Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


DOBRA SMRT

Ni u visinama, ni u utrobi mora, ni u sred planine,
nema mesta na svetu gde nas smrt pobediti neće.

Dhammapada, stih 128

 

Smrt je nešto što uzimam zdravo za gotovo. Spremna sam da nestanem sa ovoga sveta.

Hirurg koji me je operisao je mi je jednom rekao da mi se divi. A zašto, zaista? Samo zato što me pomisao na smrt ne baca u očaj?

Uvek sam uzimala Budu kao primer – i u njegovom životu i u smrti, koje uvek držim pred sobom u mislima kao svoj ideal.
Pre dve i po hiljade godina on se rodio kao kraljev sin na severu Indije. Njegov otac je bio vladar jedne od većih oblasti. Na njegovom rođenju je prorečeno da će ili biti veliki kralj, ili da će se povući iz svetskog života i postati buda. „Buda“ znači probuđeni. To je njegova titula. Dok je bio princ, njegovo ime je bilo Sidarta Gautama. Pored istorijskih podataka, njegov život je okružen obiljem legendi.

Njegov otac, tako se priča, je želeo da ga njegov sin nasledi na prestolu, a ne da se odrekne sveta. Zbog toga je dečaku, a posle i mladom čoveku,  okruženje učinio privlačnijim što je više moguće. Postojala je zabrana da bolesni i mrtvi ljudi ikada budu viđeni u blizini palate. Čak je i mrtvo lišće pažljivo uklanjano, kako bi Sidarta bio pošteđen da ga vidi.

Sve je rađeno kako bi se njemu pričinilo zadovoljstvo. Ovo se u suštini može porediti sa našim društvom izobilja, u kome mi neprestano sve činimo u cilju našeg zadovoljstva. Kuće, televizori, video uređaji, telefoni, radio – sve je tu zbog naše razonode i zbog našeg što većeg uživanja. Druga stvar predstavlja činjenica da na ovaj način, na duže staze, opada naša sposobnost da doživimo pravu radost.

Sidarta je imao mnogo muških, kao i ženskih pratilaca, od kojih su mnoge postale njegove konkubine. Kada je napunio šesnaest godina, dozvoljeno mu je da odabere devojku i da se oženi sa kojom god poželi. On je odabrao jednu od svojih rođaka. Živeli su u u palati i nikada nisu morali da vide bilo šta što bi pomutilo njihovu radost.

To je slično načinu na koji mi krijemo naše bolesne i hendikepirane ljude iza zidova, iza kojih ih niko ne može videti; mrtvace doterujemo i balzamujemo, kako bi izgledali ulepšano pre nego što ih sahranimo.

Jednoga dana je svom vozaču kočija rekao da želi da napravi mali izlet napolju, izvan zidova palate. Izvezli su se napolje i prva stvar koju su videli je bio starac na štakama, koji je jedva mogao da hoda.

„Zbog čega on izgleda tako užasno?“, upitao je princ Sidarta. Vozač kočija, Čanah, je odgovorio: „To je starac.“ „Da li će se ista stvar dogoditi sa svima nama?, upitao je princ. „Naravno“, rekao je Čanah, „svi ćemo ostariti“.

Odvezli su se nazad u palatu i sledećeg dana su napravili još jedan izlet. Ovoga puta su videli bolesnog čoveka kako leži na ulici. Bio je toliko slab da nije mogao da pije vodu iz posude koja se nalazila pored njega. Muve su mu se spuštale na lice, a on nije mogao da uradi ništa drugo već samo da jeca i uzdiše.

„Šta je sa njim?“, upitao je Sidarta.

„To je bolesnik.“

„Da li ćemo se svi razboleti na ovaj način?“

„Niko od nas nije osiguran od bolesti“, odgovorio je Čanah.

