Theravāda budističko društvo

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


OSTRVO MONAHINJA

Tako i dobra dela dočekuju počinioca u narednom životu;
poput srodnika radosnih u susret mu idu.

Dhammapada, stih 220

 

Želela bih ovde da podignem neku vrstu spomenika čoveku bez koga plan za podizanje manastira za monahinje na ostrvu nikada ne bi bio ostvaren: Arturu de Silvi iz Dodanduve.

Čovek retko kada sretne osobu poput Artura de Silve. On je bio Sinhalez sa davnim portugalskom poreklom. Engleski je govorio perfektno, a svu snagu koju je imao je uložio u gradnju manastira. Rekao mi je da će u svom smrtnom času biti zadovoljan svojim životom, jer je bio u stanju da pomogne u stvaranju ostrva monahinja.

On je kupio svaki ekser i svaki šraf, i sve što je trebalo je transportovao na ostrvo u brodu koji je napravio od ogromnog debla drveta. Unajmio je radnike i tokom celokupnog vremena gradnje pazio da rade na propisan način i ne razbacuju materijal. Ljudi koji poznaju Aziju shvataju koliko je to težak zadatak.

Tokom većine vremena gradnje manastira, ja sam putovala i držala predavanja i kurseve u svim mogućim delovima Australije, Južne Afrike, Indonezije, Amerike, i po prvi put, Nemačke. Sve donacije koje bih dobila, poslala bih Arturu de Silvi.

Ovde bih želela da se podsetim priče o sudbonosnom susretu koji sam imala tokom mog boravka na Baliju. Tamo postoji jedan veličanstveni hram koji vodi monah koji me je zamolio da u njemu održim kurs za turiste. Jer zaista, veliki broj zainteresovanih ljudi je dolazilo u obilazak. Pristala sam, on je na sve strane postavio najave za kurs, i zaista, u zakazanom terminu se pojavilo sedmoro ljudi: pet Nemaca i dva Amerikanca.

Hram je bio zaista impozantan. Njegova drvena vrata su bila dekorisana scenama iz Budinog života. Unaokolo su se nalazili izvori sa svežom vodom, ogromni kameni kipovi, tropsko cveće, a unutra je bila postavljena jedna od najimpresivnijih Budinih statua koje sam ikada videla.

Sedam dana sam predavala na engleskom. Drugog dana sam obratila veću pažnju na jednog od učesnika i stekla utisak da ne razume ni jednu jedinu reč. Bio je Nemac i zvao se Čarli; toliko sam znala o njemu.

Pitala sam ga da li razume ono što pričam. „Ne“, priznao je. Nije uopšte znao engleski. Posle toga, jutarnje predavanje sam držala na engleskom, a večernje na nemačkom jeziku. Sećam se da sam te nedelje bila vrlo lošeg zdravlja. Imala sam neku infekciju, i nisam mogla ništa ni da jedem, ni da pijem. Ali, nisam želela da razočaram učesnike, tako da sam nastavila sa kursom. Uz to, njihovo interesovanje mi je pružalo zadovoljstvo.

Čarli i njegov prijatelj su bili naročito pažljivi i zainteresovani učenici. Drugi učenici bi ponekad preskočili neki čas, ali Čarli i Norbert su uvek bili tu. Posle ranog odustajanja dva Amerikanca, sa predavanjima sam nastavila na nemačkom jeziku.

Moje upoznavanje sa Čarlijem i Norbertom je bilo od značaja za moj kasniji život. Norbert je bio brat monaha Njanabodija, koji je od početka živeo sa nama u Budinoj kući u Algau. Upoznala sam ga preko Norberta, pod njegovim zapadnjačkim imenom, Roland. Bez ova dva brata i bez Čarlija , naša Budina kuća ne bi postojala. Oni su najzaslužniji što sam iz Šri Lanke otišla u Nemačku. Pomagali su u izgradnji, a i Norbert i Čarli su sada instruktori u našem gradskom centru u Minhenu. Njanabodi je starešina našeg šumskog manastira.

Ali, sada se vratimo manastiru namenjenom monahinjama i Arturu de Silvi. Vodio je evidenciju o celokupnom novcu koji bih mu poslala, sve do zadnjeg penija. Ja nisam zahtevala vođenje tako temeljne evidencije – verovala sam mu u potpunosti. Ali, on je insistirao na tome. Bio je vrlo savestan i stavljao je veliki naglasak na precizno izračunavanje svega čime bi se bavili. Po profesiji je bio inženjer. Bio je u stanje da lično nacrta sve sheme potrebne za izgradnju, i naravno, za razliku od mene, mogao je da komunicira sa građevinskim radnicima na njihovom maternjem jeziku.

Od trenutka kada smo se upoznali, jedno sa drugim smo razgovarali kao da se znamo čitav život. Posetioci ostrva monahinja su primećivali naše apsolutno razumevanje. Mi smo mislili da to mora biti zbog naše povezanosti u nekom od prethodnih života.

Slika: Stena u mojoj kuti je postala klupa za meditaciju.

