela i reči koji povređuju igra ključnu ulogu u tom procesu.

Jesu li nasilje ili ubijanje ikada opravdani?

Kratak odgovor na to je – ne. Budističko učenje je u tom pogledu vrlo jasno. Kakvo god da je opravdanje za ubijanje, ukoliko se u umu ubice rodila namera za ubijanjem, tada je stvorena loša kamma koja će odvesti do loših posledica po njega. Razlog za ubijanje određuje samo težinu kamme koja je stvorena. Na primer, planirano ubistvo dobrotvora iz pohlepe ili mržnje stvoriće mnogo težu kammu nego ubijanje neprijatelja da bi se zaštitila sopstvena porodica, grad ili zemlja. Nema slučajeva kada je Buda zagovarao nasilje čak i kao poslednje sredstvo. U ovim čuvenim stihovima Buda je ustvrdio:

Mržnja se u ovome svetu
nikada ne smiruje mržnjom;
ona se smiruje jedino ne-mržnjom.
To je večni zakon.

Jesu li budističke zemlje kompletno pacifističke?

Zemlje sa dominantno budističkim stanovništvom prepoznaju – kao i sve druge zemlje – potrebu za odbranom svojih nacionalnih interesa. I dok se ratovi motivisani pohlepom, zavišću ili mržnjom smatraju očigledno nemoralnim, većina budista bi odbrambeni rat smatrala nužnim zlom. Pa ipak, postoji svest da oni uključeni u takav rat ne bi bili oslobođeni loše kamme, jer se takva kamma neizbežno rađa iz namera ubijanja, koliko god opravdan mogao biti razlog za to. U tom pogledu, heroizam pripadnika armije počivao bi u njihovom dobrovoljnom preuzimanju loše kamme i buduće patnje na sebe, a na korist čitavog naroda.

Kakva je veza između pridržavanja pravila vrline i praktikovanja meditacije.

Napredovanje na Budinom putu probuđenja moguće je jedino tamo gde postoji sklad između unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Ako meditanti sebi dopuste da im postupci i govor budu pod uticajem toksičnih mentalnih stanja, tada u sebi jačaju upravo one navike koje nastoje da napuste tokom meditacije. Takođe, nesposobnost da se pridržavamo pravila je veliki razlog za samoprekorevanje, osećaj krivice i napetost. Ono stvara probleme u našim odnosima sa drugima, a sve to čini život stresnim i komplikovanim. Sa druge strane, pridržavanje pravila pomaže nam da svoje okruženjeodržavamo sigurnim i stabilnim, što je vrlo korisno za naše praktikovanje Dhamme. Tako u našem umu nema kajanja, jača osećaj samopoštovanja i ispunjenosti. A sve je to dobra priprema za dalje napredovanje na putu ka nibbani.

Zašto bi uopšte trebalo meditirati?

Ljudska bića žele da budu srećna I ne žele da pate. Meditacija je najefikasniji metod negovanja unutrašnjih izvora sreće I iskorenjivanja unutrašnjih izvora patnje.

Meditacija donosi mnoge koristi na fizičkom planu. Nove tehnologije, kao što je magnetna rezonanca, na primer, otkrile su da redovno meditiranje tokom više godina ima pozitivan uticaj i na naš um, na njegovu strukturu i funkcionisanje. Meditacija smanjuje stres, a time i jača imuni sistem, što nas štiti od učestalih i ozbiljnih bolesti. Vežbanje uma razvija našu sposobnost da napustimo toksična mentalna stanja, smanjujući time broj psihosomatskih faktora koji izazivaju fizička oboljenja. Pošto su razvili sposobnost da smirimo um, meditanti su u stanju da se na bolji način nose sa osećajima depresije, strepnje i straha, koji često prate samu bolest. Ovakva veština smanjuje mentalnu patnju često povezanu sa fizičkim oboljenjem i ujedno ubrzava proces isceljenja. Na kraju života, iskusni meditanti su u stanju da na miran način napuste ovaj svet.

