Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


NA OSTRVU NA INDU

K’o otrivatelja blaga gledaj, onoga ko ti mane vidi
i na njih ti ukazuje. Sa takvim znalcem, sa takvim
mudracem se druži. Iz takvoga društva boljitak, a ne gubitak sledi.

Dhammapada, stih 76

 

U Sidneju nas je čekao telegram. Telegram je stigao od kompanije za koju je Gerd nekada radio kao elektro inženjer. U ugovoru mu je ponuđen dvogodišnji ugovor u Pakistanu. Što se tiče novca, to je bila vrlo dobra ponuda. Što se samog posla tiče, on je bio ubistven. Trebala je da se podigne hidrocentrala na reci Ind, na mestu na kome je već postojala brana.

Brzo smo odlučili da prihvatimo ponudu. Projekat je bio deo plana Kolombo, plana razvoja koji je bio potpisan od strane najrazvijenijih industrijskih zemalja u Kolombu, glavnom gradu Šri Lanke. On je obavezivao ove zemlje da sprovedu glavne projekte industrijalizacije u nerazvijenim zemljama, i da obezbede sve što je potrebno, uključujući ljudstvo i materijal. Hidrocentrala na Indu je bio projekat ove vrste finansiran od strane vlade Kanade.

Pre nego što smo mogli da krenemo, trebali smo da predstavimo našu situaciju australijskim vlastima, i da im objasnimo da iako su platili naš put u Australiju, mi sada želimo da idemo u Pakistan na dve godine. Vlasti su se pokazale kooperativnim. Trebali smo da kao depozit ostavimo u banci sumu koju su uložili u nas. Za dve godine, kada se vratimo, suma će nam biti ponovo isplaćena.

To je bilo upravo ono što se desilo. Iako nam je trebalo pet godina za povratak,  dobili smo naš novac nazad. Australijska vlada je u to vreme bila neizmerno darežljiva, a mi smo bili upravo ona vrsta ljudi koju su želeli: elekto inženjer sa suprugom i malim dečakom, u koga se moglo imati poverenja da neće ustuknuti pred prvom preprekom koja bi se mogla pojaviti.

Mi nismo bili putnici u pravom smislu te reči. Putnici ostave svoj dom i u nekom trenutku mu se ponovo vrate. Što se tiče nas, mi smo putovali svuda po svetu, ali kao nomadi.

Rezervisali smo letove iz Australije do Pakistana ( koje je platila Gerdova firma) tako  da  u putu možemo posetiti i Izrael. Gerd je nekada živeo neko vreme u Izraelu, govorio je perfektan jevrejski, bio oficir u izraelskoj armiji i imao tamo mnogo rođaka. Šta može biti očiglednije od činjenice da bi trebali provesti nekoliko nedelja u poseti Izraelu?

Sva biblijske lokacije su oživele u meni. Osetila sam novi osećaj povezanosti sa mojim jevrejskim nasleđem. Arheološki posmatrano, Izrael je istinska skrivena riznica. Sve što postoji posmatrača podseća na avanturističku prošlost zemlje.
Nakon toga, odleteli smo u Karači. Pakistan nas je dočekao sa skoro nezamislivom vrućinom. Grad Sukur u pokrajini Sind, koji nam je bio prva stanica nakon što smo napustili Karači, se nalazio usred pustinje Sindi. U to vreme Sukur je imao približno sto hiljada stanovnika, ali on nije predstavljao grad u smislu na koji smo navikli; predstavljao je samo skup kuća izgrađenih u moru prašine. Drugo najtoplije mesto na svetu se nalazi na samo na trideset milja od njega. Najtoplije je Sahara.

Iz Sukura smo se odvezli na destinaciju Gerdovog zaposlenja, na reci Ind.  Tamo smo saznali da nam  nisu obezbedili mesto za život; nismo imali krov nad glavom. Svejedno, u kompaniji su bili vrlo zadovoljni što su pronašli nekoga kao što je Gerd, koji je bio spreman da živi na ovako zabačenom mestu. Nije bilo mnogo inženjera koji bi  bili skloni da prihvate ovakve uslove. Uostalom, većina njih je imala supruge i decu koji su želeli da ostanu u svojim kućama i školama, i sa svojim prijateljima i rodbinom. Iako su u kompaniji bili srećni zbog našeg dolaska, za to se nisu ni najmanje pripremili.
Budući Gerdov kolega je već stigao pre nas, bez svoje porodice. On je sebi iznajmio sobu. Ni on nije imao ideju o tome šta bi mi trebali da radimo. Po njemu, trebalo je da malo potražimo unaokolo.