Na ostvu smo napravili šest kuti – koliba za monahinje. Bile su vrlo lepe. Svaka je imala veliku sobu, kupatilo i malu baštu sa zidom koji ju je okruživao. Ulaz je bio zaštićen sa malim isturenim krovom, tako da se tokom kišne sezone ne bi natopili istog trenutka kada izađete iz kolibe.

U izdvojenom delu ostrva sam pronašla svoje omiljeno mesto. Moja kuti je trebala tamo da se sagradi. Na zemlji je ležala velika ravna stena. Plan je bio da moju kolibu sagradimo iznad ove stene, tako da bih mogla da je koristim kao sedalo za meditaciju. Ovo se sve odigravalo po našem planu.

A onda me je Artur de Silva obavestio: „Možeš da se useliš.“ Odmah sam doletela iz Australije, gde sam se tada nalazila, u Šri Lanku. Prve žene koje su se sa mnom uselile u manastir su bile moje nemačke učenice.

U manastiru je sve bilo još daleko od završetka. Još uvek nismo imali kuhinju i trpezariju. Morali smo da kuvamo napolju na malim kamp šporetima, sa kojima smo stalno imali problema sa ispravnošću. Takođe smo i jeli napolju.
Oko nas se nastavljao rad na izgradnji. Velika zgrada koja je sadržala kuhinju, trpezariju, biblioteku, mali ulazni hol, i skladište u kome je mogao da spava kuvar, je polako dobijala svoj oblik. Na sve četiri strane zgrade, u skladu sa kolonijalnim stilom, se nalazila senovita veranda. Zgrada i danas izgleda potpuno isto kao i u vreme izgradnje.

Na verandu smo stavili saksije, i zgrada je izgledala prosto predivno. Kao stavljanje tačke na i, napravili smo jezerce sa lotusima. Ja volim lotuse. Ovde u Nemačkoj, umesto njih imam lokvanje. Oba cveta pripadaju istoj porodici, i prilično liče jedan na drugi. Lotus ima blisku simboličku vezu sa Budom. Budine figure se često postavljaju na stilizovane lotuse, jer lotus predstavlja simbol čistoće i nepovredivosti. Ovo je delimično zbog toga što latice lotusa imaju tu osobinu da se voda sliva sa njih u obliku mnogobrojnih perlica, tako da nikada ne ovlaže. Pored toga, lotusi služi i za poređenje sa duhovnim usvršavanjem, jer iako rastu iz mulja, njihovo lišće i cvetovi se uzdižu iznad, nedirnuti bilo kakvom nečistoćom.

Nakon Nemica, u naš manastir je došla jedna sinhaleska žena. Tokom svih godina koje sam provela tamo, ona je ostala moj učenik. Zaredila se na ostrvu. Za ovu priliku sam pozvala monahe sa drugog ostrva. Pored njih, na ceremoniju sam pozvala i svetovna lica iz okoline. Došlo je više od dve hiljade ljudi. Nisam očekivala toliki broj. U sebi sam mislila da će pod tolikom težinom celo ostrvo potonuti u jezero. Na svu sreću, to se nije desilo. Naravno, takođe smo imali male devojčice u beloj odeći, sa poklonima.

Ova monahinja me je nasledila kao starešinu manastira. Svoj posao obavlja vrlo dobro. Drago mi je da su i manastiri u Australiji, koji sam osnovala sa Phra Khantipalom, i manastir u Šri Lanki nastavili da postoje i bez mene.

To je ono što želim da postignem i ovde u Buda kući u Algau – da i bez mene ostane mesto na kom će se ljudi okupljati u Budino ime. Uostalom, ja ne znam još koliko ću živeti. Neko mi je rekao, da bi i pored toga, bilo dobro kada bih još neko vreme nastavila da hodam zemljom.

U početku nas je bilo samo nekoliko žena na ostrvu, ali onda je mesto počelo da postaje sve popularnije. Pošto sam predavala u inostranstvu, ono je, donekle, postalo opšte poznato. Priča o mom manastiru u Šri Lanki je počela da se ubrzano širi unaokolo.

Sagradili smo zgradu za posetioce, sa šest dvokrevetnih soba. U slučaju potrebe smo mogli postaviti treći krevet u svaku sobu. To znači da smo imali mesta za osamnaestoro ljudi.  U šest kuti smo živele tri monahinje i ja. Dve kuti smo ostavili na raspolaganju za žene koje bi dolazile da uče nešto o Budinom učenju.

Mnoge žene, uključujući i Nemice, su ostajale po godinu i po dana sa nama. Neke bi dolazile samo na nekoliko dana. Uskoro sam zaustavila ova kratka zadržavanja u manastiru, tako što sam odredila minimalan boravak u manastiru od tri meseca. Inače, mesto bi počelo da liči na železničku stanicu. Nismo se mogli nositi sa tolikim dolascima i odlascima. Takođe, nije bilo moguće raditi sistematski sa ljudima koji su dolazili samo na tako kratak period.