Prvi zadatak za meditanta jeste da nauči kako da održava pažnju na određenom objektu. Na taj način jasnije uočavaju uobičajeno ponašanje neuvežbanog uma i mogu naučiti kako da identifikuju i nose se sa ometajućim i zbunjujućim mentalnim stanjima, a kako da neguju ona koja nas jačaju. Dragocena sposobnost koja se nauči na ovom stupnju meditacije jeste kontrola nagona, jedan od najvažnijih preduslova za uspeh u svakoj sferi života. Smirenost i zadovoljenost koje izviru iz meditacije vode do jedne unutrašnje ispunjenosti. Kao rezultat toga, nagon da tragamo za zadovoljstvom kroz čula se veoma smanjuje, a različita štetna ponašanja, kao što je recimo uzimanje narkotika, napuštaju se bez žaljenja. Plemenite misli o velikodušnosti i dobronamernosti nastaju u umu na prirodan način i sve učestalije.

Kroz meditaciju dobro utreniran um poseduje dovoljno jasnoće i snage da uoči pravu prirodu stvari i to kroz direktno iskustvo. Viđenje stvari u takvom svetlu omogućuje nam da napustimo pogrešne pretpostavke i vezanosti koje su glavni izvor čovekove patnje. Konačno, meditacija vodi do probuđenja i potpune slobode od patnje i njezinih uzroka, vodi do uma koji je čist i neometen u svom funkcionisanju, prepun mudrosti i saosećanja.

Kada je najbolje vreme za meditaciju?

Veliki tajlandski učitelj je rekao: “Ako imaš vremena da dišeš, imaš vremena i da meditiraš”. Imajući to u vidu, mnogima je rano jutro najproduktivnije vreme za jednu sesiju formalne meditacije. Telo je odmorno i um je relativno slobodan od uobičajene zaokupljenosti. Sedeća meditacija je divan način da započnemo novi dan. Posmatrajući pozitivne efekte koje na ima na njihovo mentalno stanje tokom dana, naročito na vreme neposredno posle vežbanja, meditanti razvijaju veliko poverenje u značaj meditacije za njihov život.

Koji je osnovni metod meditacije?

Iako su određeni fundamentalni principi u korenu svih oblika budističke meditacije, postoji velika raznolikost specifičnih tehnika koje se pri tome koriste. Ne postoji jedan osnovni meditacije, već više njih. Evo jednog posebnog pristupa:

Prvo, meditant obraća pažnju na spoljašnje okolnosti. Korisno je imati poseban prostor ili mesto namenjeno meditaciji. Meditant nosi komotnu odeću i pobrine se da ima dovoljno svežeg vazduha u prostoriji. Zagušljiva prostorija će brzo izazvati pospanost.

Što se tiče položaja, sedenje na podu ukrštenih nogu je najbolje, jer stvara osećaj stabilnosti i oslanjanja na samoga sebe, što doprinosi boljoj meditaciji. Za većinu ljudi korisno je da sednu ma manje jastuče i tako kukove postave malo višlje od nivoa kolena. To olakšava da leđa budu prava i smanjuje napetost u donjem delu leđa. Sve u svemu, čitav položaj trupa treba da je prav, ali ne rigidan. Meditant pokušava da uspostavi balans između napora i opuštenosti (lak i ravnomeran ritam daha je znak da je ovo postigao). Dlanovi su u krilu, desni povrh levog, ili na kolenima. Oči su blago zatvorene (ako zapreti pospanost, moguće ih je malo otvoriti i pogled držati nefokusiranim). Ako nije moguće sedeti na ovaj način, meditant sedi na stolici, ali ako je moguće, ne naslanja se na naslon. Meditaciju započinje tako što posveti nekoliko trenutaka da se podseti motiva zbog kojeg meditira, tehnike koju koristi, kao i opasnosti koje ga vrebaju. Zatim sistematski pomera fokus pažnje od vrha glave do stopala, pri čemu osvesti svaki deo tela i registruje ako u njemu ima tenzije. Ako ima, prvo sekundu-dve svesno stegne taj deo tela, recimo ramena, a potom ga uz izdah opusti.
Kada je završio ovo „skeniranje“ tela, sada se fokusira na unapred odabrani objekat meditacije. Ovde ćemo opisati dah kao jedan takav objekat, jer je on najpopularniji u okviru budističke meditacije: meditant sebe vežba da bude svestan osećaja pri disanju i to na mestu na telu gde mu je to najlakše. Za većinu ljudi to mesto su vrh nosa, nozdrve i deo iznad gornje usne. Druge tačke su grudni koš (osećaj pri širenju i skupljanju) ili izdizanje i spuštanje trbušnog zida. Ni na koji način se ne menja dah, već meditant nastavlja da diše prirodnim ritmom. Na taj način on je svestan svakog udaha i izdaha u trenutku dok se događaju.

