Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


JUŽNOAMERIČKA AVANTURA

Iz voljenog bol se rađa,
iz voljenog strah se rađa,

u onom ko se voljenog oslobodi,
bola nema, a otkud bi strah?

Dhammapada, stih 212

Gore citirane Budine reči su me dirnule naročito duboko. U vremenu o kome pišem sam još uvek bila mlada žena, i nisam bila upoznata sa njima; čak i da sam čula za njih, ne bi ih razumela. Šta to znači: „ u onom ko se voljenog oslobodi“? Danas znam da to ne znači da čovek ne treba da voli. To znači samo da čovek ne treba da bude suviše vezan za ono što mu je drago, naročito za drage ljude, na takav način da o njima neprekidno brine. U to vreme sam bila daleko od toga da budem slobodna od takve vrste vezanosti. Bila sam u neprestanom stanju brige. Putovanje koje smo preduzeli nije bilo jedno od onih na kome ste zaštićeni osiguranjem prtljaga, zdravstvenim osiguranjem, i vrstom osiguranja koje pokriva troškove i obezbeđuje povratak kući u slučaju da dospete u nevolju – nismo putovali na način na koji su ljudi u to vreme voleli da putuju.

Mnogo smo rizikovali. Ali, upravo zbog toga, u ovakvim nesigurnim i opasnim situacijama sam počela da razumem šta znači prepuštanje. Biti slobodan od stvari dragih srcu znači ne prianjati uz njih, znači ne pokušavati usmeravanje i  kontrolisanje svega što se pojavi. To znači priznanje da drage stvari i drage osobe postoje, takođe, i bez mene – i da ja takođe postojim i bez njih. Proći će još dosta vremena pre nego što ću početi ozbiljno da radim na ovom uvidu, ali u to doba on je počeo da iskrsava.

Ali, vratimo se u Kvito, našoj prvoj stanici u Južnoj Americi. U Kvitou smo čuli za pleme naroda zvano Los Kolorados, „ raznobojni“. To je bilo malo pleme u Ekvadoru, dobro poznato po svojoj biljnoj medicini. Stoga, uprkos mojim strahovima, još jednom smo se ukrcali na autobus i uputili ka planinama, gde bi, prema onom što smo čuli, mogli da se susretnemo sa pripadnicima plemena, na pijaci u malom gradiću.

Ovo putovanje je čak bilo još gore od prošlog. Vozili smo se po uskom putu, dovoljno širokim za samo jedno vozilo, veoma krivudavim, sa uspravnim stenovitim zidom sa jedne, i potpuno okomitom liticom sa druge strane. Vozač je vozio neoprezno, učestalo se okrećući kada bi neko dete vrisnulo unutar autobusa, ili kada bi neka ptica izvan autobusa proletela pokraj nas. Trajalo je tri i po sata. Stalno sam se pitala šta bi se desilo kada bi naišao neki autobus iz drugog pravca.  Hvala nebesima, to se nije desilo.

Mali gradić u koji smo najzad stigli se zvao Siudad de Kolorados, Grad Koloradosa. I zaista, odmah smo videli nekoliko „ raznobojnih“ na pijaci. Od struka pa na više nisu nosili nikakvu odeću, uključujući i žene, već su samo bili obojeni plavim prugama. Oko kukova su nosili suknje, takođe sa plavim prugama, muškarci kratke, a žene dugačke. Na  svojim glavama muškarci su nosili male šešire, sjajno crvene boje.

Sa dvojicom od njih smo počeli konverzaciju. Starijeg od njih sam pitala od čega mu je napravljen šešir. Bio je toliko svetao, da nisam mogla da identifikujem materijal. „ Koji šešir?“, pitao je. U stvari, materijal od koga su pravili šešire, bio je njihova kosa. I ispostavilo se da je to bio specijalni identifikacioni znak Koloradosa. Utrljavali  su crven sok iz određene vrste bobica u svoju kosu, dok ne bi postala gumasta i lepljiva, i onda bi je oblikovali tako da liči na šlem. Oženjeni muškarci bi je tako ostavljali. Neoženjeni bi dodatno pričvršćivali kićanku od pamučne vate na vrh ove frizure, tako da bi svako – a  što je najvažnije žene – mogao da vidi da su još uvek slobodni za ženidbu.

