Theravāda budističko društvo

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


BUDINA KUĆA U ALGAU

Od življenja stotinu leta, bez mudrosti i kolebljiva uma,
bolje je živeti jedan jedini dan, pun znanja i sabran.

Dhammapada, stih 111

 

U proleće 1989. sam iz Šri Lanke doletela na minhenski aerodrom. Čarli, moj učenik sa Balija, koji nije govorio engleski, me je sačekao i odvezao do Utenbila. Padala je kiša i bilo je prilično hladno.

Utenbil je malo selo sa pet kuća, koje se nalazi u sredini velike zelene livade. U ovo doba godine su se svuda mogli videti potoci nastali otapanjem snega kako teku niz šumovite planine i preko puteva i staza.

Pretposlednja kuća do šume, koja u dvorištu ima staro kruškovo drvo, postala je moje novo boravište. Bila je vrlo lepa. Kupovina je obavljena uz pomoć donacija, a renoviranje kuće je bilo u toku od februara. Radove su obavljali uglavnom moji učenici, koji su bili voljni da rade kao dobrovoljci.

Slika: Prva grupa u Budinoj kući. Sa desna: Roland, Čarli, Gudrun i ja.

Čarli, profesionalni teniski trener iz Minhena; Roland, dizajner enterijera, stolar i pejzažni arhitekta iz Rozenhajma; Gudrun, instruktorka plesa i gimnastike iz severne Nemačke; Hajnc, biznismen iz Minhena; i Norbert, Rolandov brat, koji je zajedno sa Čarlijem bio moj učenik na Baliju – su predstavljali originalni tim koji je radio na kući.

Jasno se sećam dana mog dolaska. Sve je bilo razbacano – knjige, koferi i kutije izvađeni iz drvenih sanduka za transport – i radili smo do četiri ujutro da bi stvari doveli u red. Mladi ljudi su bili zapanjeni mojom energijom.

Renoviranje smo završili, uz profesionalnu pomoć, u neverovatno kratkom roku. Ja sam stigla u aprilu. U maju sam održala svoj prvi kurs. Ako se dobro sećam, na njemu je bilo dvadeset učesnika. Malo pre nego što su stigli prvi učesnici, mi smo još uvek vešali slike po sobama i hodnicima. A onda smo sa olakšanjem ostavili naš alat.

Za ljude koji su živeli u blizini, organizovala sam prijem svake srede uveče. Ovo je do danas ostala utvrđena rutina. Dala bih poduke iz darme, a onda bi meditirali posle toga. Prve srede se pojavilo petoro ljudi. Danas  na naša okupljanja sredom uveče redovno dolazi između šezdesetoro i devedesetoro ljudi – samo onoliko osoba koliko se može smestiti u salu za meditaciju i predsoblje sa kojim se graniči. Nakon toga, sa svojim gostima pijemo čaj. Ovo uvek predstavlja vrlo prijatne trenutke – ljudi otvaraju svoja srca i govore o stvarima o kojima razmišljaju.

Nekoliko godina, zbog nedostatka prostora, kurseve i seminare ne držim u Budinoj kući, već u obližnjem katoličkom manastiru. Kod nas imamo mesta za spavanje za samo trideset gostiju, što je dovelo do dugačkih lista čekanja, pošto se često desi da se prijavi i više od dve stotine osoba.

U manastiru smo dobrodošli gosti. Plaćamo za hranu i smeštaj, a na našim kursevima preovlađuje „plemenita tišina“. Pored toga, za naš rad postoji interesovanje i među samim monasima. U manastiru Svetog Alberta u Valberbergu kraj Kelna, starešina dolazi na svaku od mojih poduka. U Najderaltaku u bavarskim šumama, opat se i sam bavi meditacijom. Meditaciju je naučio u zen manastiru u Japanu, i napisao je vrlo lepe knjige o meditativnoj zadubljenosti tokom molitve. Imao je osmeh na licu dok nam je govorio da nas je veliki broj njegovih monaha posmatrao tokom hodajuće meditacije, i da su izrazili želju i da je oni, takođe, isprobaju. Nadsvođeni tremovi, koji se još uvek mogu pronaći u starim manastirima, su se nekad koristili za sličnu praksu.

