Theravāda budističko društvo

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


OSEĆAJ SLOBODE

Duga je noć budnome, dug je put umornome,
duga je saṃsāra neznalicama, slepim za istinu Budnih.

Dhammapada, stih 60

 

U London smo stigli sa vrlo malo prtljaga. Na aerodromu nas je sačekao službenik firme Rover, koji je Gerdu dao u ruke ključeve Lend Rover karavana. Rekao je: „Srećan put!“, i nestao. Gerd nije poznavao ovo vozilo, i nikad nije upravljao prevoznim sredstvom u zemlji u kojoj se vozi levom stranom puta. Možete da zamislite koliko je bio interesantan prvi dan našeg putovanja! Gerd je neprestano tražio prave prekidače i dugmiće, dok sam ja sedela pored njega vrišteći: „ Levo, levo!“ , zbog toga što je vozio pogrešnom stranom puta.

Džefri je sedeo pozadi, potpuno spokojan. Ja stvarno ne mogu da se setim jednog jedinog puta, tokom celog dugog putovanja koje je proteklo za nama, ili onog dugog dela koji je tada još uvek ležao pred nama, da je ovo dete ikada zaplakalo, zagunđalo, ili vrisnulo. Sve vreme je samo sedeo na zadnjem sedištu i gledao kroz prozor. Jednoga dana smo ga upitali šta je to toliko interesantno za gledanje. Odgovorio je: „ To je kao film; scene se nižu pored prozora i ja ih samo posmatram.“

Dobili smo pisma od moje majke i tetki, u kojima su one jadikovale zbog toga što je jadno dete moralo da krstari od jednog do drugog kraja planete, a da, uz to, nikada nije imalo ni druga za igru. Dete, prigovarali su nam, mora imati stabilan dom. Bez sumnje, ovo je mišljenje koje deli veliki broj ljudi. Ali, Džef je izgledao potpuno zadovoljan.
U Londonu smo iznajmili prostor u kampu za moto prikolice, i uredili unutrašnjost Lend Rovera za udoban život. Sedišta su se mogla preklopiti, tako da su činila dupli krevet. U kolima smo imali sto, peć, orman i lavabo. Krov vozila je mogao da se podigne, tako da se unutra moglo stajati. U gornjoj zoni su bila još dva kreveta. Džef je spavao u njima. U njima se pomalo osećao kao da spava u visećoj mreži za ležanje, i to mu se dopadalo.

Imali smo puno vremena.  Naše putovanje je počelo opuštenom vožnjom kroz mala dražesna engleska sela do Dovera, a onda kroz Francusku sve do Azurne obale. Nigde nas nisu očekivali i nismo morali da se držimo fiksne maršrute. Vrlo jasno se sećam osećaja slobode, prepuštanju putovanju i protoku vremena. Doživljaj je bio nalik poseti dobrim prijateljima koji žele da nam pokažu svoju zemlju. I Gerd i ja smo učili francuski u školi, ali naše znanje francuskog nije bilo dovoljno za komunikaciju sa ljudima. Naš izgovor je bio toliko loš da niko nije mogao da nas razume, a niko nije znao ili želeo da govori engleski.

Kada smo stigli u Monte Karlo želela sam da vidim kako izgleda kazino, kako bih mogla da ga upišem u svoju listu iskustava. Džef je otišao da spava u Lend Roveru. Dali smo napojnicu čuvaru parkinga, da bi obratio posebnu pažnju na naše vozilo u kome spava mali dečak. On je obavio svoju dužnost, ali Džef se nije, kao i obično, makao celu noć. U kazinu sam bila impresionirana elegancijom igrača i činjenicom da je sve bilo besplatno – piće, mali sendviči, cigare, cigarete. Ali, najinteresantnije je bilo posmatranje ljudi dok se kockaju. Mogli ste da vidite lica koja su odražavala pohlepu koju ljudi u svakidašnjem životu obično pažljivo kriju. Na ovom mestu su jednostavno otpustili uzde svojoj strasti. Bila je to neprikrivena, goruća pohlepa, i kada sam je opazila, reč „ pakao“  se spontano pojavila u mom umu. U Nemačkoj postoji izraz za kockarnicu Špielhol, „pakao kocke“.