Želela sam da znam koliko često moraju da obnavljaju ovu frizuru. Ispostavilo se da imaju vrlo praktičan pristup – novu frizuru bi pravili, na otprilike i ukoliko sve bude bude po predviđanju, svakih šest meseci. Slikali smo ih zajedno sa Džefom, i u tom trenutku su nam ponudili da nas odvedu njihovoj kući. Ušli smo u malu zapregu, koju je vukao mali konjić. Bila je to, zbog džombi i truckanja, malo neudobna vožnja, ali značajno prijatnija od vožnje autobusom.
Koloradosi su bili indijansko pleme kome je pretilo izumiranje. U to vreme, bilo ih je samo pet stotina, i svi su živeli u jednom selu i oblasti koja ga okružuje. Skupljali su biljke koje su poznavali još iz drevnih vremena , i od njih pravili lekove. Njihovi mladi su se odseljavali u gradske sredine. Nisu želeli da budu iscelitelji biljem kao njihovi preci, već moderni gradski doktori. Želeli su da zarađuju novac, a takođe nisu želeli da i dalje idu okolo sa svojim crvenim kapama napravljenim od kose, sa kojih vise kićanke od vate.

Porodice naših domaćina su nas vrlo ljubazno dočekale. Živeli su u veoma lepim kućama napravljenim na  visokom stubovima. Prazan prostor ispod kuća je bio ispunjen sa zavežljajima lekovitih biljaka okačenim o njihova dna. Koloradosi su imali imena za njih , ali samo na svom jeziku, koji, na našu nesreću, nismo razumeli. Stoga, nismo bili u stanju da sa nama ponesemo ništa od njihovog tajanstvenog znanja o postupku rada sa biljkama. Verujemo da je u godinama koje su prošle od našeg susreta veliki deo njihovog znanja prosto zaboravljen. Mlađi članovi plemena, kako su nam rekli stariji, su želeli drugačiji život. Oni su nosili džins, a ne suknje Koloradosa sa plavim prugama. To je, u to doba, bilo u modi. Za par farmerki, moglo se kupiti skoro pola sela.

Ponudili su nas jelom. Pred nas su postavili najdivnije voće. Tu su bile papaje krvavo-crvene iznutra, vrsta koju pre nikada nisam videla. Takođe su nas poslužili sa crvenim bananama i parenim pirinčem sa povrćem. Gajili su piliće i jeli njihova jaja. Kada bi pilići ostarili, došao bi njihov red za lonac. Koloradosi nisu bili lovci. Bili su potpuno miroljubiva, skromna mala nacija.

Naša poseta njima je ostavila dubok utisak na mene. Vidim pred sobom baku kako za nas peče banane nad vatrom. Šta li se dogodilo sa svima njima? Veoma je uznemirujuće steći  tako jasan utisak o potpuno neizbežnim promenama nalik onim,koje će ovi ljudi morati da pretrpe. Možda malo selo sa kućama na stubovima prosto više ne postoji. Možda lekovite biljke dugo vremena rastu u divljini, a nema nikoga da ih ubere.

Iz Kvitoa smo avionom otputovali do naše sledeće destinacije, Lime. Sve se u meni bunilo protiv ideje o još jednom putovanju autobusom tako brzo posle prošlog. Zaista, morali smo da se skromno ponašamo, da štedimo novac, ali istovremeno, samo da bih se malo oporavila od prošlog putovanja, želela sam da ponovo putujem avionom.
U Limi smo iznajmili jeftinu hotelsku sobu, pošto smo naš smeštaj na četiri točka, naš voljeni džip, ostavili u Panami. U nedeljama koje su sledile, često sam sebe zaticala kako razmišljam o džipu, o tome kako smo dobro spavali u njemu i kako nas je odvažno transportovao, čak i preko reka. To je bilo prilično smelo, ali je predstavljalo čistu tričariju u poređenju sa onim što nas je očekivalo.

