Theravāda budističko društvo

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


NOVI PUTEVI, NOVI SVETOVI

"Sinovi su moji, imanje je moje", to budalu muči;
on sam nije svoj, pa kako bi to bili sinovi, kako imanje?

Dhammapada, stih 62

Jun 1949. Bilo je ledeno hladno kada je naš brod bio odvučen do doka u San Francisku. To je bilo uobičajeno, zato što je u San Francisku skoro neprestano hladno i vetrovito. Nas osam stotina Jevreja iz Šangaja smo stajali kod ograde vapijući za srećom i cvokoćući zubima. Dole na doku – baš kao pre deset godina u Londonu – žene iz organizacije Jevrejske zajednice su čekale na nas, otprilike njih četiristo. Postavile su stolove između magacina i teretnih hangara i posluživale nas  vrućom kafom, sendvičima i kolačima. I ponovo su tu bili spiskovi sa adresama mesta u koja smo trebali biti smešteni.

Njihova briga za nas je bila dirljiva. To je bilo vezano za činjenicu da Jevreji u Americi nisu bili voljni da prihvate istinu o izveštajima iz Nemačke. Prosto nisu bili u stanju da poveruju da su u toj zemlji ljudi bili masovno ubijani. Sada su znali da je to bila istina, zato što su njihovi sopstveni vojnici ušli u logore i videli nepojmljive stvari koje su se tamo dešavale.

Dobili smo parče papira sa imenom hotela u kome je za nas bila rezervisana soba. Šta više, dobili smo i sedamdeset dolara mesečno za hranu. U to doba, to je bila pristojna suma novca. Takođe su mislili i na garderobu, jer smo mi zapravo imali vrlo malo stvari pored onih koje smo nosili na sebi. Zajednica je prikupila odeću za nas, polovnu i novu. Mogli smo uzeti sve što bi nam se dopalo.

Odeća je bila natrpana u velikom hangaru. Nikada posle toga nisam videla toliko odeće na jednoj gomili. Naročito smo odabirali tople stvari: džempere i kapute. Ja sam takođe uzela i ručnu tašnu. Kada sam je otvorila, unutra sam pronašla novčanicu od deset dolara. Otišla sam do žene koja je nadgledala raspodelu i pokušala da vratim novac nazad.  „Ne”, rekla je, „to je namerno učinjeno”. Ko je god uzeo tašnu, takođe je dobio novac uz nju. To je učinilo da se osećam bogatom, i naročito dobro paženom. Još uvek se toga sećam sa osećanjem zahvalnosti. To je bilo skoro kao malo čudo.

Počela sam da tražim boravišta mojih rođaka iz Berlina. Otišla sam u Crveni krst. Ali, tamo nije bilo ni znaka da je neko od njih preživeo. Svi su bili mrtvi. Već u Šangaju sam videla koliko je mnogo Jevreja, naročito onih starijih, bilo obuzeto mržnjom prema Nemcima. Bila sam u stanju da ih razumem; Nemci su im uzeli sve šta su imali. Ali, nisam mogla da sa njima delim osećanje mržnje. Još uvek se sećam kako sam u to vreme o njima mislila kako provode svoj život sa mržnjom, jedinim preostalim ostatkom njihovih pređašnjih života.

Postoji Budin stih: „Nema vatre koja gori kao pohlepa; nijedan stisak ne steže čvršće od mržnje; nijedna mreža ne upetljava kao iluzija; nijedan tok se ne može porediti sa maticom žudnje.“ Buda je takođe rekao da se mržnja nikada ne može ugasiti mržnjom, već samo ljubavlju. U ovo vreme, još uvek nisam znala ništa o Budi. Uprkos tome, stvari sam osećala na ovaj način. Bilo mi je jasno da je ključna stvar bila izmiriti se i oprostiti. Posle nekog vremena, stvarno sam uspela u tome, iako sam nastavila da slušam o još mnogim zverstvima počinjenim od strane Nemaca.

U sebi sam mislila: „Gotovo je“. Samo je smrt moga oca predstavljala bol koji nije hteo da nestane. U Šangaju sam fotografisala njegov nadgrobni spomenik, ali do današnjeg dana nisam uspela da pronađem ovu sliku. Tokom mojih mnogih putovanja i promena boravišta, većina mojih slika, dokumenata i beleški se izgubila.