Ovo me podseća na još jedno živopisno iskustvo. Kada sam bila na svom prvom kursu iz meditacije, već drugog dana sam imala iskustvo „ pakla“. Imala sam utisak da me drže čudna, mršava stvorenja koja su izgledala kao figure u obliku štapa, i koja su me potapala ponovo i ponovo u usijani vreli katran. Dok su to radila, govorila su vrlo visokim glasovima: „ Ovo je put ka prosvetljenju. Ovo je put ka prosvetljenju.“ Bila sam u stanju da ih se oslobodim, tek kada sam prestala sa meditacijom. Kasnije sam saznala da je Buda rekao da čovek jednom u životu mora imati iskustvo pakla, kako bi počeo da štiti sebe od opasnih posledica loše karme.

Tada u Monte Karlu, uložila sam dva čipa na sto za rulet. „ Rien ne va plus “, rekao je krupije i pustio kuglicu. Naravno, izgubila sam – na sreću, samo mali iznos.

Odvezli smo se do Španije, a odatle do Italije, pa do Austrije. Objašnjenje za ovu zaobilaznu rutu je to što Gerd nije želeo da putuje po Nemačkoj. Rekao je da još uvek nije u stanju da se suoči sa tom zemljom. Ja lično sam se odavno potpuno pomirila sa onim što je prošlo, ali Gerd još uvek nije bio u stanju da to učini. Uprkos činjenici da je nastavio da govori nemački jezik, nije želeo da uđe u zemlju u kojoj mu je ubijena porodica. Tek nedavno, pre dve godine, sklopio je svoj mir sa Nemačkom, što je vrlo pozitivna činjenica, pošto mržnja i odbacivanje rađaju samo nesreću – za nas same i za ceo svet.

Posetili smo Beč i u Prateru videli ogroman panorama-točak. Onda smo otišli u Jugoslaviju i posetili Dubrovnik, prelepi grad na moru ( bio je prelep barem tada). Kada bi palo veče, narod bi plesao u tradicionalnoj raznobojnoj nošnji na krovovima. Meštani i stranci bi sedeli zajedno, razgovarajući na stepenicama strmih malih uličica, uživajući u muzici i divnim plesovima. Pljeskali smo rukama u ritmu muzike. Saznanje da je u međuvremenu grad bio skoro uništen, čini danas ovo sećanje pomalo bolnim.

Onda su na red došli Grčka i Akropolj. Jednom smo otišli u amfiteatar i pod otvorenim nebom gledali klasični grčki pozorišni komad koji su izvodili Grci. Nismo razumeli ni reč, ali to nije ni bilo važno. Sedeli smo na tom kamenju starom dve hiljade godina, zagledani u glumce u njihovim belim haljinama,  i slušali ih kao da pevaju. Bilo je kao u nekom fantastičnom snu.

Onda smo prošli kroz Gvozdenu zavesu i otišli u Bugarsku. Sa našim britanskim i američkim pasošima nismo imali problema da uđemo u zemlju. Ali, onda se ispostavilo da tamo ne možemo da kupimo ništa za jelo. Baš ništa! Veliki supermarketi su bili prazni, a, naravno, mi smo morali da kupujemo po nešto svaki dan, pošto nismo imali frižider u kome bi čuvali hranu. Na sve strane su bili postavljeni ogromni posteri koji su objavljivali da je neko, ili neko drugi, bio najbolji radnik prošlog meseca, i da je dobio medalju. Ali, nigde se nije mogla pronaći ni suva korica hleba.

Gerd je nagazio na pedalu gasa, kako bi stigli do Turske što je pre moguće. Vozili smo se obalom Crnog mora, i baš u toj prelepoj  oblasti, od svih mesta, smo došli u opasnu situaciju – jedini put tokom celog putovanja.

Zaustavili smo se sa našim karavanom na mestu koje nam se svidelo, negde u sred prirode, kao i uvek. Sedeli smo napolju jedući naš večernji obrok, kada se odjednom pojavio čovek sa velikim nožem. Rekao je nešto; mi nismo razumeli ni reč. Pomislila sam da možda želi nešto da pojede, i ponudila sam ga nečim. Ali, to nije bilo ono što je želeo. Pogledao je unaokolo, ušao u rover, pregledao naše stvari i zatim ponovo izašao. Sve vreme je mahao svojim nožem. Počeli smo da se osećamo vrlo loše, u vezi situacije. A onda je, iznenada, otišao.

