Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


DETINJSTVO U BERLINU

Šta god nam dobrog majka, otac ili drugi srodnik učiniti mogu,
to će nam ispravno usmeren um učiniti još i bolje.

Dhammapada, strofa 43
 

Rođena sam dvadeset petog avgusta 1923. Moji roditelji, Teodor Kisel i Lizi, rođena Rozental, su mi dali ime Ilze. Moj zodijački znak je Devica. Međutim, tokom godina, moje tipične osobine Device – marljivost, savesnost, zdravorazumnost – su se tokom godina sve više i više preobražavale u ratničke karakterne osobine zodijačkog znaka Lav. Moj podznak je Lav.

Svet visoke buržoazije u kome sam rođena danas više ne postoji. Živeli smo u dvanaestosobnom stanu u  blizini zoološkog vrta – u najboljoj stambenoj četvrti u zapadnom Berlinu. Imali smo kuvara, služavku, guvernantu i šofera koji me je ponekad odvozio do škole. Obroke je posluživala služavka, koja je nosila crnu haljinu sa belom keceljom i malom belom kapicom. Imali smo tapete od damasta, stolice tapacirane somotom, persijske tepihe i srebrni servis za čaj. Ekipa radnika je dolazila svaka tri meseca da bi ispolirala kristalne lustere.

Berlin, 1924

 

Ovo vam govorim zato što je ova atmosfera stvorila u meni osećaj da mi se apsolutno ništa loše ne može dogoditi: „Sve je predivno; svet je prelep i siguran.“ Vrlo jasno se sećam ovog osnovnog osećanja. Veoma brzo ću uvideti kolika je to iluzija bila.

Moj otac je bio ovlašćeni broker na berlinskoj berzi. Postojalo je sedam brokera koji su određivali cene akcija na osnovu ponude i licitacija, i koji su zbog toga bili vrlo uticajni. To je bilo zaposlenje u državnoj službi. Jednom sam ga upitala: „Tata, da li smo mi bogati?“ Na ovo je odgovorio: „Imućni, skoro bogati.“

Jednoga dana, moj otac me je uzeo u krilo i tužno mi rekao: „Znaš lutkice, mi smo Jevreji.“ Upitala sam ga: „Pa, je li to nešto loše?“ Odgovorio je: „U suštini nije, ali se bojim da u ovom trenutku jeste.“ To je bio prvi put ikada da mi je otac naglasio da smo mi Jevreji, to jest, nešto posebno. Do tada, u kući nikada nije pričano o judaizmu. Moji roditelji su bili takozvani „asimilovani“. Asimilovani Jevreji više nisu upražnjavali običaje vezane za ortodoksni judaizam. Stopili su se sa okolinom i, sa tačke gledišta površnog posmatrača, ponašali su se  baš kao i svi drugi. Mnogi od njih su se pokrstili, i o sebi razmišljali kao o katolicima ili protestantima. U mojoj porodici nismo otišli toliko daleko, verovatno iz razloga što moji roditelji nisu smatrali značajnim nečiju religijsku pripadnost.

Oni su o sebi razmišljali kao o Nemcima. Moj otac je u Prvom svetskom ratu dobio Gvozdeni krst za hrabrost, i na to je bio vrlo ponosan. Rekao mi je da je Fridrih Veliki od Pruske dozvolio Jevrejima da žive van geta. Mogli su da žive gde god su želeli. Po mišljenju ovog vladara, svakome je trebalo dozvoliti da sreću traži na svoj način. Možda je to razlog zbog koga su Jevreji bili toliko željni da se stope sa građanskom klasom. Posedovali su veoma veliki osećaj odanosti prema državi, osećaj zahvalnosti.

Veoma jasno se sećam kako je moj otac često govorio kako je predivno u miru živeti u državi kao što je Nemačka. Mora da sam u to vreme bila vrlo mala, jer su stvari uskoro postale veoma, veoma drugačije.

Moj deda je posedovao prodavnicu dečije odeće u Berlinu, na uglu Rankeštrase I Torencinštrase, tačno preko puta Memorijalne crkve cara Vilhelma, koja danas predstavlja spomenik posvećen miru, zato što preostali toranj i ostaci ruševina bombardovane crkve služe kao podsetnik na rat.

Sa dedom i babom u Marienbadu na lečenju

 

Prošle godine, kada sam posle toliko dugo vremena po prvi put opet posetila Berlin potražila sam ovu zgradu. Ona više ne postoji. Takođe, nisam mogla da pronađem zgradu u kojoj sam živela sa svojim roditeljima. Na neki način, moje detinjstvo se izgubilo bez traga. Ne postoje mesta kojima mogu da se vratim. Nema ni grobova. Možda mi zbog toga mala devojčica na nekoliko preostalih fotografija izgleda toliko daleko. To je snažna mala devojčica sa okruglim licem – sećam da sam oduvek imala crvene obraze. Imam ih i danas.

