Theravāda budističko društvo

O manastiru

get back     Kakvu funkciju theravada budizam ima u zajednici?

Temelj budističke prakse jeste moral. U ovom vremenu, kada se toliko ističe materijalno, korisne društvene vrednosti često su potisnute u stranu. Ako imate instituciju ili pojedince koji za osnovu svoga života uzimaju dobrotu, to je velika vrednost. Istina, uvek postoji opasnost od proizvoljnog procenjivanja šta je dobro a šta ne — setimo se spaljivanja veštica i sličnog — ali nisam video da je mnogo takvoga činjeno u ime budizma. Čekaj, poslednja veštica koju smo spalili živela je još pre… he, he, šalim se! Moj pristup je da se skoncentrišem da u sebi stvari nekako dovedem u sklad, s nadom da će svaki uspeh u tome kroz lični primer biti potpora i za druge. Manastir predstavlja za ljude vrlo opipljivu referentnu tačku, čitava jedna zajednica ulaže napor da čini dobro. Ljudi imaju priliku da posete manastir, možda ostanu nekoliko dana i steknu osećaj šta zapravo znači blagotvorna zajednica — da to nije samo ideja. Za mnoge je to veoma inspirativno, nadahnjujuće i ohrabrujuće. Cilj budizma je prosvetljenje i takav jedan primer ima podjednaku važnost kao i moral.


get back     Da li se budistički monasi mogu angažovati u humanitarnom radu?

Sve što mi radmo radimo besplatno. Različiti manastiri imaće više ili manje kontakata sa nezaređenima, ali ideja služenja se generalno gledajući podržava. Mi ne organizujemo ono što se obično podrazumeva pod humanitarnim radom — javne kuhinje, skupljanje hrane za siromašne… Moj pristup je da radim sa osnovnim problemima kao što su pohlepa, ljutnja i mentalna dezorijentacija. Ako bi to svako činio, moguće je da bi u svetu bilo više velikodušnosti, saosećanja i mudrosti, da bi gladni bili siti, a beskućnici imali krov nad glavom. Da li ovo izgleda naivno? Svako od nas ulaže napore u onom pravcu za koji smatra da je za njega i za druge najbolji.


get back     Zašto monasi ne kuvaju sami sebi hranu i ne zahvaljuju se
        nezaređenim sledbenicima kada im je donose?

Biti zavisan je jedan od oblika samoodricanja; time se obuzdava želja. Nemati mogućnosti za kuvanje (skladištenje hrane, jedenje posle podneva ili kopanje zemljišta) znači da nemam mogućnost da radim ono što bih "ja" želeo, kako bih "ja" želeo — ključ je u tome "ja", u tom egu, toj iluziji koju treba razobličiti. Ako proučavate četiri plemenite istine videćete da želja, žudnja, jeste uzrok patnje. Često, tek pošto smo stavili tu želju na probu postajemo svesni stvari za koje smo vezani.

To što donose hranu, za laike je dobar način da uspostave i održe odnos sa monasima i monahinjama. Dolazak u manastir pomaže im da se podsete vrednosti koje budizam predstavlja. To što mi ne zahvaljujemo je uglavnom kulturološki uslovljeno. Neki laici (na primer iz Tajlanda) smatraju da njihov poklon treba da bude potpuno slobodno dat i da očekivanje da za uzvrat dobiju zahvaljivanje više liči na neku vrstu "trgovine" – razmenjujem svoju hranu za tvoju zahvalnost. To nije običaj sa kojim sam odrastao i meni se dopada da izražavam zahvalnost za mnoge stvari koje drugi ljudi donose podržavajući moj način života. Uobičajeni monaški odgovor pri primanju poklona jeste recitovanje tradicionalnih blagoslova.

pg-1.gif (8383 bytes)
get back     Da li ti činiš bilo šta u zamenu za dobijenu hranu?