Uprkos vrućini, imali smo rigorozan raspored. I pored toga što su zbog temperatura izmene rasporeda i dalje bile potrebne, drugačije ih nikako ne bi mogli podneti. Ustajali smo u četiri ujutru, recitovali tradicionalne tekstove na paliju i engleskom, zatim bi meditirali, a onda doručkovali. Uvek sam imala kuvara koji nas je posluživao, ali, takođe, svakoga dana je jedan posetilac morao da pomogne pri pripremanju i služenju obroka.

Prepodnevni časovi su bili namenjeni radu. Izdavali smo bilten koji smo slali svojim čitaocima. Naravno, pored toga tu su bile svakodnevne aktivnosti čišćenja, zalivanja cveća, plevljenja leja od korova. Biblioteka je morala biti dovedena u red, korice za knjige morale biti napravljene, pisma napisana – uvek je bilo mnogo toga što je trebalo uraditi; a na vrućini, svaki trenutak je težak. Zatim je na redu bio ručak. Posle toga sam davala poduku iz  disciplinskih pravila reda, vinaje, u trajanju od sat vremena.

Žene koje su bile s nama su bile takozvana anagarike, to jest, privremene monahinje. Ali, čak iako su trebale napustiti manastirski život, pravila su bila važna za njih. Trudila sam se da vinaju učinim interesantnom tako što sam uz sama pravila ubacivala priče koje su objašnjavale zašto ih je Buda ustanovio. Jer naravno, u početku, kada je počinjao sa zaređivanjem monaha i monahinja, pravila uopšte nisu postojala. Oni su svi bili prosvetljene osobe, kojima nisu trebale nikakve instrukcije. Tek kasnije, pošto su se zaredile hiljade monaha i monahinja, morala su se ustanoviti čvrsta pravila.
Popodne je svaka žena bila slobodna da radi šta želi – odmara, sedi pod drvetom i meditira, čita, ili piše. Onda bih, u večernjim satima držala dharma poduke. Iz ovih dharma poduka su nastale tri male knjižice. Prva je nazvana Budi ostrvo prema samome sebi. Bila je na engleskom , zbog toga što su i moja predavanja bila na engleskom. Štampala sam je novcem od donacija i distribuirala besplatno. To je bila moja prva knjiga, i još uvek doživljava nova izdanja; i ovde u Nemačkoj, takođe. Naravno, više nisam u stanju da je distribuiram besplatno, zbog previsokih štamparskih troškova. U međuvremenu je izdato još dvadeset pet knjiga mojih poduka. One su na nemačkom i engleskom, i prevedene su na sedam jezika.

Navedenog dnevnog rasporeda smo se čvrsto držali. Kada dvadeset, a nekada i više, žena žive zajedno, neophodno je da se pridržavaju dobro osmišljenog programa. Čak i sa takvim programom nije bilo lako imati posla sa različitim ličnostima i gledištima.

Većina žena je bila iz zapadnih zemalja. Sinhaleške žene koje su nam dolazile se često nisu slagale sa zapadnim načinom postupanja sa problemima. Uostalom, naše dve kulture su potpuno različite.

Artur de Silva je bio moj anđeo čuvar i bez prestanka mi je pružao najveću moguću pomoć. Sve novopridošlice bi prvo prispele u njegovu kuću. Bio je zadužen i za brod kojim su stizali na ostrvo. Slušao je žalbe i ispunjavao je sve želje koje su bile u njegovoj moći da ispuni. Kada su me Džefri i njegova supruga Suzan posetili na ostrvu, živeli su sa gospodinom i gospođom De Silva, koji su ih potpuno razmazili.

Starešina manastira sa susednog ostrva se starao o nama poput oca. Svaki dan je brodom dolazio na naše ostrvo, da bi proverio da li postoji nešto što nam je potrebno. Donosio nam je banane i kokosove orahe, drugo voće, povrće i pirinač – sve što bi dobrotvori doneli na ostrvo monaha, a što bi im predstavljalo višak.

Slika: Moje mesto za meditaciju – velika stena na ostrvu monahinja, Parapuduvi.

U naše aktivnosti je spadao i pindapat, traženje milostinje. Ovaj običaj je nasleđen od monaha i monahinja, još iz Budinog vremena. On se veoma praktikuje u Tai šumskim manastirima, ali je u Šri Lanki pao u zaborav. To se možda desilo iz razloga što  fizički predstavlja istinski zahtevan posao.

Jednom nedeljno smo odlazili na kopno i odlazili u prošnju u selo – monahinje napred, a anagarike pozadi. Ispred svake kuće u kojoj bi nam dali znak da hoće nešto da prilože u činije za prošnju, stali bi i dodali im činije. Ponekad bi dobili toliko pirinča da bi anagarike morale da nam pomognu, stavljajući ga u jednu, ili dve kofe, koje su nosile za nas.
Kada smo prvi put otišli u prošnju, mnoge žene su izašle iz svojih kuća da bi nam stavile hranu u činije – naročito starije, ali takođe i mlađe. Imale su suze u očima i rekle su nam koliko su nam zahvalne što smo im pružili mogućnost da monahinjama daju milostinju. Lični kontakt sa monahinjama je za njih, kao žene, značio najbližu vezu koju su mogle ostvariti sa Budinim učenjem. To je bio moj glavni razlog zbog koga sam oživela ovaj običaj. Međutim, svesno smo odlučili da u prošnju ne idemo svaki dan. Tamošnje stanovništvo je bilo vrlo siromašno; bilo bi pogrešno terati ih da dele sa nama svoju hranu svakodnevno sa nama – i uz to, najkvalitetniju koju bi imali.

