Theravāda budističko društvo

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


ILZE POSTAJE AYYA KHEMA

Teško se biće kao čovek rađa i teško kao smrtnik živi,
teško se čuje istinska Dhamma i teško se Budni u svetu pojave.

Dhammapada, stih 182

 

Sada je trenutak da se vratim unazad kroz istoriju mog života, kako bih opisala prilično vrludave staze kojima sam putovala pre nego što sam pronašla ono što sam tražila.

Pre nego što sam došla u bilo kakav kontakt sa budizmom, tražila sam put unutar moje sopstvene religije. Rođena sam kao Jevrejka, pa iako nisam vaspitana na ortodoksni način, ipak sam bila povezana sa jevrejskim običajima i verom.
Kada se rodite kao Jevrejin, takođe se osećate kao Jevrejin. Ovo je nešto što nije nužno povezano sa osećajem verske pripadnosti. Po mom mišljenju ovo osećanje ima etničku osnovu. Kada se nalazim među ljudima koje ne poznajem, i kada stupim u konverzaciju sa nekim, instinktivno znam da li je ta osoba Jevrejin kao ja, ili ne. Postoji „nešto u vazduhu“ preko čega se prepoznajemo.

Kada je Džef imao trinaest godina, odveli smo ga da se vidi sa rabinom. U to doba dečaci proslavljaju svoj bar micvah, prelaz u odraslo doba. Gerd, koji je bio odgojen na ortodoksni način se predstavio svojim hebrejskim imenom. Ja nisam imala pojma o tome da li uopšte i imam hebrejsko ime. Rabin me je dugo gledao i na kraju pitao: „Da li si ti uopšte Jevrejka?“

Gerd je odgovorio: „Naravno da je Jevrejka. Samo je niko nije uputio u te stvari.“ Onda smo brzo izmislili ime za mene. Jednostavno nisam imala nikakvog znanja u toj oblasti.

Neko vreme sam davala sve od sebe da nadoknadim propušteno i steknem znanje koje mi je nedostajalo. Pročitala sam mnogo knjiga, među njima i Zohar, kao i druge knjige o kabali, ali skoro ništa nisam razumela. Knjige su bile na nivou koji nisam razumela. A onda, dok smo još uvek živeli na farmi, čula sam za međunarodnu organizaciju zvanu Čabad, koja je podučavala mističkom hasidskom judaizmu. Sedište za Australiju se nalazilo u Sidneju. Otišla sam tamo i potražila učitelja. Bio je profesor matematike na Sidnejskom univerzitetu. Imao je suprugu i šestoro dece i svako veče je podučavao u svom domu.

Slušala sam ga i shvatila da ako neko hoće da shvati ovo mističko učenje, pre toga mora da stekne manje-više savršeno znanje hebrejskog jezika. Znala sam navažnije molitve napamet, ali  hebrejski jezik uopšte nisam govorila, a kamoli čitala. Uz to, trebalo je da usvojim i način života ortodoksnih Jevreja. To je značilo održavanje košer domaćinstva, što je za mene bilo neizvodljivo, jer nisam imala znanja ni o osnovnim principima. Treća stvar je bila da sam morala da budem muškarac. To je u svakom slučaju bilo izvan mog domašaja. Da se izrazim preciznije, kao ženi bi mi bilo dozvoljeno da slušam učenje, ali ne i da učestvujem u njegovoj primeni.

Takođe sam pisala savremenom tumaču kabale, Geršomu Šolemu, čije sam knjige čitala. On je bio profesor na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, ali se penzionisao i živeo je u Švajcarskoj. Zamolila sam za pomoć u traženju veze između kabale i Zohara. Odmah mi je odgovorio i dao informaciju da je do pre tridesetak godina postojala škola van Jerusalima, koja je učila o ovome. Njeno ime je bilo Bet El (Božja kuća), ali je prestala sa radom zbog nedostatka nove generacije učitelja i dovoljnog interesovanja. Tada sam odustala od ovog puta.

Pre nekog vremena, ne tako davno, u ruke mi je dospela interesantna knjiga, sa nazivom Jevrejin u lotusu. Govori o konferenciji u Daramsali, sedištu Dalaj-Lame u egzilu. Dalaj-Lama je pozvao u posetu delegaciju jevrejskih rabina i lidere jevrejskih organizacija. Oni su trebali da mu objasne kako je jevrejski narod uspeo da očuva svoj identitet i religiju nakon dve hiljade godina u egzilu. Uostalom, ovo je goruće pitanje za Tibetance danas.

