Theravāda budističko društvo

Dajem vam svoj život

Autobiografija budističke monahinje rođene na Zapadu

Ayya Khema


Prevod Branislav Stojiljković
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


RATNE GODINE U ŠANGAJU

Stvarno smatraju stvarnim, a privid prividom,
takvi, hraneći se ispravnom mišlju, stvarno pronalaze.

Dhammapada, strofa 12

 

Nakon Kristalne noći među berlinskim Jevrejima je kružio sledeći vic: dva Jevrejina čekaju u redu za dobijanje pasoša. Jedan od njih je želeo da ode u Ameriku. Pitao je drugog: „Gde ti želiš da ideš?“ „U Šangaj“, odgovorio je. „Tako daleko?“, upitao je prvi. „Daleko od kog mesta?“, odgovorio mu je prijatelj.

Potreban je poseban smisao za humor da bi se smislili viceci sa takvom gorkom poentom. Jevreji imaju poseban talenat za to – možda zbog toga što su u svojoj istoriji doživeli tolike nesreće. Postoje stotine viceva o emigraciji koji se bave užasnom patnjom jevrejskog naroda. Već sam spomenula da je Šangaj u to vreme bio poslednje utočište evropskih Jevreja. Većina zemalja je zatvorila svoje granice. Urugvaj je poslao brod pun emigranata – ili imigranata, zavisi sa koje strane posmatrate – natrag u Nemačku. Amerika i Australija su primale samo odabrane pojedince.

U rikši ispred naše kuće u francuskom sektoru, 1942. U pozadini je moj otac.

 

Zbog britansko-kineskog sporazuma, koji je bio na snazi već stotinu godina, Šangaj je bio otvoreni grad, za koji nije trebala ulazna viza. Između 1938. i 1941., dvadeset hiljada Jevreja je tamo pronašlo utočište. Bio je daleko od Nemačke, ali ne dovoljno daleko, kao što ćemo uskoro saznati.

Moji roditelji su me čekali na doku kada je Haruna Maru pristao. Kamen – ne, deset ogromnih kamenčina – mi je pao sa srca kada sam ih ugledala. Moj otac je nosio crni kaput, isti onaj koji je nosio u Berlinu. Sa prtljagom, u kome sam brižno čuvala sakrivenu zlatnu tabakeru koju je ujak iz Londona poslao za mog oca, smo se popeli u dve rikše. Bilo je veoma hladno; ulicama Šangaja je duvao ledeni vetar iz mongolskih stepa. Uprkos tome, dva vozača koji su vukli rikše su se toliko obilato znojila, da su njihova tela isparavala. Nikada se nisam mogla naviknuti na vožnju u prevoznom sredstvu koje vuku ljudi. Saznala sam da ovi vozači ne žive dugo; oni bukvalno rade dok ne umru od umora. Ali, tako je to bilo u Šangaju. Niko to nije mogao promeniti – najmanje ja. Bilo mi je drago kada su se pojavile prve rikše sa biciklima.

Odvezli smo se u francuski deo grada. Šangaj je u to vreme bio međunarodna slobodna luka sa francuskim, britanskim, američkim i kineskim sektorom. Činilo mi se da je grad bio užasno ružan tog zimskog dana, osim prostrane avenije duž obale, gde su Englezi izgradili svoje banke i poslovne zgrade.

Naše rikše su se zaustavile ispred lepe stambene zgrade. Popela sam se uz stepenice sa roditeljima, otac je otvorio vrata, i ušla sam u stan sa nameštajem iz Berlina. Moji roditelji su, posle svog odlaska, nekako sredili da im brodom pošalju nekoliko stolica, slika i persijske tepihe. Bio je to prilično neobičan prizor, videti poznate stvari ovde, daleko od kuće.

Zajedno sa tri druga jevrejska emigranta iz Berlina, moj otac je otvorio prodavnicu ženske konfekcijske robe. Bila je to elegantna radnja pored hotela Palas, i poslovala je prilično dobro. Šangajske žene su potpuno izgubile razum za evropskom konfekcijskom odećom; nikada nisu videle ništa slično. Šta više, i ja sam morala da se obučem u tatinoj radnji. Suknjice i bluze koje sam nosila sa sobom od Berlina do Škotske, i od Škotske do Kine, su mi  se okratile i postale tesne.

