Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


BEKSTVO U EGZIL

“Sve tvorevine su prolazne.“ Kad mudrošću ovo uvidimo,
od patnje se okrećemo: to je put ka pročišćenju.

Dhammapada, strofa 277
 

Tokom čitavog svog života se nikada nisam osećala tako usamljeno kao na ovom putovanju vozom iz Berlina u Hamburg. Napuštena od čitavog sveta. Prepuštena na milost i nemilost potpuno neizvesnoj sudbini. Nisam plakala; bila sam sleđena od straha. Sve što jedno dete može izgubiti, ja sam već izgubila: roditeljski dom, porodicu, domovinu. Nisam imala ni najmanju ideju o tome šta me čeka.

Posedovanje domovine je čista suština osećanja pripadnosti i sigurnosti. Od tog trenutka više nigde i nikada nisam bila u stanju da osetim da se nalazim kod kuće. Prisnost, poverenje, toplina – to su bila osećanja koja su pripadala prošlosti. Ostala su iza mene, u Berlinu, zauvek. Već sam rekla da sam sada vrlo srećna što živim u Algau. To je istina, ali sam u svakom trenutku takođe spremna da spakujem svoje stvari i živim bilo gde na svetu.

Pojam „moje“ za mene više ne postoji – moja domovina, moja kuća, moj radni sto. Ne gajim predstavu o tome da mi bilo šta stvarno pripada, ili da imam prava na nešto. To danas govorim bez imalo žaljenja, jer se to podudara sa mojim najdubljim uverenjima. Buda je, bez ikakve sumnje, podučavao odricanje od posedovanja, ali, ja sam ovo osećanje u sebi gajila mnogo ranije, mnogo pre nego što sam znala bilo šta o budizmu.

Plovili smo za Englesku na nemačkom brodu sa nemačkom posadom. Mornarima je očigledno bilo vrlo žao svakog malog deteta. Bili su vrlo ljubazni prema nama, i pokazivali nam ceo brod, od pozorišne dvorane do mašinske sobe, i činili su sve kako bi zaustavili naš plač. Trpezariju su ukrasili papirnim trakama, a za desert smo dobijali čak i sladoled. Ali za najmlađu decu, ni to nije bilo dovoljno. Ništa nisu jeli, i neprestano su plakali za mamom i tatom. U našu kabinu, u kojoj je boravilo šestoro dece, svake večeri je dolazio jedan mornar i pričao nam bajke dok konačno ne bi zaspali. Nikada neću zaboraviti ljubav koju su nam pružili ovi mornari. Ali, u očima njihove vlade, mi smo bili samo šljam.

U Doveru smo se ukrcali na voz za London. Tamo nas  je na železničkoj stanici dočekao Odbor za doček jevrejske zajednice. Sastojao se od oko trideset žena, koje su stajale pored postavljenih stolova sa limunadom, kolačima i sendvičima. Naša imena su čitana sa liste na kojoj je bilo upisano i odredište našeg putovanja: „Ilze, Kisel – Glazgov!“

Tako je određeno da ja treba da idem za Glazgov. Sa mnom je trebalo da krenu još dve mlađe devojčice. Na voz nas je ukrcala žena koja je govorila samo engleski. Takođe nam je dala malo novca za uz put, jednu ili dve engleske funte, i malu torbu sa hranom.

Nisam znala da kažem ni reč na engleskom, osim standardnih fraza poput dobro jutro, dobro veče, molim i hvala. A niko u vozu nije znao ni reč nemačkog. Počela sam da razmišljam o tome kako bi bilo mnogo bolje da sam u Berlinskoj školi za strane jezike učila engleski, a ne španski.

Povrh svega, nisam imala pojma o tome gde se nalazi Glazgov, iako je to najveći grad u Škotskoj. Na svakoj stanici sam izvirivala kroz prozor kako bih proverila da li smo stigli u Glazgov. Svaki put bih videla znak „Players please“.  To je bila najpopularnija vrsta cigareta u Engleskoj, ali, naravno, ja ni to nisam znala. Bilo mi je čudno što se svi gradovi u Engleskoj zovu „Players please“.

U vozu je bilo hladno, a onda je pao i mrak, a mi smo se vozili sve dalje i dalje. Onda je ušao kondukter. „Glazgov?“, upitala sam ga. „Glazgov?“ Uspeo je da mi objasni da je Glazgov zadnja stanica. Moje oči su se odmah zatvorile. To je značilo da mi možemo ostati na našim mestima, sve dok je voz u pokretu.