Ono što me je naročito dirnulo je bio opis sastanka između učesnika konferencije i desetina ljudi jevrejskog porekla, koji su bili zaređeni kao monasi i monahinje u tibetanskoj tradiciji. Ovi monasi i monahinje su sada živeli i proučavali budizam u Daramsali. Svi su imali da ispričaju priču nalik mojoj. Bili su u potrazi za dubljim, mističkom aspektom svoje sopstvene religije, a onda, kada više nisu bili u stanju da pronađu nikakvu povezanost  sa njom, okrenuli su se budizmu, puni vere u njegove vrednosti i učenje.

Odluka da postanem budistička monahinja za mene nije bila laka. Pre moje definitivne odluke, povukla sam se tri meseca, tokom kišne sezone, u jedan manastir na Tajlandu. U avgustu, septembru i oktobru u Indiji neprekidno pada kiša, dok su na Tajlandu padavine samo neznatno manjeg intenziteta. Povlačenje tokom kišne sezone uvek počinje na dan punog meseca; to je razlog što se datum svake godine neznatno pomera.

Buda je predvideo kišnu sezonu kao vreme koje bi monasi i monahinje trebalo da provode u svojim manastirima, i koriste ga za meditaciju i učenje. U tom periodu oni ne prose hranu, već im se hrana donosi u manastir. Razlog za ovo je, kao što često biva sa Budinim pravilima, praktičan i prosvetljen. On je uvek bio okružen sa velikim brojem monaha i monahinja, koji su noseći činiju za prošnju u ruci, išli po okolini, preko polja,  od kuće do kuće, moleći za hranu. Tokom kišne sezone, seljaci su dolazili kod Bude kako bi se žalili da im mnoštvo monaha i monahinja koji prose unaokolo, gaze tek izrasle izdanke pirinča, koji se nisu mogli videti, jer su posađeni ispod vode. Životi seljaka su na vrlo konkretan način bili povezani sa stanjem zasađenih biljaka.

Buda je odlučio da stvari više ne mogu da se odvijaju na dotadašnji način. Najprostije rešenje je bilo da monasi i monahinje ostanu u svojim manastirima. Iz ovoga je nastao običaj povlačenja u kišnoj sezoni, koji se održao sve do današnjeg dana. Ovde na zapadu smo promenili vreme u godini za ovo povlačenje, i ono odgovara našim vremenskim prilikama. Praktikujemo ga zimi, kada je zemlja pokrivena snegom i ledom, što je takođe dobro vreme za ostajanje u zatvorenom.

Tako sam ja otišla na Tajland tri meseca, u šumski manastir, koji je bio smešten na prelepom mestu, okružen drvećem. Tamo je podučavao čuveni monah po imenu Tan ađahn Sintong. Njegova osamdesetogodišnja majka je živela sa nekoliko monahinja u delu manastira namenjenom ženama. On ju je posećivao svakodnevno i držao joj dharma poduke, koje su mi bile prevođene.

Pokušala sam da naučim tajlandski jezik, ali pošto uopšte nisam muzikalna, pokušaj je protekao bez ikakvog uspeha. Tai je tonalni jezik. Ista reč može imati pet različitih intonacija i pet različitih značenja. Prosto nisam bila u stanju da ih razlikujem. Očigledno, za mnoge ljude, ovo je sasvim lako.

Naročito se sećam tri stvari iz ovog perioda povlačenja. Prvo je bilo sedenje na drvenom podu za meditaciju sa prekrštenim nogama, bez jastuka. Ovo je nešto što mora da se nauči, i trebalo mi je neko vreme da uspem u tome.
Nešto drugo, što je imalo čudno dejstvo na mene, je bilo posmatranje načina na koji budistički vernici u okolini manastira izražavaju svoje poštovanje prema Budi i monasima, svakodnevnim donošenjem ogromnih količina hrane u manastir. Ovo je običaj koji nisam usvojila u manastirima koje sam kasnije sama osnovala. Buda nije bez razloga izjavio da ne želi religiju hrane. Takođe, nisam usvojila ni druge različite tradicije.

Zatim sam, takođe, uočila da monahinje u Tajlandu zauzimaju podređen položaj. Njih, čak, i ne nazivaju monahinjama, već „ženama u belom“. Ovo mi se nije naročito dopadalo.

Idući deo mog povlačenja za vreme kišne sezone sam provela u drugom šumskom manastiru, u kome je živeo Tan Ađahn Mahaboowa, prosvetljen čovek, kako se pričalo o njemu.

