Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


ODLAZAK – DŽIPOM KROZ CENTRALNU AMERIKU

Pažljivi se naprežu, ne raduju se udobnosti
kao labudovi kad odlaze sa jezera
napuštaju domaću okolinu.

Dhammapada, stih 91

Dok smo još uvek živeli na Rančo La Puerti, jednom je došla u posetu grupa naučnika koja je vršila posmatranja skoro izumrlog plemena u džunglama Meksika, pokušavajući da shvati kako su ovi ljudi živeli, kako su se hranili, koje droge su koristili, na koji način su lečili bolesti, koje rituale su izvodili. Sada smo mi hteli da preduzmemo istraživačko putovanje ove vrste.

Naš džip je imao pogon na sva četiri točka. Gerd je postavio veliku kutiju na krov džipa, u kojoj smo držali naš prtljag. Unutar džipa, pored kreveta, takođe smo imali i kamp šporet.

Bili smo neverovatno društvo putujućih kompanjona – muškarac, žena i mali dečak. U to doba, još uvek nije postojala vrsta turista sa rancima na leđima, koje danas možete videti bilo gde. 1961., kada smo započeli naše putovanje, stranci su još uvek bili potpuna novina za mnoge starosedeoce. Ljudi su buljili u nas, ali su se svuda prema nama ljubazno ophodili. Džefri je verovatno imao mnogo veze sa tim.  Mislili su da ljudi koji vode decu sa sobom, verovatno  nemaju loše namere. Od samog početka, on je predstavljao mnogo veću pomoć, nego smetnju.

Slika: Džip je naš dom.

Trebalo bi unapred da kažem da je naš put potrajao mnogo duže nego što smo pretpostavili. Naš originalni plan je bio da se skrasimo negde uz put. To je nešto što smo uradili mnogo, mnogo kasnije, ali ne u Južnoj Americi – već u dalekoj Australiji.

Džefri je uvek bio sa nama. Ponekad bi išao u dečji vrtić, kada bi se desilo da se negde zadržimo duži vremena. Većinu vremena sam radila sama sa njim na njegovom obrazovanju. Danas je stručnjak za kompjutere na univerzitetu u Brizbejnu.

Samo jednom za vreme celog putovanja se ozbiljno razboleo. To se desilo kao posledica korišćenja loše vode. Osim toga, uvek je bio u redu. Bio je pravi mali ratnik, vrlo nezavisan i pun samopouzdanja. Nije bilo potrebe da neprekidno vodimo brigu o njemu. Učestvovao je u svemu bez žalbe, i jeo bi sve što bi bilo postavljeno ispred njega.

Tokom ovog dela našeg putovanja nismo nailazili na hotele. Jednom ili dvaput smo prenoćili u motelu. Hranu smo uvek kupovali na pijaci, i sami smo je pripremali. Džefri je bio pun entuzijazma prilikom kupovine. Njegov španski je bio besprekoran i cenkao se kao profesionalac sa ženama na pijaci. Zbog toga što je bio tako mali, njemu su sve davali jeftinije nego nama. I danas, on voli da ide u kupovinu, ali više ne zna da govori španski. Potpuno ga je zaboravio. Potpuno je zaboravio i da su ga ljudi zvali Džefrito, „ mali Džefri“. Nije važno, i mi smo takođe zaboravili naše prošle živote.

Počeli smo tako što smo se vozili kroz Meksiko do poluostrva Jukatan, gde su Maje i Asteci imali svoje hramove. Prilično nas je interesovao svakodnevni život ljudi iz prohujalih vremena. Na primer, proučavali smo iskopane lokacije sa namerom da naučimo što možemo više o tome kako su se ljudi snalazili za život bez mašina i elektriciteta; ili, kako su kod kuće pravili grnčariju i drugi pribor i alate potrebne za život.