Treća osoba, koju je Sidarta video narednog dana, je bila mrtvac. Nosili su ga na nosilima, a iza njega su išli njegova porodica i poznanici, jadikujući i plakajući. Žene su se posipale pepelom po kosi. Išli su do mesta za kremaciju. „Da li ćemo svi otići tamo?“, princ je želeo da zna. „Da“, odgovorio je Čanah, „to nas sve čeka.“

Četvrtog dana, Sidarta se još jednom izvezao iz palate. Ovoga puta je sreo čoveka čije je lice imalo miran i bezbrižan izraz.

„Ko je to?“

„To je monah koji se odrekao sveta“, odgovorio je Čanah.

Sidarta se ponovo odvezao kući i iste noći je napustio svoju suprugu, njihovo tek rođeno dete, svoje roditelje i svoju palatu, i zaputio se da pronađe odgovor na patnju čovečanstva. U društvu Čanaha je odjahao na granicu očevog kraljevstva. Tu je dao svog konja Čanahu i rekao: „Odvedi ga kući i dobro se staraj o njemu.“

Prema legendi, konj je prešao samo malu razdaljinu na putu ka palati, pre nego što se srušio i umro od slomljenog srca.
Princ je onda mačem odsekao svoju kosu, otišao u šumu i potražio dobro poznatog učitelja meditacije. Pre nego što je postao Buda, veoma intenzivno je vežbao šest godina. Pošto je potpuno ovladao meditativnim zadubljenjima, seo je ispod čuvenog bodi drveta, u mestu koje se danas naziva Bodi Gaja, i dostigao slobodu prosvetljenja. Formulisao je Četiri plemenite istine i korake na stazi Plemenitog osmostrukog puta, što čini suštinu njegovog učenja.

Najviše Brahme, vrhovni bogovi su se pojavili pred njim u unutrašnjoj viziji, i zahtevali od njega da počne da poučava čovečanstvo.

Bilo bi izvan našeg domašaja da ovde govorimo o svim detaljima ove priče. U mojoj knjizi Buda bez misterije sam ih objasnila na pristupačan način.

Čak i u skraćenom obliku, ova priča iz Budinog života pokazuje na čemu se zasniva budističko učenje. Moramo prepoznati dukkhu, što je pali reč za patnju, brigu, odsustvo ispunjenja, bolest i smrt. Kada to učinimo, postajemo sposobni da prozremo iluzije koje imamo o našem „egu“ i našem životu.

Ovo ne možemo postići uz pomoć naših pet čula i našeg uobičajenog načina razmišljanja. Za ovo je neophodan drugi nivo svesnosti, koji možemo dostići uz pomoć meditativnih zadubljenja – u sabranosti bez misli.

Na ovaj način dolazimo do uvida da ne postojimo odvojeno od ostatka stvorenog sveta. I uviđajući to, možemo se osloboditi neumoljive žudnje za priznanjem, ljubavlju, poštovanjem i potvrđivanjem. I onda, u tom trenutku, prestaje da nam bude tako važno da li smo tu ili ne. Tada prestaje i strah od smrti.

Da bi se ovo dogodilo, potrebno je samo da se oslobodimo nečeg izuzetno tvroglavog – našeg ega.

Mi živimo i umiremo kao svi ljudi koji su živeli pre nas, i kao svi ljudi koji doći posle nas, i nama zaista ništa ne pripada. Kada nestanu sve naše žudnje i sve naše želje, onda smrt nije više naše uništenje, već pre rastvaranje u nibani (nirvani).
Da bismo ovaj stav pretvorili u našu unutrašnju realnost, moramo nastaviti sa vežbom.

Leta posle moje operacije, imala sam mnogo poseta. Moja kćerka Irena je došla iz Amerike. Zajedno smo otputovale u Italiju. To je bilo prvi put posle više od dvadeset godina da smo nas dve bile zajedno i same.  Pre toga, uvek smo bile okružene decom. Nikada nije postojala mogućnost da se ispričamo kako treba. Uzeli smo hotelsku sobu u mestu Lađo Mađore, i išli na izlete brodom i u šetnju. Imali smo mir i vreme koje je stojalo na raspolaganju samo za nas. To je bio vrlo, vrlo dobar period.