Tako, sada smo bili u Americi, zemlji slobode. Postojala je samo jedna osoba u Sjedinjenim Državama koju sam poznavala, moja drugarica iz škole koja je živela u Los Anđelesu. Naš domaćin iz organizacije Jevrejske zajednice nam je savetovao da odemo na Istočnu Obalu, gde su uslovi za zapošljavanje bili bolji, ali ja sam želela da odem u Los Anđeles. Date su nam plaćene karte za grejhaund autobus za Los Anđeles, i ja sam brzo pronašla stan u velikom gradu. Bio je vrlo mali, jednosoban, suviše mali za bračni par sa detetom. Ali, nije bio skup i bio je namešten. Uostalom, nismo imali nikakav imetak, sem malo novca koji smo uštedeli u Šangaju. Ali, on je bio dovoljan da plaćamo stanarinu izvesno vreme.

Moj suprug je pronašao posao kao  rezač tekstilnih materijala u fabrici za šivenje košulja. To je bio loše plaćen posao, ali, uprkos svemu, redovan prihod. I ja sam se osvestila i pošla u potragu za kućom koju bismo mogli kupiti za malu količinu novca, koji bismo izdvajali u mesečnim ratama. Kuća koju smo konačno kupili nije bila prevelika, ali je imala baštu, u kojoj se Irena, naša mala kćerkica mogla igrati. Bila sam srećna. Po prvi put, imali smo smeštaj u četiri zida iz kojih nas niko nije mogao na silu izbaciti. Imali smo pravu dnevnu sobu i kuhinju sa aparatima za domaćinstvo, a voda se, za razliku od Šangaja, nije nalazila u dvorištu. Jednom, mnogo godina kasnije, vozila sam se pored te kuće. Kada sam je ugledala, pomislila sam, „ Zaboga, koliko je mala!“ Ali, u to vreme, za mene je predstavljala nešto čudesno.

I ja sam pronašla posao. Nije bio toliko težak; uostalom, bila sam obučena sekretarica. Benk ov Amerika iz Los Anđelesa me je trenutno zaposlila. Onda sam nabavila vozačku dozvolu i kupila sebi automobil, staru krntiju kojoj nije bilo suđeno da još dugo radi. U njoj sam se vozila do Los Anđelesa na posao. Još uvek se sećam užasa kada sam se prvi put odvezla na posao. U Los Anđelesu, čak i u to vreme, saobraćaj je bio paklen. Kada sam stigla na posao, moje sedište je bilo potpuno mokro; toliko sam se znojila zbog čistog uzbuđenja i straha. Ali, uprkos svemu, stigla sam u jednom komadu.

Atmosfera u banci je bila stvarno dikriminatorska prema ženama, kako bi to danas rekli. Svi viši spratovi su bili zaposednuti muškarcima. Svako jutro sam vodila Irenu u vrtić. Nije to previše volela, ali nije bilo izbora. Moj suprug je dobijao sedamdeset centi po satu za svoj rad u fabrici košulja. Naravno, to nije bilo ni blizu zadovoljavajućoj plati. Zato nije bilo druge alternative, već da i ja pronađem posao. Morala sam da budem za svojim radnim stolom bez obzira na to da li su mi deca bolesna. U takvim slučajevima, moja majka je dolazila u pomoć. Ali, sada je živela u San Dijegu sa svojim drugim mužem. Trebalo joj je oko sat i po vožnje automobilom da bi stigla u Los Anđeles.

Kada se kompanija mog muža preselila u San Dijego,  i mi smo se preselili zajedno sa njima. U San Dijegu je zatim rođen i moj sin Džefri. U to vreme, Irena je već imala deset godina. Oduvek sam želela da imam drugo dete, ali su mi doktori govorili da zbog tumora neću moći da imam još dece. Kada sam zatrudnela, moj doktor je bio prilično iritiran. To je potpuno nemoguće, rekao je. Kako se posle ispostavilo,  porođaj sa Džefrijem je trajao pola sata, u celosti bez ikakvih komplikacija.

Posle toga sam prestala da radim. Sada je moj suprug zarađivao više novca, a ja sam imala dvoje dece o kojima je trebalo da brinem. Irena je išla u srednju školu; ja sam bila u roditeljskom savetu. Vodila sam brigu o svim mojim zaduženjima,  savesno sve održavajući, u kući i u bašti. Bila sam zauzeta od jutra do mraka, što je u tim okolnostima sasvim normalno. Rad u bašti mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo, ali, naravno, najveće zadovoljstvo sam crpela iz normalnog i zdravog razvoja moje dece.