To smo i uradili i sreli neke engleske inžinjere koji su upravo remontovali most preko Inda i koji su se pakovali za povratak kući. Na ostrvu na reci, imali su dve izdužene izgrađene zgrade, koje su se sastojale isključivo od jednokrevetnih soba. Izgledale su kao primitivna maketa motela. Bili su spremni da nam dopuste da preuzmemo ove zgrade od njih. Tako smo se smestili tamo i formirali domaćinstvo od različitih soba, sa poprilično zadovoljavajućim rezultatima. Svaka soba je imala krevet i komplet polica. Sve drugo što nam je trebalo smo trebali da kupimo u Sukuru.

A onda je stiglo osoblje koje je bilo planirano za nas. Kompanija je napravila sporazum prema kome je pakistanska vlada trebala da plati našu poslugu. Nas niko ništa nije pitao – prosto su se uselili zajedno sa nama: kuvar, „nosač“, odnosno kućni sluga, čistač, dobi ( osoba zadužena za pranje rublja), mehaničar za generatore koji su se tamo nalazili, i tri čuvara, koji su trebali da paze na nas u osmočasovnim smenama. Sve njih je plaćala vlada. Morali smo da ih prihvatimo, bez obzira želeli mi to ili ne.

Naš kuvar je bio pravi dragulj. Već je radio u engleskom domaćinstvu, zvao me  „memsahib“ , i čudesno kuvao. „ Nosač“ je, u stvari, bio kućni sluga. On služi hranu, pere sudove, i dok radi nosi zlatno obojeni turban na glavi. Posao čistača je bio da kuću održava čistom –odnosno, relativno čistom ukoliko  bi je pažljivo zagledali.

Naš dobi, koji je prao veš, je bio katastrofa. Uništio je svu našu odeću. Tamo se rublje pere na vrlo jedinstven način: komad odeće koji se pere se natopi, a zatim udara u kamen sve dok ne postane „čist“. Nikada ništa nije postalo stvarno čisto, naročito zato što, uz prethodno pomenuti postupak,  nije postojala ni takva stvar kao konopac za sušenje veša. Odeća se sušila polaganjem na zemlju. Jedan ili drugi komad odeće je uvek bio uništen. U nekoliko prilika sam želela da ga se otarasim, ali on bi se onda bacio na kolena i preklinjao me da ga zadržim, pošto ima „ sedam malih“. To je značilo sedmoro dece. Naravno da ga nisam otpustila.

NI naši čuvari nisu predstavljali nešto sa čime bi se mogli pohvaliti. Jedne noći nas je probudio sažaljivi  vapaj „ Sahib! Sahib!“ , i lupanje o naša vrata od spavaće sobe. Kada smo ih otvorili, na njima je stajao naš noćni čuvar, sa drhtavim kolena, moleći Gerda da odmah pođe sa njim. Na osnovu njegovog jecanja smo bili u stanju da zaključimo da se ispred kuhinjskih vrata nalazi ogromna kobra. Gerd mu je rekao da je po prirodi stvari čuvar taj koji bi trebao da se bavi stvarima ove vrste. Ali, on je samo jecao „ Gazda!“, ponovo i ponovo. Stoga je Gerd otišao do vrata od kuhinje, gde se zaista nalazila spiralno uvijena kobra sa uzdignutom glavom. Oterao ju je sa par dobro naciljanih kamenova. Više nikada nismo videli nijednu kobru. Tokom akcije, koja je trajala dobrih pola sata, čuvar se krio u kuhinji.

Pored toga, imali smo i šofera. Istina je da nije znao da vozi mali otvoreni vojni džip koji smo dobili u Pakistanu ( naš je ostao u Australiji), ali je znao da govori Urdu, lokalni jezik, i Pušdu, koji je uobičajeniji u severnom Pakistanu. Tako je postao naš prevodilac, a on je za sebe mislio da je i naš zaštitnik.