Onda me je posetio Gerd, moj bivši muž. Želeo je da zna kako sam. To je takođe, naravno, bilo vrlo lepo. Nismo videli jedno drugo još od 1979. Došao je ovde i odmah sebe okupirao radom u bašti. Predstavljalo mi je zadovoljstvo da vidim da se uopšte nije promenio – uvek u pokretu, uvek u akciji. 

Metju, moj najstariji unuk, me je posetio sa Larom, svojom suprugom. Imam naročito blizak odnos sa njim. Iz cele moje porodice, on možda od svih ima najveće razumevanje za svoju baku, koja je postala budistička monahinja.
Ovo me podseća na činjenicu da sam i ja u svom detinjstvu volela dedu sa posebnom nežnošću. Mislim da je odnos između najstarijih i najmlađih članova porodice važan. Dobro je znati ko je bio pre vas, i ko će doći posle vas.

Džef je došao iz Australije sa svojom suprugom i malom kćerkicom. Hteli su da obavezno posete Veneciju. Otišli smo tamo, ali na žalost, vreme je bilo vrlo loše. U svakom slučaju, uspeli su da vide sve glavne znamenitosti, dok sam ja pazila na devojčicu. Džef, osoba koja je bila s nama na svim našim putovanjima i koja se, tako neobično, seća tako malo događaja sa njih! Ostali su za moj rođendan.

25. avgusta 1993. sam napunila sedamdeset godina. Bila je to lepa proslava sa mnogo pohvalnih govora, što je i uobičajeno u takvim prilikama.

Od Njanabodija sam dobila veoma specijalan poklon: stupu koju je sam napravio. Stupa je budistički relikvijar u obliku zaobljene bele kule. Ova je na vrhu imala veliki komad kristala. Na moj rođendan smo je osveštali.

Ostavljen je jedan otvor u zidu. Svi koji su sa mnom proslavljali ovaj dan su mogli da unutra stave malu Budinu statuu, koju su dobili u znak priznanja za donacije koje su dali Budinoj kući. U stupi se čuvaju i kopije svih mojih knjiga. Šta više, unutra smo stavili i zlato i druge dragocenosti. Povrh svega toga, Njanabodi je unutra stavio i zlatni venčani prsten svoga oca. Nismo imali veliki broj dragocenosti, ali sve što smo imali smo stavili u stupu.

Slika: Moj najstariji unuk Metju, Irenin sin, došao je iz Kalifornije da poseti Buda kuću, i učestvuje u svom prvom kursu meditacije. Ovde smo u bašti Buda kuće.

Jednog dana će se i moj pepeo nalaziti u njoj. To je tradicionalan način sahranjivanja učitelja. Iz razloga predostrožnosti, ja sam se već prijavila sekretarijatu za zdravstvo u Sonthofenu za neophodnu dozvolu. Bile su prisutne dve službenice, koje su sve ispitale i izdale pisanu dozvolu.

Mesto na kome se stupa nalazi je čudesno lepo, pored malog jabukovog stabla na livadi , koja se od njega polako spušta nadole. Kada sunce sija, njegovi zraci se prelamaju kroz proziran kristal na njenom vrhu. Volim da sedim na maloj klupici do nje.

Dogodio se još jedan događaj koji mi je doneo mnogo radosti. Posle članka o meni u nemačkom magazinu Brigitte, dobila sam pisma sa potpuno neočekivanih mesta. Pisale su mi dve drugarice iz škole, Državnog liceja Augusta u Berlinu. Išle smo zajedno u školu u periodu kada smo imale između devet i trinaest godina. Jedna je pisala iz Berlina, druga iz Hajdenhajma. Druga je za mene čak organizovala i predavanje u Hajdenhajmu, na koje je došlo oko trista pedeset ljudi. Onda mi je prijateljica iz Berlina omogućila da pronađem i najboljeg druga iz škole, koji sada živi u Engleskoj. Možda ćemo se sresti ove godine, kada podučavam u Engleskoj.