Kao pomoć u održavanju pažnje na dah, moguće je u sebi recitovati neku vrstu mantre od dva sloga. Najčešće među budistima je to Bud-dho, pali naziv za Budu. No, sasvim je prikladno i u sebi izgovarati „udah“ i „izdah“ ili skraćeno „u“ i „iz“. Drugi metod da se održi veza između pažnje i daha jeste brojanje daha. Postoje različite sheme brojanja, ali je najjednostavnije udah i izdah uzeti kao jedan ciklus i odbrojati 10 takvih ciklusa. Kada stignemo do 10, krećemo unazad do 1. Ako se usput zabrojimo, ništa strašno, krenemo opet od početka.

Koju god tehniku da odaberemo, um će lutati. Baš kao i kod učenja sviranja na instrumentu ili učenja jezika, meditant mora biti strpljiv i posvećen. Isto tako, neophodno mu je poverenje da je na duge staze meditacija vredna njegovog truda i vremena. Malo pomalo, kako se redovno vežbanje nastavlja, um će početi da se smiruje i fokusira.

Koja je svrha meditacije u hodu i kako se ona izvodi?

Meditacija u hodu predstavlja u isto vreme dodatak i alternativu sedećoj meditaciji. Neki meditanti je više vole od sedenja i hodajuća meditacija im je glavni metod vežbanja. Ona je naročito korisna opcija kada zbog bolesti, umora ili punog stomaka sedeća meditacija postane suviše teška. I dok se kor sedeće meditacije svesnost razvija kroz mirovanje, kod hodajuće meditacije ona se razvija kroz pokret. Praktikovanje hodajuće meditacije u kombinaciji sa sedećom tako pomaže meditantu da uspostavi kontinuiranu svesnost, kakvu je lakše inkorporirati u svakodnevni život, nego onu koja je razvijena samo kroz sedeću meditaciju. I kao bonus svemu tome, meditacija u hodu je i dobra fizička vežba.

Da biste praktikovali hodajuću meditaciju, odredite stazu dugu 20-30 koraka i postavite neki znak na sredinu. Meditant počinje tako što stoji na jednom kraju staze, sa rukama koje su prekrštene napred. Zatim počinju hodanje duž staze, do njezinog drugog kraja, gde se kratko zaustavi, pre nego što se okrene i ponovo vrati do tačke sa koje je krenuo.  Posle još jednog kratkog zaustavljanja, ponavlja sve ovo, hodajući od jednog do drugog kraja staza tokom čitavog vremena predviđenog za hodajuću meditaciju. Početak, kraj i srednju tačku staze meditant koristi kao kontrolne tačke da proveri je li njegova pažnja i dalje sabrana ili je odlutala. Brzina hodanja zavisi od stila meditacije koja se praktikuje i od individualnih preferencija.

U početnom naporu da se prevaziđu pet prepreka za meditaciju moguće je iskoristiti više metoda. Jedan popularan metod, sličan onome koji je opisan u tekstu o sedećoj meditaciji, jeste da se koristi mantra od dva sloga: kad desno stopalo dodirne tlo, u sebi izgovaramo prvi slog; levo stopalo dodiruje tlo, drugi slog. Kao alternativa, fokus pažnje je na tabanima i osećaju koji se javi kada svaki od njih dodirne tlo. Kao i kod sedeće meditacije, namera je da se objekat meditacije iskoristi kao sidro za pažnju i na taj način um postavi van domašaja mentalnih prepreka. Na taj način stvaraju se optimalni uslovi za kontemplaciju prave prirode tela i uma.

Koje su glavne prepreke u meditaciji?

U meditaciji se direktno suočavamo sa mnogim duboko ukorenjenim mentalnim navikama koje naš um sprečavaju da doživi unutrašnji mir i razvija uvid. Buda je izdvojio pet glavnih. Koju god tehniku meditacije da koristimo, prvi zadatak jeste da odemo izvan domašaja ovih pet "prepreka" (nivārana).