Naravno da smo odmah otišli odatle; osećali bi se vrlo jezivo da smo ostali. Gerd je vozio dok nismo došli do plantaže voća. Tamo smo naišli na čuvara, starijeg čoveka, koji nam je dozvolio da se provezemo kroz kapiju, i zatvorio je za nama. Razumeo je malo nemačkog. Dozvolio nam je da tamo provedemo noć, i da pojedemo voća onoliko koliko smo želeli. Ovo nam je malo pomoglo da se oporavimo od straha koji smo pretrpeli.

Od tada pa nadalje, sve vreme dok smo bili u Turskoj, svake noći bi parkirali rover ispred policijske stanice kako bi spavali u miru. Uostalom, čovek ne treba da iskušava sudbinu.

Možda smo mi bili među poslednjim putnicima koji su, u drugoj polovini našeg stoleća, opušteno i bezbrižno krenuli na ovakvo putovanje. Nije bilo ničega da nas pritiska; nismo imali program razgledanja destinacija kroz koje smo prolazili, na način na koji ljudi to rade danas. Bilo je to vrlo dugo putovanje – kada se danas setim, bilo je tu svega i svačega.

U Turskoj smo posetili Troju, arheološku lokaciju koju je otkrio Šliman. U Iraku je u tom trenutku bilo nemira, tako da smo brzo otišli u Iran. U Teheranu smo sa našim karavanom upali u paklenu gužvu u saobraćaju. U to vreme, što se tiče saobraćaja, nije postojalo ništa gore od ulica Teherana. Imali ste osećaj da su potpuni ludaci ubačeni u vozila i pušteni na ulice, a da pri tome niko nije činio ni najmanji pokušaj sa ciljem da ih nekako kontroliše. Ali, kada je Gerd napravio grešku i u pogrešnom smeru ušao u jednosmernu ulicu, policajac se trenutno pojavio. Napravio je strog izraz lica, i izgledao je kao da je prekršaj  shvatio vrlo ozbiljno. Iznurili smo ga govoreći španski. Nije nas razumeo ni reč. Posle pola sata, na engleskom nam je rekao da bi trebali da se odvezemo do najbliže policijske stanice. Onda je otišao. Naravno da se nikad nismo odvezli do policijske stanice.

Najviše čega se sećam u vezi Teherana su pijace. Na sve strane se osećala aroma začina i ulja, a tu su bili i divni tepisi izloženi za kupovinu. Stvarno smo se morali suzdržavati kako ne bi potrošili novac, koji smo nameravali iskoristiti za kupovinu farme u Australiji, čak i pre samog našeg povratka.

U Avganistanu je bio rat u toku. Nisu nam čak dopustili ni da uđemo u zemlju. Tako smo se odvezli u Pakistan, gde su nas čekale naši sanduci sa stvarima. U Pakistan smo stigli baš kada je Gerd ponovo dobio malariju. Čekali smo nekoliko nedelja dok se nije oporavio. Imala sam vremena da posetim prijatelje i da razmotrim projekat Ind, koji je sporo napredovao. Vrlo sporo – što nije bilo nimalo čudno sa obzirom na način kako su kanali za temelje zidova bili kopani: od strane žena u dugim haljinama, koje su nosile svaku lopatu zemlje koju bi iskopale u malim korpama na svojim glavama.
Onda smo stigli do Indije. Tamo smo napravili dve izvanredne ekskurzije, jednu do Kašmira, a drugu do Hunze.

Da bi stigli do Kašmira, morate planinskim putem preći Himalaje. Tokom puta, imali smo impresivan pogled na Mont Everest okupan jutarnjim svetlom. Ovaj strmi put je bio prekriven snegom. U jednom trenutku smo iznenada videli kamion indijske armije kako nam se približava pogrešnom stranom puta. Gerd zbog snega nije mogao da ukoči. Došlo je do sudara. Prednji deo našeg vozila je bio ulubljen, ali, bili smo u stanju da nastavimo sa vožnjom. Zbog toga što sam prilikom sudara glavom udarila u vetrobran, zaradila sam „šljivu“ ispod oka. Šta više, tom prilikom sam izgubila i ogrlicu od slonovače. Osim toga, ništa loše se nije dogodilo.