Slika: Sa mojim unucima Dejvidom i Sarom, Džefrijevom decom, u Brizbejnu, Australija.

Trenutno se osećam sasvim dobro za svoje godine. Sve dok se nalazim na ovom svetu, to je u redu. Kada umrem, to će takođe biti u redu.

Moj susret sa smrću je definitivno doprineo mojoj sposobnosti  da propagiram Učenje na način koji nema ničega zajedničkog sa mojom ličnošću. Ja ne samo što sam nebitna, već doživljavam sebe kao da ne postojim, osim kao glasnogovornika stvari koje mogu pomoći ljudima.

Živeću onoliko dugo koliko mi je određeno. Ali, u ovom trenutku moji poslovi su skoro potpuno završeni. Postoje još jedna ili dve knjige koje bih volela da privedem kraju, naročito Srednju zbirku (Sutta pitaka) Budinih govora, za koju postoji hitna potreba izrade novog nemačkog prevoda. Tada sve može da nastavi da postoji i teče i bez mene.

Slika: Proslava mog sedamdesetog rođendana u Buda kući (Džefri se nalazi sasvim levo).

U ovom poglavlju pišem mnogo o smrti, zato što je strah od smrti tema o kojoj ljudi koji dolaze na moja predavanja žele veoma često da razgovaraju. To je problematika sa kojom se neprestano suočavam. Sve dok potpuno ne prihvatimo sopstvenu smrtnost, i prema njoj ne izgradimo odnos nežnosti i ljubavi, naš život će biti nerazdvojan sa osećanjem straha. Istinski mir može naseliti naša srca, jedino kada uspemo da vidimo stvari onakve kakve jesu.

Buda je dao nekoliko prilično korisnih uputstava kako se trebamo odnositi prema umirućim ljudima. Najvažnije je sledeće: kada osoba umire, u njenu svest trebamo prizvati sva dobra dela koja je učinila, tako da može umreti sa spokojnim i srećnim stanju uma. To je vrlo važno zato što se često dešava da ljudi na samrtničkim posteljama odjednom budu obuzeti osećanjima žaljenja i kajanja, zato što se sete neke stvari za koju misle da su je uradili na pogrešan način. Ako vi, kao lekar ili medicinska sestra ne poznajete dobro bolesnika, od njegove porodice treba da uzmete informacije koje ćete iskoristiti na način koji će mu pomoći.

Treba da stupimo u fizički kontakt – držanje za ruke ili milovanje umiruće osobe – tako da nema utisak da je napuštena.
Čulo sluha je zadnje čulo koje se gasi. Zato ne treba da mislimo da osoba koja nesvesno leži ne čuje ništa. U njenom prisustvu treba da govorimo samo one  stvari koje ona treba da čuje.

Ako je umiruća osoba budista, ima vere u Budu i njegovo Učenje, treba da recitujemo stihove iz budinih govora. Postoji nekoliko koji izuzetno dobro odgovaraju ovoj svrsi. Na primer:

„Čak i veličanstvena kraljevska kočija propada; takođe , i ovo telo će ubrzo propasti. Ali, Zakon plemenitih nikada ne propada. Plemeniti ga objavljuju svetu preko plemenitih glasnika.“ To znači da umirućoj osobi možemo reći da ćemo svi umreti. Telo nije najvažnija stvar. Um i svesnost za dobro i istinu su mnogo važniji. Oni nisu izloženi propadanju.

Slika: Stupa u bašti Buda kuće. U njoj će se čuvati moj pepeo.

Smrt nije ništa drugo do prelazak. To je nežan prelazak u drugi oblik postojanja. Naravno, smrt se zbiva na nežan način samo ako joj se ne odupiremo – i ako ne trpimo bol.

