Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


OD FARME DO POČETKA MONAŠKOG ŽIVOTA

Zdravlje je najveći dobitak, zadovoljenost najveće blago,
pouzdan čovek najbolji je srodnik, smirenje najveća sreća.

Dhammapada,stih 204

 

Na našoj farmi smo imali malu kućicu namenjenu čuvanju mleka. Nalazila se u senci velikog drveća, i njena unutrašnjost je, zbog toga, stalno bila hladna. U malim kućicama, nalik ovoj, oblasni farmeri, koji su se bavili proizvodnjom mleka za mlekare, su čuvali svoje mleko dok ne bi bilo pokupljeno. U stara vremena nije bilo frižidera. Naša kućica za mleko je bila prazna, zbog toga što mi nismo ni proizvodili mleko. Pretvorili smo je u mali hram, hram svih religija, zbog toga što se  još uvek nismo postigli saglasnost o religiji čiji sledbenici treba da budemo.

Na farmu smo sa sobom doneli suvenire iz svih zemalja koje smo obišli tokom naših brojnih putovanja. Oni su sada pronašli svoje mesto u ovom hramu – od Hindu bogova do Budinih statua, pa sve do religioznih rezbarija Aboridžina. Tu su takođe bili predstavljeni i naši arheološki pronalasci, kao i predmeti iz jevrejskog bogosluženja, svećnjaci i lampe.
Našu farmu smo nazvali Šalom, po jevrejskom pozdravu koji znači mir. Njena namena je uistinu bila da bude mesto mira. Svakodnevno smo meditirali u našoj maloj kućici za mleko.

Na farmi je uobičajeno trebalo obaviti ogromnu količinu posla. Bila sam neprekidno zauzeta okopavajući zemlju, čupajući korov, uklanjajući kamenje.

Često sam bila u strahu za naše živote i naš opstanak. Najgore iskustvo na farmi je bio šumski požar, koji se jednog dana preko brda spustio u našu dolinu. Samo onaj ko je pokušao da se bori sa vatrom bez vode, može razumeti nemoć i strah koji obuzima ljude u takvim situacijama. Više od stotinu suseda nam je došlo u pomoć, kako bi nam pomogli u spasavanju naše kuće, našeg drveća i naših životinja. Koze i konji su bili zaključani u kući, a kuću je pazila dobrovoljna vatrogasna služba. Ali, stabla i polja su spasili naši susedi lopatama, džakovima i sa mnogo farmerske dovitljivosti.
Žene su donele piće i hleb, i popele su se na obližnja brda kako bi ih odnele muškarcima. Posle šest sati straha, neizvesnosti, iscrpljujućeg napora, dima i toplote koja guši, najgore je prošlo. Nakon toga smo naredna dva dana morali da čuvamo „stražu protiv vatre“, jer se na australijskoj toploti zagrejana drva lako ponovo zapale.

U Australiji vladaju krajnje ekstremni vremenski uslovi. Kiša se jednostavno naziva oluja. I zaista, svaka kiša se lako razvije u oluju. Bar jednom godišnje, Kvinslend pogode tajfuni toliko snažni da čupaju krovove sa kuća. Naš krov nikada nije bio oduvan, ali sam doživela da bujice sa obližnjih brda, kao veliki talasi na obalu,  donesu u naše dvorište velika stabla drveća.

U početku, ove oluje su u meni izazivale napade panike. Naravno, vremenom sam se navikla, ali u početku sam se osećala potpuno bespomoćno. Naša farma je bila prilično izolovana. Najbliži sused nam je bio više od kilometra daleko. Kao gradsko dete, nisam bila upoznata sa  plahovitošću prirodnih elemenata. Zbog nje sam osećala veliki strah.
Takođe, mnoge otrovne zmije koje naseljavaju prostor Australije su me prilično uznemiravale. Prošlo je mnogo vremena pre nego što sam bila u stanju da ih prihvatim kao normalni i prirodni deo života na farmi.