Iz Lime smo želeli da stignemo do Amazona. Za to je trebalo da autobusom pređemo preko Anda. Dok smo se penjali krntijom u koju smo se ukrcali – izgledalo je da su joj delovi spojeni kaiševima – pogodila nas je činjenica da su svi starosedeoci koji su putovali sa nama poneli sa sobom komad limuna, koji su neprestano mirisali i lizali. Kada smo otkrili za šta je limun koristan, već je bilo kasno.

Autobus je brektao uzbrdo do visine od 4700 metara. Na tom nivou dobijate visinsku bolest: to jest, počinjete da se osećate loše i dobijate jake glavobolje. Za tu svrhu, kao što su domoroci znali, limun je dobro lekovito sredstvo. Uspeli smo da kupimo nekoliko, ali do tad smo već bili toliko bolesni da više nisu bili od neke velike koristi.

Najveću visinu smo dostigli u lošem stanju. Vozač autobusa je objavio kratku pauzu za odmor. Naši saputnici su jeli piletinu i kukuruzne kolače. Onda smo se spustili niz planinu do Pukalpe. Pukalpa je na mapi naslikana kao grad, ali to je samo prometno, veliko, donekle jadno selo na reci Ukajali. Dalje niz tok, Ukajali se spaja sa rekom Maranon i formira Amazon.

Slika: Na parobrodu sa točkovima u regiji Amazona.

Hteli smo da putujemo ovom rekom, a onda dalje, niz Amazon. I, stvarno, u narednih sedam dana smo pronašli parobrod koji plovi nizvodno. To je bio parobrod sa točkovima, poslednji koji je još uvek plovio Ukajalijem. Pogon mu je bio na ugalj i imao je ogromni drveni točak, koji se polako okretao. Rezervisali smo kabinu na ovom drevnom brodu.

Putovanje na njemu ne bi mogli opisati komfornim. Parobrod je morao svaki dan da pristane uz obalu, kako bi utovario ugalj. Postojao je tuš za putnike, ali nije mogao biti korišćen, jer su u rezervoaru čuvali kornjače, koje su bile kuvane za naše obroke. Kornjačama je trebala voda; zato su smeštane u tušu. Sasvim nezavisno od kornjača, hrana koja nam je svakodnevno služena je bila manje-više najužasnija hrana koju sam ikad imala priliku da probam. Hvala nebesima, poneli smo nešto zaliha sa nama, a uz njih, tu su bile prilično ukusne banane.

Ali, najgora stvar je bila voda. Brodski kuvar je prosto uzimao vodu iz Ukajalija, koja je, naravno, korišćena od svih ljudi sa obale i brodova kao toalet. Sa njom nam je kuvan i čaj. Od ove vode Džefri se na smrt razboleo. Na sreću, bila sam obazriva i sa sobom ponela antibiotike. Bez njih, skoro sigurno bi umro. Od tada ne bi popili ni gutljaj tog čaja, a da u njega ne bi ubacili neku tabletu za dezinfekciju, koje sam takođe ponela u svojoj putničkoj apoteci, u čajnik.

Jednom prilikom, Gerd je hteo da se okupa u reci. Svi su počeli da viču: „ Pirane, pirane!“ To su male ribe sa zubima oštrim kao žilet, koje plivaju u jatima od po stotinu komada. U stanju su da plivača oglođu do kostiju u najkraćem mogućem roku. Nisu uhvatile Gerda – uspeo se na lestvice od konopca što je mogao brže.

Kad god je ugalj bio utovaran, izlazili smo na obalu i razgledali sela koja su bila u jadnom stanju. Istinska, neopisiva beda je dominirala ovim mestima. Ona nije imalo ništa zajedničko sa živopisnom blizinom prirode. Sve što ste mogli da vidite je bila prljavština, bolest i neuhranjenost.