Slika: Opat Emanuel iz manastira u Najderaltaku je svake godine, na početku kursa meditacije,  mene i moje učenike dočekivao srdačnom dobrodošlicom.

Moje najvažnije nastojanje je da razvijem ovaj ekumenski dijalog i da ga održim u životu. Moja ideja nije da propagiram budizam kao jedini put spasenja. Želim da pokažem ljudima u Nemačkoj da se duhovnom stazom može putovati u okviru svake religije, i da im pomognem da stupe u kontakt sa dubljom unutrašnjom kontemplacijom. Osećam da je moja dužnost da ljudima na zapadu otkrijem put koji su moji učitelji pokazali meni. U ovome mi pomaže činjenica da su i nemački i engleski moji maternji jezici, koje govorim još od detinjstva. Ovo mi omogućava da se izrazim direktno i jednostavno.

Velika količina energije koju sam uložila tokom godina uspostavljanja manastira na Šri Lanki i u Nemačkoj je dolazila iz osećanja da nemam vremena za gubljenje. Od 1983. Znam da bolujem od raka. Osetila sam grudvu u mojoj dojci i otišla sam na pregled kod doktorke u Australiju. Ona me je poslala na mamogram. Dijagnoza: maligni tumor.

U to vreme samo što smo počeli sa izgradnjom manastira na ostrvu na jezeru Ratgama. Osećala sam se potpuno zdravo i snažno, i žarko sam želela da završim taj posao. Doktorki sam rekla da ne želim da se operišem, jer ne želim da budem uvučena u krug bolničkog lečenja, u koji kada se jednom uđe, vrlo se teško izlazi. Još uvek se jasno sećam da me je doktorka dugo gledala, da bi mi zatim rekla da je i njena majka bila bolesna od raka dojke i da je donela potpuno istu odluku. Nije dozvolila da bude operisana, i živela je petnaest godina sa bolešću. Bila je bolesna samo zadnja dva meseca života, i onda je umrla. „To mi potpuno odgovara“, rekla sam joj. „Želim da to uradim na isti način“.

Bolest je kod mene narednih nekoliko godina stvorila osećaj hitnosti– samvega na paliju – što je Buda uvek preporučivao. Duhovnom stazom se stupa bez odlaganja, jer niko ne zna koliko dugo će još živeti. Kada imate kancer, ovo vam je još jasnije.

Svako rođenje predstavlja smrtnu kaznu. Ne postoji niko ko je preživeo život. Ove rečenice odgurujemo iz naše svesti i živimo kao da ima beskrajno mnogo vremena pred nama.

Ovo osećanje hitnosti mi je dalo snažnu motivaciju da projekat Ostrva monahinja privedem kraju, tako da bude omogućeno vežbanje najvećem broju žena pod optimalnim uslovima. Takođe sam želela da završim veliki broj knjiga, kako bih Budino učenje učinila dostupnim što većem broju čitalaca sa nemačkog govornog područja. Kada sam bila mlada, donela sam odluku da jednog dana želim da napišem veliki roman. Imala sam veličanstvenu viziju o tome kako u svojim rukama držim knjigu koju sam sama napisala. Nikada nisam pronašla vreme da napišem roman, ali do sada je izdato dvadeset pet mojih knjiga, i za mene više ne predstavlja ništa izuzetno kada moja nova knjiga treba da ode u štampu. Ali, i dalje sam srećna što se, preko ovih knjiga, prenosi darma. Buda svoje učenje nije nazivao budizam, već darma, što znači „prirodni zakon“, ili „apsolutna istina“.