To je bio način na koji smo uredili našu domaću situaciju. Ja sam imala školski materijal za Džefa, poslat iz Australije. Tamo ne samo da su imali radio školu za decu u udaljenim naseljima, već takođe i školu koja funkcioniše preko pošte. Bila sam propisno i redovno opskrbljivana materijalom iz te škole i ovde u Pakistanu. Svako jutro sam sa Džefom radila na njegovim školskim zadacima. To nije uopšte bio tako jednostavan posao, pošto on nije bio baš najsrećniji kada je trebao da mirno sedi sa mnom i radi na svojim lekcijama. Ali, konačno se pomirio sa tim, najviše zbog toga jer je uživao u čitanju i pisanju.

Posle nekog vremena provedenog na gradilištu, poslali smo ga u pakistansku školu, da bi bio u kontaktu sa drugom decom. Tamo je naučio Urdu, ali kao jedini stranac među sedam stotina dece, bio je strahovito nesrećan. Zbog toga smo ga uskoro ispisali iz škole.

Gerdu je bila dodeljena kancelarija – i sekretarica koja nije imala pojma o tome kako da radi svoj posao. Rezultat toga je bio da sam ja preuzela njen posao i tako takođe postala službenik kompanije. Ovo nije bilo loše rešenje, zato što je povećalo naš porodični prihod, a Gerd je dobio profesionalnu pomoć, koja mu je očajnički bila potrebna. Uostalom, osim toga, ja nisam ni bila preterano zauzeta.

Tako sam se obučila iz specijalizovane oblasti kopnenog prenosa električne energije. Gerdov posao je bio da projektuje dalekovodnu mrežu, uradi neophodna premeravanja na tlu, i nacrta sheme koje će slediti prilikom njenog postavljanja. Takođe, projektovaće do detalja priključenje dalekovoda na elektranu. Onda treba da proračuna troškove i trebuje materijal. Elektranu će pogoniti vode Inda, koje su već ograđene branom. Materijal za konstrukciju, vredan milione dolara, je dostavljen na leđima kamila. Ovo je bio prilično komičan prizor. Napravili smo fotografije ovih karavana kamila, zato što se prilika za gledanje kako se moderna tehnologija prenosi na kamiljim grbama ne dobija često.

Naše ostrvo je bilo povezano mostovima sa obe obale reke. Jedan most se uzdizao nad vodom koja nas je odvajala od Sukura, a drugi se nastavljao u pravcu Rohrija, sledećeg grada u okolini.

Svako jutro zvuci mujezinovog zova bi dopirali do naše kuće.  Mujezini su muslimanski verski delatnici koji pozivaju vernike na molitvu sa vrha džamijskog minareta pet puta dnevno. Danas se u muslimanskim gradovima ovo obično radi puštanjem audio trake preko snažnih zvučnika. Ali , u to vreme, još uvek su se mogli čuti pravi  glasovi, i zvučali su čudesno lepo. Slušala sam ih dok sam sa čudom gledala kroz prozor moje sobe u kamile i magarce, kako se gegaju preko mostova, i kako zvucima zvona koja su nosili oko vrata dodatno doprinose orijentalnoj atmosferi.

Pored njihovog značaja za promet, mostovi su, takođe, imali i drugu funkciju. Pošto su bili veza između dva grada – Sukura i Rohrija – bili su omiljeno mesto za prosjake. Desetine njih su ležale i sedele duž njih u dugačkom redu, pružajući njihove osakaćene ruke i noge ka prolaznicima moleći ih za novac. Često sam viđala kako su meštani davali po novčić svakom pojedinom prosjaku.

Bila sam potpuno zbunjena kako da se ponašam u ovoj situaciji. Pošto smo Gerd i ja prelazili jednim od mostova više puta u toku dana, i pošto su prosjaci izgledali užasno bedno, jadno i očajno, imala sam goruću želju da uradim nešto za njih. Sa druge strane, teško da je bilo moguće podeliti desetine novčića više puta dnevno. Podelila sam problem sa našim kuvarom, i upitala ga za njegovo mišljenje o najboljem rešenju ovog problema.

On nam je dao oštroumnu sugestiju, koju smo sledili tokom celog perioda našeg boravka. Rekao nam je da je običaj imućnih ljudi da pozovu članove prosjačkog esnafa iz njihovog grada na svečani ručak jednom mesečno. Rekao nam je da će se on starati o nabavci hrane i spremanju obroka. Kada sam ga upitala o prosjačkom esnafu, objasnio je da je to vrsta udruženja sa predsednikom i drugim činovnicima, i da je svakom prosjaku od strane ovog esnafa dodeljeno tačno određeno mesto za prošnju. Onda je pokazao na prosjaka koji je izgledao naročito jadno, i rekao nam je da je on predsednik esnafa i dobrostojeći čovek sa dovoljno novca i nekoliko kuća u Sukuru.