Ponekad su mi se misli vraćale u kuću u San Dijego, ka mojoj tadašnjoj egzistenciji domaćice, ka tom potpuno normalnom životu. Iako nikada nisam poželela da se tamo vratim, naša putovanja, na kojima smo bili izloženi svakojakim opasnostima, stranom i nepoznatom, bez ikakve zaštite, su od mene zahtevala veliko prilagođavanje. Sada, kada pogledam unazad, mogu da priznam da sam se tokom tih putovanja suočavala sa velikom količinom straha. Ali, uvek sam verovala da je strah moguće prevazići samo činjenjem baš tih stvari kojih se plašimo, uprkos samom strahu. I, ako čovek propusti da to učini, nikada neće spoznati svoju sopstvenu snagu, koja je na duhovnom nivou neograničena.
Naučila sam da pronađem sigurnost unutar sebe, bez obzira na to gde se nalazim. I, naučila sam da su ljudi, bez obzira na to kako izgledaju i koji jezik govore, svuda isti. Svi žele da budu srećni, a niko nije srećan. Bilo je nemoguće da to ne uočim.

Život je dug proces prepuštanja. To je nešto što sam shvatila u to vreme. Ne verujem da bih bez mojih putovanja bila u stanju da dovršim ovaj proces. Ne verujem da bih bila u stanju da prihvatim život na farmi da sam se tu doselila direktno iz San Dijega.

Na farmi Šalom smo imali piliće, par paunova, sedam koza, dva jahaća konja, mačke, pse i dvadeset pet šetlandskih ponija. Naš način ishrane je bio u svakom pogledu u skladu sa savetima koje su pružale knjige koje su se bavile očuvanjem i unapređenjem zdravlja. Odatle sledi da nismo pili kafu i crni čaj – samo čajeve od biljaka i lišća koje smo sami sušili. Jeli smo vrlo malo šećera. Umesto šećera smo koristili med koje su nam davale pčele koje smo sami uzgajali. Imali smo mleko i maslac od sopstvenih koza, voće i povrće koje smo sami uzgajali, banane sa naše plantaže banana, i žitarice bez insekticida i drugih otrova.

Uprkos svemu tome, ja sam dobila tešku anemiju. U početku, nisam imala pojma šta se događa sa mnom. Osećala sam se potpuno klonulo, bez energije,  i tako umorno i iscrpljeno da sam jedva mogla da se popnem uz stepenice. Doktor, koga sam konačno posetila kako bih se konsultovala o svom stanju, je odmah primetio da sam preterano bleda. Dijagnostifikovao mi je tešku anemiju i objasnio mi je da je to bolest koja traje čitavog života. Dok je god živa, osoba mora da prima injekcije vitamina B₁₂.

Meni se uopšte nije dopala ova prognoza. Bila sam još uvek mlada i nije mi se svidela ideja da postanem večiti bolesnik. Uzela sam stvari u sopstvene ruke i krenula sa tromesečnim postom sa grožđanim sokom. To je značilo ništa osim soka i, nekoliko puta dnevno, malo crnog grožđa. O tome sam čitala u knjizi.

Ova metoda se pokazala izuzetno efikasnom. Kada sam završila sa lečenjem, pokazatelji stanja moje krvi su bili ponovo u granicama normalnih vrednosti, i takvi su ostali do današnjeg dana. Posle operacije raka koju sam imala pre tri godine, privremeno su izašli iz ravnoteže, ali sam ih onda, kao i prvog puta, opet vratila u mormalu. Sada živim kao i nekad, što prirodnije i što je jednostavnije moguće, jedino što se uzdržavam od mesa, što mi ne pada teško.

Jednog dana nas je na farmi posetio budistički monah. Bio je to Englez sa monaškim imenom Phra Khantipalo. Nije imao kuću, tako da smo ga pozvali da živi sa nama. Privremeno smo mu dali našu gostinsku sobu, dok on i Gerd nisu sagradili drvenu kolibu, ili kuti, za njega, u sredini šume na našem imanju. On je sa nama živeo i hranio se izvesno vreme, i mnogo smo naučili od njega.