Sledećeg jutra smo stigli do zadnje stanice. Porodica kojoj sam bila dodeljena me je čekala na stanici. Otac, majka i sedmoro dece. Nisu znali ni reči nemačkog; govorili su jidiš. Pošto je jidiš dijalekt baziran na nemačkom jeziku, očekivali su da i ja, takođe,  govorim jidiš. Jidiš se govori u svakom ortodoksnom jevrejskom domaćinstvu, ali kao što sam već objasnila, moja porodica nije bila ortodoksna.

Moji domaćini su bili rusko-jevrejskog porekla. Činjenica da nisam mogla da razgovaram sa njima je predstavljala nevolju, ali ne veliku. Pravi problem je ležao na drugom mestu. Oni su se prijavili da me prime u svoju porodicu, zato što im je bio potreban neko ko bi pomagao majci u kući sa sedmoro dece. Ali, desilo se da su završili sa najmanje moguće podobnom osobom za ovaj posao koju su mogli zamisliti. Zahvaljujući Flori „Zanovetalici“, našoj kuvarici koja me nikada nije puštala u kuhinju, ja čak nisam znala ni kada voda vri. Moje zaduženje je bilo i navalačenje jastučnica, a to nisam radila nikada u životu. Trebalo je da vodim računa o vatri u ognjištu, ali ja nisam znala čak ni da je potreban papir kako bi se zapalila vatra.

Supruga je bila sve manje i manje ljubazna prema meni; ali, suprug je govorio: „O, ma daj, ostavi je na miru, vidiš da je još dete.“ To su govorili na jidišu jer su mislili da pošto ga ne govorim, da ga onda i ne razumem. Ali, ja sam ga razumela, jer je bio vrlo sličan nemačkom.

U školi koju sam svakodnevno pohađala, nisam razumevala ni reči. Engleski sam učila preko filmova u bioskopu. Najjeftinija karta je iznosila šest penija, što je bila suma koju sam mogla da izdvojim iz mog oskudnog džeparca. Posle tri meseca, odlično sam govorila engleski – moglo bi se reći, bar dovoljno dobro da zaigram u nekom filmu.

Ali, sposobnost da razumem svoju okolinu, međutim, nije predstavljala samo prednost. Jednom prilikom kada me je jedna od mojih drugarica iz škole pozvala na rođendan, vrlo dobro sam razumela reči njene majke: „Ova izbeglica neće nogom kročiti u moju kuću.“ To nisu bile jedine reči diskriminacije koje sam morala da otrpim. Jedan dečko je jednom hteo da me izvede na igranku na univerzitetu. Tada sam već imala šesnaest godina i postala sam, kako sam verovala, prilično lepuškasta. Njegova majka je na to rekla: „Zašto baš ova strankinja od svih devojaka?“ Odgovorio je: „Po čemu je ona različita od bilo koje devojke?“

Ono po čemu sam se razlikovala je moglo biti izraženo jednom jedinom rečju: bila sam nesrećna. Nisam pripadala ovoj sredini, bila sam bačena u nju. Sve je bilo strano i hladno, ne samo ljudi, već i vreme, koje je bilo hladno i vlažno. Ali, ja sam imala jaku volju, i u sebi sam stvorila čeličnu rešenost da izdržim godinu dana, a posle toga ćemo videti; do tada, rekla sam sebi, nema kukanja.

Ta godina je prošla, a negde na njenoj polovini je izbio rat. Pisala sam ocu u Šangaj, govoreći mu koliko sam nesrećna i koliko želim da budem sa njim i majkom.

Meseci su prolazili, i konačno  je u leto 1940. stigao odgovor. Prve nemačke bombe su već pale u okolini Edinburga. Otac mi je pisao: „Dođi ako si nesrećna.“ Moji roditelji su tada već imali stan u Šangaju. Moj otac je otvorio prodavnicu konfekcijske robe, i posao mu je išao dobro. U to vreme konfekcijska odeća je bila novost u Kini. Osim činjenice da su se moji roditelji nalazili na toliko dalekom mestu, sve ostalo je bilo u redu.

Ujak iz Londona je trebao da mi kupi kartu za brod, ali, to je potrajalo čitavu večnost. Konačno, u novembru 1940., karta je stigla. Porodici u kojoj sam bila smeštena sam rekla da ponovo želim da vidim svoje roditelje. Oni su to primili bez reči. Verovatno su bili srećni što odlazim, ali ni to nisu komentarisali.