I Tan Ađahn Sintong i Tan Ađahn Mahaboowa su bili divni učitelji. Zahvalna sam im za mnogo toga što su učinili za mene. Ispričaću vam jednu priču o njima. Kada je tajlandski kralj Bhumipol slavio svoj šesdeseti rođendan, na proslavu je pozvao najčuvenije monahe iz svoje zemlje, uključujući i njih dvojicu. Tan Ađahn Mahaboowa je odgovorio: „Ako želi da me vidi, neka dođe ovde.“ Tan Ađahn Sintong je prihvatio poziv i sa devet drugih monaha se ukrcao na avion koji je kralj poslao za njega. Avion se srušio, i oni su svi poginuli. To se dogodilo deset godina posle mog boravka sa njima.
Boravak u ova dva šumska manastira je predstavljao duboko iskustvo za mene. Na oba mesta sam imala sreće da slušam dobre prevode njihovih dharma poduka. Ali, teškoće sa jezikom i podređen položaj monahinja su bili dovoljni da me odvrate da se tamo zaredim. Koliko mnogo puta sam videla monahinje kako provode celo jutro kuvajući za monahe! Ja sam već više od trideset godina svakodnevno kuvala za moju porodicu, tako da mi se ta mogućnost nije činila naročito privlačnom.

Kada sam se vratila u Australiju, rekla sam Phra Khantipalu: „Želim da se zaredim kao monahinja, ali ne na Tajlandu. Već sam donela odluku gde ću to da učinim – na Šri Lanki. U sećanju mi je ostala lepota Šri Lanke iz vremena kada smo prolazili kroz nju na putu ka Australiji  – bilo je kao u raju! A pošto je bila pod britanskom vladavinom više od sto godina, većina stanovnika je govorila engleski.

U ovom trenutku, želela bih da se vratim na razloge koji su me pobudili da postanem monahinja. Imala sam pedeset i pet godina, i videla svet. Imala sam decu i unučiće. Bila sam udata. Imala sam novca. Neko vreme sam bila siromašna, a neko vreme takođe i bogata. Imala sam farmu i šetlandske ponije. Osetila sam život urbane Amerike, a takođe sam živela i u prikolici sa kamp-šporetom i krevetima na rasklapanje. Bila sam sekretarica u banci i lični učitelj moga sina. Tako, manje-više sam se skoro svačim bavila i skoro sve probala. Šta je svet još imao da mi ponudi? Svet ne daje unutrašnji mir i sreću, iz razloga što je sve što se dešava u svetu nepostojano.

Slika: Moja poslednja fotografija pre nego što sam postala monahinja.

Sve stvari koje sam upravo nabrojala su prošle i prohujale. Sve sam ih zabeležila u ovoj knjizi sećanja, a mnogo njih više i ne mogu da se setim. Prosto su iščezle iz struje života.

Živela sam život ispunjen avanturama. Nisam ga planirala na taj način, prosto se desio sam od sebe. Gde bih još mogla da tražim nešto, sem u samoj sebi? Došao je trenutak da kažem zbogom svetu. To zvuči kao da znači potpuno povlačenje od stvari, što sam, naravno, s vremena na vrema stvarno i činila. Ali, mi se ne možemo potpuno povući iz sveta. Sve dok posedujemo telo, moramo živeti u svetu. Moramo da hranimo telo, moramo da razgovaramo, moramo imati kontakt sa drugim ljudima.

I povrh toga: kada podučavate, učenici koji dolaze k vama donose svet sa sobom.

Pod „reći zbogom svetu“ podrazumevam samo ulaz u novu fazu iskustva u kojoj doživljavate svet kao posmatrač, ne kao neko ko biva obuzet strastima. Ovo nije nešto što možete postići od samog početka, ali vremenom funkcioniše sve bolje i bolje. Posmatrač ima mnogo naklonosti i ljubavi za ljude oko njega, ali više sebi ne dopušta da bude upetljan u njihova osećanja i sudbine.

Postoji prelepa reč: saosećanje. To znači da osoba u početku oseća empatiju za ljude pod teretom strasti. Ali, cilj budističkog učenja je oslobađanje od ovih strasti. Jer, strasti u nama rađaju mržnju i pohlepu.

Učitelji pokušavaju da ovo prenesu svojim učenicima, a dok podučavaju i oni samo to shvataju na još dublji način. Samo ukoliko u vašem podučavanju osećate da još uvek učite, posedujete ono što ljudi zovu autoritet. Samo u tom slučaju vi dopirete do ljudskih srca. Ljudi moraju da osete da je ova osoba, koja govori toliko mudre stvari, i sama prošla kroz proces učenja, i da je dostigla nešto što je dostižno i njima samima;  da ta osoba ne govori iz knjiga, već iz srca.

Sledeći logičan korak za mene u mom razvoju je bio postajanje monahinjom. Danas vidim da me je moja prošlost dovela na ovaj put. Moja iskustva su mi omogućila oslobađanje velikog dela ličnog straha, straha za moj sopstveni život i straha za ljudska bića koja me okružuju. Uvidela sam da je moguće hvatanje u koštac sa bilo kojom situacijom u životu, bilo u slivu Amazona, ili u retkom vazduhu Hunze. Možete savladati sve u životu, samo ako pratite tok događaja.