I onda jednog jutra, naš parobrod se nasukao na peščanu obalu. Baš smo upravo prošli tačku u kojoj se druga reka, Maranon, uliva u Ujakali i na kojoj se formira Amazon. Naš kapetan je bio pijan, kao što je skoro uvek bio, tako da naše nasukavanje nije bilo nikakvo čudo.

Slika: Sa posetiocima u našem ambaru u Orelani, u regiji Amazona.

Pirane ili ne, tek svako sa palube je skočio u vodu i pokušao da pogura nasukani parobrod sa peščane obale u vodu. Ali, nije hteo ni da mrdne. Očigledno, vesti o događaju su se proširile kao požar po naseljima na obali. Mali brodići su počeli da dolaze sa svih strana. Putnici, koji su postepeno dolazili do uverenja da nikakvo putovanje niz reku više neće biti mogućno sa našim parobrodom, počeli su da se jedan po jedan ukrcavaju u male brodiće. Nije bilo važno gde brodić ide, važno je bilo da uopšte ide negde.

Mi smo oklevali dugo vremena. Onda smo se i mi takođe popeli u majušni brodić, i uz pomoć vesala bili prebačeni do sela zvanog Orelana, koje se ne može naći ni na jednoj mapi. U ovom selu u slivu Amazona smo proveli četiri nedelje. O tome sam napisala članak za američki magazin sa fotografijama na kojima se uvek pojavljujem u meksičkoj suknji i beloj bluzi. Osim para crnih somotskih pantalona, to je bila jedina odeća koju sam imala. Morala sam neprestano da je perem, zato što očigledno nije bilo moguće poneti više garderobe u našim rančevima. Uzgred budi rečeno, članak je nosio naziv „ Pun mesec nad Ukajalijem“.

Orelana se nije stvarno mogla nazvati gradom. Sastojala se od dvadeset kuća i crkve. U gradu su postojale samo dve osobe koje su posedovale neki autoritet: španski misionar i vlasnik pilane. Vlasnik pilane je bio bogat; imao je čak i automobil. Rekao nam je da je Jevrejin i da njegov sin studira u Glazgovu. Govorio je engleski. Bio je to potpuno nestvaran susret u ovom udaljenom delu sveta.

U Orelani nije bilo svratišta na kojem bi se mogla provesti noć, tako da nam je vlasnik pilane dao svoj prazni ambar na raspolaganje. Takođe nam je ponudio da  uzmemo onoliko drva koliko nam je potrebno. Gerd nam je napravio krevete od dasaka. Imali smo vreće za spavanje, koje smo stavili na njih, i tako smo spavali. Pošto ambar nije imao prozora, vrata su morala da budu neprestano otvorena. Ubrzo se proširila vest da su stigli neki stranci. Celokupna lokalna dečija populacija – mislim da ih je otprilike bilo oko četrdeset – se pojavila i stajala je na ulazu po ceo bogovetni dan, kako bi mogla da gleda šta radimo.  Ovo nije bilo naročito prijatno; uopšte nismo imali privatan život.

Otkrili smo da u Orelani postoji neka vrsta restorana, u kome je moguće dobiti obrok. Išli smo tamo svaki dan i uglavnom jeli ribu – morali smo da napunimo stomake na ovaj ili onaj način. Riba je bila sveža i imala je odličan ukus. Pored toga, sprijateljili smo se i sa španskim misionarom. Poveo nas je sa sobom u džunglu i pokazao nam leptire veličine koja se ne može videti ni na jednom drugom mestu. Imali su raspon krila od pola metra, a boje su im bile veličanstvene. Videli smo i zmije koje su takođe bile prilično lepe – dugačke, debele i prepune boja. Nismo im previše prilazili.

Misionar nam je rekao da duboko u šumi ima lovaca na glave, koji se sastaju svakih nekoliko godina, seku glave svojih poraženih neprijatelja i suše ih. Kada je video koliko sam se užasnula, dao mi je do znanja da već dugo nisu bili u vojnoj kampanji, i da nije verovatno da će krenuti uskoro. To je bila njegova ideja kako da mi ublaži strah.