 Ispred prodavnice dečije odeće Jakoba Rozentala se nalazila taksi stanica. Taksi je bio vrsta vozila kojeg su vukli konji. Svake subote bih sa dedom išla u zoološki vrt u kočijama ovog tipa. U zoološkom vrtu je bio običaj da se organizuje parada životinja za decu. Mogli ste odabrati životinju koju biste želeli da jašete. Ja bih jahala na slonu (u čemu sam neverovatno uživala, zato što se sedište visoko na vrhu slona ljuljalo poput brodića na morskim talasima), ili bih se vozila u maloj kočiji koju je vukla koza. I to je takođe bilo predivno. Pored svega, u vrtu su imali i automate u koje ste mogli da ubacite novčić i dobijete slatkiš. Kada bismo završili sa posetom vrtu, deda bi me, takođe, taksi kočijama vozio kući. Ta subotnja popodneva sa mojim dedom su za mene predstavljala čisto zadovoljstvo. Moja majka je bila njegova jedina kćerka, a ja sam mu bila jedino unuče. Deda me je veoma voleo, a takođe i ja njega.

U svojoj prodavnici je imao jedan od onih visokih pultova na koje se moglo sa uživanjem popeti, a iznad njega se nalazila tabla na kojoj je pisalo: „Kako god nešto uradio, uradićeš pogrešno.“ Jednom sam ga upitala šta bi to trebalo da znači, a on je odgovorio: „To znači samo da nikada ne možeš svakome ugoditi.“

On je bio veseo, zadovoljan čovek. Kada je umro, moj svet se po prvi put uzdrmao. Kao i svake nedelje, otišli smo kod dede i babe na ručak. Posle ručka, prilegao je da malo odrema, i više se nikada nije probudio. Meni su rekli da je zaspao. Moja baka nije bila u stanju da preboli njegovu smrt. Umrla je dve godine posle njega.

„Srećom“, kasnije smo govorili. Srećom, i baš na vreme. Deda je umro 1933., kada sam imala deset godina.

Neko vreme sam živela u mehuru od sapunice moje divne iluzije o sigurnosti. Kada bi moji roditelji bili zabrinuti u vezi nečega, o tome nisu govorili u mom prisustvu. Išla sam u privatnu školu, a nakon toga u državni licej Augusta. Kao i obično, išla sam na, a i sama sam organizovala, zabave sa drugaricama i rođendanske proslave, a u našoj kuhinji, kao i uvek, je vladala naša kuvarica, Flora Brambor. Ja sam je zvala Flora Brumbar (mrzovoljna – prim. prev.) – Flora Gramblgranč (zanovetalo – prim. prev.) – zato što mi nije dozvoljavala pristup u njeno kraljevstvo.

U državnom Augusta liceju, Berlin 1932 (drugi red, treća s leva)

 

Tokom Olimpijade 1936. godine, prvi put sam videla Adolfa Hitlera, i to iz neposredne blizine. Moj otac je imao kartu za sve događaje koji su se odigravali na Olimpijskom stadionu. Kada nije imao vremena da ide, ja bih išla umesto njega i sedela na njegovom mestu. Bilo je to dobro mesto, blizu Firerove lože.

Iako sam zaboravila mnogo drugih stvari iz mog detinjstva, još uvek se odlično sećam svakog detalja jednog popodneva. Više od svega, u ušima mi još uvek odjekuje buka hiljada glasova koji uzvikuju: „Hajl Hitler!“ Svi su stajali sa rukama uzdignutim u vazduhu. Samo sam ja još uvek sedela. Kao Jevrejki, nije mi bilo dopušteno da mu salutiram. Istovremeno sam osećala strah da bi me neko mogao isterati sa sedišta, jer nisam pozdravila Firera. Ali, bila sam još uvek mala devojčica, pa to niko nije ni primetio.

Adolf Hitler je stojeći otpozdravljao masi, a onda je rekao nekoliko reči preko razglasa. Njegov način govora, njegov odsečni način izgovaranja reči, i njegov neverovatno moćan i uzbuđen glas su uvećali moje osećanje straha. Duboko u sebi sam osećala pretnju koja je izvirala iz njega.

Posle Olimpijskih igara politika vlade prema Jevrejima je postajala sve više i više ekstremnija. Jevrejima je zabranjeno da budu u državnoj službi, tako da je moj otac izgubio posao na berzi. U početku mu je bilo dozvoljeno da nastavi sa radom kao nezavisni broker, ali njegovi prihodi su se značajno umanjili.

