Theravāda budističko društvo

Koraci na putu

Ayya Khema

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Postoje tri načina da se priđe Dhammi. Jedan je kroz sticanje znanja, proučavanjem Budinih govora, i kroz pokušaje da se oni memorišu što je moguće preciznije. To je veoma korisno za širenje učenja putem predavanja i knjiga.

Drugi put je kroz predanost, prinošenje cveća i mirisnih štapića na oltar sa Budinim kipom, kroz recitovanje stihova iz kanona, darivanje i akumuliraje sopstvenih zasluga. . Velikodušnost i postupke koji su njome inspirisani Buda je toplo preporučivao, ali nije pridavao mnogo vrednosti tome da se samo boravi među monasima i monahinjama.

Jednom se jedan monah toliko oduševio Budom da nije hteo da se od njega odvoji. Kada se taj monah razboleo i nije mogao da ode da vidi Budu, postao je jako utučen. Drugi monasi ga upitaše zašto je tako nesrećan. On objasni da je neraspoložen zato što ne može da vidi Budu, koji potom otide da poseti bolesnog monaha i reče mu: "Šta ti vidiš u ovom prezira vrednom obliku? Ničega vrednog gledanja u njemu nema. Ko god to uvidi, uviđa Dhammu, ko god vidi Dhammu, vidi mene."

Treći pristup Dhammi, a to je praksa, uvek je bio onaj koji je Buda najviše preporučivao. Tako je jednom rekao da je čovek sa pravim poštovanjem i predanošću onaj koji živi u skladu sa učenjem. Mnogo je koraka koje treba napraviti kada pristupamo Dhammi kroz praksu. Osnova je ponašanje u skladu sa moralom, postupci koji su moralno ispravni, stvaranje dobre kamme. Bez takvog temelja nemamo u sebi dovoljno sigurnosti da bismo bili smireni i spokojni, a upravo to su preduslovi za meditaciju.

Ovo se nekada pogrešno tumači tako kao da ne treba da meditiramo pre nego što smo potpuno pročistili svoju primenu pravila morala i postigli savršenu sabranost uma. Ali to ne ide jedno posle drugog, zato što je upravo meditacija ta koja nam pomaže da postignemo sabranost uma  i omogućuje nam uvid u delotvornost pravila morala.

Sledeći vid prakse je stražarenje na vratima čula. Ovo Buda često pominje, kao da ponavljanjem želi da to dobro zapamtimo. Ukoliko ne stražarimo nad svojim čulima, uvek smo podložni da budemo uvučeni u to da nešto želimo, da za nečim žudimo, a što stvara jedan kovitlac u umu. Naši čulni utisci su okidači za požudu i mržnju.

Naša su čula neprekidno angažovana, tako da smo izgubili osećaj koliki je njihov uticaj, sve to uzimamo zdravo za gotovo i smatramo da to tako mora biti. Verujemo takođe da je ono što vidimo, čujemo, kušamo, dodirujemo, mirišemo i mislimo upravo onakvo kakvim ga sami sebi tumačimo. Ovo je temeljna greška. Svako kontakte svojih čula doživljava na svoj način.

Evo primera: ono što je dobra hrana za Zapadnjake u Aziji se smatra hranom za decu; jako začinjena hrana iz Azije za Zapadnjakov ukus je nepodnošljivo ljuta. Čak i tako bazična potrepština kao što je hrana pokazuje se kao potpuno različito iskustvo. Iz ovoga možemo zaključiti da svi mi živimo u sopstvenom svetu. Ljudi se žučno raspravljaju zato što smatraju da njihov svet mora biti onaj pravi i čak ubijaju jedni druge zbog nerazrešenih razlika.

Budi su često postavljali pitanja kao što je: "Je li svet konačan ili beskonačan, večan ili ne?" Njegov odgovor bio je: "Šta je svet? Svet su našu čulni kontakti." Kad god bi ga neko pitao ovako nešto Buda je toga ko pita vraćao na vežbanje. Kada znamo da se svet u kojem živimo sastoji od naših čulnih kontakata, onda imamo nešto sa čime možemo da vežbamo. Kada znamo da je svet večan ili nije, sa čime tu možemo da vežbamo?