Slika: Sa nekoliko monahinja u pindapatu (traženju milostinje), bosih nogu, u Dodanduvi, najvećem selu u okolini manastira.

Oko jezera su se nalazila četiri sela. Obilazili smo ih naizmenično, tako da bi svako selo obišli dvanaest puta godišnje. To mi se nije činilo previše, naročito zato što bi bili vrlo radosni kada bi nas ugledali i mogli da nam udele milostinju. Tradicionalno, pindapat se izvodi bosih nogu. Ponekad, na vrelom crnom katranu koji se nalazio na ulicama i goreo naša stopala, ili na vrelom šljunku po selima, ovo nije bilo tako lako.

Moja želja nije bila samo da budemo prihvaćeni od strane lokalnog stanovništva, već i da unesemo malo sreće u njihove teške živote, koji su bili ispunjeni napornim radom. Sa ovim na umu , zadnjeg nedeljnog dana u mesecu smo posetili selo, koje smo posećivali i koje nas je snabdevalo hranom celog tog meseca. U njega bih dolazila, kao i u ostala sela, u pratnji naše sinhaleške monahinje i davala bi im poduku iz dharme, koju bi ona prevodila. Ovo smo radili na tradicionalan način, kao što je rađeno u Budino vreme. Seli bi ispod velikog drveta i čekali bi stanovništvo da se okupi. Seljani bi dolazili u gomili sa decom i celim svojim domaćinstvom. Uvek je bilo mnogo buke i komešanja, zbog prisustva male dece u publici, i, naravno, pasa.

Govorila sam o vrlo prostim stvarima – na primer, o ponašanju prema susedima i bračnim drugovima, pošto je u ovim selima bilo dosta nesloge. Vesti o sukobima su doprle čak do našeg ostrva. Po mom mišljenju, ova okupljanja u senci drveta su predstavljala dobru stvar. Preko njih sam želela da izrazim svoju zahvalnost za priznanje i podršku na koje sam se susretala širom Šri Lanke.

Jednog dana sam dobila vest da premijer Šri Lanke želi da nas poseti i da od mene dobije instrukcije za meditaciju. Priprema za ovu posetu je bila ogroman napor i velika gungula.

Put koji je vodio kroz selo na obalu jezera je bio za tu priliku posut šljunkom, zastave su se mogle videti svuda, a premijerovo obezbeđenje je dan ranije došlo na ostrvo kako bi naše ostrvo podvrglo najtemeljnijoj proveri. Pregledali su svako drvo i svaki grm, kako bi videli da li se neko sakrio iza njih.

Slika: Premijer Šri Lanke, prečasni gospodin Premadasa me posećuje u mojoj kuti.

Onda je prečasni gospodin Premadasa zajedno sa suprugom i brojnim drugim ljudima stigao na ostrvo, gde smo ga čekali u spremištu za čamce. Izrazio je želju da mu pokažemo moju kuti, a onda je otišao u salu za meditaciju da bi počeo sa meditacijom. Njegova namera je bila da ostane dva dana.

Pošto sam mu objasnila osnove najbolje što sam mogla i pošto smo meditirali dvadeset minuta, jedan pripadnik njegovog obezbeđenja je dugim, odlučnim koracima ušao u salu i ukazao da gospodin Premadasa mora da se vrati u Kolombo što je pre moguće, zbog krize u parlamentu. To je bio kraj instrukcija za meditaciju i kraj naše prakse.

Nekoliko godina kasnije gospodin Premadasa je izabran za predsednika Šri Lanke, i posle vrlo kratkog vremena provedenog na dužnosti je ubijen bombom od strane terorista.

Kada nisam bila u manastiru, bila sam u inostranstvu dajući kurseve i poduke iz dharme. Jedan od razloga za to je bio što nam je trebao novac od predavanja za održavanje ostrva. Međutim , posle nekog vremena sam osetila da bi bilo dobro za mene da malo smanjim svoje aktivnosti. Želela sam da obavim povlačenje na tri meseca, samo za sebe.

Moji sinhaleški prijatelji su u džungli posedovali plantažu banana. Na plantaži se nalazila jedna stara kuća koja je bila u užasnom stanju, ali još uvek dovoljno dobrom da obezbedi osnovno sklonište. U ovoj kući sam sama provela tri meseca. Moji prijatelji su mi obezbedili tamilskog slugu. On nije znao ni reč engleskog, a ja nisam znala ni reč tamilskog, tako da je među nama prevladavala „plemenita tišina“. Znala sam samo reč za vodu. Mogla sam da mu kažem kada mi je bila potrebna voda. Oni su želeli da mi obezbede i kuvara, ali sam ja odbacila tu ideju. To bi samo zakomplikovalo stvari.