Kada smo došli u Kašmir, udubljenje na našem roveru je bilo čudesno popravljeno. Stanovnici Kašmira su majstori za ručni rad svake vrste. Oni prave najveličanstvenije rezbarije, fantastičnu  vunenu štrikanu robu, vezove, dekorativne slike. Poseduju neverovatno vešte ruke. Na našim kolima se više nije mogla videti ni najmanja ogrebotina.

Dok je rover bio na popravci, iznajmili smo kućicu na splavu. Još uvek mogu jasno da vidim kako je izgledala. Bila je opremljena skoro isključivo sa tepisima. Bilo je tepiha na kojima ste mogli sedeti, tepiha na stolu, tepiha na zidovima, tepiha na klupama za spavanje. A na tepisima su bile hrpe mekih svilenih jastuka. Bio je to predivan prizor. I bilo je čarobno okrepljujuće provesti sedam dana odmora na takvom mestu. Vožnja u Lend Roveru sa malim dečakom, kome su, pored toga,  školske lekcije bile svakodnevno predavane, i uprkos svoj slobodi koju smo imali i osećali, je bila izuzetno naporna za nas.

U Kašmiru smo bili znatiželjni u vezi Isusovog groba, koji se, navodno, nalazi blizu grada Šrinagara. Posetili smo ga, ali ni u kom slučaju se nismo ubedili u njegovu autentičnost. Postoje veliki broj teorija – i navodno dokaza – da je Isus bio ovde i da se posle svoje „smrti“ u Jerusalimu ( koja je prema ovom viđenju bila samo prividna smrt) vratio u Kašmir.

A onda smo bili neodoljivo privučeni kamenitom oblašću u području visokih planina, severno od Kašmira: Hunzi. Tamo, u području koje obuhvata osam hiljada kvadratnih kilometara, živi otprilike deset hiljada ljudi koji u velikom broju, po svoj prilici zbog njihovog načina života, dožive vrlo duboku starost – sto dvadeset godina i više. „Bezbrižni i srećni ljudi“, sa sopstvenim jezikom i kulturom, kako smo čitali o njima.

Da bi stigli tamo, morate voziti do Gilgita, grada na staroj karavanskoj ruti do Kine. Od Gilgita pa nadalje, sve je neizvesno. Samo jedan put vodi do zemlje zvane Hunza – reč „put“, mora se reći, je prilično preuveličavanje. I „staza“ zvuči prilično bezopasno. Naziv „staza smrti“ bi najviše odgovarao činjeničnom stanju.

Kako god ga nazvali, na njemu je dozvoljeno upravljanje vozilima samo od strane Hunzakuta, stanovnika Hunze. Za sve ostale je strogo zabranjeno.

Pronašli smo mali otvoreni vojni džip koji je vozio do Hunze, i u kome su još uvek bila tri slobodna mesta. Vozač, Gerd, ja i Džef, tim redom, smo sedeli na prednjem sedištu. Zadnje sedište je bilo nakrcano velikim džakovima žita i ovsa, a na džakovima su sedeli ostali putnici, šest Hunzakuta. Put je bio tačno širine džipa i vrlo strm. Protezao se duž litice. Sa desne strane puta se nalazio kameni zid, a sa leve padina do reke Hanze. Obilovao je krivinama u obliku latiničnog slova U koje su bile toliko sužene da  je čak i radijus okretanja malog džipa bio suviše veliki da ih savlada u jednom pokušaju. Ni sam džip nije bio baš u najboljem stanju. Izgleda da je bio sklepan od delova više džipova koje su za sobom, verovatno, ostavile raznorazne ekspedicije.

Baš pre nego što smo započeli sa putem, naš vozač se zaustavio pored malog hrama, tamo se pomolio nekoliko minuta, i zatim bacio novčić u činiju. Rekao nam je da je to uradio da ne bi sleteli sa puta u reku. Pošto je bilo očigledno da sam ga pomalo čudno posmatrala, dodao je da je ovo čest slučaj. Nedavno je mali autobus sleteo sa puta, i tom prilikom je poginulo trideset ljudi. Tada sam mu i ja dala još jedan novčić da ubaci u činiju.