Moj ujak, koga sam do tada jedva poznavala, mi je poslao autobusku kartu iz Glazgova u London. U Londonu je obišao mnoge adrese, kako bi mi nabavio papire koji su mi bili potrebni za putovanje. Povrh svega, nisam imala ničije državljanstvo; Nemci su mi oduzeli pasoš.

Još uvek se jasno sećam: bilo je veče kada sam se pozdravila sa porodicom iz Glazgova. Nisu me pitali da li imam novac za uz put. Ka autobuskoj stanici sam hodala potpuno sama u potpunom mraku zbog zamračenja, sa sobom noseći mali stari ranac i kofer, sa kojima sam doputovala. Kada su se ulazna vrata kuće sa treskom zatvorila za mnom, osetila sam se potpuno izgubljeno – nepoželjna osoba bez novca, bez identifikacionih papira, sama među stranim ljudima u stranoj zemlji.

Danas shvatam da nisam ispunila očekivanja porodice koja me je prihvatila. Bila sam nesrećna sa njima, a oni, takođe, nisu bili srećni sa mnom. Pre nekoliko godina sam uspela da saznam Miminu adresu. Ona je bila član porodice sa kojim sam se najbolje slagala. Napisala sam joj pismo i izrazila zahvalnost njoj i njenoj porodici. Uostalom, da me nisu primili u svoj dom, bila bih mrtva kao i devedeset hiljada druge berlinske dece. Od tada smo se malo dopisivale. Ona smatra moj život zanimljivim.

Put autobusom od Glazgova do Londona u to vreme je trajao dvanaest sati. Meni je bio grozan, jer sam bila užasno gladna. Drugi putnici su na svim usputnim stanicama neprekidno izlazili iz autobusa, kako bi kupili sebi nešto za jelo. Ali, ja nisam imala ni penija. U Londonu sam bila prinuđena da od slučajnog prolaznika tražim novac za telefon. To je, uviđam, ono što se zove prošnja. Dao mi je neku malu sumu.

Kada sada razmišljam o tome, pada mi na pamet epizoda iz nekog drugog vremena, kada sam još uvek bila  srećno, bezbrižno dete. Bila sam sa mojim ocem u zoološkom vrtu. Izlazili smo kroz Slonovu kapiju, a tu je sedeo jedan prosjak. Dobro sam ga osmotrila. Imao je samo jednu nogu, a na svom krilu je držao kutiju, sa olovkama za prodaju. Otac je ubacio novčić u kutiju, a ja sam rekla u sebi: „To sam mogla da budem i ja. To se moglo i meni dogoditi – i ja sam mogla tu da sedim i prosim. Moram da budem dobra devojčica, da mi se to ne bi dogodilo.“

U to vreme sam imala oko pet godina, i nisam znala ništa o religiji, i naravno, apsolutno ništa o Budi. Ali, već u to vreme sam intuitivno shvatala učenje o karmi, uzroku i posledici, koje sam pod tim imenom upoznala mnogo, mnogo kasnije. Loši postupci uzrokuju lošu karmu. Ako činite zlo, zlo će vam se i vratiti, baš kao i tom prosjaku. Neobično je koliko je taj događaj ostavio dubok utisak na mene.

Moj ujak u Londonu je bio advokat. On je emigrirao iz Nemačke na samom početku dolaska nacional-socijalista na vlast 1933; bio je mnogo daleko više dalekovid od moga oca. Nije živeo u samom Londonu, već u udaljenom predgrađu. Preko telefona mi je objasnio kako da stignem do njega: on će platiti kondukteru kartu kada stignem do njega. Bilo je to tmurno jutro. Osećala sam neizmerni umor. Sve, svaki delić mog života je bio ispunjen teškoćama. Uistinu, nije lako ubediti službenika na železnici da će karta biti plaćena tek na kraju vožnje. Ništa nije išlo lako, ništa se nije dešavalo bez napora. U to vreme se još uvek nisam navikla na to.

Ujak me je sačekao na stanici. Kondukter je dobio napojnicu, i po prvi put sam imala osećaj da sve ide kako treba. Bio je to čaroban osećaj.