Sluga je odlazio do sela i nabavljao mi hleb, jaja, paradajz i krastavce. To je bilo sasvim dovoljno. Nije mi svakodnevno bila potrebna topla hrana. Imala sam čaja u izobilju, pošto je jedan moj prijatelj imao plantažu čaja, a pored toga tu su bile velike količine banana, kokosovih oraha i ananasa. Sve ovo mi je bilo na dohvat ruke.

Napravila sam raspored i veliku količinu vremena provodila u meditaciji. Nisam morala da brinem o dobrobiti drugih, tako da mi se boravak u mom utočištu činio kao odmor.

To je bilo vreme kada sam već upoznala svog naznačajnijeg učitelja. To je bio veoma star sinhaleški monah, za koga sam čula od jednog od monaha, koji se nalazio u poseti našem ostrvu monahinja. Niko nije posedovao toliko razumevanje meditacije kao on.

U to vreme u Šri Lanci nije bilo toliko uobičajeno posvećivanje prevelike pažnje praksi meditacije. Ovo se promenilo u međuvremenu, preko uticaja žena koje su govorile engleski, a možda sam i ja dala mali doprinos u tom pravcu.

Ovaj stari monah, poštovani Njanarama Thera, je bio starešina šumskog manastira koji se nalazio usred džungle. Pošto sam čula priče koje su kružile o njemu, osetila sam da neizostavno moram da se susretnem sa njim. Naš prvi susret je bio u kući jednog pokrovitelja u Kolombu. On se tamo nalazio zbog svoje bolesti. Ta prva poseta 1983. godine je za mene predstavljala nezaboravno iskustvo. Bio nam je potreban i prevodilac, i u tu svrhu smo angažovali simpatičnog mladog monaha koji je bio i njegov poslužitelj, i koji je govorio savršeni engleski.

Sela sam na pod ispred poštovanog Njanarame There, i počela da mu govorim o svojim meditacijskim iskustvima. Praksu meditativnog zadubljenja sam već godinama vežbala, ali nikada nisam mogla da nađem nikoga sa kim bih mogla da pričam o njoj, i ko bi mogao da mi potvrdi da sam na pravom putu u svojoj praksi. U njemu sam odmah pronašla nekog ko je posedovao kompletno poznavanje materije.

Posle nekoliko minuta, tokom kojih je zainteresovano slušao, palo mi je na pamet da on ne zna ništa o meni, i da bi trebalo da mu kažem da meditiram već dvadeset godina. Inače, mogao bi pomisliti da izmišljam ova svoja meditacijska iskustva, ili da su mi se slučajno desila. Kada su mu moje opaske o dvadeset godina meditacije prevedene, prsnuo je u smeh i rekao nešto mladom monahu.  Mladi monah se okrenuo ka meni i preveo: „A tako, ona je meditirala dvadeset godina! Verovatnije je u pitanju dvadeset života!“

Nastavila sam sa svojom pričom. Kada sam stigla do osme meditacijske zadubljenosti, nisam znala šta bih rekla o njoj, tako da sam mu rekla da ću za kratko vreme postići to stanje, da ne bih rizikovala loše objašnjenje. Zato sam koncentrisala svoj um i prošla stupnjeve od prve do osme meditacijske zadubljenosti korak po korak, ali u samo nekoliko minuta.

Kada sam ponovo otvotila svoje oči, ugledala sam poštovanog Njanaramu Theru kako me gleda pogledom ispunjenim mešavinom divljenja i blagonakolonosti. Onda sam mu objasnila šta sam iskusila u osmom meditativnom zadubljenju. U osnovi, to je bilo vrlo malo, pošto je na tom nivou um u potpunom miru.

Poštovani Njanarama Thera mi je potvrdio da sam ispravno vežbala i opisao zadubljenja. Onda mi je rekao da je moja dužnost da ova meditacijska zadubljenja podučavam na zapadu, i to naročito iz razloga što je njihovo upražnjavanje bilo izgubljena veština.

Njegove reči sam primila k srcu, i zbog njih, o meditacijskim zadubljenjima poučavam već godinama. U početku sam oklevala da o ovoj neobičnoj praksi govorim u javnosti, ali kada sam uočila da sve više i više mojih učenika dostižu ova zadubljenja, počela sam da ih objašnjavam u sve većim pojedinostima. Danas oni čine važan deo svih mojih kurseva iz meditacije.

Kasnije sam često preduzimala šestočasovna putovanja do šumskog manastira, da bih razgovarala sa poštovanim Njanaramom Therom i da bih dobila dodatnu snagu i vođstvo od njega. Uvek bi me dočekivao sa toplinom, a i on se takođe sećao našeg prvog susreta, naročito brze meditacije u koju sam ušla kako bih mu objasnila osam zadubljenja.