Sve dok mi preostaje vremena za život, želela bih da ga iskoristim na podučavanje o darmi. Želela bih da pomognem svima onima koji bi želeli da dožive meditativna zadubljenja. To su nivoi svesnosti potpuno različiti od uobičajenih. Uz pomoć njih je moguće postići razumevanje religijskih istina na veoma dubokom nivou, sasvim nedostupnom bez pomoći meditacije. 

Ljudi koji mi dolaze, koji posećuju moje seminare i kurseve,  slušaju šta imam da kažem, ali ne moraju da budu ili postanu budisti. Buda nikada nije koristio tu reč. On je govorio da smo mi praktičari, praktičari u carstvu znanja.
Za mene je potpuno nebitno da li je osoba katolik, protestant, musliman, judaista ili hinduista. Ja ne delim ljude na taj način koji ih udaljuje jedne od drugih još više nego što su već udaljeni. Sve dok mislimo: „Ja sam ovo, ti si ono drugo“, nismo zajedno. Ali, ovo je lažni put. U stvarnosti, mi smo svi zajedno u velikoj porodici čovečanstva.

Buda je imao samo jedan interes: da svakom ljudskom biću pokaže kako može postati apsolutno srećno. On nikada nije tražio pristalice i sledbenike. To je, takođe, i moj pristup. Meni nije ni od kakve važnosti da li posetioci sebe opisuju kao katolike ili ateiste. Ukoliko su u potrazi za unutrašnjim putem, želim da im pomognem da u sebi pronađu ono što postoji u svima nama – čisti mir, čistu sreću.

Religija nije ograničena na bilo kakav skup tradicionalnih kulturnih ili društvenih običaja. Takvi običaji su ponekad od pomoći ljudima, ali oni nisu suština religije. Religija je unutrašnje otkrovenje, odgovor na potrebu za savršenstvom koju nosimo unutar nas.

Pročitala sam mnogo spisa hrišćanskih mistika iz srednjeg veka, naročito Majstera Ekharta, Johana Taulera, Hajnriha Suse, Tereze od Avile, Franciska de Osune. Naročiti utisak na mene su ostavila uputstva Tereze od Avile njenim monahinjama u knjizi Unutrašnji zamak, jer u njima opisuje meditativna zadubljenja, o kojima i ja sama takođe podučavam – jedino na njen svojstven lični način i u skladu sa vizijama na čiji je oblik uticalo hrišćanstvo.

Dva puta sam držala predavanja o zajedničkom idejama koje se mogu naći u Budinom učenju i u propovedima Majstera Ekharta, u Ekhartovom društvu u Engleskoj.

Verujem da postoji duboki značaj u tome što sam ponovo u Nemačkoj. Moje spoljašnje putovanje se zaokružilo; ovde je započelo i ovde sam se ponovo vratila na kraju svog života.

Unutrašnje putovanje je sledilo potpuno drugačiju stazu. Započela sam ga kao mnogi drugi ljudi, i nastavila ga u svemu na uobičajeni način. Profesija, deca, unuci. Nevolje, inspiracije, strahovi – moj život je sadržao sve te stvari. Ali, na kraju svog unutrašnjeg putovanja sam stigla do mira i sreće.

Veoma sam srećna što sam u stanju da drugima prenesem nešto od ovoga. Obučila sam i ovlastila devet svojih nemačkih učenika da podučavaju, tako da izgubljena umetnost o meditativnom zadubljenju može nastaviti da živi i da nikada više ne iščezne. Pored njih, opunomoćila sam i četiri učitelja u Australiji i jednog u Americi.