Moram sasvim iskreno reći da se u toj fazi mog života nisam pomirila sa sopstvenom smrtnošću. Još uvek sam očajnički želela da ostanem u životu. Danas je drugačije, ali u to vreme, ideja mog nestajanja sa lica zemlje nije bila nešto što sam uzimala zdravo za gotovo, ili smatrala utešnom. Pored toga, počela sam da razmišljam o Džefriju i Ireni, koje sam želela da ponovo vidim.

U svakom slučaju, nastavili smo sa našim putem, i protivno svim očekivanjima, sve je proteklo u najboljem redu. U jednom trenutku smo stigli do mesta gde je put bio uništen. Nekoliko Hunzakuta ga je popravljalo. Morali smo da sačekamo dok ne završe, i tada smo bili u stanju da nastavimo.

Konačno smo stigli i do prve hunzakutske varoši. Naš vozač je imao veliki broj rođaka u ovom mestašcu, koji su ga radosno pozdravili. Pozvali su ga na piće. Pitala sam ga šta pije. Pio je hunzapani. Pani znači „voda“, ali hunzapani nije voda već vino, kojim je naš vozač nastavio da se obilato poslužuje.

Nekoliko naših saputnika se iskrcalo iz auta i istovarilo nekoliko džakova. Ovo se ponovilo još nekoliko puta, i onda smo vozač i mi ostali sami u vozilu. Bio je u veselom raspoloženju i pevao je dok je vozio. Put se nije ni najmanje izmenio. Još uvek je bio veoma strm i pun krivina, kao i ranije. Sve više i više je počeo da me obuzima loš osećaj u vezi cele ove stvari.

Uz dosta sreće, u jednom komadu smo stigli u Baltit, glavni grad oblasti, koji se nalazio na visini od tri i po hiljade metara nadmorske visine. U jednom motelu smo iznajmili sobu. To je bilo veoma necivilizovano mesto, ali sa neverovatno čarobnim pogledom. Nemoguće je zamisliti lepotu ovog mesta. Pred nama se pružala panorama celokupnog venca Himalaja. Jutarnji izlazak sunca u ovom ambijentu predstavlja neopisivi prizor.

Skoro odmah po našem dolasku, pojavio se i mirov glasnik. Mir Hunze je, u suštini, kralj te zemlje. Politički, Hunza je deo Pakistana, ali ima autonomnu upravu. Glasnik nas je obavestio da smo pozvani na obed sledećeg dana. Bilo nam je prilično drago zbog toga. Bili smo potpuni stranci, i tek što smo stigli, a dobili smo poziv od mira. Pripremili smo se, doterali i otišli.

Mir nije živeo u pravoj palati, već u dopadljivoj drvenoj kolibi. Njegovu rezidenciju bi mogli opisati kao  prelepu drvenu kuću sa velikim brojem divnih rezbarija na fasadi. Ušli smo u kuću i zatekli mira kako sedi sa svojom rani, kraljicom. Imala je izuzetno lepu kožu i bila je neuobičajeno lepa. U razgovoru nam je rekao da imaju sedmoro dece. Procenili smo da ima oko pedeset godina, što ga među Hunzakutima čini mladim čovekom.

Slika: U Hunzi. Svi Hunzakuti nose iste šešire. U sredini je sultan Ali, mirov rođak, direktor pošte i škole, i turistički vodič.

Prva stvar koju je pitao je bila kako smo uspeli da stignemo do Hunze. Rekli smo da smo stigli džipom. Ali, on je mislio na nešto drugo. Ulaz u zemlju je bio zabranjen. Već dugo vremena u zemlju nije ušao nijedan turist. Suština njegovog pitanja je bila u sledećem. Hunza se graniči sa Tibetom, a u to vreme Kinezi su izvršili invaziju na Tibet. Granice čak i sa malim susednim zemljama su bile zatvorene. Nikome nije bilo dozvoljeno ni da uđe ni da izađe iz zemlje.

Mi smo dozvolu za naše putovanje dobili u Karačiju. Po njegovom mišljenju, razlog za to je sigurno bila greška. Bio je srećan što nas vidi. Činilo mu se da je prošla večnost od kada je bio u društvu ljudi sa kojima je mogao da razgovara. Govorio je perfektan engleski; često je putovao u Evropu na Azurnu obalu. Bio je prijatelj sa princom Renijeom od Monaka, i veoma mu je nedostajalo to što nije imao odgovarajuće društvo.