  • Prva prepreka u meditaciji jeste ushićenje zadovoljstvima nastalim na osnovu vidljivih oblika, zvukova, mirisa, ukusa i telesnih senzacija. Kod sedeće meditacije, sećanja i zamišljanja zasnovana na temama koje su meditantu prijatne odvode njegov um od zadatka pred kojim se našao. Najsnažniji izraz ove prepreke jesu seksualne fantazije, ali se ona može javiti i kao niz misli vezan za hranu, zabavu, sport, politička pitanja – bilo šta o čemu meditant uživa da razmišlja.
  • Druga prepreka jeste zlovolja. U meditaciji, zlovolja može varirati od intenzivnog osećaja mržnje i besa, na jednom kraju spektra, do suptilnog okretanja od iskustava koja nalazimo neprijatnim. Zlovolja može biti usmerena ka nama samima, ka drugima ili ka okruženju.
  • Treća prepreka jesu tromost i tupost uma. Ova prepreka uključuje u sebe lenjost, dosadu ili mentalnu blokadu. U njenoj najgrubljoj manifestaciji, meditant tone u san ili je u stanju bez svesti. Kod suptilnijih oblika, ova prepreka se oseća kao blaga ukočenost ili krutost uma.
  • Četvrta prepreka ima dva aspekta. Prvi je mentalna uznemirenost – "majmunski um" – gde um skače bez prekida sa jedne misli na drugu, baš kao što majmun skače sa jedne grane na drugu, bez nekog posebnog cilja. Drugi vid jeste uronjenost u brigu, strepnju i osećaj krivice.
  • Peta prepreka je kolebljivost ili neodlučnost, jedna forma sumnje. Kao prepoznavanje da nemamo dovoljno informacija da donesemo dobru odluku, sumnja je racionalna stvar. No, ona postaje prepreka kada meditanti poseduju sve informacije nužne za biranje narednog koraka, ali nisu u stanju da se duže posvete nijednom putu vežbanja. Tada nam prepreka donosi ovakva pitanja: "Ali šta ako je to pogrešno?", "Šta ako se to pokaže kao gubljenje vremena?" i očekujemo odgovore i pre nego što uložimo napor u vežbanje, na osnovu čega će nam odgovor biti sasvim jasan.

Koliko dugo bi jedna meditacija trebalo da traje?

U početku meditant ne treba sebe da forsira da sedi duže nego što je spreman u tom trenutku. Takvo inicijalno forsiranje vrlo često izazove reakciju odbojnosti i otpora, te vrlo brzo meditant potpuno prestane da meditira. Zato je bolje početi makar i sa pet minuta i zatim postepeno produžavati vreme do pola sata. Nakon toga, neki će odlučiti da idu dalje i povećavati vreme do 45 minuta ili čitav sat. Vrlo iskusni meditanti mogu sedeti i po dva ili tri sata, ali pri svemu tome ne treba zaboraviti da je kvalitet u meditaciji provedenog vremena ono što je najbitnije, a ne njegova dužina.

Šta je to svesnost, koja se često pominje u vezi sa meditacijom?

Najjednostavnije rečeno, svesnost je nezaboravljanje. Svesnost (ili na jeziku pali: sati) jeste mentalna sposobnost koja nešto dovodi ka umu i zadržava u umu. Ako prizovete u um sve što je neophodno u datoj situaciji i potom vam pažnja ne odluta negde drugde, tada imate sati. Vrlo važno je da je ovde uključeno zadržavanje u umu moralne dimenzije naših postupaka: pljačkaš banke možda zna kako da se fokusira na svoj posao u sadašnjem trenutku, ali on ipak ne poseduje sati. U meditaciji, sati se manifestuje kao svesnost nekog predmeta.

Sati mora biti praćen pažljivošću  i odgovarajućim naporom. Oni koji su vešti u praktikovanju sati, svesni su svoga tela, osećaja, misli, emocija i čulnih podražaja na sasvim jednostavan način.  Vide h upravo kao to: telo, osećaj, misao, emocija, podražaj, bez dodavanja bilo čega suvišnog i bez identifikovanja sa tim pojavama. Oni znaju kako da svoj um zaštite od toksičnih mentalnih stanja, kao i na koji način da se sa tim stanjima nose ukoliko su se već pojavila. Isto tako, znaju kako da stvore još nepostojeća povoljna stanja u umu i kako da dalje razvijaju ona koja su već nastala.