Godinu dana posle mog dolaska u Budinu kuću, Čarli se vratio u Minhen, oženio se i ponovo počeo da radi kao teniski trener. Gudrun je otišla posle skoro osam godina rada kao sekretarica. Ali, došle su nam nove snage: Traudel, koja ima diplomu iz matematike i bavi se kompjuterskim programiranjem, je preuzela knjigovodstvo, vodi računa o bankarskim transakcijama, kalendaru predavanja (popisu), i pripremi i štampi mojih knjiga u našoj sopstvenoj izdavačkoj produkciji.
Što se tiče kuvanja, imamo pomagače koji dolaze u Budinu kuću. Mi smo vegetarijanci i nismo mnogo zahtevni. Ono što se postavi na sto je jednostavno i zdravo, i pripremljeno s ljubavlju.

Mi smo kao mali biznis koji mora da bude veoma dobro organizovan. Na telefonske pozive se mora odgovoriti, na poštu takođe, narudžbine za razne stvari koje su nam potrebne moraju biti poslate.

Čišćenje kuće uglavnom obavljaju naši učesnici kurseva i gosti. Ujutro uvek imamo sat „nesebične pomoći“ sa odgovarajućim rasporedom.

Naše izdržavanje i publikacije finansiramo preko donacija, naplatom kurseva, prodajom audio traka (sa snimcima mojih govora) i knjiga. Svako ko nam se pridruži u zajedničkom životu se odriče ličnog prihoda. Naš „biznis“ nam plaća zdravstveno osiguranje i svakom omogućava mali džeparac.

Slika: Njanabodijevo zaređenje. On je prvi budistički monah zaređen na nemačkom jeziku.

Toliko o našoj organizaciji. Na sreću, za taj posao posedujem određeni talenat i mnogo prakse. U manastirima i na seminarima, mora vladati red. Čovek ne može imati um slobodan za duhovne stvari, i u isto vreme biti okružen haosom. Šta više, naše spoljašnje okruženje je slika u ogledalu našeg unutrašnjeg bića.

Roland, dizajner enterijera iz Rozenhajma, koji je projektovao i izgradio naš biološki kanalizacioni sistem, kao i mnogo drugih stvari, i koji je dizajnirao korice za moje knjige na nemačkom, je od prvog momenta bio dobri duh Budine kuće. 1993. je odlučio da postane monah. Zaredila sam ga zajedno sa indijskim monahom iz Ladakha, koji nam je došao u posetu. Prevela sam tekst ceremonije zaređenja na nemački, a takođe sam ga recitovala i na tradicionalnom paliju. To je bila dirljiva svečanost. Bila je prisutna celokupna njegova porodica. Od tog dana, Roland je dobio ime Njanabodi. On je prvi nemački monah zaređen na nemačkom jeziku.

1993. sam konačno morala da se podvrgnem ozbiljnoj operaciji kancera. Grudva, čiji sam rasta mogla neprestano da osećam, se otvorila. Ovo nije bilo samo vrlo bolno, već je takođe i skoro neprekidno krvarila.

Pre operacije sam skoro u potpunosti privela kraju nezavršene poslove mog života. Da ne bih iza sebe ostavila bilo kakve probleme, ili loša osećanja, napisala sam pisma svima sa kojima sam imala bilo kakvu vrstu većeg ili manjeg sukoba, bez obzira koliko su se davno desili. Izvinila sam im se za sve moguće greške koje sam počinila prema njima svesno ili nesvesno, i uverila ih da o njima mislim sa ljubavlju. Osećala sam da ništa nije stajalo na putu moje spokojne smrti.

Naredna dva dana posle operacije sam imala osećaj kako se moja vitalnost gasi, ili preciznije, kako ističe kroz  moje tabane. Bila sam potpuno pomirena sa tim, spremna da umrem, i potpuno sam se predala prijatnom osećanju prepuštanja.

Onda sam dobila mnogo razglednica i cveća od mojih učenika kojima nisu samo iskazivali svoju ljubav prema meni, već i svoju želju da samo ostanem u životu – bez obaveze da ih i dalje podučavam. To je na mene ostavilo dubok utisak i veoma me ohrabrilo. U doktorskim vizitama i brizi sestara za mene sam jasno primećivala trud da me održe u životu. U tom trenutku sam odlučila da im pomognem da uspeju u tome.