Drugi deo našeg razgovora se odnosio na vrlo konkretno pitanje: da li znamo bilo šta o hladnjacima punjenim kerozinom. Gerd je odgovorio da, zapravo, znamo ponešto o njima. Mi smo koristili takav aparat u našoj kući na ostrvu, u Pakistanu.  Mir nam je rekao da je upravo dobio takav novi frižider. Nekoliko Hunzakuta su ga doneli u Baltit, tako što su ga, smenjujući se, nosili na leđima. I niko nije uspeo da ga natera da proradi.

Kada je čuo ovo, Gerd je otišao u kuhinju i uradio ono što bi uvek uradio kada bi u našoj kući nastala takva situacija – okrenuo je frižider naopačke. Objasnio je da tako mora da stoji čitavu noć. Mi ćemo doći sledećeg jutra, i do tada bi trebao da proradi.

Vratili smo se sledećeg jutra, Gerd je vratio frižider u pravilan položaj, i on je stvarno proradio. Naravno, posle toga smo uživali veliko poštovanje sa mirove strane. Pitao je Gerda da li želi da ostane i uredi sistem električne energije u zemlji. Ovo, međutim, nije bilo u saglasnosti sa našim planovima. Objasnili smo miru da smo prinuđeni da odbijemo njegovu ponudu. Sa druge strane, bilo nam je prilično drago da prihvatimo njegovu ponudu za ručak.

Za stolom je bio mir, rani, njihove dve kćerke i mi. Ispred svakog od nas je bila mala staklena činija koja je sadržala ružine latice. Džefri je razgledao i ispitao svoju posudu, podigao je i ispio do dna svu vodu u njoj. Prošaputala sam mu: „Ta voda nije bila za piće, već je služila da u njoj opereš svoje prste.“ Tako je Džef baš u Hanzi od svih mesta na svetu, morao da se upozna sa etikecijom za stolom.

Sa divljenjem sam gledala u veličanstveno srebrno posuđe, dekorisano krunom i monogramom. Pitala sam mira da li se posuđe generacijama prenosilo između članova njegove porodice. Ne, rekao mi je, njegovu izradu je on lično naručio u skorije vreme. Do skora, svi u kući su jeli prstima.

Sećam se svakog detalja ovog svečanog ručka. Na meniju smo imali četrnaest jela. Prvo smo imali pečena rebra od divljači, zatim ribu, onda piletinu, pa zatim guščije meso, a zatim veliki broj drugih jela koja nisam bila u stanju da identifikujem. Sva su bila vrlo ukusna, a iza svake stolice je stojao sluga koji je posluživao osobu za koju je bio zadužen. Pitala sam kako je mir bio u stanju da nabavi sve ove delikatese ovde. Rekao mi je da su mu sve doneli stanovnici Hunze. Umesto plaćanja poreza, oni mu predaju deo svega što raste na njihovim poljima, ili što uzgoje u svojim oborima i stajama. Uz to, prima i platu od vlade u Pakistanu. U zamenu za to, on se stara da pšenica i ovas budu uskladišteni u ambarima do iduće setve, ili za slučaj gladi, da Alah sačuva.

Mir od Hunze je bio vazal Aga Kana, religioznog vođe muslimanske sekte. Mir je bio i njegov predstavnik u svim religijskim pitanjima.

Ali, pravi razlog zbog koga smo doputavali u Hunzu je bila dugovečnost njenih stanovnika. Želeli smo da saznamo što više o načinu života ljudi koji su doživljavali duboku starost, a pri tome ostajali očuvanog zdravlja. Naročito smo bili zainteresovani za njihov način ishrane. Ishrana je bila predmet našeg proučavanja još od vremena kada smo živeli na ranču u Meksiku.

Ispostavilo se da su dve stvari odgovorne za zdravlje i dugovečnost lokalnog stanovništva. Prva je bila činjenica da su živeli na tri i po hiljade metara nadmorske visine, u atmosferi sa razređenim vazduhom, i da su morali da dišu duboko kada bi hodali njihovim kamenitim stazama. Celokupna teritorija Hunze je pešačka zona, sa jedinim izuzetkom koji se odnosio na džip, koji je dolazio jednom nedeljno. Drugi činilac je predstavljala činjenica da su tamo uspevale veoma kvalitetne kajsije. Ljudi su ih sušili i konzumirali tokom cele godine. Od koštica su pravili kajsijino ulje koje su koristili za kuvanje, utrljavanje u kosu i mazanje na hleb.