Naša čula uključuju i razmišljanje, koje je jedna sposobnost koja skoro neprekidno funkcioniše. U ovom trenutku imamo čulni kontakt kao dodir, zvuk, sliku i misao.Četiri od šest naših čula su angažovana. Pošto naša čula funkcionišu čitav naš život, mi verujemo da je to jedini način na koji možemo da doživimo svet i to stvara duboku žudnju da nastavimo u ovakvom svom obliku. I u toj žudnji se krije opasnost, nešto čega većina ljudi nije svesna. Podsvesno mi svi to znamo, jer odatle izviru svi naši strahovi. Ako sebe osmotrimo na trenutak, shvatićemo da je u nama mnogo strahova, koji svi nose različite nazive. Neki ljudi se boje paukova ili zmija, neki se boje mraka, neki aviona, drugi da njihovi voljeni mogu umreti ili da će izgubiti svu svoju imovinu. Razne vrste različitih naziva za potpuno isti strah; strah da ćemo izgubiti nešto sa čime se identifikujemo, strah od neprijatnih, bolnih čulnih kontakata, u osnovi strah od uništenja. Pa ipak, gubitak ovog života je zagarantovani ishod činjenice da smo živi. To je samo pitanje vremena.

Ovi strahovi izazvani su našom vezanošću za prijatne čulne kontakte, identifikovanjem sa njima i verovanjem da izvan naših čula nema druge stvarnosti. Mi otuda prirodno želimo da se takvi kontakti nastave. Potiskujemo svoja neprijatna iskustva, očekujući ih da nestanu i da se ponovo jave ona prijatna. Ako naši neprijatni kontakti preovlađuju, onda kažemo da imamo mnogo dukkhe. Ili možda kažemo: "Imam probleme." Zapravo svi mi imamo isti problem, a to je da nismo prosvetljeni. Kada shvatimo da su naši čulni kontakti samo nešto trenutno, a zadovoljenje koje oni donose nešto što je stvar pojedinačnog ukusa, biće nam lakše da ih se oslobodimo tokom meditacije.

Meditacija će se dogoditi jedino onda kada su čulni kontakti, naročito razmišljanje, obustavljeni. Ako je, na primer, tokom sedenja prepoznat objekat kontakta i ocenjen kao neprijatan, um počinje da radi na tome. Sećanje na to šta je neko rekao juče, prošle nedelje ili čak pre deset godina može staviti um u pokret. Sve je to izazvano našom vezanošću za čula i našim identifikovanjem sa njima.

Iz svakog čulnog kontakta rađa se osećanje, ne postoji način da se to promeni, ali mi možemo da prekinemo svoje rekacije na ta osećanja, kao i uverenost da ona pripadaju nama. Da bismo svoju meditaciju doveli do stanja koncentracije, moramo odbiti da reagujemo na osećanja koja se javljaju podstaknuta čulnim kontaktima. Što god to više vežbamo u svakodnevnom životu, to će nam lakše biti da ostanemo skoncentrisani tokom meditacije. Ne treba da sledimo tu prirodnu reakciju ljudskih bića. Meditativna zadubljenja su nešto što ne pripada svetu svakodnevice i ona zahtevaju i takve kvalitete u nama. Kad god je Buda opisivao put ka nibbani, uključivao je meditativna zadubljenja kao deo prakse, kako bi nas ona odvela do unutrašnjeg uvida u Dhammu.

Stražarenje na vratima naših čula nije važno samo u meditaciji, već podjednako i u svakodnevnom životu. Na kursu meditacije, gde nema toliko spoljašnjih inputa kao u normalnoj situaciji, malo je lakše zaštititi um od našeg sviđanja ili nesviđanja u odnosu na ono što vidimo, čujemo, okusimo, dodirnemo, pomirišemo ili pomislimo. Kako bismo ovo unapredili, treba da vežbamo da čujemo samo zvukove, bez objašnjavanja samima sebi šta je to što čujemo. Kada um počne da priča svoju priču o tom zvuku, barem ćemo znati šta radimo, odnosno da zvuku pridajemo stvarnost, koja mu onda donosi i važnost.

Isto se odnosi i na kontakt čula vida sa nekim objektom. Ako, na primer, gledamo u žbun, naš um će nam reći: "O, pa to je jasmin; ko ga je tu posadio? Da li bih mogla da ga uzberem?" Ili razne druge ideje. Umesto svega toga, možemo samo da gledamo u to što zovemo "žbun" i budemo svesni da naš pogled počiva na jednom obliku i tako sprečimo um da nastavlja da priča. Ukoliko nam ovo pođe za rukom jednom ili dvaput izvan meditacije, možemo iskoristiti ovaj metod baratanja čulnim imputom i tokom meditacije. Kada sebe čuvamo od umom do detalja razrađenih čulnih kontakata, smanjuje se opasnost da nas obuzme pohlepa ili mržnja. Ovo će nam biti velika pomoć u dostizanje stanja koncentracije tokom meditacije.