Nisam imala čak ni školsku diplomu. Otac me je upisao u šangajsku poslovnu školu. „Ako naučiš da kucaš na pisaćoj mašini, ceo život ćeš imati koristi od toga“, rekao mi je. To je bilo vrlo dalekovido sa njegove strane. Čak i sada, svakoga dana kucam na pisaćoj mašini. I pošto sam takođe naučila knjigovodstvo i stenografiju, bila sam u stanju da kasnije zarađujem za svoju porodicu.

Sa roditeljima ispred naše kuće u francuskom sektoru, 1942 (pre japanske okupacije)

 

Po podne, posle škole, sam igrala tenis. Posle kratkog vremena provedenog u Šangaju, opet sam se osetila mlado i bezbrižno.

Decembra 1941. je počeo rat na Pacifiku. Japanci su uspeli da zauzmu i Šangaj. Februara 1943. su izdali proglas: izbeglice iz Evrope – što je značilo Jevreji – su se morale preseliti u deo grada poznat kao Hongkju: geto bez zidova, ali sa bodljikavom žicom, pod kontrolom japanskih vojnih vlasti. To je bila posledica nemačkog pritiska. Japanci su bili nemački saveznici, a za naciste Šangaj nije bio dovoljno daleko da bi tu odustali od svoje politike progona Jevreja.

Za nas je to značilo napuštanje stana i prekid očevog posla. Moj otac je sada po drugi put izgubio svoj posao i dohodak. Mislim da je to imalo veoma veliki uticaj na njega. Uostalom, više nije bio tako mlad.

Iznajmili smo dve sobe u Hongkjuu, i sa sobom poneli nameštaj i tepihe. Još uvek smo imali i nešto kristala. Prodaja ovih stvari je najvećim delom bila zaslužna što smo uspeli da se prehranimo.

Tokom ovog perioda sam naučila da, i u najnepovoljnijim okolnostima, život ide dalje. U našem getu, koji je imao oko osamnaest hiljada stanovnika iz Nemačke, Čehoslovačke, Poljske, Austrije, i iz svih drugih zemalja u kojima je Hitler bio na vlasti, se stvorila mala zajednica sa bolnicom, školom, pozorištem, bečkim kafeima u kojima se mogla dobiti zaher-torta i štrudla od jabuka. Imali smo i svoje lokalne novine, i neku vrstu socijalne pomoći za decu i stare osobe. Zbog neodgovarajućih higijenskih uslova, i zbog toga što je bilo izuzetno teško nabaviti malo mleka, stopa smrtnosti dece u Hongkjuu je bila vrlo visoka.

Napuštala sam geto svakog jutra i vraćala se kući svake večeri. Imala sam posao u kompaniji koja se bavila izvozom. Svu zaradu sam davala ocu. Živeli smo vrlo skromno. Hranili smo se u narodnoj kuhinji. Hrana je bila vrlo ukusna, ali jednolična: kašasta supa sa malo povrća koje je plivalo u njoj, a uz nju smo dobijali hleb koji je bio toliko tvrd da stariji ljudi nisu bili u stanju da ga jedu. Praznicima bi kupili dvadeset grama jetrene paštete, ili jednu uncu kafe. To nas je koštalo pravo malo bogatstvo.

Moj otac je imao mapu na zidu na kojoj je beležio napredovanje savezničkih trupa pomoću čiodica. Bilo nam je zabranjeno da posedujemo radio. Ipak, neki mladići su napravili sopstvene radio aparate, i držali su ih skrivene ispod madraca. Na taj način smo se mogli informisati o toku rata. Imali smo predstavu o tome gde su se nalazili Amerikanci, i kada će se ova noćna mora završiti za nas.

Jednog dana, bombe su pale na naš geto. Čula se jaka eksplozija i ja sam izašla nekoliko koraka ispred naše zgrade. Pored mene je stajao čovek koga sam poznavala i idućeg trenutka je izgledalo kao da ga je progutala zemlja. Eksplozija, ogroman krater i čovek je nestao. U tom trenutku sam postala histerična, jedini put u mom životu. Počela sam da vrištim i nisam mogla da se zaustavim, sve dok mi otac nije opalio šamar. „Ne možemo ništa više da uradimo; sada se smiri“, vikao je.