Uprkos tome , sasvim postepeno, nešto je počelo da se komeša u meni, nešto što sam u početku doživljavala kao neznatan bol – nešto što mi je na jedva primetan način ukazivalo da nešto nije u redu. Imala sam sve što sam želela. Svejedno, nešto je nedostajalo. Šta je bilo, ja to nisam znala. Ono što me je opsedalo je bilo maglovito osećanje neispunjenosti, unutrašnja nelagodnost, čežnja koja je postajala sve jača i jača.

U Americi, 1960.

Imala sam trideset četiri godine. Toliko toga se dogodilo, i sada, odjednom,  izgledalo je da je sve što je ispunjavalo život većine ljudi bilo dostignuto. Nisam mogla zamisliti kako bi stvari trebalo da se odvijaju. Da li treba  jednostavno da nastave da se događaju na isti način? Da li je to bilo sve? Ili je bilo još nečega što je ležalo izvan zadovoljavanja potreba svakodnevnog života?

Moralo je da postoji još nešto! Počela sam dosta da čitam – filozofske i duhovne knjige, šta god bi mi došlo pod ruku. Dosta toga nisam razumela, ali to me nije plašilo. U sebi sam mislila, „ Na kraju, kad dođe vreme, stići ću do suštine onoga o čemu govore.“ Ono što me je okupiralo bila je nematerijalna strana života; to je bilo ono o čemu sam želela da steknem razumevanje, da mu pronađem smisao, da se povežem sa tim.

Sa ovim idejama i osećanjima sam bila potpuno usamljena. Nisam poznavala nikoga ko je razmišljao na isti način kao ja. Svaki put kada bih kod kuće povela razgovor na ovu temu, moj suprug bi se razbesneo. „ Šta ti ,u stvari, hoćeš?“, pitao bi me, uznemiren. Šta sam želela? Novi vid ljudskog života, način života koji bi bio u vezi sa mojim najdubljim bićem. Ali , nisam imala pojma kako da tu ideju sprovedem u delo.

Jednog popodneva tokom ovog perioda sam posetila svoju majku. U njenoj dnevnoj sobi su ležale dva bicikla, potpuno razmontirana. „ Da li želiš da otvoriš radionicu za popravku bicikala?“, upitala sam je. „ Ne“, rekla je, „ bicikli pripadaju momcima iz dvorišta iza kuće.“ „ Kojim momcima?“, želela sam da znam. „ Znaš ih“, odgovorila je. „ U Berlinu su  uvek išli na iste rođendanske proslave na koje si i ti išla. Henčen i Gerd. Henčen je sin moje najbolje prijateljice, a Gerd je njegov rođak.“

Bila sam u stanju da se setim samo Henčena, a i njega samog kao kroz maglu. Bio je nekoliko godina mlađi od mene, i ,koliko smo znali, bio je smešten zajedno sa decom. Emigrirao je iz Berlina za Englesku, gde ga je primio njegov ujak. Zatim je postao vojnik u britanskoj vojsci i pronašao je svoje roditelje u Terezienštatu, gde je, kao oficir koji je govorio nemački, bio razmešten. Posle toga je sa njima emigrirao u Kanadu.

Gerd je preko dečjeg transporta otišao za Glazgov, baš kao i ja. Oba roditelja su mu ubijena u Aušvicu. U Glazgovu, baš kao u Berlinu, on i ja smo išli u istu školu, ali se nikada nismo zvanično upoznali. Kasnije je studirao elektrotehniku u Glazgovu, nakon što sam ja već otišla za Šangaj. Sada, pošto je završio studije, biciklom je krstario Amerikom, zajedno sa svojim rođakom Henčenom iz Kanade.

Život ima svoje sopstvene čudne puteve. U budizmu, o slučajevima nalik ovima govorimo kao o karmičkim povezanostima, ali  o takvim stvarima ja još uvek nisam ništa znala. A sada, u kući moje majke, srela sam Gerda. I iako još uvek o tome nismo ništa ni slutili, novi život je počinjao za nas oboje. Već pri našem prvom susretu smo videli da smo oboje u sličnoj potrazi za smislom života. Jedno drugo smo razumeli začuđujuće dobro, zbog toga što smo delili istu duboku čežnju.