Uprkos svim očekivanjima, oporavila sam se veoma dobro. Posle toga sam imala još tri operacije, zadnju u novembru 1995. Tokom ove operacije, desila se čudna stvar. Iako sam sve vreme bila pod punom anestezijom, odjednom sam čula glas nepoznatog doktora kako govori: „Oh, za ime Boga, nešto mora hitno da se uradi!“ Videla sam ga jasno ispred sebe, iako su mi oči bile čvrsto zatvorene. Gledala sam kako bezuspešno pokušava da ubaci iglu u jednu od mojih vena, i kako postaje sve nervozniji i nervozniji. Pokušavala sam da ga ispunim mirom.

Drugi doktori koji su stajali oko mene su postajali nestrpljivi, što je, naravno, doprinosilo još većoj nervozi anesteziologa. Onda je svoje napore usredsredio na moju desnu ruku i, sa uzdahom olakšanja, pronašao venu koju je mogao iskoristiti. Bilo mi je jasno da mi je krvni pritisak strahovito opao. Čula sam da neko govori „osamdeset kroz pedeset“ i kako je to opasno po život. Bila sam takođe potpuno svesna kako moje telo leži potpuno neosetljivo za sve senzacije, i kako se u međuvremenu moj um odvojio od tela,  i  kako ceo postupak posmatra iz ptičje perspektive. Moj um je bio potpuno smiren. Osećala sam se loše samo zbog doktora, i želela sam da im pomognem da i oni počnu da osećaju mir.

Sve što sam proživela od tog vremena, i sve što ću još proživeti je, takoreći, poklon. Završiti sa životom, i onda ga nastaviti još neki izvestan period, sada već četiri godine, i biti u stanju privesti kraju još neke stvari – to je bez sumnje veliki dar.

Veoma se trudim da vreme koje mi je preostalo koristim vrlo selektivno; bavim se samo stvarima koje mi se čine vrednim i korisnim. To ne znači da povlađujem sebi u bilo kom smislu. Pokušavam da radim samo ono što druge i mene snaži iznutra, i ono što donosi radost, jer je radost korisna i povezana sa istinom.

1993. je bila godina kada su nas otkrili mediji. Prvo je o nama govoreno na ZDR-u, velikoj nemačkoj TV mreži, a onda su usledili članci na trećoj strani Zidojče cajtunga, uglednom dnevnom listu u Južnoj Nemačkoj, moji „portreti“ na raznoraznim kanalima, govori na radiju… Poseban poklon je predstavljao telefonski poziv ćerke šofera moje porodice iz mog detinjstva, koja je videla program o meni na televiziji i skoro se onesvestila kada je na ekranu ugledala fotografiju svoga oca. Onda je otišla toliko daleko da je završila kurs meditacije sa mnom. Ono što mi je pružilo najveću radost je bila činjenica da se dobro sećala mojih roditelja. Osim nje, vrlo je verovatno da u Nemačkoj nije ostao niko ko bi ih se sećao. Bila joj je poznata njihova velikodušnost i spremnost da pomognu drugima.

Po velikom odjeku u javnosti koju su imali ovi televizijski programi, možemo zaključiti da je Budino učenje, naročito ovde na zapadu, čak i posle dve i po hiljade godina još uvek sveže i autentično kao što je oduvek i bilo, i da dotiče srca velikog broja ljudi.

Ponekad od budista iz Azije čujemo da ljudi sa zapada imaju teškoće sa meditacijom. To je potpuno netačno. Preko svojih učenika – a podučavam preko dvadeset dve godine – sam videla da su u svakom pogledu veoma nadareni za učenje i praktikovanje meditacije. Svako ko se ozbiljno posveti meditaciji može, posle nekog vremena, u svom umu da iskusi koncentraciju i sabranost na jednu tačku.