Naučila sam da disciplinujem sebe u stvarima vezanim za moju telesnu ugodnost. Za mene, to je predstavljalo ogroman napredak. U detinjstvu sam bila razmažena krajnjim komforom. U Šangaju sam sa roditeljima živela u kući nalik onoj koju smo imali ranije. U Americi, kao mlada žena, živela sam u komforu koji može pružiti lepa kuća u predgrađu.

I onda je lagodnom životu došao kraj. Naučila sam da spavam na plaži sa komarcima, da putujem rekom po užarenoj vrelini u izdubljenom deblu. Prilikom putovanja sa Jave na Sumatru smo se ukrcali na parobrod, koji je bio brod za prevoz stoke, i na kome nije bilo mesta za sedenje ili ležanje. Ja sam se ispružila na drvene daske i čvrsto spavala.

Nikada nisam žalila zbog gubitka komfora, zbog toga što sam shvatila da se može lepo živeti i bez njega. To je bio stvarno važan proces učenja, proces oslobađanja od spoljašnjih uslovljenosti. I, to mi je donelo mnogo unutrašnje slobode; uzdiglo me je na nivo na kome duhovni aspekt života ima prioritet.

I tako sam odletela na Šri Lanku. Phra Khantipalo mi je dao pismo za poštovanog Njanaponiku Theru, jednog od najčuvenijih monaha u Šri Lanki, koji je živeo u maloj kolibi van Kendija. Njanaponika Thera je bio nemački Jevrejin koji se zamonašio 1935. godine. Zbog našeg zajedničkog porekla, brzo smo uspostavili dobar međusobni odnos. On je bio izuzetno draga osoba puna ljubavi, meditant i veliki učenjak, prevodilac originalnih Budinih reči iz mnogih tekstova sa palija.

Pali još uvek egzistira samo u Budinim govorima, pravilima monaškog reda i u Abhidammi. To je mrtav jezik i ne poseduje čak ni sopstveni alfabet.

Budine reči su prvi put zapisane otprilike dvesta pedeset godina posle njegove smrti, korišćenjem sinhaleskog alfabeta i palminog lišća. Postoji manastir u Šri Lanki koji kontinuirano kopira ove palmine listove i kreira nove, zbog njihovog propadanja. U svakom trenutku mora postojati makar jedno kompletno izdanje svih spisa Pali kanona na ovom lišću.
Ovde, u Budinoj kući u Algau, u našoj biblioteci, posedujemo Pali kanon u engleskom i nemačkom prevodu. Moje sopstveno znanje palija je neujednačeno.

Njanaponika Thera mi je rekao da me može zarediti bilo kada u njegovoj maloj kolibi, ali ovo ne bi bio tako formalan i lep način da se to obavi, kao kada bi svom prijatelju, poštovanom Naradi Teri, glavnom učitelju velikog hrama u Kolombu, napisao pismo u kome bi ga upoznao sa situacijom, i zamolio ga da on to učini.

Sa ovim pismom, u kome me predstavlja svom prijatelju, otišla sam u Kolombo. To je značilo dugo putovanje autobusom, koje mi se nije činilo manje opasnim od putovanja autobusom u Južnoj Americi. Kada sam stigla, predstavila sam se Naradi Teri. On je odredio datum mog zaređenja: bio je to jedan julski dan 1979. godine. Onda mi je rekao šta treba da naučim na paliju i knjigu, koja je sadržala taj tekst, stavio u moju ruku. Ja sam već znala veći deo teksta. Nije bilo još mnogo toga što je trebalo da naučim napamet.

Slika: Poštovani Njanaponika Thera ispred svoje male kućice u Kendiju, Šri Lanka. Često sam mu dolazila u posetu i postavljala razna pitanja. On mi je bio prvi kontakt u Šri Lanki.

Pored toga, dao mi je adresu mesta na kome će mi izraditi monašku odoru. Nije moguće kupiti već napravljenu.

Monašku odoru mi je izradila krojačica, od žute vune. Sastojala se od saronga, suknje pričvršćene kaišem, i male jakne. Preko toga se nosi još odeće za gornji deo tela, kao ona od braon vune koju sada nosim, prilagođena nemačkoj klimi.

Materijal za moju prvu odoru je bio od najtanje vune koju je moguće naći. Vrućina u Šri Lanki je često nepodnošljiva.
Poštovani Narada Thera me je pitao koje bih monaško ime htela da uzmem: Dhamadina, ili Khema. Brzo sam odlučila. Khema ima samo dva sloga; predstavljaće manju prepreku ljudima sa zapada da ga prihvate.