Osim toga, njihov način ishrane je bio prilično neuravnotežen. Jedva da su sebi ikada mogli priuštiti meso.  Hranili su se pšenicom ili pirinčom, sa malo povrća. Bez kajsija, količina vitamina i minerala u njihovoj ishrani bi sigurno bila nedovoljna. Možda čvrsta konstitucija Hunzakuta dolazi od vode koju piju. Kasnije ću pokušati da pružim i prikaz našeg iskustva sa ovom vodom.

Jednom mesečno, mir bi zauzimao svoje mesto u dvorani, otvorenom sa svih strana, i prekrivenom predivnim krovom koji se oslanjao na veličanstveno izrezbarene stubove. Na tom mestu, on bi delio pravdu. Svako ko bi imao žalbu na bilo šta i bilo koga bi dolazio na ovo mesto, i mir bi odlučivao o slučajevima u sporovima. Njegova reč je bila zakon i sprovodila se bez pogovora. Jednom smo prisustvovali takvom sudskom postupku. Odigravao se na isti način kao što se  verovatno odigravao i pre mnogo stotina godina.

Mir nam je rekao da su većina sporova u vezi sa navodnjavanjem minijaturnih polja koja se nalaze na strmim padinama okolnih planina. Glečerska voda se sprovodi u male kanale, i svakom farmeru je dopušteno da je, po određenom redu, usmerava na svoje polje.  Uvek postoje tužbe da je neko potrošio suviše vode usmeravajući je, previše vremena, na svoje polje, ne poštujući propisani raspored.

Za nas je postao ustaljeni običaj da jedemo kod mira, za Gerda da se stara o kerozinskom hladnjaku, a za Džefrija da se igra sa dve mirove male kćerke. Jednoga dana Džef se razboleo. Ovog puta je bilo stvarno ozbiljno. Nema sumnje da se to dogodilo usled njegove nesposobnosti da podnosi glečersku vodu, koja je imala visoki sadržaj minerala i bila skoro nalik mleku kada bi je uzimali iz cisterni. Meštani su je zvali „glečersko mleko“.

Džef je dobio visoku temperaturu, i nije mogao ništa ni da jede ni da pije. Bilo mu je stvarno loše. Morali smo da pronađemo doktora što je pre moguće. U Hunzi nije bilo nijednog. Kada smo se pozdravili sa mirom i njegovom porodicom, dao nam je zlatan Roleks sat. Rekao je da svakog dana kasni po pola minuta. Zamolio nas je da ga pošaljemo u kompaniju Roleks u Švajcarskoj, uzmemo ga posle opravke, a zatim dopremimo do Aga Kana u Gštadu. Aga Kan bi vratio sat miru sledećom prilikom koja bi mu se ukazala.

Nismo želeli da ga odbijemo, tako da smo poneli sa nama ovaj skupi predmet, i sakrili ga u našoj kutiji za alat. Uostalom, nismo ni znali način na koji bi transportovli stvari od vrednosti.

Kasnije smo sat poslali u Roleks u Švajcarskoj, kao zapečaćenu preporučenu pošiljku, sa pratećim pismom. Sat je tamo stvarno i stigao, ali ne znamo da li ga je i na koji način mir dobio nazad. Ne znam čak ni da li je još uvek živ. Ako je doživeo starost prosečnog Hunzakuta, sasvim je moguće da jeste.

Kao poslednji znak svog prijateljstva prema nama, mir nam je stavio svoj džip i ličnog vozača na raspolaganje, kako bi se odvezli nazad u Gilgit. Naravno, on je imao dobrog vozača, a na džip nisu bile natovarene dodatne vreće i dodatni putnici Hunzakuti. Takođe, vozač nije pio hunzapani, tako da mu vožnja nije predstavljala problem. Tako je putovanje nazad u Gilgit bilo mnogo prijatnije od putovanja u Baltit. Jedino što sam ja bila veoma nervozna, jer je moj sin bio vrlo bolestan. Džef nije napravio ni najmanji zvuk tokom celog puta.