Podučavam različite metode. Na primer, podučavam kako biti sabran na dah, ili kako je moguće postati svestan svojih misli i usmeriti ih u određenom pravcu. Uz to, podučavam hodajući meditaciju i metod „deo po deo“. Ova zadnja tehnika je povezana sa osetima i osećanjima, i predstavlja značajnu pomoć u prečišćavanju naših emocija. Još jedna važna praksa je meditacija prijateljske ljubavi, za koju koristim najraznovrsnjije vizualizacije kako bih učinila mogućim otvaranje srca svakog meditanta. Na mojim kusevima praktikujem vođenje u kontemplativnim praksama, koje mogu otvoriti stazu ka našoj unutrašnjoj realnosti. Uz pomoć ovih tradicionalnih metoda, um se postepeno smiruje i privremeno se oslobađa sveta.

Najvažnije učenje, koje manje-više jedina podučavam u Evropi, predstavljaju instrukcije za meditativna zadubljenja, koja su moguća jedino u stanju apsolutne koncentracije. U Aziji, kao i u Sjedinjenim Državama i Australiji, samo moji učenici i još druga dva učitelja čak uopšte i govore o meditativnim zadubljenjima. Ali, ova zadubljenja predstavljaju pravu meditaciju. Njih je podučavao i sam Buda; veoma ih je praktikovao i hvalio. Ona vode um ka novim nivoima svesnosti, koji proširuju naše horizonte i čine mogućim naše bacanje letimičnog pogleda na kosmičke procese. Ona predstavljaju sredstvo kojim stižemo do cilja apsolutne slobode od stresa, pritiska i egotizma, i pripremaju put ka prosvetljenju.

Svaka osoba koja vežba sa strpljenjem dostiže stanje potpune koncentracije. Na ovaj način osoba pronalazi put u unutrašnji prostor svog uma, gde preovlađuju apsolutna čistoća i jasnoća. U tom trenutku odjednom dospevamo u poziciju da objektivno vidimo sebe i probleme koji prete da nas nadvladaju. Kroz iskustvo novih nivoa svesnosti otvaraju nam se nove perspektive, koje nam iznova otkrivaju svet.

Slika: Jednonedeljni kurs u dominikanskom manastiru Svetog Alberta, sa sto sedamdeset učesnika. Ja sedim sasvim pozadi, u sredini.

U našoj sobi za meditaciju u Buda kući imamo neobično veliku statuu Bude napravljenu od tikovine. Stara je otprilike dvesta godina i dolazi sa Tajlanda, iako je kupljena u Kemptenu, glavnom gradu regiona Algau. Ukrašena je zlatnim lišćem, što je u budističkom zemljama tradicionalan način ukazivanja dubokog poštovanja. Kad držim poduke, sedim do ove statue. „Želela bih da vam govorim“, na primer, tako bih počela, „o tri svojstva egzistencije – o patnji, nestalnosti i nesopstvu“.

Po tišini i pažnji publike osećam njihovu spremnost da slede unutrašnju stazu, stazu koja vodi do esencijalnih istina, kojoj nemirni, stresom mučeni ljudi današnjice tako lako gube trag.  U našem materijalističkom svetu, suština života je velikom broju ljudi postala potpuno nejasna, tako da oni pokušavaju da zadovoljenje pronađu u čulnim senzacijama, iako u tome nikada ne pronalaze sreću.

Jedan od velikih učitelja našeg doba je bio monah sa Tajlanda, Ađahn Ča. Imao je mnogo učenika sa zapada, i umro je pre samo nekoliko godina. On je tri svojstva egzistencije – patnju, nestalnost i nesopstvo – opisivao pomoću poređenja.

