Theravāda budističko društvo
Download PDF

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


POČETAK SOPSTVENOG PUTA

Kao što je jezero duboko, prozirno i neuznemireno,
tako i mudri kad reč Istine čuju, smireni postaju.

Dhammapada, stih 82

 

Iz ašrama Ramane Maharšija odvezli smo se do grada Pondičerija, koji je nekada bio francuska kolonija. Tu se nalazio ašram Šri Aurobindoa. Već ranije smo čuli za Šri Aurobindoa, velikog mudraca koji je tu živeo. U vreme kada smo mi bili tamo, on je već bio preminuo. Ašram je vodila jedna žena, Francuskinja koja je bila njegov saradnik, i koju su svi znali kao „Majku“.

Ašram Šri Aurobindoa je bio ogroman, veliki skoro kao pravi grad. Na sve strane su se nalazile zgrade u kojima su se odvijale aktivnosti koje su propagirale Šri Aurobindovo učenje. Mi smo iznajmili sobu u ašramu.

Indijci su smatrali Majku svetom ženom –što je, uzgred budi rečeno, nešto što se u Indiji događa mnogo lakše nego u bilo kom drugom delu sveta. Ljudi koji žive tamo imaju veliku potrebu za obožavanjem svetih ljudi i žena. Bez obzira na to, Majka je zaista bila veoma posebna osoba.

Između Majke i Džefrija se rodila neka vrsta prijateljstva. Odlazio je svaki dan da je vidi, što je za njega bilo sasvim neuobičajeno.  Ona sama je bila izdvojena od ostalog sveta. Posetioci su prethodno morali da se najave.  Pa ipak, on se svakog dana peo uz stepenice do njenih prostorija da bi razgovarao sa njom. Mora da je i ona uživala u tim razgovorima. Ona je imala dece. Jedan od njenih sinova je bio arhitekta i projektovao je jednu od zgrada u ašramu.
Učenje Šri Aurobindoa mi se činilo kao suviše komplikovano. Nasuprot tome, ono što je Majka učila je bilo vrlo jednostavno. Imala sam osećaj povezanosti sa njim. Ona je takođe učila meditaciju.

Tamo je postojala jedna vrlo interesantna škola, toliko interesantna da smo razmišljali da u nju upišemo Džefa. To je bila škola u kojoj se učilo o duhovnim stvarima. Ali Džefri nije želeo da ide tamo i bude odvojen od nas.

Ova škola je  imala veliko školsko dvorište. Imali smo običaj da se tu okupljamo noću, pod zvezdama. Tokom dana je bilo toliko toplo da je bilo skoro nepodnošljivo. Bio je april, najtopliji mesec. Ali, večeri su bile divne – hladne sa vedrim zvezdanim nebom. Majka bi preko zvučnika davala instrukcije za meditaciju, koje bih sledila. Odmah sam osetila da je to prava stvar za mene. Instrukcije su bile veoma slične Budinim.

Od tada, pa sve do danas neprekidno meditiram. To je bilo pre trideset i četiri godine. Odmah sam stekla utisak da je to put koji sam tražila. Sada sam bila u stanju da se okrenem svojoj unutrašnjosti.

Majka je davala veoma dobre, realistične, jasne, pronicljive i proste instrukcije za vođenje harmoničnog života. Kasnije je osnovala internacionalni gradić, Aurovil, gde su se okupljali ljudi iz čitavog sveta koji su hteli da žive duhovni život.  Majku mogu da prizovem u pamćenje samo sa dubokom zahvalnošću. Proveli smo nekoliko meseci sa njom. Za mene je to vreme predstavljalo kapiju ka stazi duhovnog sazrevanja. Jasna uputstva i proste reči koje je koristila su mi pokazale šta treba da se uradi.

To ne znači da je Ramana Maharši koristio nejasne izraze. ( U stvari, on nikad ništa nije napisao: njegove reči su zapisane naknadno.) Ali on je govorio sa pozicije prosvetljenja, koja je za mene bila suviše daleka i teško zamisliva. Nasuprot njemu, Majka je govorila o stvarima sa kojima smo se susretali u svakodnevnom životu.

Posle našeg boravka u ašramu Šri Aurobindoa, još malo smo putovali po Indiji. Dva događaja su se urezala naročito jasno u moje sećanje.