Onda smo stigli u San Miguel de Aljende, grad osnovan od strane španskih osvajača, zbog rudnika srebra u okolini. Danas je to nacionalni spomenik, veoma lep univerzitetski grad sa predavanjima na engleskom. U San Miguel de Aljendeu smo za pedeset dolara iznajmili pet stotina godina staru kuću koja je pripadala jednom Amerikancu. Bila je kompletno opremljena, u dobrom stanju, i uključivala je dvoje slugu i dva psa. Jedan od pasa je bio ogromna Danska doga, a drugi mali beli Pomeranac. Danska doga je bila krajnje bojažljiva; noću, na najmanji šum bi skočila u moj krevet. Svaki put kada bi ovo uradila umalo bi me ugnječila na smrt – nije bila samo velika, bila je takođe i debela.

Kuća je imala zid sa kapijom duž ulice, i unutrašnje dvorište sa bunarom (izvorom) i mnoštvom tropskih biljaka. Izgledalo je tipično meksički i bilo je prilično lepo. Tako smo  ostali tamo i počeli da pohađamo predavanja na univerzitetu.
Po prvi put u mom životu sam bila na univerzitetu. Moj suprug je diplomirao, ali ja sam uvek morala da se nosim sa praktičnom stranom života. Pričinjavalo mi je veliko zadovoljastvo da studiram i da učim. Odabrala sam kurseve iz kreativnog pisanja, fotožurnalizma, istorije, i naravno španskog jezika. Ovo je prelep jezik, koji do današnjeg dana govorim relativno tečno. Još u Šangaju mi je otac govorio da će daktilografija uvek biti tražena veština, i bio je u pravu. Za ono što sam naučila na Univerzitetu San Miguel de Aljende se ispostavilo i da je veoma praktično. U mnogim mestima duž našeg puta sam pisala članke za američke magazine, i ne samo da sam lično snimala fotografije koje su išle uz njih, već sam ih i razvijala.

Džef je išao u zabavište koje su vodile katoličke časne sestre. Time nije bio nimalo očaran – bio je navikao na svoju slobodu. Jednog dana je došao kući zračeći srećom. Pitala sam ga šta se tako lepo desilo. „Oh“, rekao je, „umrla je glavna sestra i dobili smo slobodno popodne. Nije li to divno?“

Ali, u to vreme, naš boravak u San Miguel de Aljendeu, gradu koga je izgradilo srebro, se bližio kraju. Posle dve godine boravka na jednom mestu, moj suprug je osetio da je vreme da krenemo dalje, i iz blizine pogledamo ostatak Centralne i Južne Amerike. Kao i uvek, pridružila sam mu se, kao dobra supruga. I ja sam se takođe zabavljala i sve je bilo vrlo interesantno. Ali, ja sama nikada nisam bila pogonska snaga koja je pokretala akciju.

Baš u to vreme se gradio Pan Američki auto-put. Još uvek nije bio završen; najbitnije, mostovi nisu bili izgrađeni. Ovim autoputem smo se vozili džipom od Meksika do Paname. Svakih nekoliko kilometara bi naišli na reku. Bila je to uvek ista priča. Nekoliko metara ispred reke bi se nalazio komad drveta koji leži na putu, sa na njemu napisanom rečju desvio. Desvio znači „zaobilazni put“. Ovo je bila šala, jer nigde nije bilo zaobilaznog puta. Samo je reka bila ispred nas, i nismo imali drugog izbora sem da se prevezemo preko nje našim autom sa pogonom na sva četiri točka.

Neka od reka su bile plitke, ali, druge su bile prokleto duboke, sa brzim strujama. Naravno, ja sam bila smrtno uplašena. Džef se ni najmanje nije plašio; on je mislio da je cela stvar jedna velika zabava.  Ali, jedanput smo stvarno  doveli sebe u opasnu situaciju. Zaglavili smo se na sred jedne od reka. Gerd je odšetao nazad putem kojim smo došli, i vratio se sa dva radnika angažovana na izgradnji puta. Dao im je nešto novca i oni su nas čekrkom izvukli iz reke. To je bio jedini put da nam je bila potrebna pomoć. Osim tog jednog puta, uvek smo uspevali da se sami  nekako snađemo.