„Pogledajte u ovu čašu sa vodom“, rekao bi. „Veoma mi je korisna. Mogu da pijem iz nje. Kada je sunce obasja svojim zracima, njegovi zraci se razlože u skup čarobnih boja. Kada je udarim kašikom, daje prelep zvuk. Ali, kada padne na zemlju, ona se razbije. Za mene, ona je već razbijena. Za mene, sve što jeste i sve što će biti se već dogodilo.“

Ovo poređenje je vrlo značajno za mene. Moja čaša sa vodom je takođe već slomljena. 1993., moj život se za mene već završio. Još uvek postoji, moje telo još uvek funkcioniše, ja ga koristim, ali za mene ima toliko malo vrednosti, koliko i slomljena čaša.

U svemu što radim od tada, nedostaje osećaj ličnog odnosa. Stvari obavljam pretpostavljajući da će nekom biti od koristi. Uživam u tome što sam u stanju da još neko vreme posmatram kako se stvari razvijaju. Ali, kada tome uskoro dođe kraj, neće se dogoditi ništa značajno.

Buda je jednom rekao da će darma pustiti  koren u zemlji, kada deca iz dobrih porodica budu zaređivana na svom maternjem jeziku. Međutim, naziv „dobra porodica“ nema ništa zajedničko sa bogatstvom ili statusom u društvu. On se odnosi na porodice u kojima se deca uče kako da se vrlinski ponašaju.

Od kada su mi putovanja postala tegobna, na njima me često prati Njanabodi. To je bio slučaj kada sam išla u Kaliforniju na venčanje mog najstarijeg unuka, Metjua, kada sam putovala u San Francisko da održim kurs meditacije, i kada sam išla u Berlin, gde sam u leto 1995., u okviru Univerziteta mira, održala veliki broj predavanja; i takođe kada sam putovala u Landau na nedelje psihoterapije, gde zadnje dve godine držim predavanja i radionice.

Veliki odjek na koji je naišao naš rad mi je dao ideju o otvaranju gradskog centra u Minhenu. Pronašli smo prikladno mesto, bivšu bakalnicu koja je bila povezana sa malim stanom, u Nojhauzenu, veoma prijatnom delu grada. Sada pošto smo je potpuno renovirali, ona je postala mesto susreta sa fiksnim dnevnim programom. U njoj podučavaju moji učenici, uključujući Čarlija i Norberta. Jedno veče nedeljno, u njoj Trudel daje joga časove; ona je, inače, obučeni instruktor joge.

Ali, ja još uvek imam još jednu viziju koju bih veoma želela da ostvarim pre svoje smrti: da u Nemačkoj osnujem šumski manastir u našoj theravada tradiciji, na izdvojenom, usamljenom mestu, tako da može predstavljati protivtežu našem bučnom svetu, preplavljenom rastrojstvom.

Neko vreme smo tražili odgovarajuće imanje u Bavarskim šumama. I, uspeli smo i da pronađemo jedno; ali, pravila za gradnju su nam pravila tolike teškoće da smo posle višemesečne borbe sa administracijom, morali da odustanemo.

Slika: Ispred urbanog centra Buda kuće, u Minhenu, otvorenom 1994. Meditativno mesto za sve koji žele da s vremena na vreme pobegnu od grozničavog gradskog života.

Onda smo u avgustu 1995. pronašli idealno mesto, sasvim blizu nas, samo pola sata udaljenom od Buda kuće. Nalazi se na nadmorskoj visini od hiljadu metara, u podnožju Alpa, i kada je lepo vreme, sa njega se mogu videti snegom prekriveni vrhovi planinskih venaca sasvim jasno. Sastoji se od sedam i po hektara livada i šume, sa potokom, čudesno čistim izvorom, i kućom sa četrnaest spavaćih soba, sasvim samom usred  prelepog pejzaža.

Kuća je bivša gostionica, stara tri stotine godina, ali je, kako izgleda, u veoma oronulom stanju. Pripadala je starijim ljudima koji više nisu bili u stanju da se staraju o njoj. Banka je onda stavila na prinudnu aukciju. Imanje smo dobili ne baš jeftino, ali još uvek po povoljnoj ceni.