Kako se savladavaju prepreke u meditaciji?

Prva strategija koju meditanti koriste kada se suoče sa preprekama je prilično direktna. Jednostavno prepoznaju prepreku kao prepreku, napuste interesovanje za nju i svesno se okrenu ka objektu meditacije, ne upuštajući se dalje u razmišljanja o toj prepreci, u obeshrabrenje, frustraciju ili razočaranost. Strpljivo se uvek iznova vraćajući na objekat meditacije, meditanti razvijaju sposobnost održavanja pažnje u sadašnjem trenutku. Kao rezultat toga, prepreke se javljaju sve ređe, brže bivaju prepoznate i lakše se napuštaju.

U slučaju kada određena prepreka zadobije hronični oblik i ne reaguje na jednostavnu tehniku pomeranja pažnje na prvobitni objekat, potreban je specifičan lek. Promišljanje o neprivlačnoj strani fizičkog tela ide nasuprot i potkopava opijenost njegovom privlačnom stranom. Svesno generisanje misli o prijateljskoj ljubavi i saosećanju nasuprot i potkopava istrajne misli pokretanje zlovoljom. Mudro promišljanje o smrti može pokrenuti um iz stanja lenjosti i samozadovoljstva.

Prepreke se privremeno prevazilaze negovanjem jednog neprekinutog toka sabranosti pažnje. Kada prepreka više nema, um ulazi u stanje stabilnosti, koje karakteriše svesnost bez napora, snažan osećaj blagostanja i spremnost za rad na vipassani. Kroz razvijanje vipassane, meditanti na kraju mogu dostići tačku na kojoj se prepreke više ne javjaju u njihovom umu. Sem različitih tehnika koje su na raspolaganju u suočavanju sa preprekama u formalnoj meditaciji, transformativno dejstvo meditacije postaje vidljivo jedino kada meditanti ulože napor u primenu Dhamma principa u svakodnevnom životu. Ljudi koji vode nepromišljen život, neprekidno su okipari poslovima otkrivaju da njihov način života zapravo jača sve ove prepreke u meri da meditativne tehnike postaju nemoćne da ih prevaziđu. Unutrašnji i spoljašnji elementi rada na sebi moraju bit iu skladu, kako bi se napredak dogodio. Zbog toga, predani meditanti vode takođe računa o kvalitetu svojim postupaka i reči, uz pojednostavljivanje života što je više moguće.

Koje je značenje termina samatha i vipassana?

Samatha označava:

1. Meditativne prakse usmerene ka privremenom prevazilaženju toksičnih mentalnih stanja, tako što se sistematski neguju pozitivna mentalna stanja, naročito kvaliteti kao što su svesnost, pažljivost i napor.
2. Jasna i stabilna smirenost uma, koja je rezultat praksi iz prethodnog pasusa (ovde je ona sinonim za samādhi).

Vipassanā (doslovno „jasno viđenje“) označava:

1. Meditativne prakse usmerene ka trajnom uklanjanju toksičnih mentalnih stanja, tako što se iskorenjuju vezanosti koje su im u osnovi. U vipassani meditanti istražuju tri karakteristike uslovljene egzistencije: nestabilnost, nedovoljnost i nesvojstvenost.
2. Uvid u tri karakteristike egzistencije, koji rađa oslobođenost od vezanosti.

Odnos i relativna važnost ove dve vrste medutacije predmet su mnogih debata među budističkim meditantima. Ovde je dovoljno reći da uspešna meditativna praksa zahteva uspostavljanje balansa između ova dva pristupa. Samatha bez vipassane može voditi u opčinjenost stanjem mentalnog blaženstva; vipassanā bez samathe može postati suva i površna. Jedan veliki učitelj uporedio je samathu sa težinom noža, a vipassanu sa njegovom oštricom.

Da li se neka od tehnika meditacije smatra najefikasnijom?

Nijedna posebna tehnika nije univerzalno efikasna. Korisnost neke tehnike zavisi od raznih fizičkih i psiholoških faktora, koji variraju od osobe do osobe. Imajući sve to u vidu, fokusiranje pažnje na dah je oduvek bila najpopularnija meditativna tehnika u okviru budističke tradicije, a koristio ju je i izuzetno hvalio i sam Buda. Tehnika meditiranja na dah je direktna i objekat pažnje je uvek pri ruci. Takođe, način na koji se dah menja kada na njega usmerimo pažnju omogućuje meditantima da razviju unutrašnji mir i razumevanja odnosa između tela i uma.