Dok nam je Phra Khantipalo pričao o Budinom učenju, nešto mi je postalo jasno: ovo učenje mogu da razumem i praktikujem. Uzmimo na primer doktrinu o pet vrlina. Osoba ne sme da ubije ni jedno živo biće; uzme što joj nije poklonjeno; laže ili koristi nedolične reči; zloupotrebljava seksualnost; uzima droge ili pije alkohol. Ona treba da praktikuje suprotno od navedenog: prijateljsku ljubav, darežljivost, ispravan govor, pouzdanost i vernost, i sabranost.
Ovo je bilo prvi put da sam čula nešto za šta sam mogla da kažem: ovo potpuno razumem, ne moram uopšte da razmišljam o tome. Znam da je ispravno, i znam šta treba da uradim da bih to ostvarila. To je bio duhovni put koji vam je stvarno ukazivao način na koji se možete promeniti da bi stekli unutrašnju čistoću. Organizovala sam kurseve na našoj farmi, koje je vodio Phra Khantipalo za zainteresovane ljude. Takođe sam pozivala i druge učitelje.

I Gerd i ja smo nastavili da učimo sa Phra Khantipalom. Činjenica da sam saznala gde sam se uputila, za mene je predstavljala ispunjavajuće iskustvo. To je postala moja ideja vodilja. Shvatila sam da iako je naš zdrav, prirodni način života koristan, on ipak ne pruža sreću i mir koje sam tražila.

Slika: Moj prvi kurs meditacije sa Phra Khantipalom. Sedim na zemlji, treća s desna. Phra Khantipalo stoji iza mene.

U međuvremenu je Džefri napunio osamnaest godina i preselio se u Brizbejn, glavni grad Kvinslenda, kako bi pohađao predavanja na univerzitetu. Želeo je da postane elektro-inženjer, kao i Gerd, ali se posle dve godine prebacio na informatiku. Pošto je bio izuzetno dobar student, država mu je plaćala i školarinu i životne troškove.

Jednog dana sam odletela za Ameriku i posetila zen centar u San Francisku. Odatle sam otišla u Tasadžaru, veličanstveno mesto u dolini sa druge strane planine Karmel, koja se proteže duž kalifornijske obale. U Tasadžaru postoje topli izvori i veliko planinsko jezero. Tamo sam ostala oko tri meseca, tako da sam mogla da naučim ponešto i o zen budizmu.

To je bilo predivno vreme. Bila sam deo osoblja, što je značilo  da nisam morala da plaćam ni za šta. Moj posao je bio da kupatilo održavam čistim. Tako sam bila u mogućnosti da koristim tople izvore onoliko često koliko to želim. Ali, nedostajalo mi je Budino učenje na način na koji ga je prenosio Phra Khantipalo.

Zen budizam prenosi učenje zen učitelja kroz vekove. Zen je u Kinu došao u šestom stoleću (kao čan), a kasnije, u dvanaestom stoleću, u Japan, i razvijao se na način koji je bio u skladu sa kineskom i japanskom kulturom. Potpuno ista stvar se dogodila sa tibetanskim budizmom, koji se, takođe, razvijao u tesnoj vezi sa tibetanskom kulturom.

Theravada budizam, koji ja sledim, i danas podučava izvorno, dve i po hiljade godina staro, Budino učenje. Mi se nadamo da će ovo učenje uhvatiti korena ovde na zapadu, tako da i tu  postane prirođeno i uobičajeno. Ono može doprineti obogaćenju religijskog života u Evropi, bez potiskivanja postojećih učenja.