Kasnije, posle mnogo čitanja i proučavanja, saznala sam da je u Budino vrema, Khema bila monahinja koju je nazivao „monahinjom najveće mudrosti“. Ona je prvobitno bila kraljeva supruga, prelepa žena veoma ponosna na svoju lepotu. Nije bila zainteresovana za Budino učenje, u kome se često spominje ništavnost fizičke lepote. I pored toga, otišla je da ga čuje još jednom. Buda je učinio da ugleda viziju žene koja je bila još lepša od nje. I, u ovoj viziji, ženino lice je postepeno starilo i gubilo svoju lepotu, dok na kraju žena nije umrla. U tom trenutku, kraljica Khema je shvatila da sâma lepota ne znači ništa. Sledećeg dana se zamonašila, a kasnije se i prosvetlila. To je jedna od najčuvenijih priča iz Budinog života. U trenutku odabiranja imena, nisam nikada čula za nju.

Monasi imaju titule ispred svojih imena, kao što su Phra, Tan, ili Ađahn. Ispred mog imena stoji „Ayya“. Ayya je pali reč kojom su u Budino vreme zvali monahinje. Znači „poštovana gospođa“. Sve monahinje sa zapada, koje su se posle mene zaredile u theravada tradiciji, su takođe uzele titulu Ayya. Tako sam postala Ayya Khema.

Pre nego što sam otišla u hram na zaređenje, starije monahinje su mi odsekle kosu. U to vreme sam imala dugu, vrlo gustu, crnu kosu. Ceremonija predviđa od iskušenika da u jednoj ruci drži prvi pramen kose koji je pao prilikom brijanja glave. Osoba bi trebala da gleda u kosu koju drži u ruci, i da razmišlja kako je samo pre nekoliko sekundi ta kosa bila „njena“. A sada nije ništa više doli nešto što treba da se baci u kantu za otpatke. Još uvek se jasno sećam da nisam osećala ništa u vezi ovoga. Nisam osećala žaljenje, apsolutno ništa.

To je bio početak ceremonije. U mojoj žutoj odori sam kroz dvorište hrama odšetala do samog hrama. Mislila sam da me oči varaju: i dvorište, i hol hrama su bili prepuni ljudi. Bilo je između šesto i sedamsto ljudi. Upitala sam Narada Teru šta svi oni rade ovde, a on mi je odgovorio: „Sve sam ih ja pozvao.“ Pozvao je svakog koga je poznavao, svakog ko je želeo da dođe, svakog ko govori engleski. Bila sam toliko uplašena da sam zaboravila sav moj pali. Nisam mogla da se setim ni jedne jedine reči koju sam trebala da izgovorim.

Narada Thera mi je govorio pojedinačno svaku reč, a ja sam ponavljala za njim. Zaređenje je prošlo prilično brzo. Nije trajalo ni punih deset minuta. Posle zaređenja osoba treba da se nakloni Budi, učitelju i svim prisutnim monasima. Nakon toga, prišla mi je grupa od oko dvadesetak devojčica obučenih u belo. Svaka od njih je imala dar za mene: pastu i četkice  za zube, maramice, peškirić za pranje lica i tela, malu knjigu izreka. Sve ovo me je potpuno oborilo s nogu. Svi gosti su mi čestitali. To je trajalo satima. Zahvalila sam se nebrojeno puta.

Uzgred budi rečeno, monahinje i monasi koji pripadaju našoj tradiciji nikada ne kažu hvala. Ali, ja nikada nisam uspela da se oslobodim te navike. Odgojena sam na taj način i nastavila sam da se zahvaljujem. Razlog zbog kojeg monahinje i monasi ne bi trebalo da se zahvaljuju svetovnjacima koji im nešto daju, je zbog toga što darivanje monahinja i monaha, onda kada su u mogućnosti da nešto poklone, svetovnjacima stvara naročito dobru karmu. Onaj koji daje poklon govori hvala, ne onaj koji prima.

Ja sam nastavila da se zahvaljujem za sve što bih primila. Prirodno, kao strankinja sam imala malo više slobode u svom ponašanju. Nisam morala da se striktno pridržavam svakog detalja, i da radim sve ono što se radi još od drevnih vremena.
Na kraju čestitanja sam ustala, i u tom trenutku mi je prišao jedan monah sa zapada. Zvao se Sumedha, i bio je čuveni slikar u Švajcarskoj, pre nego što je došao u Šri Lanku i postao monah. Rekao mi je: „Do sada si se zabavljala, a sada si venčana.“ Shvatila sam da se to odnosi na moj odnos prema Budinom učenju. Smatrala sam da je to odličan način za opisivanje mog postajanja monahinjom. Sada je monaštvo bilo jedini zadatak u mom životu. U tom momentu mi je postalo jasno da želim da prema svojoj egzistenciji imam odnos prave zaređene monahinje. To je značilo ne samo čitanje Budinog učenja, nego i učenje napamet jednog njegovog delâ, kao i njegovo sprovođenje u praksi korak po korak.