Do kuće se stiže privatnim putem, koji se zimi ne čisti od snega. Zbog toga smo morali da nabavimo motorne sanke, kako bi prelazili zadnjih kolometar i po do kuće. U ovoj oblasti, sneg često pada čak i u aprilu. Često sam odlazila tamo na motornim sankama, jednoj vrsti motocikla na skijama. Čovek stvarno treba čvrsto da se drži kako ne bi pao, ali vožnja predstavlja veliko zadovoljstvo.

Od oktobra 1995., zauzeti smo renoviranjem stare kuće od temelja. Uglavnom je Njanabodi osoba koja je time najviše angažovana, ukoliko je „angažovanje“ prava reč za težak rad koji on ulaže. Treba izgraditi novi temelj,  ugraditi novi sistem za grejanje i nove električne instalacije. Spoljnji zidovi nisu bili izolovani, stepenice za podrum su bile u stanju raspada, a sam podrum je uvek plavio posle kiše. Morali su biti izgrađeni novi odvodi za drenažu,  i svi oluci su morali da budu zamenjeni. 

Slika: Meta Vihara u Algau, prvi nemački šumski manastir za budističke monahe i monahinje. Radovi na renoviranju su skoro završeni.

Sada Njanabodi živi isključivo tamo. Na sreću, među mojim učenicima se nalaze i profesionalne zanatlije koje nam naplaćuju samo polovinu uobičajene nadnice, a tu je i veliki broj učenika koji volontiraju danima ili nedeljama. I pored toga, projekat još uvek zahteva dosta novca. Ali, u celini, mi smo potpuno sigurni u ono što radimo. Gledanje unazad na moj život mi potvrđuje da marljiv pristup poslu i rad koji nije posvećen isključivo ličnoj koristi uvek uspevaju.

Oko kuće treba da isečemo dosta drveća kako bi unutra propustili vazduh i svetlost, i napravili prostor za baštu. Pravi manastir će uvek imati baštu sa cvećem, lekovitim biljem i malo jezerce.

Mi mislimo da je ovo mesto postalo najlepši šumski manastir koji se može zamisliti. Šta više, to je prvi budistički šumski manastir u Nemačkoj. Dali smo mu ime Meta Vihara („boravište bezuslovne ljubavi“). Ovog leta (1997.) je ceremonija otvaranja. Manastir nudi ljudima mogućnost povlačenja u tišinu, u plemenitu tišinu, u lično iskustvo isključivo „bivanja“. „Manastirski život na rate“ aranžmani se nude za minimum jedan mesec boravka u manastiru.

Naravno da je takođe moguće ovde postati monah ili monahinja, nakon boravka u manastiru od najmanje godinu dana, i nakon što osoba donese zaključak da joj je duhovni rast i razvoj apsolutni prioritet u životu.

Matijas, sada Njanačita, bivši advokat iz Konstance na jezeru Konstanca, je postao Njanabodijeva desna ruka i pomoć u svim oblastima, od farbanja vrata do pravljenja nameštaja, od kupovine do poseta grupama mladih i držanju predavanja u gradu. Za vreme prve godine prakse, on je zvanično položio zavet anagarike, a u junu će biti zaređen kao iskušenik.
Dokle god budem u stanju, naravno da ću i ja biti u manastiru i davati poduke. Uprkos tome, u ovom trenutku naše glavne diskusije su o tome u koje ćemo boje ofarbati vrata, i kako ćemo cementirati podrumske zidove.

Vrlo mi je drago da sam još uvek bila u stanju da započnem ovaj projekt, i što ću ga videti dovršenog. Zadnjih dvadeset godina sam imala osećaj da ja ne upravljam sobom, već da sam vođena – u pravcu u kome treba da idem, kako bih radila ono što treba da radim. I, takođe mislim da sam na pravom mestu u pravo vreme, i da ovde, u Nemačku, donosim nešto za šta postoji rastuća potreba.