Kada sam se vratila u Australiju, imala sam utisak da Gerd nije odobravao moje odsustvovanje. Ponovo smo bili zajedno, i imala sam toliko toga da mu kažem. Uostalom, i on je bio vrlo zainteresovan za budizam. Bila sam ubeđena da mi želi najbolje na mom putu. U to vreme mi još uvek nije bilo jasno da on nije gajio ni toliko ozbiljan, ni toliko duboko ukorenjen interes kao moj. Kasnije se ispostavilo da je on u mom odsustvovanju i novoj nezavisnosti video odbacivanje njegovih ideala organske poljoprivrede. Ali, u početku, ja nisam primećivala ništa od ovoga.

Naša farma, naša mala kućica za mleko i kuti u šumi su privlačili druge učitelje. Oni su dolazili, držali predavanja i govorili o drugim metodama meditacije.

Ja sam odletela za Burmu. U to doba ste u zemlji mogli ostati samo sedam dana. Tada ste morali napustiti zemlju i vratiti se sa novom vizom. Ovaj postupak sam ponovila tri puta. To vreme, tri puta po sedam dana, sam meditirala u centru pod vođstvom učenika U Bha Khina, koji nije bio monah, već svetovnjak. U Bha Khin je bio burmanski ministar finansija, a politika njegovog ministarstva je bila da zapošljava samo osobe koje su prošle kurs meditacije sa njim. Koliko mi je poznato, rezultat ovog pristupa je bio taj da je ministarstvo finansija funkcionisalo izuzetno dobro.

Iz Burme sam se vratila kući. Ali, od tog vremena sam bila odsutna sve više vremena. Pohađala sam kurseve meditacije, a i sama sam organizovala nekoliko; u jednom trenutku, jedan od učitelja mi je rekao da i ja sama mogu da počnem da vodim kurseve meditacije na našoj farmi. Proširili smo garažu, tako da je veći broj učesnika sada mogao da meditira tamo.

Vreme za održavanje kursa, koji bi vodili Gerd i ja, je trebalo da bude u aprilu. Gerd je napisao pozivnice. On je već ranije ukazao na svoju spremnost za praktikovanje joge sa učesnicima.

Četiri nedelje pre zakazanog datuma, otišla sam u Južnu Australiju na još jedan kurs meditacije. Kada sam se vratila kući, Džefri me je čekao na voznoj stanici. Pitala sam: „Gde je tata?“ On je odgovorio: „ Ovde je pismo.“
I onda sam u sebi pomislila da ono što mi se događa nije stvarno. Gerd je u pismu napisao da me je ostavio. Napisao je da veruje da ću se u svom novom svetu bez njega bolje razviti.

Danas shvatam da je bio u pravu. Oduvek sam mislila da možemo zajedno ići ovim putem, i zaista smo zajedno i prešli njegov veliki deo. Ali, on nije bio u stanju da se posveti ovom duhovnom putu sa istom bezrezervnom postojanošću kao ja. U to vreme sam bila prestravljena, a takođe i besna.  Sada sam bila sama sa velikom farmom, dvadeset i pet konja, velikim brojem mašina – svom našom imovinom. Gerd nije ništa poneo sa sobom. Napustio nas je samo sa rancem na leđima.

Možda je život na farmi i njemu bio suviše jednoličan. Sve smo zajednički izgradili, pri tome nismo štedeli sebe, i sada je sve funkcionisalo po ustaljenom redu. Ništa nije trebalo menjati; ništa novo nije trebalo poduzimati. Možda je to bio još jedan razlog zbog koga je on izgubio interes za farmu. On je tada imao, a ima još uvek i danas, pionirski duh. Na farmi smo zajednički proveli četrnaest godina.

Dok sam još uvek stojala na železničkom peronu sa pismom u ruci, bilo mi je jasno da neću moći sama upravljati farmom. U praksi se to brzo potvrdilo. Kao prvo, nisam znala sa mašinama. Na primer, nisam mogla da popravim pumpu koja je pumpala vodu od izvora do kuće.

Džefri je bio na univerzitetu u Brizbejnu. Dolazio je kući vikendom i pomagao mi, ali naravno, i on je bio nenaviknut na ovu vrstu rada i bilo mu je vrlo teško.