Napisao je knjigu koja je prevedena sa sinhaleškog na engleski jezik. To nije debela knjiga, ali u njoj on objašnjava čitavu stazu Budinog učenja – od početka do prosvetljenja. Ovu knjigu sam ponela sa mnom na tromesečno povlačenje na plantaži banana i proučavala je. Uvek kada mi nešto ne bi bilo jasno, u knjizi bih nacrtala krstić. Nakon završetka mog povlačenja sam otišla do poštovanog Njanarame There i sa njim prošla kroz knjigu reč po reč. Onda smo je preveli na nemački. Ovaj prevod je sačinjavao deo mojih odabranih dala izdatih u čast mog sedamdesetog rođendana.
U međuvremenu je poštovani Njanarama Thera preminuo. Imao je devedeset jednu godinu.

Tri meseca provedenih u samoći su bili od najvećeg značaja za mene. Okončala sam ih znatno ojačana – spremna da podelim svoje uvide sa ljudima koji su bili zainteresovani da ih čuju. Čak i danas, ponekad još uvek čujem zvuke džungle u svojim ušima: krike majmuna i ptica, i šum vetra kroz lišće banana. Ali, tamo su takođe postojala i vremena potpune tišine, u zoru i u sumrak. Šetala sam džunglom pokušavajući da prirodu sagledam kao deo sebe. Uostalom, u krajnjoj instanci, mi smo samo deo prirode.

Na primer, podučavala sam kontemplaciju o četiri elementa: zemlji, vatri, vodi i vazduhu, od kojih se sastojimo mi sami, a od kojih se takođe sastoji i priroda. I kada osoba ode u prirodu, a da pri tom nema ničega što bi je uznemiravalo, to predstavlja dobru priliku da se oseti povezana sa njom, i da iskusi da se mi ni po čemu ne razlikujemo sa bilo čime što postoji oko nas.

Naše ostrvo je svake godine postajalo sve lepše i lepše. U početku je predstavljalo samo džunglu sa zmijama i pacovima. Mi smo izgradili staze i uredili bašte. Ostrvo je bilo male veličine. Bilo je dugačko pola, a široko četvrt kolometara. To je bilo sve što nam je potrebno, ali je većini žena bilo teško da se naviknu na tu izolovanost.

Nije bilo nikakve mogućnosti da se ode negde bez korišćenja čamca ili brodića. Prvo smo imali čamac koji se pokretao veslima. Zatim nam je bračni par iz Nemačke dao donaciju veću od uobičajene, tako da smo bili u stanju da kupimo vanbrodski motor. To nam je učinilo stvari mnogo lakšim, ali smo prvo morali da naučimo kako da rukujemo i održavamo motor.

Takođe, nije bilo uopšte lako naći kućnu pomoćnicu i kuvara, naročito nekog ko bi znao engleski. Većina njih nije bila srećna na ostrvu, jer su se osećali usamljeno među strankinjama. Na kraju sam pronašla ženu koja je uživala u boravku sa nama i koja je ostala sa mnom do kraja mog boravka na ostrvu. Ona je neko vreme nastavila da mi često šalje pisma ovde u Nemačku.

Sa jedne strane naš život na ostrvu je bio idiličan, ali sa druge strane je bio vrlo težak. Morali smo da se nosimo sa užasnom vrućinom, komarcima, i sa disciplinom kojoj sam uvek poklanjala najveću moguću pažnju. Znam da su sve žene koje su došle na ostrvo imale koristi od toga. Na primer, jedna od njih sada živi u Štugartu i obavlja posao sekretarice Budine kuće u Algau. Druga, poreklom iz Holandije, živi u Vat Buda Dami u Australiji i obavlja posao upraviteljke. Ja sam je takođe ovlastila da podučava, što ona obavlja izuzetno dobro i sa ljubavlju.

Neprestano srećem žene koje su bile moje družbenice na ostrvu. Mnoge od njih su kasnije organizovale kurseve, u gradovima u kojima su živele, na kojima sam podučavala. Podučavanje je postepeno postalo moj život.

Još uvek se sećam prvog kursa koji sam održala u Austriji. Tek što sam došla iz Šri Lanke. Na kurs se prijavilo samo sedmoro ljudi. Pitali su me da li ću i pored toga održati kurs. Ja sam im odgovorila: „Pa naravno.“ Kada sam u tom mestu držala kurs sledeći put, prijavilo se dvadeset petoro ljudi. U Švajcarskoj sam jednom održala poduku za auditorijum od dvanaestoro ljudi. Danas stotine ljudi dolaze da čuju moje govore, ali u početku nije bilo tako.

Predavala sam u Švajcarskoj, Engleskoj, Holandiji i Danskoj. Predavala sam u Južnoj Africi, gde postoji izuzetno lep budistički centar. I naravno, često sam predavala u Australiji i Sjedinjenim američkim državama. Donacije koje sam dobijala na svim tim mestima sam koristila za održavanje Ostrva monahinja. To je funkcionisalo vrlo dobro.