Kako će prosjaci saznati da mi želimo da im pripremimo ovaj obrok određenog dana? Uverio me je da će njemu biti potpuno prihvatljivo da ovo oglasi na bazaru. I stvari su se upravo odigrale na taj način. Određenog dana se pojavilo otprilike petsto prosjaka, veselo ćaskajući i uživajući u obroku koji im je naš kuvar poslužio za sve njih. Radio je na tome celog prethodnog dana, i za njima nije ostala ni jedna jedina mrvica. Ovo je zaista izgledalo da predstavlja pravo rešenje, jer uvek kada bi prelazili preko mosta prosjaci bi nam prijateljski mahali, a ja sam u svom srcu osećala olakšanje.

Moje iskustvo sa kućnom poslugom koje sam imala kao dete u Berlinu mi je sada bilo od pomoći u svakodnevnom životu,. Meni nije bilo strano da, za razliku od supruga drugih stranih inženjera, dajem instrukcije posluzi. One su često padale u očaj zbog problema koje su imale priikom organizovanja svojih mnogobrojnih slugu. To zaista nije predstavljalo lak posao. Morali ste da  brinete o svemu. Ćerka našeg šofera je trebala da se uda, a ja sam trebala da mu dam savet u vezi miraza. Ako se neko iz mog „tima“ razboleo, moj zadatak je bio da obezbedim doktora. Kada su sluge imale raspravu između sebe, na meni je bilo da je rešim.

Često sam se u mislima vraćala nazad u teška vremena u kampu u Šangaju, gde sam bila toliko siromašna. Sada smo odjednom imali dovoljno novca; bila sam  ponovo bogata. Imala sam gomilu slugu i mogla sam sebi kupiti šta god bih poželela. Ali, nisam imala ideju o tome šta bih trebalo da kupim. Još jednom se u meni pojavilo osećanje da mora biti još nečega u životu osim toga da li imate ili nemate dovoljno novca, da li ste bogati ili siromašni. Mora postojati nešto drugo što životu daje smisao.

Slika: Naš kućni sluga poslužuje čaj na terasi. Sa leva: Džefri, Gerdova tetka Greta, i ja. U pozadini je reka Ind.

Naš život se ustalio u svakodnevnoj jednoličnosti. Džef se igrao i učio. Gerd je sedeo u svojoj kancalariji , ili se vozio po okolini, istraživajući je kako bi odredio mesta gde treba postaviti stubove dalekovoda. Jednoga dana je došao kući i ispričao priču o tome kako je upoznao jednog starog farmera koji je čučao sa strane puta. Gerd je izašao iz svog džipa i upitao ga da li je to njgova zemlja, zato što je želeo da je istraži i izvrši merenja. Farmer je odgovorio:  „Ne, zemlja pripada Alahu; ja je samo pazim za Njega.“

Za mene je ovo  bio  značajan odgovor. Na ostrvu, osim nas i naših sluga, živeo je pir, muslimanski sveti čovek, sa funkcijom koja se može uporediti sa svešteničkom. Živeo je sam u malom hramu. Posećivali smo ga s vremena na vreme i donosili mu voće ili kolače. Pošto nismo govorili Urdu, morali smo da vodimo sa sobom i našeg šofera kao prevodioca. Ovaj pir je ispuštao iz sebe zračenje koje smo mogli jasno da osetimo. On bi nam verovatno mogao ispričati dosta toga, ali zbog neizbežnih nesporazuma prilikom sporazumevanja preko prevodioca, koji nije razumeo ništa od stvari o kojima smo hteli da se upoznamo, pravi dijalog je bilo nemoguće uspostaviti. Ovo je bila velika šteta, jer se osoba za koju osećate da bi vam mogla preneti nešto važno za vas, ne sreće često.