Pokušala sam da prodam farmu. To nije bilo lako u to vreme. Bila je ekonomska kriza i ljudi nisu imali novca.

Prvo sam prodala konje. Na sreću, uspela sam da ih prodam sve. Ali, konji su morali biti ukrcani za transport, a to je nešto što ste morali znati kako da izvedete. Ja sam imala ideju kako to da uradim, ali samo teoretsku. Gerd je uvek vodio računa o stvarima ove vrste. Rezultat je bio taj da sam jednom dobila užasan udarac kopitom od jednog konja. U stvari, nije ni najmanje laka stvar transportovati konje prikolicom.

Zatim sam prodala svu pokretnu imovinu koju sam imala.  Prodala sam je jeftino, samo da bih je se što pre otarasila i ispraznila kuću. Ono što nisam mogla da prodam sam bacila. Tokom ovoga bacila sam i veliki broj papira koji su mi kasnije bili veoma potrebni.

Na kraju, pojavili su se neki ljudi koji su bili zainteresovani za vođenje prirodnog načina života i formirali su udruženje. Udruženje je želelo da kupi farmu – ali, samo na kredit.  Ugovorni sporazum je zahtevao da i ja postanem član udruženja; to je bio jedini način na koji je transakcija mogla da se sprovede.

Preselila sam se u budistički manastir u Sidneju, gde je živeo Phra Khantipalo. U njemu je postojala kuća za svetovnjake, u kojoj sam živela. Svake dve nedelje sam morala da se vraćam na farmu i uspostavljam neki red. Ovo je bilo potpuno neophodno. Ljudi iz udruženja su bili nesposobni da održavaju mnogobrojne sisteme vezane za baštu i farmu. Istina, članovi udruženja su hteli da žive prirodan život, ali nisu bili previše zainteresovani za rad koji je za to bio neophodan. Tako su mnoge stvari počele značajno da propadaju, uključujući i čuveni vrt s ružama, koji smo s ljubavlju odnegovali.

Phra Khantipalo me je zamolio da mu pomognem sa podučavanjem. Moj prvi samostalni kurs sam održala na farmi – u garaži koju smo Gerd i ja zajednički proširili i osposobili. Došlo je desetak učesnika, i ja sam ih učila meditaciji. To sam obavila sasvim dobro, što mi je pružilo veliko zadovoljstvo.

Gerd je pisao Džefu. U to vreme je bio u Izraelu. Ipak, nije ostao tamo. U vremenu koje je sledilo je mnogo putovao. Danas poseduje četiri hektara zemlje u Nepalu, na kojoj je zasadio stotine stabala.

Narednih pola godine sam provela u borbi sa mojim problemima i bila vrlo nesrećna. Onda sam se jednog jutra probudila na farmi i uvidela, kao da mi je koprena spala sa očiju, koliko je glupo od mene bilo da sebe činim nesrećnom. Sve što je trebalo da uradim je bilo da prosto sebi kažem (ili pomislim u sebi): „Stvari su onakve kakve su, i kakve god da su, to je u redu.“

U tom trenutku me je napustila sva gorčina i frustracija. Kao da sam, da se tako izrazim, izronila iz mora negativnih osećanja. Od tog trenutka, nikada nisam hotimično sebe činila nesrećnom. I bila sam, a i još uvek sam, sposobna da prenesem ovaj pristup drugim ljudima. U najmanju ruku, mogu da im ga objasnim. Da li će uspeti da ga ostvare, zavisi od toga da li imaju dovoljno snažnu volju za to, ili ne.

Najzad sam stvarno uspela da prodam našu farmu, Šalom. Udruženje i ja smo dobili malo novca za nju, ne mnogo. Prodaja nije bila dobra pogodba. Bilo kako bilo, ta briga je ostala za mnom.