1987. je bila zanimljiva godina za mene. Dobila sam poziv od strane delegata Šri Lanke u Ujedinjenim nacijama, da u toj organizaciji u Njujorku održim govor. Bili su prisutni skoro svi predstavnici manjih zemalja, ali su izostali predstavnici onih većih. Nisu došli zastupnici Sjedinjenih država i Rusije. U to vreme je još uvek postojala gvozdena zavesa.

Govorila sam o miru u srcu kao preduslovu mira u svetu, a nakon mog govora mi je upućen veliki broj pitanja. Ali, izgledalo je da prisutni u sali nisu verovali da religija i politika imaju mnogo toga zajedničkog. U Budino vreme, on sam je podučavao mnoge kraljeve i visoke ministre. Danas, ovo još uvek nije slučaj. Na kraju sam dobila malu medalju za mir, zbog koje sam bila vrlo srećna.

Drugi događaj koji se desio te godine je bila Međunarodna konferencija budističkih monahinja, koja se održala u Bodi Gaji u Indiji. Dalaj Lama je predsedavao konferencijom. Ovo je bilo prvi put da se nešto slično dogodilo, a ja sam bila jedna od tri žene koje su učestvovale u organizaciji ovog skupa. Druge dve su bile američke monahinje tibetanske tradicije,a u organizaciji je učestvovao i jedan Tai profesor. Osnovali smo Sakjaditu (Udruženje Budinih kćeri), međunarodnu organizaciju budističkih monahinja i vernica. Od osnivanja, organizacija održava konferencije skoro svake godine, i dovela je do poboljšanja u životu monahinja i do olakšanja nekih teškoća sa kojima se suočavaju, naročito u Aziji.

Slika: Prva Međunarodna konferencija budističkih monahinja je održana 1987. godine u Bodh Gaji, u Indiji. Dalaj Lama je predsedavao konferencijom. Na slici je prikazana diskusija o položaju monahinja, sa mnom.

Iznad svega, ova organizacija pruža mogućnost razmene iskustava budističkih vernica iz više od trideset zemalja. Mi učimo jedne od drugih ,i jedne o drugima. Još jedna vrlo važna funkcija je pružanje podrške ženama koje su odlučile da postanu potpuno zaređene budističke monahinje, bhikhuni.

1988. godina je bila obeležena jednim izuzetnim događajem. Odletela sam u Kaliforniju da bih učestvovala u ceremoniji zaređenja bhikhuni, u Hsi Lai hramu u Los Anđelesu. Ovo je bilo prvi put da se ceremonija ove vrste održava na zapadu, i to čak na tradicionalan način, sa duplom platformom. To znači da smo mi monahinje primile zaređenje istovremeno i od monahinja i od monaha. Na zaređenje su došle dvesta pedeset kineskih monahinja, pedeset monaha i dvanaest monahinja sa zapada. Hsi Lai hram je izgrađen u stilu „Zabranjene palate“ u Pekingu, i mnoga okupljanja su se dogodila u unutrašnjem dvorištu hrama. Sam hram tek što je bio završen. Izgradnja hrama je koštala dvadeset pet miliona američkih dolara, što se moglo pročitati na ploči koja se nalazila na njegovim zidovima.

Prošli smo rigoroznu, skoro vojnu, obuku, skoro celu na kineskom. Bili su darežljivi prema nama, i nismo morali da platimo ništa za smeštaj, hranu i odeću. Bilo bi bolje da su u hram odmah doveli monahinje sa zapada, pošto je samo jedna kineska monahinja govorila engleski, a hram je bio namenjen za širenje budističkog učenja na Zapadu.
Pošto smo prošli svakodnevnu, višečasovnu obuku tokom četiri nedelje, došao je veliki dan zaređenja. Ovo je za monahinje značilo i dan i noć, zato što smo trebale da budemo dvaput zaređene – jednom od strane deset monaha, od kojih su svi bili zaređeni najmanje trideset godina; drugi put od strane deset bhikhuni, koje su bile bhikhuni najmanje dvadeset godina. Sve smo uspešno prošle proces zaređenja, iako zapadni monasi i monahinje često nemaju pojma o tome šta se odigrava, jer se procedura ne prevodi. Ali, razumeli smo ono bitno. Bilo mi je drago kada se zaređenje završilo, jer me je svaka kost u telu bolela.

Jedna neobična stvar mi je ostala u sećanju. U Kini i, naravno, na Tajvanu, od monaha i monahinja se zahteva da budu vegetarijanci. Ali, u hramu nam je svakodnevno služena izvanredna hrana. Jednom je izgledalo da su nam poslužili piletinu, drugi put ribu, treći put džigericu. Onda sam jednog dana sakupila hrabrost i upitala monahinju koja je govorila engleski zašto nam ne služe vegetarijansku hranu. Pogledala ma je sa čuđenjem i odgovorila da je sva hrana, naravno, vegetarijanska. Kada sam joj rekla o piletini i ribi, videlo se da se veoma zabavlja. Objasnila mi je da se sve pravi od sojinog brašna i sa Tajvana svakodnevno prevozi avionom, jer takve stvari nisu dostupne na zapadu.  

Slika: Davanje zaveta (druga s desna).