Kasnije smo u gradovima Amazona viđali osušene, skupljene glave u prodavnicama suvenira. Bile su veličine jabuke i imale zaista majušna lica sa očima i kosom. Prodavale su se po previsokim cenama. Mi nismo bili zainteresovani za kupovinu.

Svakoga dana bi čuli kako će naš parobrod uskoro ponovo nastaviti svoje putovanje niz reku.  Ali, ovo se u stvari nikada nije desilo. Onda smo čuli da drugi veliki brod treba da dođe i da nas pokupi. Taj brod je stvarno i došao, ali je prošao bez zaustavljanja. Konačno smo došli do zaključka da nikuda nećemo stići samo čekajući. Morali smo da uzmemo stvari u svoje ruke.

Iznajmili smo brod, koji je u stvari bio izdubljeno deblo drveta, sa malim vanbrodskim motorom i  malim limenim krovom. Mogli ste da sednete ispod krova, kako bi izbegli da izgorite pod ubilačkom vrelinom sunca. Ovaj brod je trebao da nas preveze do Ikvitosa, koji je bio sledeći veći grad duž rečne obale.

Slika: Pranje kose u Amazonu.

Amazon nije mirna i nežna reka. Plovidba preko visokih talasa u izdubljenom deblu drveta je za mene bila prilično zastrašujuća. Bila sam naročito zabrinuta za Džefa. Ali , on se igrao sa svojim automobilčićima, ili je bio u potrazi za ribom u vodi. Odlično se  provodio, za razliku od mene.

Svako veče bi spavali na obali, jer na našem drvenom deblu nije bilo dovoljno mesta. Uvek bi se ponavljala ista priča: izvlačili bi brod na obalu kako ne bi otplutao; odlazili bi malo dalje u kopno kako bi bili što dalje od blatnjave obale; i palili bi vatru kako bi se zaštitili od komaraca koji su dostizali veličinu konjskih mušica i bili užasna napast.

Nismo imali problema sa drvima za potpalu, zahvaljujući drvima koje je reka izbacila na obalu i koja su ležala svuda unaokolo. Vlasnik broda je bio vrlo efikasan – bio je u stanju da zapali čak i ovlažena drva. Sve dok je vatra tinjala, komarci su bili na odstojanju. Kada bi zaspali i vatra bi se ugasila, krenuli bi u napad. Tako, naše noći nisu bile baš mirne.

Tokom dana, često smo se zaustavljali, kako bi nabavili nešto za jelo. To je predstavljalo veliku teškoću, jer i sami ljudi koji su živeli uz obalu nisu imali namirnica. Bili bi srećni kada bi nam uzeli novac, ali u većini slučajeva nisu imali ništa što bi nam prodali. Ponekad bi to bilo nekoliko banana ili papaja. Samo jednom se desilo da smo nabasali na pekaru koja je pravila prava peciva. Ovako ili onako, na neki način smo ipak uspevali da se prehranimo.

Posle nedelju dana plovidbe, stigli smo u Ikvitos. Prva stvar koju smo videli kada smo se iskrcali iz našeg debla, bio je čovek koji je vodio životinju na povodcu. To je bila životinja za koju nismo znali kako se zove, životinja sa dlakavim krznom i vrlo dugim nosem. U stvari, to je bio koati, mala varijanta medveda sa njuškom koju je koristio za kopanje, čije je stanište, kako sam kasnije čitala u enciklopediji, topliji deo Južne Amerike.

„Topliji“ nije baš tačno odgovarajuća reč za ludačku vrućinu Ikvitosa. Isplatili smo našeg čamdžiju i odvukli naš prtljag i sebe do malog jeftinog hotela nazvanog „ Hotel Peru“. „ Možeš da primetiš “ ,rekla sam Džefu kada smo se smestili u donekle civilizovan ambijent po prvi put u toku nekoliko nedelja, „ da hotel ima isto ime kao i zemlja u kojoj se nalazimo“.
 Pre nego što smo potražili restoran, otišli smo do lokalne pošte, da bi mojoj majci i Ireni poslali telegram. Prošla je večnost otkako su čuli bilo kakvu vest o nama, i sigurno su bili veoma zabrinuti. To je bila staromodna pošta sa visokim drvenim servisnim pultom, preko koga sam ja ( koja svakako nisam bila visoka) jedva mogla nešto da vidim.
Dok sam se okrenula, Džef je otišao negde. Takođe nije bio ni sa Gerdom, koji je bio u susednoj sobi i slao pisma koja smo napisali uz put. Takođe nije bio ni na trgu ispred pošte. Nestao je kao da ga je zemlja progutala.