Ovaj susret me je ispunio hrabrošću, zato što sam upoznala nekog ko je razmišljao na isti način kao i ja. Pokušala sam da dam predloge svom suprugu o tome šta bih mogla da uradim kako bih nastavila sa svojom potragom. Ali, svaka ideja koju bih smislila bi bila ignorisana. Nije želeo da se ja promenim, a takođe nije želeo da se i naš život ili bilo šta drugo promeni. Zbog ovog njegovog stava, naša veza je ušla u takvu rutinu da sam se odlučila da napravim veliki korak i rizikujem samostalno suočavanje sa životom, to jest, da se razvedem od njega. Stvari nisu mogle da nastave da se odvijaju na stari način. To ne bi učinilo srećnim nijednog od nas.

Kada sam rekla suprugu da želim razvod, on se našao u šoku, razjaren. Nikada mi nije oprostio što sam ga napustila. Takođe, nikada nije mogao da razume koliko smo bili udaljeni jedno od drugog kada se ticalo naših najdubljih potreba.

To je bila užasno teška odluka za mene. Irena je imala trinaest godina, Džefri tri, a naša kuća je bila prvi pravi dom koji sam imala još od mog detinjstva.

Sve sam ostavila onako kako je bilo – kuću, nameštaj ,knjige, auto, odeću. Irena je ostala sa svojim ocem u San Dijegu, delimično zato što je tamo živela moja majka. Ona je morala da završi školu. Ja sam povela Džefrija sa sobom i odselila se u Rančo La Puerta, u Tekati, u Meksiku. Ovo je bila farma na kojoj se nalazio zdravstveni spa centar udaljen sat i po vožnje od San Dijega, tik uz granicu sa Sjedinjenim Državama. Direktor je bio profesor Edmund Šekeli, koji je napisao više od sedamdeset knjiga o fizičkom i mentalnom zdravlju. Na farmi je podučavao filozofiju Esena i vodio kurseve o prirodnoj ishrani i načinu života. Eseni su bili jevrejska sekta, koja je cvetala u vreme Isusa Hrista. Imali su pravila za svoj red koja su, među drugim stvarima, zabranjivala privatnu imovinu i brak. Bili su vegetarijanci i ekstremni pacifisti, nasuprot drugim jevrejskim sektama.

To je bilo krajnje fascinantno mesto. Mnogi interesantni gosti su držali predavanja na ranču, na primer, Aldos Haksli. Gosti na ovoj zdravstvenoj farmi su bili ljudi koji su tražili nešto više od sauna, solarijuma i vegetarijanske kuhinje, iako su ove stvari takođe bile u ponudi. Oni su tražili duhovnu hranu.

Tamo sam počela moje prvo fokusirano proučavanje duhovnog učenja. Pretplatila sam se na časopis Društva za samorealizaciju (osnovanog od strane svami Joganande), koji je izlazio mesečno i koji je u sebi uključivao razgovore i predavanja, kao i deo sa pitanjima i odgovorima. Bila sam srećna što sam pronašla ljude sa sličnim pogledom na svet, čak i samo na papiru. Uprkos razdaljini, to me je dovelo do osećaja da će jednoga dana žeđ koju sam osećala biti utoljena.

Najdublju istinu sam naučila malo kasnije. Pored toga, mnogo sam naučila na Rančo La Puerti – od profesora Šekelija, od drugih ljudi koji su ovde držali predavanja, od Društva za samorealizaciju, od gostiju i svojih kolega sa farme. To je bio novi svet koji mi se otvorio tamo, stimulativan i inspirativan za moj um.

Slika: Sa Gerdom na Rančo La Puerti

Pola dana sam radila kao sekretarica supruge Edmunda Šekelija. U zamenu za to, dobijali smo sobu i hranu, ženu koja se starala o Džefriju (od koje smo naučili španski) i džeparac. Irena nas je posećivala vikendima. Gerdu sam pisala pisma puna entuzijazma.

Godinu dana kasnije , i on je došao na ranč. Pola dana je radio na recepciji, u čemu je uživao, i za šta je čak povremeno dobijao napojnice. Nakon toga smo odlučili da se venčamo. Venčanje se održalo na planini iza naše male kućice, sa mnogo radnika Meksikanaca kao gostima, sa rabinom, sa Džefrijem i njegovim malim psom. Sećam se da se pas dočepao svadbene torte. Takođe se sećam da mi je sve izgledalo vrlo romantično. Naš život je bio lep i bezbrižan.