Iz ovoga se rodilo podučavanje, koje me je odvelo do svakog dela zemaljske kugle. Danas postoje hiljade učenika, kojima sam svoje lično iskustvo prenela putem kurseva, knjiga i kaseta, i kojima je to donelo praktičnu korist u njihovim životima.
Celibat je, kao pravilo koje se ne odnosi na svetovnjake, najvažnije pravilo monaškog života. Za monahinje iskušenice, među kojima sam bila i ja, postoji ukupno deset pravila vrline. Ona obuhvataju istih onih pet pravila koja sam prvobitno čula od Phra Khantipala – sa razlikom što  se četvrto menja u pravilo celibata (videti prethodno poglavlje, doktrinu o pet vrlina) – sa dodatkom sledećih pravila:  

● Ne sme se jesti u nepropisano vreme.
● Ne sme se plesati, pevati i prisustvovati predstavama raznih vrsta.
● Ne smeju se stavljati mirisi na telo i koristiti kozmetika, ne sme se nositi nakit.
● Ne sme se spavati u raskošnim krevetima.
● Ne sme se baviti bilo kojim poslom radi sticanja lične dobiti.

Monahinje iskušenice su se u Šri Lanki pojavile tek početkom ovog stoleća. Da bih ovo objasnila, moram malo da se vratim kroz istoriju. Tradicionalno, monahinja se smatra potpuno zaređenom jedino ako bude primljena u red potpuno zaređenih monaha i monahinja. Ona onda stiče status bhikhuni. Ali, red bhikhuni je izumro u Šri Lanci pre hiljadu godina. U drevnim hronikama se spominju hiljade monahinja. One su živele u velikim manastirima. A onda, odjednom, sve se to završilo. U to vreme je počeo rat između Tamilaca i Sinhaleza, i moguće je da su monahinje kao najranjiviji deo populacije bile ubijane, ili izgladnjivane do smrti. U svakom slučaju su nestale.

Od tada u Šri Lanci nema više potpuno zaređenih monahinja, tako da nisam mogla postati bhikhuni, već samo monahinja iskušenica. Potpuno zaređenje sam primila tek kasnije, u Kaliforniji. Monahinje postoje u zen tradiciji, tibetanskoj tradiciji i theravada tradiciji. Ja se najugodnije osećam u theravada tradiciji.

Theravada budizam je originalni, prvobitni budizam. Tajland, Šri Lanka, Burma i Kambodža su theravada zemlje. Originalna priroda ovog učenja, koje potiče direktno od Bude, me fascinirala od samog početka.

Posle mog zaređenja sam otišla u manastirski centar specijalizovan za meditaciju, pola sata vožnje od Kolomba, u mesto zvano Kanduboda. Imala sam potrebu za mirom i tišinom. Tu sam dobila malu ćeliju sa krevetom, stolicom i noćnim stočićem sa fiokama. Imali smo električnu energiju i zajednički tuš. Buđenje je bilo u četiri sata ujutru. Zbog vrućina u Šri Lanki, ustajanje u to doba uopšte nije teško. To je divno, svežije doba dana, a nebo već počinje da se osvetljava.

Sećam se svog prvog jutra u Kadubodi. Tokom meditacije, pojavila se slika u mom umu. Videla sam monahinju kako stoji – izgledala je kao Sinhaleskinja –  i znala sam da sam to ja. Stojala sam, čekajući, iza stupe. Bilo je prilično očigledno da sam imala randevu, i to sa monahom, koji se takođe pojavio. To je bila velika stupa u džungli. Sve detalje sam videla sa velikom preciznošću.

Vizija je bila vrlo snažna. Jednog dana sam starešini manastira ispričala o tom događaju. Opisala sam stupu. Rekao je: „Treba da odeš i da je vidiš; nalazi se u šumi u blizini Anuradhapure. Iz onoga kako si je opisala, naći ćeš je vrlo lako.“ I stvarno, ja sam je pronašla. Izgledala je tačno onako kako sam je videla u meditaciji, do najsitnijeg detalja.

Volela sam moju ćeliju. Bila je stvarno pogodna za meditaciju. Jednog dana me je posetila jedna žena. Pozvala me je da prisustvujem konferenciji sinhaleskih monahinja, i da im pružim pomoć u organizovanju. Bila sam potpuno voljna da idem, ali pošto sam bila monahinja samo nekoliko dana, pitala sam se kakvi bi bili moja uloga i dužnosti. Posetiteljka mi je rekla da monahinjama nedostaje sposobnost organizacije. Bilo je hitno potrebno stvoriti ustanovu koja bi redu monahinja dala veći značaj. To bi im pomoglo u njihovim zahtevima za boljim obrazovanjem i odgovarajućim smeštajem. Sve do tada, monahinjama nije pridavan nikakav značaj, i prema njima se odnosilo bez ikakvog uvažavanja.