Naredni časovi su predstavljali jednu dugu noćnu moru. Jurili smo ulicama po ubitačnoj vrućini, pitajući svaku osobu koju bi sreli da li je možda videla malog dečka iz Evrope. Niko ga nije opazio. Sve ulice u Ikvitosu se završavaju džunglom, kao nekim zidom, a džungla je puna zmija i drugih divljih životinja.

Skoro sam se onesvestila od straha. Gerd je otišao u policiiju i rekao im je da smo izgubili malog dečaka. Policajac je upitao, „ Koliko star?“. „Pet godina“, odgovorio je Gerd. „ Ne,“ rekao je policajac i nastavio da čisti svoje nokte na rukama, „vi,“ upitao je, „ koliko ste vi stari?“. Tog trenutka smo izgubili svaku nadu. Ostavili smo policajca da sedi, i vratili se nazad u naš hotel. A tamo je bio Džefri , i sedeo na kauču u holu. Pozdravio me je prekorno: „ Mama, gde ste vas dvoje bili sve ovo vreme?“. Sedeo je tamo četiri sata i objašnjavao vlasniku hotela  kako su mu se roditelji izgubili. Pošto nije mogao da nas pronađe u pošti, zamolio je prolaznika da ga odvede do hotela koji ima isto ime kao i zemlja u kojoj se nalazimo.

Danas, on nije u stanju da se seti ni ovog događaja. „Iz voljenog bol se rađa, iz voljenog strah se rađa”. Mislim da sam tog dana počela da se u sebi približavam Budinom učenju – istina, nesvesno, ali sa rastućom gotovošću.

Ostali smo još malo vremena u Ikvitosu. Gerd je otišao na šišanje kod berberina, čija je druga profesija bila taksidermist, neko ko se bavi punjenjem životinja. U svom „studiju“, imao je živu anakondu, koju je ponosno pokazao Gerdu. Rekao mu je da će je, čim dobije malo vremena, ubiti i napuniti.

Anakonda je najveća zmija u Južnoj Americi. Dostiže dužinu od šest metara i ima obim od oko šezdeset centimetara. Ima vrlo lepe boje. Leđa su joj maslinasto zelena i crna, a strane su prošarene mrljama blede i tamno žute. Gerd je gledao u zmiju sa pomešanim osećanjima. Navodno, anakonda ne jede samo kapibare, dugonoge gvinejske svinje, već takođe i ljude. Ali za berberina, nije bilo uopšte nečega specijalnog u vezi anakonde.

Iz Ikvitosa smo odleteli nazad u Limu. Mogli smo da uzmemo drugi parobrod – putovanje je trebalo da traje dve nedelje – ali posle našeg iskustva na Amazonu, nismo imali dovoljno potrebnog poverenja. Ko bi ga znao gde bi parobrod ovoga puta mogao da se zaglibi?

Iz Lime smo odleteli u La Paz u Boliviji, a odatle u Brazil. Argentinu smo preskočili. U Brazilu sam imala rođake, koje smo posetili. Bili su zapanjeni i potpuno onemeli – mislili su da sam umrla u Nemačkoj.

U Brazilu se govori portugalski. Do tada sam mislila da razlika između portugalskog i španskog nije toliko velika da bi predstavljala prepreku u sporazumevanju. Ali, nisam mogla da razumem ni reč portugalskog, a takođe niko nije znao ni reč engleskog. Stoga je situacija bila prilično problematična.  Svejedno, bili smo u Riju, i otišli smo da vidimo i da se divimo Glavi šećera. Džefu smo kupili velikog zmaja na plaži Kopakabana, sa kojim je on radosno jurcao gore- dole. Onda smo otputovali u Sao Paolo, nameravajući da odatle odemo u Braziliju. To je bila nova prestonica Brazila, sveže isklesana na mestu drevne šume; pretpostavljali smo da će biti mesto koje vredi videti.