Šta je ključ uspešne meditativne prakse na duže staze?

Postoji jedna najvažnija stvar, a to je: ne prekidati. Sve dok meditanti ulažu napor u svoju praksu, kako god da se ona razvija, oni akumuliraju uslove za uspeh. Čim prekinu, zatvorili su vrata miru i mudrosti.

Konstantnost i regularnost u vežbanju su ogromna pomoć. Iako meditacija nije trka, istrajan um-kornjača uvek će biti u prednosti u odnosu na zeca. Kratke eksplozije odlučnosti (obično kao reakcija na neku krizu u životu), iza kojih dolazi dugi period zanemarivanja prakse neće nikada doneti trajne rezultate.

Koliko je važno imati učitelja?

Idealni uslovi za duhovni napredak postoje kada živimo u zajednici koju vodi probuđeni učitelj. Ali vrlo su retki oni koji imaju tu privilegiju, čak i među zaređenima. Dobiti instrukcije od kvalifikovanog učitelja, povući se kako bismo ih pretočili u praksu, a zatim se povremeno susresti sa tim učiteljem da bismo proverili napredak i dobili savet i ohrabrenje jeste vrlo realan i koristan pristup. Učiteljeva sposobnost da ukaže na naše slabosti, slepe tačke i sklonost da skrenemo sa staze predstavlja dobar razlog da održavamo redovan kontakt sa njim ili njom. Naročito plodonosni mogu biti povremeni periodi provedeni pored učitelja.

Drugi pristup jeste da iskoristimo obilje učenja o meditaciji koja su sada na raspolaganju preko različitih medija. Pouzdane informacije moguće je pronaći u knjigama, na kompakt diskovima ili internetu. U budističkim zemljama postoje redovni radio i TV programi o Dhammi. Sve to takođe predstavlja veliku priliku, mada u isto vreme pothanjuje površnost: neki ljudi na kraju završe sa svaštarom različitih tehnika, a da nisu istinski posvećeni nijednoj od njih. Napredak u meditaciji zahteva da se odlučimo za jedan metod kao sredstvo napredovanja i da ga onda primenjujemo duže vremena.

Koliko je korisno pohađati meditacijska povlačenja?

Takva povlačenja obezbeđuju meditantima priliku da se zaista posvete praksi više časova dnevno,a pod vođstvom kvalifikovanog učitelja. U tome im takođe pomaže boravak u grupi ljudi koji teže istom cilju. Pošto su se izdvojili iz svog ubičajenog okruženja, obaveza i problema, tokom sedmodnevnog ili desetodnevnog povlačenja meditanti mogu da se ustale u prakse i iskuse smirenje i uvid, kakvi su inače nemogući u njihovom svakodnevnom životu.

Povlačenja imaju okrepljujući efekat na stare meditante i donose samopouzdaje onim novim. Novi meditanti mogu sebi pokazati kako meditacija nije tek stvar borbe sa bolovima u kolenima i nemirnim umom, već da zaista donosi opipljive rezultate i da su oni u stanju da ih osete.

Za većinu ljudi je teško da se ustale u redovnoj praksi meditacije kod kuće. Kada pohađaju povlačenja, time obezbeđuju temelj na kojem mogu da tu praksu izgrađuju, kao i  poverenje u vrednost meditacije. Sve to će im pomoći da istraju i u periodima sumnje i obeshrabrenja kada povremeno naiđu.

Je li moguće meditirati i istovremeno slušati muziku?

Muzika svakako da može imati terapijsko dejstvo. Emocije podstaknute slušanjem muzike mogu brzo i efikasno da otpuste fizičku napetost. Usmeravanje pažnje na muziku takođe može privremeno zameniti toksična mentalna stanja. Međutim, neko ko sluša muziku ne neguje specifične kvalitete napora, svesnosti i prijemčivosti, koji karakterišu budističku meditaciju. Tako se meditiranje uz muziku u najbolje slučaju može smatrati pripremom za ozbiljniji oblik meditacije.

Je li moguće meditirati dok džogiramo ili plivamo?