Bili smo u Kalkuti. Parkirali smo naš karavan u dvorištu Auto kluba, kako bi tu proveli noć. Na uglu je bio čovek koji se sedeo na ulici, i koji je prodavao narandže. Rekla sam Džefu: „Evo ti pet rupija. Idi i kupi kesu narandži.“ Otišao je i nije se vratio.

Vreme je proticalo sve više i više. I Gerd i ja smo izašli da ga potražimo. Možda me je Džef pogrešno razumeo i otišao na pijacu. Počela je da pada noć. Ovo je bila repriza noćne more iz Ikvitosa. Ali, u Kalkuti dodatnu brigu nam je predstavljala činjenica da su ovde deca često bila kidnapovana i zatim – vrlo često posle sakaćenja – obučavana za prosjake i primoravana da žive kao deo prosjačkih družina. Bar takve su bile glasine; ja ne znam da li su bile istinite ili ne. U svakom slučaju, bili smo užasno uplašeni.

Pošto nismo mogli da ga pronađemo, vratili smo se u Auto klub i razglasili da je izgubljen dečak. Klub je odmah mobilizovao sve svoje motocikliste koji su odlučili da pročešljaju grad i baš pre nego što je trebalo da krenu, Džef se nonšalantno pojavio iza ugla sa kesom narandži u ruci.

Navalili smo na njega sa svih strana. „Za Boga miloga, gde si bio do sad?“ Džef nam je odgovorio sledećom pričom. Dok je kupovao narandže, u blizini se zaustavio čovek sa kravom. Pomuzao je kravu na ulici, a onda pozvonio na najbliža vrata. Pojavila se domaćica i on joj je prodao sveže pomuženo mleko iz krčaga. Ona je ispraznila krčag u kući, a zatim ga vratila mlekadžiji. Džef je nastavio da prati mlekadžiju i da posmatra šta radi. Posle nekog vremena ga je pitao da li može da mu pomogne. „Da, naravno“, odgovorio je čovek.

Džef je išao sa mlekadžijom i kravom od kuće do kuće. Čovek mu je prvo dozvolio da drži kravu. Zatim bi mu dopustio da je ponekad pomuze. A onda bi mu dopuštao da odnese i mleko domaćici. I, Džef nije obraćao pažnju i nije primetio da je prošlo četiri sata dok je pomagao mlekadžiji.

Ovom prilikom sam odlučila da moram da pronađem način da prestanem sa stalnom potragom za Džefrijem u mojim mislima, kao i sa neprestanim strahom za njegov život. Zbog ovih stvari mi je bilo nemoguće da se radujem životu sa njim. Svaka majka, bilo da joj je dete malo ili veliko, zna ovo. Ona se nalazi se u neprekidnom stanju brige.

Želela sam da se oslobodim ovih okova. Osećala sam da je meditacija predstavljala način da uspem u tome. Shvatila sam da nije moguće da razrešim problem odjednom. Ali, jednog dana ću biti sposobna da se nosim sa njim. Zato, neka me čitalac ne razume pogrešno: volela sam moju decu i još uvek ih volim. Moja deca ne pripadaju meni; ona pripadaju samima sebi. Ja nisam njihov zaštitnik više od toga što su oni moji zaštitnici. Mi smo povezani jedni sa drugim , ali nismo nerazdvojno pričvršćeni – to je velika razlika.

Slika: Džefri i ja ručamo u Singapuru. Ulični prodavci prodaju dobru, jeftinu hranu.

Moja iskustva tokom našeg dugog putovanja su mi pomogla da , takođe, preduzmem i unutrašnje putovanje. Da nisam bila na tom putu sa Džefom i Gerdom, bilo bi mi mnogo teže da razjasnim neke stvari u vezi sa sobom lično. Ostala bih u svojoj lepoj maloj kući u San Dijegu, ispunjavala svakodnevne obaveze, i verovatno se ne bih promenila na bilo koji značajan način između svoje trideset i pete i sedamdesete godine. Nikada se ne bih suočila sa svojim ograničenjima i bila u stanju da ih prevaziđem.