Uzeli smo manji stan, prodali automobil i otpustili vozača. Povrh svega, Jevrejima više nije bilo dozvoljeno da u svojoj službi zapošljavaju osobe nejevrejskog porekla. To je značilo da smo morali otpustiti i kuvaricu i služavku. Sledeća odluka je bila da jevrejska deca ne smeju ići u istu školu sa nejevrejskom. Tako sam prebačena u jednu od jevrejskih škola, koja je u to vreme osnovana kao hitan odgovor na pritisak okolnosti.

Iskreno govoreći, promena škole nije toliko uticala na mene. Jedina stvar o kojoj su naši rođaci i prijatelji razgovarali je bila emigriranje. To je bila tema mnogo interesantnija od škole: da li ćemo otići, i ako ćemo, gde ćemo otići? U Čehoslovačku gde je živeo naš teča Leo?

Moj teča Leo Kestenberg, koji je bio oženjen jednom od očevih sestara, je bio češki ministar muzičkog obrazovanja; to je značilo da je takođe bio vladin službenik, i da je, iz razloga sličnim prethodno navedenim, izgubio svoj položaj. On je bio učitelj klavira Jehudi Menjuhina. Takođe je trebalo da i meni daje časove klavira. Jednom smo otišli kod njega u posetu i on je na klaviru odsvirao nešto za mene. Trebala sam to da ponovim, ali nisam bila u stanju to da učinim. Izjavio je da nemam sluha, pa  tako nisam morala da uzimam časove klavira.

Ispostavilo se da Čehoslovačka nije bila ispravan izbor – kao što znamo, nacisti su je okupirali veoma brzo. Teča Leo je uspeo da, zajedno sa svojom porodicom, prebegne u Izrael. Tamo je osnovao Izraelski filharmonijski orkestar. On je bio jedan od retkih članova moje porodice koji su preživeli progon Jevreja – zajedno sa mojom tetkom Gretom i njihovim kćerima.

Moj otac je zauzeo fatalni stav da Hitler neće biti u stanju da dugoročno dominira Nemačkom sa svojim stavom o zatiranju Jevreja. Govorio je da zemlja koja je iznedrila Getea i Šilera, Kanta i Ničea, Baha i Betovena – tako kulturne i inteligentne ljude – neće dozvoliti sebi da se povede za nehumanim akcijama bilo koje vlade. On nije bio jedini koji je razmišljao na ovaj način. Mnogi ljudi su govorili: „Naravno, to su samo prazne priče, zamazivanje očiju narodu. Ostaćemo ovde; uostalom, ovo je naša domovina; na kraju krajeva, mi smo Nemci.“

Onda je na red došla takozvana glavarina za Jevreje. Zvanično, to je bila vrsta poreza koji su Jevreji trebai da plate državi. U stvarnosti, to je bila konfiskacija jevrejske imovine. Sa svojim ocem sam zajedno otišla u kancalariju Ministarstva finansija. Kada smo izašli iz prostorije, on je briznuo u plač. To je bio prvi put da sam videla oca da plače. U tom trenutku moj osećaj sigurnosti je uništen jednom zauvek. Tada sam uvidela da svet nije sigurno i bezbedno mesto. Živo se sećam da sam učinila sve da ga oraspoložim. Osećala sam se tako bespomoćno, a takođe i on.

Odrekli smo se našeg stana i uselili se kod tetke Voli. Ona je bila jedna od sestara moga oca, i udata za hrišćanina. On ju je napustio neposredno nakon što su „Jevrejski zakoni“ stupili na snagu. Tako smo mi živeli u njenom stanu, a onda je jednog dana, domar vičući počeo da nas doziva iz prizemlja. Neki ljudi u čizmama su se peli uz stepenice, verovatno Gestapo. Pošto smo bili jedini Jevreji u zgradi, vrlo lako smo mogli pretpostaviti koga traže. Moj otac je strčao dole niz sporedne stepenice, i otišao do tetke Lišen, koja je živela dve zgrade daleko od nas. Ona je bila jedna od majkinih sestara, i on se sakrio u njenoj kući.

Dan posle Kristalne noći, kada su po celoj Nemačkoj paljene sinagoge, i pljačkane i uništavane jevrejske prodavnice, prolazila sam pored upaljene sinagoge u Fazanenštrase. Nisam odgajana u religioznom duhu, ali sam poznavala trg i građevinu. Tu se okupila rulja i bacala u plamen svitke Tore, Sveto pismo. Nekoliko pobožnih Jevreja, primoranih to da gledaju, je jecalo. To je za mene bilo potresno iskustvo, neverovatni šok. Kada sam došla kući, moje lice je bilo potpuno bledo; toliko o mojim crvenim obrazima.

Sada je bilo potpuno jasno – morali smo pobeći. Ali, već je bilo skoro prekasno. Moj otac je kupio vizu za Urugvaj, za koju se ispostavilo da je falsifikat. Kada su ljudi u ozbiljnoj nevolji, mnogo novca je u igri. Isto je i sada.