Glavna stvar kojoj težim kao monah jeste postizanje prosvetljenja. To je komplikovana stvar — jer ponekad izgleda kao da ne radim ništa — sedim i "piljim u pupak" — i mnogi ljudi to kritikuju. Drugi su pak spremni da podrže naše napore u meditaciji zbog druge stvari koju činim kao monah, a to je poštovanje pravila morala (vinaya). Šta se pod njima podrazumeva je sasvim jasno, jer su sva ona zapisana. Održavanje vinaye na pravi način je prilično teško, i zato ako ljudi vide da monah poštuje pravila, oni su obično srećni da mogu da ga nahrane i pomognu mu u meditativnom naporu. U konvencionalnijem smislu rečeno, veoma sam zauzet raznim drugim stvarima — pravljenjem našeg manastirskog biltena, podučavanjem, pisanjem ovoga pisma, pomaganjem u poslovima oko manastira itd. Ali ja to ne radim zbog toga da bih dobio hranu, već su to jednostavno stvari koje treba uraditi i ja ih radim.


get back     Je li monaški život samo beg od svakodnevnih obaveza motivisan sebičnošću?

Kako bismo definisali "odgovorno ponašanje u ovome svetu"? Ko o tome odlučuje? Najbolja široko prihvaćena paralela sa monaškim životom jeste život umetnika. Postoje univerziteti za takve ljude, poreske olakšice, razni popusti itd. Je li umetnost radi umetnosti valjan, odgovoran doprinos ovome svetu? U strogo materijalističkom svetu na takve osobe se gleda kao na teret. Na sreću, društvo obično ima dovoljno prostora ne samo da primi, već i da vidi vrednost u emocionalnoj, estetskoj i duhovnoj strani ljudske prirode. Što se tiče bekstva, ovaj "svet" se zapravo ograničava obimom naših doživljaja. Gde god da kreneš, nosiš taj svet sa sobom; nema bekstva od posledica sopstvenih dela, sopstvene kamme. Monaški život je katastrofa ako se koristi za beg, ali je idealan kao utočište, mesto gde imamo dovoljno vremena za kontemplaciju i tako razvijamo istinski odgovoran (holistički, zdrav) odnos prema svetu. Da bismo definisali taj odgovoran način delovanja moramo se prvo složiti oko ključne stvari u životu, oko toga "zašto". Pošto je to vrlo teško, umesto da silom namećemo merila, možemo li ohrabriti toleranciju, dopuštajući prostor za ekscentrike, čudake, mesečare, političare, bele, crne, muškarce, žene?


get back     Šta se još radi u manastiru?

Rečju, to je mesto gde ljudi mogu da dođu i budu sami sa sobom. Tu je zatim i subotnji kurs meditacije i povremena meditativna osamljivanja (3 do 10 dana). Ima i nekoliko praznika preko godine, jednom nedeljno dan noćnog bdenja i svakodnevno deljenje hrane. Postoje i četiri termina kada čitava porodica može da boravi u manastiru, zatim nedeljna škola i seminar meditacije za mlade krajem godine. Naš seminarski centar povremeno je domaćin raznim međureligijskim susretima, skupovima psihologa zainteresovanih za meditaciju itd. Amaravati je glavni centar za naše manastire u Britaniji i kao takav je nešto prometniji nego ostala tri manastira. Međutim, i u njemu je naglasak na smirenosti, samoći, tišini, kontemplaciji.


get back     Koliko sati se provodi u kontaktu sa nezaređenim sledbenicima?

Amaravati Buddhist Monastery je jedinstven u odnosu na naše druge manastire. Pokušavamo da provedemo nešto više vremena sa laicima. Zajednicu čini pedesetak ljudi, od čega su polovina laici. Takođe, Amaravati je glavni manastir i u žiži je pažnje javnosti — počev od prepiske, pa do školskih poseta.


get back     U kojoj meri je tradicionalni azijski budizam prilagođen
        zapadnom načinu razmišljanja?