Pre nego što sam se vratila na Ostrvo monahinja, ostala sam neko vreme sa Irenom, svojom kćerkom, koju nisam videla duži vremenski period. Bilo je divno što smo nas dve ponovo zajedno. Imam i posebnu uspomenu vezanu za ovu posetu.
Irena me je upitala zašto sam postala monahinja. Mogla je da razume to što sam budista, ali ne i to što sam se zamonašila. Onda sam je upitala da li se oseća dobro kada svake nedelje odlazi u crkvu sa svojim suprugom Ronijem. Odgovorila je potvrdno. Onda sam joj ja rekla da tako želim da se osećam svaki dan. Ovaj odgovor ju je potpuno zadovoljio.

Slika: Ejmi stiže na aerodrom u Los Anđelesu. Irena je sa svojom malom devojčicom.

Do tog vremena sam već dobila drugo unuče, sa kojim je povezana jedna druga priča. Irena je želela da ima malu devojčicu, ali je istovremeno želela i da pruži dom i porodicu detetu bez roditelja. Tako su ona i Roni uputili zahtev za usvojenje siročeta iz Koreje, ali dugo vremena nisu dobijali nikakav odgovor. Baš u vreme kada sam joj došla u posetu, konačno su dobili pismeni odgovor sa priloženom slikom, u kome ih obaveštavaju da su za njih u Koreji pronašli malu devojčicu. Gledajući u fotografiju, mogla sam potpuno jasno da primetim da je na slici prikazano mentalno hendikepirano dete, i bilo mi je očigledno da će ono za Irenu predstavljati teret za koji ona nije istinski sposobna da ga preuzme na sebe. U svakom slučuju, u planu mi je bilo da odletim u Koreju i posetim svoju prijateljicu, monahinju iz Australije, tako da sam joj ponudila da odem i upoznam devojčicu. Ovo sam uradila uz pomoć moje prijateljice monahinje, koja je, na sreću, govorila i korejski. Službi za usvajanje smo rekli da moja kćerka ne želi da usvoji ovu devojčicu, i da bi trebalo da potraže neku drugu. Ovo je bila prilično komplikovana rasprava, ali je urodila plodom, i dva meseca kasnije Ejmi Jung Ah je sletela na aerodrom u Los Anđelesu, sa ženom koja je bila u njenoj pratnji. Ejmi nije govorila ni reč engleskog. Imala je pet godina, i od rođenja je odgajana u korejskom sirotištu. Ne samo da je dražesno izgledala, već je takođe imala krajnje besprekorno ponašanje – bez sumnje da je bila izuzetno dobro osposobljena u ovom pogledu – a engleski je naučila vrlo brzo. Danas ima sedamnaest godina, predivno izgleda, pohađa zadnju godinu srednje škole, izvanredan je učenik, pliva kao riba, ima gomilu prijatelja, i ove godine po prvi put dolazi u posetu svojoj baki. Upravo mi je napisala pismo u kome me moli da organizujem posetu koncentracionom logoru, pošto o tome sada uče u školi. Pored toga, želi da poseti dvorce kralja Ludviga.

Nažalost, u Šri Lanki su izbili veliki nemiri. Bombaški i teroristički napadi su učinili život u ovoj zemlji još težim. Autobusi su stalno dizani u vazduh. Više nije bilo moguće putovati na taj način. Uništen je veliki broj pošta. Više niste bili sigurni da će pisma i druga pošta uopšte biti poslata, ili da će stići na odredište. Ja sam, na žalost, zavisila od poštanskog sistema.

Najgora stvar je bila u tome što više nisam mogla da dajem pozitivne odgovore ženama koje su pisale iz inostranstva, i koje su želele da dođu na Ostrvo monahinja. Smatrala bih sebe odgovornom da im se nešto desi. Opasnost je bila i suviše velika da bi opravdala rizik. Zato su moji odgovori bili odrečni. Na ovaj način, jedan deo mog rada je bio zaustavljen. Još jednu vrstu teškoće je predstavljala činjenica što se sinhaleške žene, koje su bile moje učenice, više nisu usuđivale da napuštaju sigurnost svojih kuća. Put do ostrva je za njih predstavljao suviše veliku opasnost.

Onda se desio užasan događaj. Čoveka koji je bio vlasnik plantaže banana na kojoj sam provela tri meseca, čoveka koji je bio moj prijatelj i dobročinitelj, su napali teroristi i živog spalili. 

Kao vrhunac svega, tu je bila i smrt Artura de Silve. 1988., kada sam pošla na put u Kaliforniju, imala sam vrlo jak osećaj da ga više nikada neću videti. Kada sam se vratila, saznala sam da je u međuvremenu preminuo. On je bio dijabetičar, a nikada nije obraćao previše pažnje na svoju ishranu. Jednog dana se samo srušio mrtav.

Kada sam, 1989. godine, na zahtev svojih nemačkih učenika, odlučila da napustim Šri Lanku, njegova smrt je predstavljala važan faktor koji je uticao na moju odluku: moje vreme u Šri Lanki je bilo završeno.