Ali, pre nego što smo se uputili u Braziliju, napravili smo kratko putovanje do američkog konzulata, kako bi preuzeli našu poštu. Tamo su nam savetovali da napustimo zemlju što je pre moguće, zato što je u Brazilu upravo izbila revolucija. Zahvaljujući našim teškoćama sa jezikom, uopšte nismo bili svesni te informacije. Stoga, najbrže što smo mogli, odleteli smo u Panamu, gde nas je još uvek čekao naš automobil.

Naše sledeće odredište je bila Australija. Već neko vreme, imali smo kupljene karte za putovanje putničkim brodom Linije Pacifik i Orijent. U to vreme, australijska vlada je bila veoma predusretljiva. Želela je da privuče imigrante u zemlju, pa nam je platila put do tamo, uklučujući i troškove za naš automobil. Mi smo na to dodali samo deset funti sterlinga. Tako su stvari stojale u to doba, usled ogromnih gubitaka ljudskih života u Drugom svetskom ratu. Danas je za imigrante isto toliko teško ući u Australiju, kao u Evropu ili u Sjedinjene američke države.

Da li sam stvarno želela da idem u Australiju? U to vreme sam mislila: „ Zašto ne?“ Uostalom, nigde se nisam istinski osećala kao kuće. Pa, koji je razlog onda postojao da ne idemo u Australiju? Zaista, već dugo vremena smo gajili ideju da negde kupimo farmu i živimo samodovoljan život na selu.

Putovanje je ličilo na san. Zbog hrane, brzo sam dodala pet kilograma. Brod je bio fantastičan: imao je bazen, igre na palubi, salone, pozorišne predstave – bio nam je dostupan svaki mogući komfor. Imali smo rezervisan smeštaj u turističkoj klasi, ali uprkos tome smo imali osećaj življenja usred najvećeg mogućeg luksuza, naročito zbog teškog vremena koga smo upravo prebrodili. Jednog momenta smo napravili dva dana pauze na Tahitiju. Tahiti je bio najmagičnije mesto na zemlji koje sam ikada videla. Svuda su bili divni ljudi, cvetni venci, na svakom uglu muzika na gitari, a vazduh je posvuda bio neverovatno prijatan i mirišljav. To je bio način na koji sam ja zamišljala raj. Razmišljala sam o slikaru Gogenu, koji je tu zaista tražio i pronašao raj. Ali, uprkos tome, nije bio srećan.

Bilo bi mi drago da ostanem  na Tahitiju, ali to jednostavno ne bi funkcionisalo. Ostrvo je bila francuska teritorija, a Francuzi nisu bili tako preusretljivi prema gostima kao Australijanci.

Sledeću kratku posetu smo napravili u luci Okland na Novom Zelandu. Pošto nam je rečeno da će naš brod ponovo na kratko pristati u Velingtonu nekoliko dana kasnije, odlučili smo da iznajmimo automobil i da to rastojanje pređemo kopnom. Na ovaj način smo videli nešto od Novog Zelanda. Pronašli smo prelepo zeleno ostrvo u Južnom moru, naseljeno uglavnom belcima, koji su bili posebno prijateljski nastrojeni i pristupačni, i koji su imali jasan osećaj blagostanja na ovom mestu. Rečeno nam je da se tri miliona stanovnika izdržava uz pomoć vune koju daju trideset miliona ovaca.