Drugo iskustvo koje je u mom sećanju povezano sa Indijom je bio susret u parku u kome smo se zaustavili da provedemo noć. Sedela sam ispred našeg automobila, zagledana u daljinu, i onda sam ugledala svamija, indijskog Hindu monaha, obučenog u belo. Imao je crnu pletenicu koja mu je padala na leđa. Gledala sam u njega i rekla Gerdu: „Znaš šta? Ovo je Evropljanin!“ Evropljani hodaju potpuno drugačije od Indijaca, a takođe su i drugačije fizičke građe. Rekla sam: „Idi do njega i pozovi ga na šolju čaja.“ Gerd je pošao u njegovom pravcu i pozvao ga.

Bio je Australijanac, i njegovo monaško ime je bilo svami Narikuti. Bio je srećan da nam se pridruži u našem karavanu. Mogli smo ga poslužiti čajem, jer smo imali malu peć. Narikuti je putovao sa nama jedan deo puta. Učio nas je o Hindu mitologiji, bazirajući svoja izlaganja na hramovima koje smo posetili, u kojima su mnogi bogovi bili naslikani na zidu, ili izvajani kao skulpture. Južna Indija poseduje veličanstvene hramove u kojima vrlo često obitava neki slon. Naučili smo imena i značaj bogova kao što su Šiva, Ganeša i Hanuman, ali moram iskreno priznati da obožavanje bogova nije moj put. Smatrala sam priče interesantnim i one su za mene predstavljale put ka razumevanju Hindu načina razmišljanja – ali, to je sve.

Narikuti je zajedno sa nama putovao do Šri Lanke. Onda se vratio nazad i proveo ostatak života u pećini koja je imala dozidani deo, na padinama planine Arunačala, u blizini ašrama Ramane Maharšija. On je već odavno mrtav, iako je bio samo tri ili četiri godine stariji od mene.Dopisivali smo se sa njim nekoliko godina posle toga. Ubrajam ga u jednog od naših učitelja. Postoje tri osobe koje su nam omogućile da započnemo naš duhovni put, i kojima zbog toga mnogo dugujemo; to su Ramana Maharši, Majka i Narikuti.

U Indiji smo proveli otprilike godinu dana. U to vreme, šezdesetih godina, u Indiji je bilo vrlo malo stranih turista, i kada bi sreli nekog od njih, odmah bi sklopili prijateljstvo. Velikom broju njih smo bili u stanju da pružimo praktičnu pomoć, pošto smo nosili lekove sa nama.

Iz Indije smo se ukrcali na trajekt za Šri Lanku i putovali kroz celu zemlju. Izgledala nam je kao raj. Ljudi su bili potpuno miroljubivi, dočekivali su nas sa osmesima svuda gde bi pošli i nudili kokosovim orasima i bananama; a mi smo se mogli kupati u moru i posmatrati najlepše ribe svetlih boja. Tu smo imali naš prvi kontakt sa budizmom. Kasnije sam pronašla manastir na Šri Lanki, ali do toga je bilo još vrlo daleko.

Odatle smo se ukrcali na brod za Tajland – još bliže budizmu, ili mi se bar tako čini u retrospektivi.

Dominantna osećanja u Bangkoku i drugim gradovima na Tajlandu su bila osećanja divljenja i čuđenja. Prizori spokojnih Budinih statua, zlatnih ornamenata, smaragdnog Bude izrezbarenog iz jednog velikog dragog kamena su bili prosto neodoljivi. Nismo mogli odvojiti oči od njih i od veličanstvenih kompleksa hramova. Morali smo da upoznamo nekoliko Tai monaha koji su govorili engleski, kod kojih smo se mogli raspitati o njihovoj religiji. Ono što su nam objasnili je bilo manje-više u vezi rituala, a ne onoga što je meni bilo stvarno bitno – kako živeti svoj život.

Iz Tajlanda, put nas je vodio u Kambodžu. Iznajmili smo bicikle i na njima napravili temeljni obilazak Angkor Vata, gde smo posetili slavne hramove koje su u davna vremena izgradili narod Kmera, i koje su arheolozi ponovo otkrili pukim slučajem. Bili smo skoro potpuno sami dok smo se kretali unutar kompleksa hramova. Mir i svetost ovog mesta, sa svojim mnogobrojnim skulpturama Budinih glava, božanskih plesačica i deva (viših bića nalik anđelima) su ostavili ogroman utisak na nas.