Nakon toga sam se definitivno preselila u Sidnej. Phra Khantipalo je želeo da osnuje šumski manastir, a ja sam sada imala nešto novca od prodaje farme, kao i od nasledstva od moje majke, koja je umrla godinu dana ranije. Sve što sam imala sam uložila u manastir Vat Buda Dama. Phra Khantipalo i ja smo za manastir pronašli odgovarajuće mesto, posle više meseci potrage, u srcu nacionalnog parka – sedamdeset hektara, što je bilo otprilike veličine Šaloma.

Phra Khantipalo je bio starešina. Ja sam radila na organizaciji. A, oboje smo podučavali. Podigli smo mnoge zgrade, uključujući i divnu dvoranu za meditaciju. Za mene je napravljena krasna kuti na litici. Malo po malo, podizali smo sve više i više kutija za ljude koji su na ovo mesto dolazili da bi živeli duhovnim životom, da bi stupili na stazu unutrašnje kontemplacije.

Slika: Moja kuti (koliba) na Wat Buda Dhammi.

U manastir je dolazilo dovoljno ljudi, koji su obezbeđivali njegovu sigurnu egzistenciju. Svi su uzimali učešća u građevinskim troškovima. Ova institucija sada postoji više od dvadeset godina. U početku smo Phra Khantipalo i ja bili njeni poverenici. Danas imamo četiri poverenika. Mene predstavlja jedan od mojih učenika.

Od ovog trenutka pa nadalje, Budino učenje je određivalo čitav moj život. Prema ovom učenju postoje četiri glavna napora, koja se moraju učiniti. Ovde ih navodim kao formulu:

● nedopuštanje pojavljivanja škodljivih misli, koje se još uvek nisu pojavile – jednom rečju,        izbegavanje
● prestanak  daljnjeg bavljenja škodljivim mislima, koje su se već pojavile – jednom rečju, prevladavanje
● pojavljivanje korisnih misli , koje se još uvek nisu pojavile – jednom rečju, razvijanje
● dalje bavljenje korisnim mislima, koje su se već pojavile – jednom rečju, održavanje.

Izbegavanje, prevladavanje, razvijanje i održavanje: ovo je kapija ka duhovnom životu.

Ovo znači obraćanje pažnje na sebe i prepoznavanje sadržaja sopstvenih misli. Ukoliko su ove misli negativne, ispunjene odbacivanjem, mržnjom, razdražljivošću i odbojnošću, osoba shvata da preko njih povređuje sebe i čini sebe nesrećnom. Kroz meditaciju, osoba uči da zameni takve misli njihovim suprotnostima. Suprotnost su pozitivne misli, ispunjene ljubavlju i željom da se pomogne drugim osobama.

Sad, nije uvek moguće istog trenutka zameniti misli na ovaj način. To nije tako prosto. To se mora naučiti. Pri ovoj zameni, važno je preduzeti male prelazne korake. Morate se oslobađati negativnosti i škodljivosti koji su vas obuzeli, sve dok ne budete u stanju da mislite o nečemu lepom – predivnoj livadi na kojoj raste cveće, ili o predivnom muzičkom delu. Ili, možete misliti o osobi koju volite. Na ovaj način, vaše misli bivaju usmeravane ka nečem što vam um i osećanja ispunjava radošću.

Kad uspete u ovome, možete se ponovo vratiti na prvobitne misli i pokušati da ih zamenite. Neko vas je iznervirao. Pokušajte da prepoznate šta je dobro u toj osobi.

Postalo mi je jasno da je ova sposobnost neophodna za stupanje na stazu Budinog učenja i za proces duhovnog rasta. Čak i onda kada nisam imala precizno znanje o ovom učenju, ja sam ga intuitivno osećala. U sebi sam znala da je proces pravljenja sebe nesrećnim vrsta ludila čije žrtve postajemo isuviše lako.