Posetili smo naselje Maora, prvobitnih stanovnika Novog Zelanda, koji su uživali isti status kao beli doseljenici i nisu nikada bili proganjani. Poznavanje ove činjenice je takođe doprinelo našem osećanju mira i spokojstva koje smo imali na Novom Zelandu. Videli smo prelepo izrezbarenu ornamentaciju na kućama, i bučne i vesele urođeničke plesove.
Najveća atrakcija Novog Zelanda su njegova veličanstvena jezera. Ona su tirkizno plave, zelene ili crne boje, u zavisnosti od karakteristika lokalnog zemljišta. Svuda takođe postoje i topli izvori, koji izbacuju paru iz zemlje. Najčuveniji su u Rotorui, gde su ovi isceliteljski izvori otvoreni za javnost. Jedva da postoji mesto na Novom Zelandu, u kome se ne može naići na paru. Skoro svaki hotel ima svoj sopstveni izvor. Voda koja izlazi iz zemlje je toliko topla, da izvori moraju biti ograđeni, kako im ljudi ne bi suviše prišli i izgoreli se. Na mnogim mestima voda i para izlaze iz zemlje kao vulkan. Nekada su Maori koristili ovu vodu za kuvanje.

U Velingtonu smo se ponovo susreli sa našim brodom. Po dolasku u Sidnej, nismo se iskrcali praznih ruku. U kontejnerima je bio sav naš imetak, a naravno tu je bio i naš džip koji se iskrcao sa nama. Odmah smo stekli dobar osećaj o novom kontinentu – i bili smo potpuno opremljeni. Sada više nisam morala da perem svoju drugu bluzu i Gerdovu drugu košulju za naredni dan.

U početku smo mogli da živimo i jedemo besplatno u kolektivnom kampu, što je bilo prilično velikodušno. Međutim, nismo želeli da ostanemo u Sidneju, već smo hteli da odemo u unutrašnjost. Tako smo se ukrcali u džip, koji je bio takođe i naše prebivalište, i vozili se svuda po Australiji. Vozili smo se duž predivne istočne obale, sa svojim predivnim snežno-belim plažama, na kojima se ne mogu pronaći ljudska bića. Onda smo krenuli na zapad, u unutrašnjost. To su pustinjske oblasti. Ljudi nema nigde okolo, a i životinje se mogu videti samo retko. Jednom smo se susreli sa krdom divljih konja. Pored toga, povremeno smo viđali kengure i velika jata galaha, roze-sivih papagaja koji su pravili neverovatnu galamu.

Bio je novembar, a novembar u Australiji je pakleno topao. Posle tri sedmice vrućine, bilo mi je svega dosta. Zaustavili smo se nekoliko dana kako bi se oporavili u motelu sa klima uređajima, u blizini Alis Springsa. Svako ko je upoznat sa Australijom zna da je ovakvo putovanje izuzetno naporan poduhvat. Mora da bude dobro isplanirano, jer su voda i gas dostupni na mestima koja su prilično udaljena jedna od drugih.

Razgledali smo farme na ogromnim zemljišnim imanjima. Najveće je navodno veličine države Teksas. Videli smo decu kako pohađaju nastavu, slušajući je na radiju. Odvezli smo se u rezervat gde žive Aboridžini, prvobitni stanovnici Australije. Oni žive dvostruki život, jednim delom zbog sopstvenih običaja, a drugim zbog običaja belih doseljenika. Mnogi od njih zarađuju nešto novca prodavajući suvenire turistima: male ručne rezbarije, imitacije njihovih totema i bumeranga, koje smo i mi kupili. Svaki artikal košta „ dva boba“, dva šilinga, iako je ova monetarna jedinica odavno prestala da postoji.

Vozili smo se našim džipom velikim Stjuartovim autoputem od Darvina, najsevernijeg grada, sve nadole do Adelaide. Kada smo se vratili u Sidnej, imali smo definitivnu ideju o tome gde želimo da se skrasimo. Oblast koja nam se najviše dopala je bila u južnom delu Kvinslenda, sat vremena vožnje severno od Brizbejna, glavnog grada savezne države, u blizini Nambura. U to vreme, to je bio prilično mali grad; danas je to veliko mesto. To je bila oblast gde smo želeli da potražimo farmu gde bi se skrasili.

Ali, stvari su ispale potpuno drugačije, kao što to često biva u mom životu.