Ima već dvadesetak godina kako je ta tradicija preneta u Britaniju i spolja gledano nije bilo mnogo potrebe da se ona menja ili prilagođava. Mi sada nosimo neku vrstu jakni — ispod kojih možemo da obučemo toplu odeću — i uobičajene sandale su zimi zamenjene čizmama. I doručak je nova stvar. Postoji i red monahinja sasvim drugačiji od azijskog modela, kao i ponešto izmenjen način obuke iskušenika. Za ovih osam godina koliko sam ovde bilo je blagih izmena načina na koji zajednica funkcioniše na nivou pojedinca. Budizam ima tendenciju da se asimiliše u kulturu sa kojom se susretne, pa vredi zapaziti različite tradicije koje su na taj način nastale tokom vekova. Svaka budistička zemlja je sasvim drugačija. Japan ima sopstevni stil koji, kada ga pogledamo, naoko nema nikakve veze sa tibetanskim, ali osnove učenja su sasvim slične. Postoje u Britaniji druge budističke grupe koje eksperimentišu sa različitim modelima i biće jednoga dana zanimljivo videti rezultate. Theravada je prilično konzervativna tradicija i promene su spore, ali podozrevam da ćeš za otprilike 100 godina (ako toliko poživiš) imati pred očima nešto što je jedinstveni oblik britanskog budizma.

room for all
get back     Kakva je uloga budizma u savremenom svetu?

Sa razvojem tehnologije u poslednjem veku trend je da se čovekov odnos prema prirodi marginalizuje i da se stvara, rekao bih, plastično društvo. Na materijalizam se sedamdesetih gledalo kao na rešenje za patnju, odgovor za probleme života. Mašine će obaviti sav neprijatan posao i vreme dokolice biće neograničeno. Čini se kao se dogodilo upravo suprotno i da su nam sredstva za rad samo ostavila više vremena za još više rada. Stres i njime praćeni psihološki poremećaji postali su vrlo rašireni. Budizam nije univerzalni odgovor za ovakav trend, ali zato nudi nekoliko korisnih alatki — posebno meditaciju. Uz to, religija, njezina praksa, monaški redovi itd. mogu poslužiti čoveku kao ogledalo. Ljudi dođu u manastir i često komentarišu kako je tu tiho (čak i ako pozadi u drvorištu radi motorna testera ili je uključena mešalica za beton). Osećaj smirenosti često je vrlo relativan — ako ste vrlo užurbani, tada smirenost neke osobe tim više dolazi do izražaja kao kontrast vašem unutrašnjem pritisku. Sem socijalne strane religije, postoji i ona njezina "spiritualna" strana; mogućnost negovanja mudrosti, a koja vodi ka oslobađanju od patnje.


get back     Da li je meditacija na bilo koji način u vezi sa ekologijom?

U novije vreme mnogo je interesa za ekologiju i životnu sredinu. A kakva je razlika između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta? Ako o svome umu razlišljaš kao o svetu, u kojem živiš ili barem doživljavaš život, u kojoj meri je on zagađen? Ja, na primer, vidim izvesne količine đubreta u svome "svetu" i vidim da mi ono život čini neugodnim. Mogu to da počistim, ali je još važnije zaustaviti procese kojima se stvaraju takvi neželjeni nuzprodukti. Ti procesi su pohlepa, mržnja i obmanutost (ili neznanje) i to su osnovni uzroci patnje.

Toliko đubreta u konvencionalnom, spoljašnjem svetu nastalo je usled proizvodnje podstaknute pohlepom. Ali dobici od takve proizvodnje su ograničeni, kratkoročni. Meditacija (istraživanje sopstvenog odnosa prema svetu) pokazuje nam nemogućnost da budemo zadovoljeni bilo kojim postupkom (unutrašnjim i spoljašnjim) podstaknutim sebičnošću ili pohlepom. Njezin cilj je da obezbedi mentalnu jasnoću, da otvori prostor za jasno viđenje. No, meditacija je nešto što bi trebalo raditi, a ne o čemu bi trebalo govoriti. Meditacija četvrtkom, a onda nepromišljenost petkom ne menja mnogo na stvari. Ona traži malo više upornosti i strpljenja. Delom je to bio i razlog zašto sam odabrao da živim u manastiru.