Ostala sam nekoliko dana sa ujakom i njegovom kćerkom, mojom rođakom Stefi. U londonskom birou za strance, dobio je privremene identifikacione papire za mene. Dao mi je zlatnu tabakeru i nekoliko vrednih stvari za mog oca. I onda sam se ponovo našla sama u vozu. Bio je decembar. Prošlog avgusta sam napunila sedamnaest godina.

Brod kojim sam trebala da putujem je bio ukotvljen u liverpulskoj luci. Kada sam ga videla, uplašila sam se. Nije ličio na brod na kome bi čovek bio siguran da će izdržati neko duže putovanje. Više je ličio na brod izgubljenih duša iz piratskih filmova. Bio je zarđao i ruševan. Zvao se Haruna Maru. Na palubi se vijorila japanska zastava. Napokon, Evropa je bila u ratu. U njoj nije bilo preostalih brodova koji bi se koristili za civilni saobraćaj.

Haruna Maru je bio prilično mali teretnjak od deset hiljada tona. Vrveo je od japanskih mornara. Bio je natovaren sanducima, vrećama i buradima. Na njemu se nalazilo dvanaest putnika – engleski misionari, dva trgovca iz Pakistana i doktor iz Indije. Doktor mi je ponudio brak u toku plovidbe. Bila sam jedina mlada žena na brodu. Bilo mi je vrlo teško da mu objasnim da je u ovom trenutku mog života brak poslednja stvar na svetu koja mi pada na pamet.

Pamtim ovo putovanje kao čudnu mešavinu košmara i lepote. Nikada pre toga nisam bila na moru. Bilo je nečega veličanstvenog u tome što vaše oči nisu mogle videti ništa drugo osim vode i neba, tu i tamo poneke ribe koja iskače iz vode, dizanja i spuštanja horizonta, promenljivih nijansi sive, plave i zelene, ispod kojih ste mogli naslutiti mračne dubine. Ali, košmari su, ipak, preovlađivali. Jednom prilikom, usred okeana, smo spasili preživele sa švedskog broda, torpedovanog od strane Nemaca. To je bio brod koji je plovio pod zastavom neutralne zemlje, ali je i pored toga bio potopljen. Ljudi su se batrgali u vodi i vrištali. Posle toga sam izgubila svako poverenje u našu veliku japansku zastavu. Bila sam svesna da ne postoje nikakve garancije da i mi nećemo postati nečija meta. Noću smo plovili potpuno zamračeni. Svi brodski prozori su bili prefarbani u crno. Zbog ovog šunjanja kroz mrak smo svi bili nervozni.

Sve to je bilo previše za jednog od mornara i on je pobesneo i izgubio razum. Jurio je po brodu i razbijao sve u paramparčad. Bila sam u svojoj kabini i otvorila vrata da bih videla šta se događa. U tom trenutku sam ga ugledala kako trči ka meni. U obe ruke je držao polomljenu bocu, pena mu je išla na usta i vikao je. Neko me je ugurao nazad u kabinu. Poludeli čovek je bio savladan i držan pod kjučem do kraja putovanja. Ne mogu da zaboravim njegovo lice. Od tada znam šta znači pobesneti i izgubiti razum: trenutno rastrojstvo uma, izbijanje neljudskih osobina na svetlost dana, užasno životinjsko nasilje.

Svaki od dvanaest putnika je imao malu kabinu samo sa krevetom i ormarom. Za obroke smo išli u prostoriju sa malim metalnim stolovima, između kojih su gorele male vatre. Sedeli smo na podu na jastucima, a riba i sirovo povrće, su spremani pred nama, na malim vatricama.

Nisam bila u stanju da se nosim sa tim. Nisam mogla da podnesem ovu polu-sirovu hranu, čak i kada ju je drugi spremao za mene. Više i ne znam čime sam se hranila tokom putovanja. Verovatno krekerima i malim masnim keksom, koje su nam ponekad davali iz kuhinje. Sve vreme puta mi je bila muka; gadim se i dan danas kad pomislim na to. Za mene je to predstavljalo mučenje najgore vrste.

A vrućina! Još uvek je bila zima kada smo iz Sredozemnog mora uplovili u Suecki kanal. Od tada je postalo vruće. Zaustavljali smo se u Bombaju, pa u Kolombu,  u sve vrelije od vrelijeg mesta. Nije mi bilo dozvoljeno da sa ostalima napuštam brod. Moji identifikacioni papiri nisu važili kao pasoš, tako da sam bila primorana da ostajem na malom, zatvorenom brodu, koji se pržio na suncu.