Jedina zemlja na svetu koja je primala Jevreje bez viza je bila Kina. Zbog toga je moj otac kupio dve karte, za njega i majku, za brod iz Trsta za Šangaj, u  Lojd Triestinu. Svaka karta je koštala deset hiljada maraka. To je bila nenormalna cena, koja nam je progutala skoro sav novac koji nam je preostao nakon plaćanja glavarine za Jevreje. Već je bilo dogovoreno da se ja pridružim dečijoj grupi za transport u Englesku, u kojoj je živeo moj ujak. Po mišljenju mojih roditelja, za petnaestogodišnju devojčicu, Engleska je bila sigurnije mesto od ozloglašenog lučkog grada Šangaja.

Pridružila sam se roditeljima na železničkoj stanici, sa koje je polazio voz koji je išao za Trst. Majka je jedva uspela da uđe u svoj kupe, a onda se onesvestila. Ja sam stojala napolju; otac mi je mahao kroz prozor. Želela sam da se i sama onesvestim, toliko me je bilo strah da ostanem sama u Berlinu.

Sa mnom je bila i tetka Voli. Njena briga o meni je bila dirljiva. U Berlinu je ostalo nekoliko prijatelja. Ali, takođe, bio je prisutan i strah – šta ako nacisti dođu po mene? Još uvek nisam ništa znala o koncentracionim logorima, i o onom šta se dešavalo u njima. Bila sam jednostavno uplašena. Od kada sam videla sinagogu u plamenu, imala sam osećaj da je budućnost nešto neizvesno i užasno. Svakim danom, ovaj strah je sve više rastao.

Tek da nešto radim, počela sam sa učenjem španskog u školi za jezike. Vrlo dobro se sećam prvih rečenica koje sam naučila na španskom: Nuestra escuela esta en una calle muy hermosa. Tiene tres pisos con muchas salles grandes.

Aprila 1939. sam konačno dobila poruku od Organizacije jevrejskih zajednica Berlina da postoji slobodno mesto za mene u dečjem transportu. Spakovala sam malo stvari – nešto odeće i moje omiljene dečje knjige. Bilo nam je dozvoljeno da ponesemo samo ranac i mali kofer. Sa nama nismo smeli nositi novac, zlato, ili srebro – ništa od vrednosti. Na ovaj način je spašeno devet hiljada dece; devedeset hiljada je bilo ubijeno.

Još jednom železnička stanica i voz koji čeka da krene na peronu. Trebalo je da nas odveze do Hamburga. Tamo nas je čekao brod koji je plovio do Dovera. Bila sam najstarija od dve stotine dece koja su se sa rančevima i prtljagom ukrcali na voz. I bila sam jedina koju je pretresla policija. Ali, nisu ništa pronašli.

Deca su bila starosti od dve do petnaest godina. Većina je srceparajuće plakala. Roditelji su im stajali iza barikada; nije im bilo dozvoljeno da priđu peronu. A onda je krenuo ovaj voz suza. Deca su oslonila lica na prozorska stakla i bolno jecala. Ja nisam plakala. Već sam se odvojila od svojih roditelja. Ostavila sam tetku Voli iza barikada, ali ovoga puta nisam se osećala toliko grozno.

Tetku Voli više nikada nisam videla, niti ijednog od rođaka i prijatelja koji su ostali u Berlinu. Kada se rat završio, bezuspešno sam pokušala da ih pronađem preko Crvenog krsta. Nedavno se pojavila Spomen knjiga jevrejskih žrtava nacional-socijalizma, izdata od strane Instituta za istraživanje društvenih nauka, Slobodnog univerziteta u Berlinu – veliki tom od 1450 stranica. U njoj se nalazila lista imena sa devojačkim prezimenina za žene, adrese, datumi rođenja, datumi deportacije, odredišta deportacije i , ukoliko je poznat, datum smrti. Međutim, u većini slučajeva, stoji samo odrednica nestali.

Pronašla sam tetku Voli u ovoj knjizi. Voli Sejdl, devojačko prezime Kisel, rođena 27. septembra 1883. u Berlinu; adresa: Stromštrase 69; deportovana 5. marta 1943. u Aušvic, mesto smrti –  Aušvic. Nestala.

Tu je takođe bila i tetka Lišen, u čijoj kući se krio moj otac. Rođena 27. oktobra 1861. u Gentinu, provincija Saksonija, deportacija starih lica u Terezienštat. Mesto smrti, Minsk. Nestala.

Pored ovih, takođe sam pronašla mnogo imena mojih rođaka i prijatelja. Nemam njihove fotografije, ne postoje grobna mesta. Postoji samo ova knjiga i moja sećanja.