Onda je Gerd dobio malariju. Smrtno bolesnog sam ga odvela u bolnicu, koju su vodili holandski vojni doktori. Brinuli su o njemu i povratili  mu zdravlje, ali prošle su nedelje pre nego što je bio u stanju da  je napusti. Tokom ovog perioda, trudila sam se da budem od koristi u bolnici. Ali, moram iskreno priznati da sam se neprestano borila sa osećanjima odvratnosti i gađenja. Rad u bolnici mi stvarno ne odgovara, naročito pod uslovima koji su preovlađivali u ovoj bolnici. Sve što sam tamo videla i čula je bilo krajnje obeshrabrujuće. Organizacija i oprema su bili primitivni i nehigijenski. Doktori su radili šta su mogli, ali, prosto je bilo suviše pacijenata i suviše bolesti.

Postojalo je, takođe, još jedno razočaranje. Ovaj posao nismo prihvatili samo zbog novca, već takođe u velikoj meri i zbog toga što smo mislili da ćemo biti u stanju da pomognemo siromašnim ljudima ove regije da žive ugodniji život, uvodeći im električnu energiju. Ali, ispostavilo se da je to bio utopijski san. Bogati zemljoposednici su imali dobiti od toga, ali siromašni nisu imali ni najmanje koristi od naših inovacija. Nakon završetka hidrocentrale bili su u istom bednom položaju kao i pre toga.

Gerdov položaj je, naravno, uključivao određene socijalne obaveze. Morali smo da održavamo odnose sa njegovim kolegama iz pakistanske uprave za električnu energiju, sa ostalim inženjerima koji su radili na našem, ili nekom drugom sličnom projektu, a takođe i sa diplomatama i službenicima konzulata. Često smo morali da prisustvujemo prijemima u Lahoreu i Karačiju. Tada bi nekoliko dana odseli u nekom velikom, luksuznom hotelu.

Obaveze ove prirode su, za nas, uvek imale prilično odbojan karakter. Gerd i ja smo došli do zaključka da nikada ne bi želeli da živimo na ovaj način. Ljudi bi se okupljali, vodili prazne razgovore među sobom, i konzumirali alkohol – to je bio najvažniji deo. Kao vrhunac svega, mi smo bili vegetarijanci, a na tim sedeljkama je uvek bilo brda ovčijeg i kozjeg mesa pripremljenog na raznorazne načine. Razgovori za stolom koji su se tamo vodili nas nisu ni najmanje interesovali. Odlučili smo da nećemo obnoviti ugovor kada prođu dve godine.

Stvar koja me je najviše ganula u Pakistanu je bila susret sa njihovim ženama. U odnosu na muškarce, nisu imale ni najmanja prava, bar ne u vreme kada smo mi bili tamo. Možda se u međuvremenu mnogo toga promenilo, ali ja se plašim da je, ukoliko je uopšte ima, promena vrlo mala. Naročito u provinciji, gde smo mi živeli, skoro sve pakistanske žene nose burku. Burka je odevni predmet koji potpuno prekriva ženu od glave do stopala. Jedino mali prorezi za oči, prekriveni čipkom, im omogućavaju da hodaju. Samo u Karačiju smo povremeno viđali mlade žene bez velova.

Slika: Sa Gerdom. Ja nosim burku, odevni predmet koji sve žene nose kada izlaze iz kuće, tako da se ne mogu videti njihova lica i tela. Džefri je zaprepašćen izgledom svoje majke.

U početku sam izlazila na ulicu u svojoj uobičajenoj odeći, ali sam tada bila izložena bacanju kamenja na mene od strane mladih dečaka, pa čak i starijih ljudi. Naš kuvar mi je objasnio da se žena koja pokazuje svoje lice smatra prostitutkom. Bilo je sasvim očigledno da sam strankinja, ali svejedno sam bila žena. Da bih poštedela sebe ovakvih scena, konačno sam bila primorana da mi krojač sašije burku. Bilo mi je užasno neprijatno da je nosim. Najgore je bilo što je ispod nje bilo vrlo toplo, a šta više, jedva da sam išta videla. Vrlo retko sam u njoj izlazila napolje.

U Kuranu sam čitala da je ženama dopušteno da svoje „ skrivene delove“ pokazuju samo svojim supruzima. To, na primer, znači da čak ni doktoru nije dozvoljeno da ih posmatra bez odeće. Doktoru je dozvoljeno da samo u prisustvu supruga napipava bolesna mesta ispod burke kako bi ih pregledao.