Posle kraja rata, u Šangaju, u dubini svoga srca sam učinila napor da o Nemačkoj ne razmišljam sa mržnjom, već da se pomirim sa njom i Nemcima. Osećala sam da misli pune mržnje ne mogu da učine ništa više, već da moj život prekriju škodljivim tamnim oblacima. Mnogo kasnije sam pronašla Budino učenje u kome je sa mnogo većom jasnoćom izraženo ono što sam ja ranije nejasno osećala.

Ova četiri glavna napora su četiri činioca prosvetljenja, od ukupno trideset i sedam. Na nijednom kursu ili predavanju koje dajem ne propuštam da ih pomenem. Oni su od najvećeg značaja. Kada počnete da praktikujete ova uputstva dovoljno dugo, nedopuštanje pojavljivanja štetnih misli postaje vaša navika. Vi ih izbegavate. Ovo ne znači da ih potiskujete.

Mnogi ljudi danas misle na sledeći način: „Ništa neću da potiskujem, sve što se nalazi u meni pustiću da izađe napolje.“ Sada je ovo vrlo moderna ideja. Ali, ovde se ne radi o potiskivanju, već o izbegavanju. Mi ne smemo dozvoliti da se sve što se nalazi u nama odigrava po svom nahođenju. U nama postoji i dobro i zlo. I, samo ako radimo na razvoju dobre volje u nama, zlo u nama će jednog dana nestati.

Druga važna tema u budističkom učenju je prepuštanje. Put prepuštanja se može pronaći u pet dnevnih razmatranja. Svakoga dana, osoba bi trebalo da razmotri sledeće:

● Ja sam podložan propadanju, ne mogu izbeći propadanje.
● Ja sam podložan bolesti, ne mogu izbeći bolest.
● Ja sam podložan smrti, ne mogu izbeći smrt.
● Sve što mi pripada i što mi je drago se mora promeniti i nestati.
● Ja sam vlasnik moje karme, naslednik moje karme; bez obzira na to da li stvaram dobru ili lošu karmu, ja ću biti naslednik te karme.

„Sve što mi pripada i što mi je drago se mora promeniti“ se naročito prikladno odnosi na naš odnos sa našom decom i partnerima. Deca počinju da se menjaju  od onoga dana kada se rode. Ali, ona nestaju, ili mogu nestati. Isto se odnosi i na naše partnere.

Niko od nas stvarno ne veruje da nam naša deca ili partneri pripadaju. Uprkos tome, gajimo takav osećaj prema njima i želimo da ih "posedujemo". Raznorazni problemi u porodicama su posledica ovoga.

Želeli bi da smo u stanju da kontrolišemo naše partnere. Mislimo da moramo da određujemo način na koji će se naša deca razvijati. Mislimo da možemo odlučivati o tome šta ona treba, a šta ne treba da rade. Mi ne samo da želimo da našu decu i partnere zadržimo za nas, već mislimo da oni treba da žive u skladu sa našim željama i našim zamislima o njima. A ništa od ovoga nije istina.

Mi treba da se naučimo prepuštanju, ukoliko želimo da živimo i volimo slobodno. Čak ni nečije telo nije njegovo, kaže Buda, pa kako onda druga osoba može pripadati nekome? Svako stvara svoju sopstvenu karmu.

U ovom momentu bih želela da objasnim mali deo Budinog učenja koji se odnosi direktno na mene – i , kao što znam iz mog rada – na mnogo drugih ljudi.

Čista ljubav je ljubav koja nema želju za kontrolom i posedovanjem, već sa slobodnim davanjem. Tokom godina sam smisao ovoga shvatala sve dublje i dublje.

1979. godine sam odlučila da postanem monahinja. Do tada sam pokušala mnogo stvari i uvidela da svet ne može ljudsko biće učiniti srećnim. Tokom naših putovanja mi je postalo jasno da spokoj i mir nemaju ništa zajedničko sa najčarobnijim mestima na zemaljskoj kugli, ili sa najinteresantnijim iskustvima. Oni se mogu pronaći samo u sopstvenom srcu. Sada sam bila spremna da se posvetim najvišem idealu.