U Gilgitu smo se ukrcali na avion za Lahor. Pre toga smo poslali telegram Gerdovom kolegi, elektro inženjeru koji je radio sa njim na projektu Ind. Rekli smo mu da imamo neodložnu potrebu za smeštajem i doktorom. Kada smo stigli, on se već pobrinuo za obe stvari. Ispostavilo se da Džef ima infekciju jetre. Nekoliko dana kasnije, Gerdu se povratila malarija. To mu se dešavalo samo u Pakistanu, ni na jednom drugom mestu.

Smestila sam ih u dve odvojene sobe, kako ne bi zarazili jedan drugog, i vodila brigu o njima. Otprilike posle dve sedmice, polako su počeli da se oporavljaju i staju na svoje noge.

Ja se nikad nisam razbolela na našim putovanjima. Nisam imala vremena za to. Bila sam suviše zauzeta brigom o tome da svo troje preživimo.

Naš rover karavan nas je čekao u Lahoru. Grad se nalazi na granici između Indije i Pakistana. Tu smo i prešli granicu sa Indijom.

Prva stvar koju smo videli u Indiji je bio veliki zlatni hram Sika, u Amricaru. Smešten je na sred jezera. Predstavlja fantastičan prizor, što može učiniti da osoba zaboravi koliko se nemira dešava u ovoj oblasti. Posetili smo hram i slušali pojanje. Siki predstavljaju hinduističku sektu i uglavnom su miroljubivi. Za mene je neshvatljivo da su dva Sika mogla da ubiju Nehruovu kćerku.

Odvezli smo se do Nju Delhija i Džaipura, a zatim do Ahmedabada, gde se nalaze pećine sa budističkim freskama starim približno oko hiljadu godina. Dalji put nas je vodio u Bombaj, čiji smo obilazak započeli rashlađivanjem u Hilton hotelu. Kao stranac, mogli ste ući u bilo koji hotel u gradu i prosto sesti u klimatizovano predvorje, i opustiti se uz svež vazduh.
U Bangaloru smo dobili poziv od strane sudskog zvaničnika da ga posetimo u njegovoj kući. Imala sam veliku želju da se okupam posle dužeg vremena. Odveo me je do kupatila gde se nalazilo veliko bure puno tople vode. Ušla sam unutra i umalo sam se skuvala. Celu stvar sam shvatila potpuno pogrešno. Prvo što treba da uradite je da se nasapunate; onda uzmete veliku kutlaču i, stojeći ispred bureta, sipate toplu vodu preko vaše glave. Tako, to u stvari predstavlja vrstu tuša.
U južnoj Indiji smo otišli do Tiruvanamalaija u blizini Madrasa. Tamo se nalazi čuveno mesto gde je nekada živeo jedan od najvećih prosvetljenih mudraca Indije, riši po imenu Ramana Maharši. Umro je 1950., tako da ga nismo lično upoznali, ali smo otišli u njegov ašram i naučili nešto o njemu i njegovom učenju od Engleza, Artura Ozborna, koji je živeo uz njega dvadeset i pet godina. Ašram je mesto gde ljudi koji žele da savladaju učenje određenog mudraca zajedno žive, jedu,  slušaju, čitaju i proučavaju njegov nauk.

Ramana Maharši je neprestano naglašavao da je uslov prosvetljenja oslobađanje od iluzije ega. Osoba treba da neprestano istražuje sebe pitanjem „Ko sam ja?“ Za Gerda, saznanja koja je stekao ovde su bila vrlo značajna. Do današnjeg dana, on svake godine posećuje ovaj ašram. Ja sam imala potpuno drugačiji utisak. U to vreme, nisam bila u poziciji da istražujem ko sam ja. Nisam imala pojma koja sredstva bih mogla da upotrebim u tu svrhu. A Ramana Maharši nije dao uputstva za to.

Živeli smo u ašramu i takođe tamo i jeli sa velikih listova banane koji su nam služili kao tanjiri, a bez pribora, koristeći samo naše ruke. Džefu se to naročito dopadalo. Razmišljala sam u sebi kako je sve ovo lepo, i kako je Ramana Maharši, bez sumnje, veliki i mudar čovek. Ali, nisam znala kako njegovu mudrost mogu da primenim na sebe. Čeznula sam za konkretnim instrukcijama, za jasnim planom akcije. A onda se u meni odjednom pojavio osećaj da sam blizu predmeta svoje čežnje, na početku svog duhovnog puta.