Žene bi trebalo da se pojavljuju u javnosti što je manje moguće. Kada bi se Gerd i ja zajedno vozili okolinom, često smo, duž puta,  bili pozivani u goste od strane lokalnih zemljoposednika ili vlasnika tekstilnih radionica. Žene nikada nisu prisustvovale našim razgovorima. Ako bih izrazila želju da ih vidim, bilo mi je dopušteno da posetim ženske odaje. U takvim prilikama sam od njih slušala priče o tome koliko su nesrećne. U principu, bilo im je dozvoljeno samo da jedu i imaju decu. Sve dok su bile mlade, bile su vrlo lepe, ali pošto se nisu kretale, postajale su debele i telo bi im brzo gubilo svoju privlačnost. Na kraju, jelo je postajalo njihovo jedino zadovoljstvo.

Takvom domaćinstvu je pripadala i jedna mlada žena iz bogate porodice, koja je imala dobro obrazovanje i govorila engleski. Njen otac je bio pakistanski diplomata u Sjedinjenim državama. Bila je udata u porodici koju smo posećivali Gerd i ja. Njen brak je čak bio – što je izuzetno retko – brak iz ljubavi. Bila je u potpuno očajnom stanju zbog načina života, koji joj je bio nametnut u novoj porodici. Osnovala je školu za devojke, jedinu u daljoj okolini. Zamolila me je da posetim školu i da predajem tamo. Ali deca nisu govorila engleski, a ja nisam mogla da ih ga naučim dovoljno brzo. Naš boravak u Pakistanu se postepeno bližio kraju.

Posetila sam mladu ženu nekoliko puta u njenoj školi, i osetila koliko je ova aktivnost čini srećnom. Dala joj je osećaj samopoštovanja o kome ostale žene koje su živele u suprugovoj kući nisu znale ništa. One su bile duboko nesrećne usled dosade i izolovanosti u kojima su provodile život. Samo je njena stara svekrva mislila da su stvari baš onakve kakve trebaju da budu. Ali, šta je ona osećala kada je bila mlada?

Jednom prilikom sam pozvala žene iz ove kuće da nas posete. Došle su u svojim crnim svilenim burkama, koje su skinule kada su ušle u kuću. Ali, onda je naš kućni sluga ušao sa kafom i kolačima, i one su vrišteći istrčale iz sobe. Bilo je zabranjeno da on vidi njihova lica! Svečano sam se zaklela da ni ja ni kućni sluga nećemo nikome odati ni reči o ovome i da će to ostati naša tajna. Trebalo im je dosta vremena da se smire i probaju slatke male kolače, koje je kuvar ispekao naročito za njih. To je bila neverovatno velika gomila prilično ukusnih slatkiša. Pojele su ih do zadnjeg.

Pitala sam ih da li su u stanju da zamisle promenu u svom životu. Sugerisala sam im nekoliko mogućnosti o kojima sam razmišljala. Oh, one bi to vrlo rado uradile, ali kako? Nijedna od njih nije bila u stanju da ozbiljno uzme u obzir neku od mojih ideja, ili da čak razmotri neki način na koji bi se one mogle realizovati. Bilo je očigledno koliko im je značilo što su bar jednom dobile priliku da kažu šta misle – u kući strankinje koja neće reći nikome ništa. Ali, litanije žalbi na njihovo stanje  potlačenosti nisu uradile ništa da promene status quo. Plašim se da su žene u Pakistanu ugnjetene danas isto kao i pre trideset pet godina,  u vreme kada sam ja živela tamo.

Vrlo jasno se sećam scene koja se odigrala u Sukuru. U tom gradu je postojalo nekoliko bioskopa, i jednog dana je reklamiran film sa Merilin Monro. Postavljen je ogroman poster koji je prikazivao Merilin Monro u bikiniju! Dogodilo se da tu prolazimo i vidimo stotine muškaraca kako stoje ispred postera i otvorenih usta pilje u golotinju filmske zvezde. To je izgledalo poprilično bizarno. Istovremeno,  tuda su prolazile njihove sopstvene žene, potpuno uvijene u crno.

Gerd je bio veoma veliki ljubitelj fotografije. Podigao je kameru i fotografisao scenu. Zbog ovog poteza je umalo izbegao batine; nema sumnje da bi bio dobro isprebijan da nije pobegao odatle što je brže mogao. U najmanju ruku, rulja bi mu smrskala kameru. Možda nije bilo u redu sa njegove strane da fotografiše ovu situaciju, ali incident je na vrlo živopisan način pokazao kako život postaje neprirodan kada jedna polovina populacije drži drugu polovinu u pokornosti.