I ja sam se smirila. Nikada više u životu nisam tako izgubila kontrolu – to jednostavno nije moj stil. Ali, ovo iskustvo je bilo previše za mene. Stojala sam pored nekog, i pred mojim očima on je bio raznet na mikroskopski sitne delove. Bio je muzičar u jednom od jevrejskih kafea. Uživala sam dok sam ga slušala kako svira.

Mnogo bombi je palo tog dana; mnogo ljudi je poginulo. U ulici u kojoj se nalazila naša zgrada, krv je tekla kao potoci posle kiše. Američki piloti su pokušavali da pogode japansku radio stanicu, i promašivali su cilj.

Možda je potpuni nedostatak moga straha od smrti povezan sa ovim događajem. Od tada, nikada više nisam brinula o tome da li ću živeti ili umreti. Jednog trenutka osoba je tu, sledećeg nestaje. To sam naučila vrlo rano.

Avgusta 1945., pre nego što su bačene bombe na Hirošimu i Nagasaki čija su katastrofalna dejstva i posledice doveli do kraja rata, moj otac je dobio jake bolove. Doktor koji ga je pregledao dijagnostifikovao je kamenje u bubrezima, koje se mora odstraniti. Otac je primljen u bolnicu. Prirodno, uslovi nisu bili najbolji, ali svi smo mislili da će se izvući. Na dan operacije, dobio je blagu groznicu. Operacija je odložena. Idućeg dana sam ga posetila. Doktor me je odveo u stranu i rekao: „Vaš otac neće preživeti.“ U bolnici se zarazio encefalitisom, upalom moždanog tkiva, od japanskog vojnika koji je doveden u bolnicu na samrti. Za ovu bolest nije postojao lek. Penicilin još uvek nije bio pronađen.

Otišla sam u očevu sobu. Ležao je u krevetu i bio je vrlo slab. Znao je da će umreti. Svaka osoba na samrti zna ovo. Bio je pri punoj svesti. Rekla sam mu: „Tata, odmah se vraćam, idem samo da dovedem mamu.“ Onda sam kao luda trčala sav put do kuće, dok su mi se suze slivale niz obraze.

Kada sam se vratila u bolnicu, pokušala sam da mu dam nekoliko kašika supe. Više nije mogao da guta. Bio je potpuno smiren. Rekao mi je da ja već sigurno znam koliko me je voleo, i da mi želi sve najbolje u životu. Tada mi je takođe rekao i da će posle smrti nastaviti da me čuva.

Nikako nisam mogla da se suočim sa tim. Prosto nisam mogla da poverujem da umire – samo do pre nekoliko dana, još uvek je bio dobrog zdravlja. Njegova smrt je bila za mene prvi pravi susret sa smrću. Ona smrt za vreme vazdušnog napada je takođe bila šok za mene, ali nakon toga moj otac je stajao pored mene i govorio mi da prestanem sa vrištanjem.

Otac je bio glavna podrška u mom životu. Stajala sam u hodniku, dok se moja majka opraštala od njega. Došlo je i nekoliko njegovih prijatelja. A onda je umro. Nisam mogla da zaplačem. Prošlo je još mnogo vremena, pre nego što sam bila u stanju da pustim suze.

Pet dana posle toga rat se završio, što me je dodatno potreslo, jer je moj otac veoma jako žudeo za krajem rata, a nije uspeo da ga živ dočeka.

Moja majka je bila kao paralisana, nesposobna ni za šta. Morala sam da se pobrinem o svemu, pogrebu i daljem toku naših života. Sada su Amerikanci okupirali Šangaj. Njihova vojska je delila slatkiše. Ali, čak ni oni nisu bili u mogućnosti da nam obezbede stan. Morali smo da ostanemo u naše dve bedne sobe.

Dve godine ranije, zbog Japanaca, izgubili smo našu trgovinu i veći deo naše imovine. Od novih vlasti sam pokušala da nadoknadim naš gubitak, ali uzaludno. Sve je otišlo u nepovrat.

Nekoliko meseci kasnije moja majka se ponovo udala za prijatelja iz svoje mladosti, iz Berlina, koji je takođe živeo u getu. Od tada, ja sam ostala potpuno sama, i bez oca i bez majke – jer se ona potpuno posvetila svom novom braku. Nisam mogla to da razumem. Mislila sam da je više vremena trebala da provede u žalosti za mojim ocem. Danas to vidim iz drugog ugla. Moja majka je bila draga žena, ali vrlo labilna i plašljiva. Nije mogla da se sama probija kroz život, kao i mnoge žene u to vreme. Bio joj je potreban neko da joj pruži zaštitu.