Neko vreme budistički učitelji su govorili da osoba treba da umre pri punoj svesti i da iz tog razloga umirućoj osobi ne treba davati sredstva za ublažavanje bolova. To se uopšte ne slaže sa onim što je Buda mislio kada je rekao da osoba treba umreti sa mirom u duši. Kako ona može biti mirna ako je mučena bolom? Budistički način brige o umirućima takođe uključuje ublažavanje ili eliminisanje bola. Ako je neophodno da iz ovog razloga nekoga učinimo i nesvesnim, to nije argument protiv ublažavanja bola. Svesnost je takođe prisutna čak i kada umiruća osoba ne može odgovarati i uzvraćati na uobičajen način. Potpuno je pogrešno osobu prepustiti bolu – to njen um samo ispunjava neskladom i  negativnošću.
Postoji još jedan savet sa Budine strane. U njemu se kaže da treba sačekati tri dana pre sahranjivanja tela, zbog toga što je svesti potrebno vreme da se odvoji od tela kome pripada.

Budistička briga za umiruće takođe podrazumeva da osoba treba umreti u kući u prijatnom, poznatom okruženju. Njeni najdraži trebaju da budu prisutni i treba da znaju da umirućoj osobi trebaju dati dozvolu da umre. Važno je da joj kažu: „Da, nedostajaćeš nam, ali mi smo svi potpuno u redu, mi smo dobro. Mi te volimo, ali možemo nastaviti sa životom i bez tebe.“ Ne treba da pokušavamo da je zadržavamo, pošto to umiranje čini samo težim.

Mislim da se sve ove stvari rade na isti način i u Hrišćanskim domovima za umiruće.

Pre nekog vremena, jedna novinarka je došla kod nas u Buda kuću. Pitala me je da li je možda razlog što smrt prihvatam na tako lak način taj što verujem u reinkarnaciju. „Ne“, odgovorila sam, „ne nadam se tome. Čovek se ponovo rađa samo kada ima želju za ponovnim rođenjem. Kada više ne postoji želja za postojanjem u obliku ega, onda je sve gotovo. Ja sam spremna da otpustim tu želju jednom i zauvek.“

„I šta se onda dešava?“, želela je da zna. „Ništa, Potpuno ništa. U tom trenutku je dostignuta nibbana, apsolutni mir.“
Poslednje veliko, savršeno meditativno zadubljenje.

——————————————

IZRAZI ZAHVALNOSTI

Prvo bih želela da izrazim veliku zahvalnost Ursuli Lebert što je sastavila rukopis, spreman za štampu,  moje autobiografije iz audio snimaka koje sam napravila. Naše međusobno razumevanje je velikim delom učinilo naš zajednički rad lakšim.

Zatim, moja iskrena zahvalnost gospođi Graf iz izdavačke kuće Bart Verlag, čije su strpljenje, naročito u izboru naslova, i čvrsta volja da pomogne bili od velike pomoći u dovršavanju ovog projekta.

Dalje bih želela da zahvalim Trodel, koja je predložila konačni naslov knjige, i koja je pored toga imala još mnogo dobrih sugestija.

Bez Njanabodijeve pomoći u izboru fotografija, sama nikada ne bih uspela da završim taj deo posla. Mnogo hvala!
Njanačita je pomogao sa konstruktivnom kritikom, koja je poboljšala rukopis. Iskrena zahvalnost!

I na kraju, ali od sveg srca, moja zahvalnost svim učiteljima koji su me pratili na mom životnom putu. Bez njihovih reči ohrabrenja i njihove poduke, moj život bi izgledao potpuno drugačije.

Prvi su Gerd, Džefri i Irena. Zatim Phra Khantipalo, poštovani Njanaponika Mahathera, poštovani Njanarama Mahathera, moji učenici u Australiji, Sjedinjenim Državama i naročito u Nemačkoj, čija su pitanja, argumenti i darovi podstakla mnoga razmišljanja u meni.

Sebe vidim kao osobu koja uči od svih ljudskih bića koje sam srela, i od prirode koja me okružuje. Ovo sam iskusila sa osećanjem sreće i poniznosti naspram beskrajno velike tvorevine.

Ayya Khema
Budina kuća u Algau