Uzela sam učešće na ovoj konferenciji. Samo jedna prisutna monahinja je znala engleski. Uz njenu pomoć sam izložila svoje sugestije. Ne znam da li je išta proizašlo iz toga. Ali , uvidela sam da pridruživanje zajednici monahinja i pružanje podrške njima, sa onim što mi zapadnjaci nazivamo praktičnim veštinama, predstavlja važnu misiju.

U drugom slučaju sam uspela u ovome. Preko vrlo predusretljive žene, koja mi je danas prijateljica, čula sam za manastir u Madiveli, predgrađu Kolomba. Već sam naziv „manastir“ je donekle grandiozan izraz za to mesto. Monahinje su posedovale samo majušnu kućicu, koja čak nije imala ni kuhinju.

Svojim donacijama sam im pomogla da sagrade veliku salu za meditaciju, biblioteku i dve spavaonice. I ja sama sam se uselila u jednu od ovih spavaonica. Sagradili smo i kuhinju- to jest, rad su obavili sinhaleski građevinski radnici, koji nisu znali ni reč engleskog. Davanje instrukcija radnicima me je koštalo neverovatno mnogo živaca.

Vodili smo brigu o pribavljanju učitelja koji su nam dolazili kao gosti  u salu da  drže predavanja, u salu koja se takođe mogla koristiti i kao mesto za učenje. Na zgradu je postavljena tabla sa mojim imenom, i tada smo održali predivnu ceremoniju posvećenja sa mnogo svetovnog i duhovnog pevanja malih učenica, i sa mnogo prisutnih monahinja. Svake druge nedelje sam ustanovila dan meditacije za ljude iz okoline koji govore engleski. Dolazili su u velikom broju; program je uvek bio ispunjen. Objašnjavala sam im kako da meditiraju i zašto se to radi. Ljudi su sa sobom nosili ručak, a monahinje su kuvale i služile čaj. Kroz ove aktivnosti sam se sprijateljila sa mnogo sinhaleskih žena, a neka od ovih prijateljstava traju i danas. Neke od žena mi pišu jednom godišnje, a neke češće.

U vreme mog zaređenja, već sam bila baka. Moje prvo unuče, Metju, sin moje kćerke, se rodio 1973. godine.  U to vreme, Džefri je završio fakultet i već je živeo sa Suzan, devojkom koju je kasnije oženio. Tokom početnog vremena koje sam provela kao monahinja, dobio je svoj prvi posao u Engleskoj, kao specijalista za kompjutere na Univerzitetu Norfolk.

Kada sam napustila Šri Lanku da bih se vratila u Australiju, posetila sam ga u Norfolku. Kada bih već jednom ušla u avion, razdaljine koje sam prelazila mi nisu bile toliko bitne.

Na povratku ka Australiji, zaustavila sam se u Indiji, zato što sam u Bombaju želela da vidim Šri Nisargadata Maharađa, mudraca koji je držao malu prodavnicu cigareta. Čula sam da je njegovo učenje vrlo korisno. Iako sam imala njegovu adresu, nije ga bilo lako pronaći.

Konačno, našla sam se u ulici u kojoj bi svaka osoba, bez čekanja i bez pitanja, pokazala na malu oronulu kućicu, sa malom prodavnicom u prizemlju, koja je bila otvorena i prodavala cigarete i slatkiše. Kada sam ušla, jedna žena mi je gestom ruke, bez reči, pokazala na stepenice koje su vodile na prvi sprat. U maloj sobi prepunoj posetioca sa Zapada,  na maloj platformi, sa dva prevodioca smeštenih do njega, sedeo je Nisargadata Maharađ. Jedva da sam uspela da nađem mesto da sednem na podu, a Šri Nisargata je već počeo da mi postavlja pitanja.

Slika: Sa Phra Khantipalom u Wat Buda Dhammi u Australiji.

Bilo mi je neugodno. Došla sam da čujem njegove mudre reči, i nisam želela da govorim o sebi ispred toliko ljudi. Ali, on me nije ostavljao na miru. Pitao me je za ime i odakle dolazim, o mojim učiteljima i mojoj duhovnoj praksi, i na kraju je rekao da sam na ispravnom putu, ali da još uvek nisam probuđena.

Kasnije sam saznala da se prema pridošlicama uvek ophodi na ovaj način. Posećivala sam ga jednu sedmicu i otkrila da mi je teško da pratim njegovo izlaganje. Gledajući unazad, želela bih da kažem da je bio toliko siguran u svoju ulogu i toliko strasno njom obuzet, da mi je bilo teško da ga vidim kao probuđenu osobu. Umro je tri godine posle moje posete. Imao je preko osamdeset godina.