Posle dve godine naš ugovor je istekao, ali hidro elektrana još uvek nije bila izgrađena. Projekat se nije odvijao dovoljno brzo. Planovi su bili nacrtani, prihvaćeni i potpisani. A kamile su na gradilište, na svojim leđima nosile materijal vredan desetine miliona kanadskih dolara. Kamile su pouzdano transportno sredstvo preko pustinjskog peska, ali su vrlo svojeglave. Moje iskustvo sa njima mi govori da imaju veoma lošu narav i da su zle po prirodi. Mnoge od njih nose brnjice, inače bi povredile svoje vlasnike. I, kada odbijaju da krenu dalje, jednostavno legnu na mesto na kome se nalaze. Rečeno nam je da će prihvatiti teret samo do određene težine. Ako ih pretovare, one odbijaju da ustanu. Ali, upravo ova njihova tvrdoglavost je bilo to što me je fasciniralo u vezi njih.

Mi smo živeli sasvim blizu lokacije gde je cvetala civilizacija Inda pre pet hiljada godina. I dan danas se ne zna objašnjenje za njen nestanak. Primer za to je Mohendžo-daro, od koga smo bili udaljeni samo oko četrdesetak kilometara. Ljudi iz tih drevnih vremena su već tada imali kupatila u svojim kućama, a takođe je postojalo i ogromno javno kupatilo. Imali su popločane ulice i sistem za uklanjanje đubreta. Oko Mohendžo-dara postoje polja koja su bila obrađivana. Jedna od teorija koja govori o tome zašto je grad bio napušten od svojih stanovnika kaže  da su ova polja postepeno postajala neplodna i da su zbog toga druga polja morala biti locirana sve dalje od grada. Konačno, ljudi su se morali preseliti u blizinu svojih novih polja.

Često smo posećivali takva napuštena mesta , kojih je bio veliki broj u našoj okolini. U pesku smo pronalazili perle od gline, nakit i prelepo dekorisane ostatke keramike. Jednom smo otkrili radionicu za pravljenje kamenih oruđa i iskopali veliki broj njih. Skoro da su ležala na površini: strele, vrhovi strela, čekići, noževi. Poneli smo nekoliko sa sobom i obavestili vladu u Karačiju o njihovom pronalaženju. Muzej iz Karačija je poslao karavan magaraca i odneo artefakte u vrećama nazad u grad. Bili su stari pet hiljada godina i izgledali su tačno kao kamena oruđa pronađena u Evropi.

Džef je lutao naokolo po celom našem ostrvu na Indu. Pronašao je zapanjujuće lepe stvari: okamenjene puževe i biljke, bojene komadiće keramike. Sve njih je datirao muzej u Karačiju. Jednom je pronašao divne keramičke pločice. Bile su sa džamije koja je na ostrvu izgrađena u sedmom veku. Poneli smo nekoliko ovih pločica sa sobom u Australiju.
Jednoga dana Džef je došao kući držeći obe ruke sakrivene iza leđa. „ Pogodi šta imam ovde, mama!“ Nisam mogla da pogodim. Bio je to mali glineni konjić, dugačak otprilike deset, a visok pet centimetara. I, kako smo kasnije saznali, bio je star hiljadu godina!

On još uvek ima ovog malog konjića. Čuva ga u svojoj kući, u staklenoj posudi.  On je jedina stvar koje se seća iz Pakistana. Zaboravio je sve ostalo – kamile, Ind, sluge, jutra kada sam mu davala časove, zov mujezina pri sivoj svetlosti zore.

Pošto je naše vreme predviđeno za boravak na ostrvu isteklo, spakovali smo sve naše stvari u sanduke i poslali ih u Australiju, gde su  bile usladištene i čekale naš povratak. Gerd je imao plan da odletimo u London, kupimo Lend Rover karavan, i da njime krenemo na putovanje preko Evrope, Male Azije, Kašmira i Indije, sve do Singapura. Odatle bi se ukrcali na brod do Australije. Sasvim se dobro sećam da je ovo bio Gerdov, a ne moj plan. Međutim, kao i uvek, dopustila sam da me nagovori.

Još uvek nisam znala šta je to što tražim. Pa, nakon svega, možda će to biti moguće pronaći na nekom drugom mestu.