Ja sam imala dvadeset i dve godine i bila sam prilično lepuškasta, ako to smem da kažem na osnovu fotografije iz tih dana. To je prilično retuširana fotografija; na njoj imam neprirodno duge trepavice. Ali, i pored toga se može videti da sam bila zgodna mlada žena. Jednog dana sam upoznala sedamnaest godina starijeg muškarca. I on je bio Jevrejin iz Nemačke; zvao se Johan.

Moguće je da mi je predstavljao zamenu za oca. Prijatelji i poznanici su mislili da nije dobra prilika za mene. Ja nisam bila tog mišljenja – udala sam se za njega. Preselili smo se u mali stan u Hongkjuu. Imao je struju, ali vode je bilo samo u zadnjem dvorištu. Za grejanje smo imali malu peć na ugalj. Nikada nisam uspela da je podložim; zbog toga je naš stan zimi uvek bio hladan.

Suprug je, zajedno sa svojim rođakom, vodio fabriku košulja, i posao mu je išao dobro. Ja sam se zaposlila kao sekretarica američke okupacione vojske i zarađivala dvesta dolara mesečno. To je bilo mnogo novca za kineske prilike, dovoljno da se prehrani dvadesetočlana porodica. Stvari su nam krenule nabolje. Bilo mi je dozvoljeno da kupujem u PX-u, prodavnici za američko vojno osoblje. Tamo su mogle da se kupe neke divne stvari, kao, na primer, zubna pasta, beli sapun divnog mirisa i sladoled u prahu. Mogla sam sebi priuštiti ammu, kinesku služavku. Od nje sam naučila malo kineskog, šangajski dijalekt koji niko van tog grada ne razume. Kada je moja kćerka Irena rođena 1947., amma je bila od velike pomoći. Jedno od njenih glavnih zaduženja je bilo pranje pelena u zadnjem dvorištu, što je bio vrlo težak i naporan posao.

Sa devetnaest godina

 

Skoro svi Jevreji koji su živeli u kampu su želeli da odu u Ameriku. Amerikanci su dozvolili naše useljenje, ali je sa tim moralo da se malo pričeka, zbog birokratskih procedura. Putovanje do Amerike se organizovalo preko američkih brodova namenjenih za transport vojnih trupa, i izgledalo je da će proći večnost dok ne dođe red na nas. Moja majka i njen suprug su otputovali pre nas.

Konačno, Maova vojska je došla nadomak Šangaja, samo što nije zauzela grad. Onda je, napokon, došao i red na nas. Napustili smo Šangaj poslednjim transportnim brodom, 1949 godine. Oni koji nisu uspeli da se ukrcaju na brod su bili uhapšeni od strane komunista. Imala sam sreće. Imala sam sreće i prethodnog puta: 1939. sam bila na jednom od poslednjih brodova koji je prevozio decu u Englesku.

Brodovi za prevoz trupa tog tipa su mogli da prevezu približno između pet stotina i osam stotina ljudi, muškaraca odvojenih od žena. Bilo nas je šest majki i šest žena u jednoj kabini. Činilo se da su se deca dogovorila da plaču naizmenično, nikada istovremeno. Bilo je potpuno nemoguće zaspati.

Ali, bili smo na putu preko Pacifika. Bili smo na putu za San Francisko. Sećam se kada sam prvi put ugledala most Golden Gejt i njegovog čarobnog izgleda dok je izranjao iz magle na jutarnjem suncu. Na doku je orkestar svirao dobro poznatu pesmu „San Francisko, otvori svoju zlatnu kapiju“ (Golden Gejt – zlatna kapija, prim. prev.).

Još jednom je počinjao novi život. Koliko puta se to do sad desilo? Postepeno sam naučila, kao jedna od onih sportskih lutki za udaranje sa loptastom osnovom, kako da uvek ostanem na svojim nogama. Imala sam dvadeset šest godina, bila sam žena supruga i majka, još uvek bez pasoša, ali sa malo ušteđevine. Nekada sam imala osećaj da svemu ovome nikada neće biti kraja: drži glavu iznad vode, stisni zube. Ali čemu?