Pre njihovog ponovnog otkrića građevine i skulpture su bile kompletno obrasle džunglom. Smokvina stabla su pustila svoje korenje u svaku pukotinu. Na nekim mestima džungla i građevine su ostavljeni onako kako su pronađeni. Ispod gusto zbijenog lišća i umršenih čvorova grana i korenja, mogli su se videti drevni kameni blokovi – a sve je obuhvatala velika tišina.

Iz Pnom Pena, glavnog grada Kambodže, sa nama smo poneli još jedno sećanje. U Pnom Penu je postojala pijaca ptica, na kojoj su ptice iz kaveza prodavane ljudima koji bi ih neposredno posle toga oslobađali, kako bi sebi stvorili dobru karmu. Odmah nakon toga, trgovci ptica bi ih ponovo uhvatili, i opet ih stavljali u prodaju. Ovo smo smatrali zaista vrlo čudnim, a Džef se rasplakao.

Naša sledeća destinacija je bio Vijetnam. Na prvi pogled Sajgon je izgledao prilično lepo i netaknut ratom koji je već žestoko besneo na jugu. Ali, na rat su nas podsećali mnogobrojni strani novinari koji su sedeli okolo u obližnjim hotelima. Tako, Sajgon više nije bio sasvim prijatno mesto za boravak. Zato smo odlučili da bi bilo najbolje da se ukrcamo na brod i uputimo se ka novoj destinaciji, Singapuru. U Singapuru smo prodali naš herojski Lend Rover i rezervisali mesta na teretnjaku koji će nas odvesti u Frimantl u Australiji.

To je bio danski teretnjak na kome je bilo mesta za samo dvanaest putnika. Ali, Džef je dobio dozvolu da se ukrca kao trinaesti. Data mu je posebna kabina i on je mislio da je to predivno. Nama je dodeljena kabina vlasnika broda koja se sastojala od dnevne i spavaće sobe, i kupatila. Kuvar nam je čak obezbedio vegetarijansku hranu – i to na brodu koji je prevozio zamrznuto meso.

Zaustavljali smo se svuda uz put, uključujući Indoneziju i Timor. Bilo nam je dozvoljeno da izlazimo na obalu i obilazimo luku i okolne zone. U Darvinu, najsevernijoj luci Australije, usidrili smo se na nedelju dana. To je bilo vrlo ugodno i mirno, sporo putovanje.

Konačno smo stigli i u Frimantl. Frimantl je luka u Pertu. Iskrcali smo se. Bio je avgust, a u Australiji to je zima. Pomalo zbunjeni, stajali smo na hladnoći i smrzavali se. Iz Perta smo otputovali za Sidnej, gde smo potražili i pronašli naš džip i naše sanduke sa stvarima, i obavili sve neophodne formalnosti sa vlastima. Onda smo džipom otkrstarili do Kvinslenda na istočnoj obali, oblasti koja nam se najviše svidela pre pet godina.

U blizini Brizbejna, glavnog grada Kvinslenda, smo kupili farmu. Tamošnja klima je vrlo prijatna.

Farma je bila veličine oko dvesta australijskih jutara, što je oko sedamdeset dva hektara. Pejzaž se sastojao od brežuljaka, dolina i polja, a tu je bila i velika drevna kišna šuma u kojoj su rasle divlje orhideje, lijane i palme. Farma je takođe imala i malo jezerce u kojem smo se mogli kupati i rashladiti.

Na farmi se nalazila kuća sa strujom i telefonom, sa oronulom garažom i ambarom. Celokupno imanje je postalo vlasništvo banke nakon što su prvobitni vlasnici jednostavno nestali posle bankrota. Banka nam je tražila tri hiljade funti. Mi smo ponudili dve hiljade, a oni su bili više nego srećni da prihvate našu ponudu. Danas je to otprilike dve hiljade i sedamsto dolara – za dvesta jutara zemlje i kuću.