I za mog bivšeg supruga se ,takođe, sve srećno završilo. Otišao je u Nemačku (bila sam u mogućnosti da mu pomognem sa aranžmanima) i preduzeo potragu za devojkom iz svoje mladosti, kojoj je izubio trag tokom nacističkog perioda. Na kraju ju je zaista pronašao. Ona se vratila sa njim u Ameriku, i bili su u srećnom braku skoro četrdeset godina. On sada ima osamdeset osam godina.

Ne mislim da su ove lične stvari naročito vredne priče, ali one su deo mog razvoja i pokazuju da sam dugo vremena živela život kao mnoge druge žene, sa istim problemima i komplikovanim odnosima, i sa istim rizicima koji su uvek deo razdvajanja i promene. Potrebna je hrabrost da bi se suočilo sa ovim stvarima, ali one mogu voditi do potpune slobode.

Na Rančo La Puerti smo svo troje postali vegetarijanci, i to smo ostali do danas. Postala sam vrlo zainteresovana za zdravlje i ishranu, i o tome sam mnogo čitala i naučila. Ranč je bio čarobno lep, okružen vinogradima i povrtarskim baštama. Imao je bazen, senice ispod velikog drveća, i ogroman kamin oko koga smo se zimi često okupljali. Tu sam čula mnogo toga o odnosu između  tela i uma, o odnosu između načina života i spiritualnosti.

Još uvek nisam znala ništa o Budi. Samo sam znala da je nešto egzistiralo u meni – vibracija, rezonanca, viši ideal. Čak još uvek nisam mogla da mu nadenem ime. Ali, osećanje je postojalo, i za mene je bilo čarobno što je i Gerd osećao isto. Međutim, u to vreme još uvek smo mislili da je najvažnija stvar zdraviji i jednostavniji način života, i verovali smo da će nas on odvesti do unutrašnje sreće.

Slika: Džefri na Rančo La Puerti. Cela porodica je postala vegetarijanska.

Na Rančo La Puerti smo živeli dve godine. Onda je Gerd došao do zaključka da je za nas došlo vreme da krenemo u obilazak Centralne i Južne Amerike. On je avanturista i veliki ljubitelj novih stvari; čak i danas često putuje. Ni meni samoj nije bio stran ovaj unutrašnji nemir. Ponekad sam mislila da je povezan sa činjenicom da smo u ranom dobu izgubili sigurnost naših roditeljskih domova. Nismo bili u stanju da se prema bilo kom mestu odnosimo kao prema rodnoj grudi, na kojoj možemo pustiti korenje. Kod kuće smo se osećali nigde i svuda.

 Tako smo kupili Vilijev džip sa pogonom na sva četiri točka. Iz Nemačke smo dobili nešto novca kao kompenzaciju. Šta više, tada sam dobila i američki pasoš. Bilo je to vrlo posebno osećanje postati američki građanin, osoba sa građanskim pravima, posle svih tih godina života bez državljanstva.

Opremili smo džip tako da je moglo da se spava u njemu. I onda smo započeli naše putovanje – prvo u Meksiko. Ali, ono nas je odvelo mnogo dalje. Džefri je pošao sa nama. Irena je ostala u San Dijegu. Sada  je imala šesnaest godina, do fakulteta joj je ostala godina dana.

Ubrzo posle toga, počela je sa studijama, ali ih nije završila , zato što se venčala kada je napunila osamnaest godina. Udala se za druga iz škole , koji je takođe imao osamnaest godina. Oboje su bili bez posla, i naravno, svi su bili protiv tog braka, uključujući i mene. Svi smo govorili da nema načina da taj brak izađe na dobro. Međutim, ispostavilo se da je to vrlo uspešan brak, jedan od malo brakova za koje znam da stvarno funkcionišu. Iz toga se može naučiti da našu decu trebamo pustiti da idu svojim putem. Moramo da ih pustimo. To je lekcija koju sam stvarno naučila tek kasnije, u vezi sa jednom drugom situacijom.

Mi smo gosti na ovoj Zemlji i ne možemo ništa posedovati – čak ni ono što nam je najdraže.