Kada sam se vratila u šumski manastir u Australiji, na uobičajen način sam nastavila da pomažem Phra Khantipalu u podučavanju i organizaciji. Jedan događaj u Wat Buda Dhammi je bio od naročitog značaja za mene. Bila je noć punog meseca, i mi smo se , kao i obično, pripremali za noćnu meditaciju. Dok sam sedela u sali za meditaciju, postajala sam sve umornija i bivalo mi je sve dosadnije. Već smo u sali proveli četiri sata, recitovali, odslušali Phra Khantipalov govor, i bila je ponoć. Onda sam se setila šta sam u Budinim govorima čitala o meditativnom zadubljenju.  Već sam bila u stanju da praktikujem prvo, fino materijalno zadubljenje, koje donosi uživanje, radost i smirenost, i sa njom sam bila sasvim dobro upoznata. Ali, još uvek nisam iskusila bezoblično zadubljenje, a ja nigde nisam mogla pronaći nekoga ko bi mi ga objasnio, ili podučio njegovom praktikovanju.

Onda mi se javilo da bih bar jednom trebalo da pokušam da u  umu ostvarim beskonačni prostor, beskonačnu svesnost, kraljevstvo ništavila, i stanje ni percepcije, ni apercepcije. I ,gle čuda, stepen koncentracije koji sam dostigla je bio dovoljan da mi omogući iskustvo ovog nivoa svesnosti. Sada je sa mojim zamorom i dosadom bilo gotovo, i nastavila sam da, obuzeta srećom, sedim u sali za meditaciju do šest sati ujutru.

Nastavila sam sa meditacijom na ovaj način, sve dok, 1983. godine, nisam upoznala poštovanog Njanarama Theru, koji mi je potvrdio da sam vežbala na ispravan način i od mene tražio da ovu vrstu meditacije podučavam na Zapadu.

Bila sam i podstaknuta da se vratim u Šri Lanku. Tamo sam videla veliko polje za važan rad koji je trebalo obaviti. Želela sam da pomognem domaćim monahinjama da stanu na svoje noge, da ih podržim, da im dam neke ideje za izlazak iz nezavidne situacije u kojoj se nalaze. Žena koju sam upoznala u Madiveli je želela da mi pruži pomoć u ovome.

Jedan dan sam bila pozvana u Polgasduvu. Ovo je ostrvo na jezeru Ratgami, na jugu zemlje, i na njemu žive monasi. Poštovani Njanatiloka Thera, prvi nemački budistički monah, je 1911. godine osnovao ovaj ostrvski manastir. On je bio starešina manastira. Poštovani Njanaponika Thera je bio njegov učenik. Takođe, još jedan čuveni monah, Lama Govinda – on je takođe bio Nemac – je proveo ovde neko vreme. Skoro svi zapadni monasi u Šri Lanki su tamo pronašli svoje prebivalište.

Tokom moje posete, starešina je izrazio svoje interesovanje za organizovanje kursa meditacije za njegove monahe. On nije želeo da bude predavač na kursu; osećao je da ja treba to da uradim. Međutim, pre početka kursa, predočeno mi je da je monasima zabranjeno da slušaju poduku od monahinje. Monahinjama nije bilo dozvoljeno da podučavaju monahe. Iz tog razloga su samo svetovnjaci mogli uzeti učešće u mom kursu. Ali, moji govori su snimani na traku, i onda je monasima bilo dozvoljeno da ih slušaju sa kaseta.

Svetovnjaci koje sam podučavala su bili dajake. To je sinhaleška reč za donore i pokrovitelje koji se staraju za potrebe manastira i njegovih žitelja, pružajući pomoć u novcu, hrani i lečenju. Ovoj grupi je pripadao i gospodin Artur de Silva, koji je zajedno sa svojom suprugom bio vlasnik gostionice koja se nalazila na obali jezera, tačno preko puta ostrva. Oni su bili vrlo, vrlo dragi i dobri ljudi. Danas nijedno od njih dvoje nije među živima.

Jednoga dana, Artur mi je spomenuo ideju, koja mi je i samoj pala na pamet kratko vreme pre toga. Primetila sam da se nedaleko od monaškog ostrva, u istom jezeru, nalazi još jedno ostrvo. Palo mi je na pamet da ako monasi mogu da žive na ovom ostrvu, monahinje bi mogle da žive na susednom. Onda me je Artur upitao šta mislim o izgradnji manastira za monahinje na susednom ostrvu. Uzvratila sam mu pitanjem: „Da li mislite da bih onda ja trebalo da živim u tom manastiru?“ Odgovorio je: „Naravno. Preuzeću na sebe projektovanje zgrada, upošljavanje i nadgledanje radnika, i obezbediću materijal. Takođe ću pokušati da skupim donacije.“

To je bio način na koji je počela naša  plodna saradnja. Nastavila se do njegove smrti 1989.  godine i oboje nas usrećila.