To je bio predivan komad zemlje. Nismo imali ničega osim dobrih suseda na obližnjim farmama, i oni su nam u početku predstavljali veliku pomoć. Uostalom, oboje smo bili deca iz grada i nismo bil naročito upoznati sa poljoprivredom.
Farmeri u našoj okolini su se uglavnom bavili mlekarstvom. Mi smo počeli da razmatramo kako bi mogli da koristimo polja na neki drugačiji način. Ovako ili onako, trava je morala da se koristi za ishranu životinja. Međutim, mi nismo želeli da gajimo životinje koje bi  bile predviđene za klanje. Zato smo odlučili da počnemo sa uzgojem šetlandskih ponija – niko ne ubija šetlandske ponije. Naša ideja je bila da prodajemo mlade životinje roditeljima čija su deca želela da imaju ponija.
„Imala sam farmu u Africi.“ Ovako počinje čuveni roman Isak Dinesen. Gerd i ja smo imali farmu u Australiji. Naša je bila prva organska farma u regionu. Uzgajali smo potpuno organsku granu, bez ikakvog prskanja insekticidima ili drugim otrovima. To je predstavljao ogroman posao. Bili smo u stanju da proizvedemo toliko hrane za našu ishranu da smo godišnje izdvajali samo oko stotinu dolara za hranu. Za taj novac bi kupovali pirinač, suvo grožđe i crni šećer. Često smo mogli da trampimo višak voća za druge stvari koje su nam bile potrebne.

Postepeno je naša organska farma postajala čuvena, zahvaljujući  i tome što je Gerd napisao neke novinske članke o njoj. Na farmu su dolazili mladi ljudi i razgledali mesto.

Slika: Sa mladim šetlandskim ponijem.

Gerd je bio (a i danas je još uvek) vrlo aktivan. Na našem imanju je zasadio pet stotina voćki različitih sorti; pored toga, zasadio je stabla omorike i eukaliptusa. Sve ukupno, bilo je dvadeset hiljada mladica, koje su jednog dana trebale da nam donesu profit.

Naši šetlandski poniji su bili neverovatno ljupki. Nema ničega slađeg od novorođenog šetlandskog ponija, koji izgleda kao velika pudlica.

Takođe smo imali i konje za jahanje. Džefrijev omiljeni konj na farmi je bila mirna stara kobila po imenu Flika. Još uvek je se seća: u to doba je imao dvanaest godina. Flika je imala toliko dobru narav da ste joj bukvalno mogli uraditi sve što bi vam palo na pamet. Ali, jedanput ju je nešto uznemirilo. Pao je list, ili se dogodilo nešto slično tome. Zaustavila se usred galopa i Džef se srušio na zemlju. Ja sam stojala na prozoru i posmatrala. On je ležao na leđima, bez pokreta. U tom momentu sam pomislila: „Mrtav je!“ I u  istom tom momentu sam u sebi osetila sposobnost da prihvatim i život i smrt mog deteta, šta god da se desi. Minut kasnije se osvestio, i počeo da viče; tada sam znala da je živ. Imao je težak pad na leđa, i usled toga je izgubio dah na neko vreme.

Za mene je to bio prvi stvarni gest prepuštanja svoje dece. Po prvi put sam bila u stanju da posmatram Džefrija i Irenu (koja je još uvek živela u San Dijegu) kao osobe koje volim, a koje nisu neodvojivi deo mene. To ni u kom slučaju nije značilo prestanak moje ljubavi prema njima,  upravo suprotno. Postala sam sposobna da ih volim bez straha, direktno iz srca, bez posebnih uslova i zahteva. Moja ljubav prema njima nije zavisila od toga da li su živi; od toga da žive život na način koji ja želim; od njihove privrženosti prema meni, od njihove zahvalnosti prema meni, ili od njihovog „dobrog“ ponašanja. Sve to više nije bilo od značaja.

Buda je imao sina po imenu Rahula. „Rahula“ znači okovi. Dao mu je to ime na rođenju zbog toga što je znao da deca stavljaju roditeljsko srce u okove.

Već sam imala dva slična iskustva sa Džefrijem, u Ikvitosu i u Kalkuti. Značajan faktor je predstavljala i činjenica što sam morala da ostavim Irenu kući, zbog toga što nije htela da krene na put sa nama. Bilo mi je vrlo teško da to učinim. Često me je mučilo to što nije bila pored mene.

Bilo je potrebno da prođe mnogo vremena pre nego što sam mogla da kažem: „Oni postoje, oni su moja deca; mnogo ih volim, ali bih mogla da se nosim sa njihovom smrću.“ Bez ovog prepuštanja, nemoguće je iskusiti čistu, nesebičnu ljubav. Istina je da i tada čovek voli, ali uvek sa strahom od gubitka. Nije bilo lako osloboditi se tog straha, ali onog dana kada je Flika zbacila Džefrija na zemlju, ja sam uspela u tome.