Budističke tehnike meditacije lako je primeniti na većinu repetitivnih fizičkih vežbi. Svesnost primenjena na mantru ili neku specifičnu telesnu senzaciju – na primer, na osećaj kontakta stopala sa tlom ili ritmičkih pokreta ruke – može se korisno primeniti dok trčimo ili plivamo. Fizička aktivnost će poboljšati vaš metabolizam, dok će meditacija umiriti vaš um. U kombinaciji, ova dva metoda podižu nivo pozitivnosti u vašem životu i time vas čine znatno manje podložnim depresiji ili anksioznosti.

Može li meditacija biti opasna?

Meditirati svakodnevno 5-10 minuta uopšte nije opasno. Međutim, za ljude sa ozbiljnijim psihološkim problemima, naročito onima koji zahtevaju uzimanje lekova, duži periodi bez vođene meditacije se obično ne savetuju. Kada ljudi pate od intenzivnih mentalnih opsesija, budistički učitelji mogu savetovati da se uopšte ne radi sedeća meditacija i umesto toga ih usmeriti na praksu deljenja i pomaganja drugima. U tom periodu svog života, radost koju je moguće pronaći u služenju i dobronamernim postupcima, zajedno sa samopoštovanjem stečenim pridržavanjem pet pravila vrline, mogu imati mnogo snažniji isceljujući efekat od primene meditativnih tehnika.

Postoji li nekakav specifičan duhovni cilj za nezaređene budiste?

Budizam se može razumeti kao sistem dobrovoljnog obrazovanja. Nivo posvećenosti tom obrazovanju određuje svako sam za sebe. Mnogi nezaređeni budisti zadovoljni su najosnovnijim nivoom posvećenosti: pokušati da vodimo dobar i moralan život, ispunjavati obaveze prema svojoj porodici i praktikovati nesebičnost, a sve to podržano uverenjem da će takvi postupci kojima se ništa ne može zameriti doneti dobre rezultate u ovom i budućim životima.

Ali, iako je Buda priznavao razumnost ovakvom putu, smatrao je da u krajnjoj instanci on ne koristi sve prednosti koje imamo rodivši se kao ljudsko biće. Zato je ohrabrivao budiste da praktikuju plemeniti osmostruki put u njegovoj celini. Iako je duhovni razvoj za čoveka sa mnogim svetovnim obavezama teži nego za nekog u manastiru, to je ipak moguće i, u srazmeri sa nivoom na kojem se odvija, istinski koristan. I zaista, tokom proteklih dve hiljade šest stotina godina mnogi nezaređeni budisti, muškarci i žene, dostigli su prvi nivo probuđenja, „ulazak u tok“. A upravo je to cilj koji se smatra prikladnim za iskrenog nezaređenog budistu.

Jednom je prilikom, kako bi dočarao izuzetnu važnost ulaska u tok, Buda je rekao da ukoliko bismo svu patnju koju smo doživeli tokom naših bezbrojnih života uporedili sa kopnom na ovoj planeti, tada bi patnja preostala za onoga ko je ušao u tok bila ne veća od mrve zemlje koju možemo naći ispod nokta.

Može li se meditacija praktikovati u svakodnevnom životu?

Odvojiti minut-dva nekoliko puta tokom dana da ponovo uspostavimo svesnost i balans, tako što ćemo se fokusirati na dah, odličan je način sprečavanja akumuliranja stresa. U različitim situacijama kroz koje prolazi tokom dana meditant treba da bude fleksibilan u primenjivanju tehnika meditacije. Samo jedna tehnika nije efikasna, niti čak prikladna, za sve te situacije. Tako meditant razvija čitav repertoar „korisnih alata“ i uči na koji način da ih primeni. Pri tome ne kopira utomatski rešenja iz jedne situacije na neku buduću, već zahvaljujući prisutnosti, prijemčivosti i mudrosti nastaloj na osnovu iskustva razume koja alatka je najprimerenija. Međutim, temeljni princip ovakve prakse u svakodnevnom životu sadržan je u onome što budisti nazivaju „ispravan napor“. Meditant nastoji da spreči nastanak još nenastalih toksičnih mentalnih stanja, kao i da oslabi i na kraju napusti ona koja već postoje u njemu. Isto tako, ulaže napor u nastanak onih povoljnih mentalnih stanja koja se u njemu još nisu začela, kao i da dalje razvija ona koja u njemu već postoje.