U Kosta Riki smo doživeli zemljotres. Noć smo provodili u malom motelu, kada je odjednom soba počela da se ljulja i trese. Zgrabila sam Džefrija iz kreveta i istrčala napolje sa njim. Ništa se više nije desilo, ali to je bilo moje prvo iskustvo zemljotresa. Bilo je izuzetno neprijatno. Ali, Džef je mirno prespavao ceo događaj.

Imam naročito prijatne uspomene na El Salvador. Bilo je mnogo vodopada sa jezercima ispod njih, u kojima smo mogli da plivamo. Ljudi, gde god da smo ih sretali, su bili veoma ljubazni prema nama. Upoznali smo katoličke misionare i farmere indijanskog porekla. U svakom selu bi otišli na pijacu i mogli smo da se sporazumevamo na španskom jeziku sa stanovništvom – to jest, ukoliko bi oni pričali španski, a ne samo svoj sopstveni dijalekt. Interesovao nas je njihov način života, zato što smo još uvek planirali da naše živote živimo daleko od sveta tehnologije i civilizacije na koju smo navikli.

Posle četiri nedelje napornog putovanja, stigli smo u Panamu. U pošti su na nas čekale na desetine pisama – poruke iz nekog drugog sveta. Panama je od Južne Amerike odeljena džunglama Darijena, kroz koje se ne može proći kolima. Postojale su ekspedicije koje su bile u stanju da sebi prokrče put kroz ove zapreke, ali je za nas bilo nemoguće da se probijemo. Ne znam da li čak i danas tamo postoji put. Tako smo ostavili svoj auto i ukrcali se na avion za Bogotu u Kolumbiji. Bogota je glavni grad sa najvećom nadmorskom visinom na svetu, 2645 metara iznad nivoa mora. Šetala sam gradskim ulicama i odjednom nisam bila u stanju da dišem. A pucala sam od zdravlja! Bilo je utešno da je Gerd, koji je uvek isticao svoje besprekorno zdravlje, takođe bio bez daha. Jedino na Džefa nisu imali uticaja dodatnih par hiljada metara visine. On je skakutao kao i obično.

Iz Bogote smo autobusom otišli do Kvitoa u Ekvadoru. Autobus je bio prepun pilića i ljudi. Zvanično, u autobusu je postojalo četrdeset sedišta, ali je bilo ukrcano najmanje osamdeset ljudi. Ljudi su sedeli, jeli i ćaskali, pilići su kokodakali, ljuti sos se slivao sa komada hleba, a vozač autobusa je vozio sve vreme kao ludak. To rade svi južnoamerički vozači autobusa. Voze ludački brzo, ali uopšte nisu dobri vozači. Skreću pažnju sa puta da bi bacili pogled na svaku mladu ženu koju bi mimoišli. U takvim trenucima, svoju muškost izražavaju dodatnim pritiskanjem papučice gasa, terajući koze i  guske pokraj puta u paničan beg.

Moram priznati da ovo putovanje autobusom nisam smatrala naročito prijatnim. Međutim, nisam imala hrabrosti da to i kažem, jer je Gerd bio potpuno ushićen. On voli izazove. Kada ugleda visoku planinu, on mora i da se i popne na nju. Ja lično više volim da ostanem u podnožju. Danas ima šezdesetdevet godina i nije se uopšte promenio. Još uvek ide na putovanja autobusom ovakve vrste.

U Kvito smo stigli čitavi, što se u mom umu graničilo sa čudom. Bila sam potpuno skrhana, prekrivena prašinom, kokošijim izmetom i mrljama od ljutog sosa. Uzeli smo sobu i okupali se, i onda smo odlučili da jednom potrošimo novac na večeru u dobrom hotelu. Ali, odbili su da nas puste unutra, jer Gerd nije imao kravatu na sebi. To je prva stvar koja mi uvek padne na um, kad god pomislim na Kvito.