Našim životima upravljaju naša čula, ali mi ne moramo da nastavimo sa time. To nije naša obaveza. U delokrugu naših šest čula nije moguće pronaći trajnu i istinsku sreću. Kada bi to bilo moguće, mi bi već bili u stanju blažene zadovoljenosti, jer smo bili zapljuskivani čilnim imputima dan za danom, život za životom. Odgovor nije u poboljšavanju naših čulnih kontakata, iako većina ljudi upravo to pokušava, već pre u poboljšavanju naših reakcija, tako da na kraju uravnoteženost postane naš način življenja. To je obećanje koje nam je Buda dao, dakle da možemo da se oslobodimo dukkhe, svih problema, ali ne tako što ćemo imati neodoljive čulne kontakte i nijedan trenutak neprijatnosti. Tako nešto nikada nije bilo moguće, čak ni kada je Buda bio živ. No možemo imati trenutke uravnoteženosti, trenutke kada smo u stanju da je dostignemo. Takav trenutak daje nam početno iskustvo šta znači biti slobodan, i to je jedina vrsta slobode koju nalazimo u ljudskom životu. Ne postoji druga. Svako ko razume Budine izričite instrukcije, naročito oni koji meditiraju, može vežbati na ovaj način. 

Sledeći korak koji treba napraviti jeste sabranost pažnje, praćena jasnim razumevanjem (sampajañña). Sabranost pažnje jeste mentalni faktor samog znanja, jasno razumevanje jeste uviđanje. Oboje nam je potrebno. I ovo se može i treba praktikovati u svakodnevnom životu. Buda je sabranost pažnje na telo hvalio kao nešto što vodi ka "besmrtnosti", što je sinonim za nibbanu. Kada posmatramo reakcije svoga tela i shvatamo da ono može da sledi jedino uputstva koja mu dolaze iz uma, to je naš prvi korak ka uvidu. Obično ne razmišljamo mnogo o svom umu i telu. Većina ljudi je više zainteresovana za telo nego za um i dobro se stara o svome telu. Retki su ljudi koji se staraju o svom umu.

Kada smo svesni pokreta svoga tela, to nam daje šansu da budemo budni i bez razmišljanja, samo sa znanjem. Možemo pomisliti da će nas takva svesnost sasvim usporiti, da nećemo biti u stanju da obavimo svoje poslove. U stvari ona ima suprotan efekat, pošto nećemo raditi bilo šta što nije neophodno. Kada kontinuirano koristimo sabranost pažnje i jasno razumevanje, oni će prerasti u naviku i to će poboljšati našu sposobnost da dostignemo smirenost i uvid. Kada vidimo naš um kako komanduje našim telom, to je nešto drugo od jednostavnog znanja da se to događa. Mi postaje intimno povezani sa našim dvojnim aspektom uma i tela i možemo početi da istražujemo gde je to "ja" u svemu tome. Možda ćemo na kraju ustanoviti da je to "ja" zapravo naša želja da budemo večni, da ne budemo uništeni.

Većina ljudi bi volela da doživi smirenost, blaženstvo i spokojstvo tokom meditacije. Ali oni čiji su umovi vrlo aktivni, da bi postali smireni, moraju prvo postići uvid. Onima čiji su umovi i inače manje burni lakše je da prvo postanu smireni, a potom da dostignu uvid. Malo smirenosti daje malo uvida i obrnuto. U praksi radimo sa oba aspekta kako bismo sebi obezbedili najviše šanse da se razvijamo u oba pravca istovremeno. Dok posmatramo dah kako ulazi i izlazi iz naših nozdrva, pokušavamo da steknemo smiren i spokojan um. Kad um počne sa razmišljanjem, mi prvo shvatimo "Ja razmišljam" i onda vidimo prolaznu prirodu svake misli i kako se ona često razvija bez ikakvog cilja. To je vredan uvid, jer možemo zaključiti da se našim mislima često ne može verovati, da su one beznačajne, nemaju nekakvu čvrstinu i ne obezbeđuju nam siguran oslonac.

Bez takvog iskustva možemo nastaviti da verujemo u svaku našu misao i pokušavati da ih iskoristimo kao solidan temelj sopstvenog života, ali kada tokom meditacije vidimo da ne možemo da se setimo šta smo samo pre nekoliko sekundi mislili, to uverenje je razvejano i više se ne vraća. Kada počnemo da dovodimo u sumnju svoje misli, to ne znači da dovodimo u sumnju sebe. To pre znači da sumnjamo u svoja stanovišta i uverenja, a to je vrlo dobra vežba. 

U govoru o saosećajnoj ljubavi (Karaniya metta sutta) jedan arahant je opisan kao potpuno oslobođen bilo kakvih stanovišta. Ono što nam je Buda izložio bila su njegova neposredna iskustva. Stanovišta su uvek zasnovana na našoj pogrešnoj pretpostavci da postoji "ja" i otuda su uvek obojena ovom temeljnom pogreškom. Kada razumemo šta nam iza leđa radi naš um, konačno ćemo prestati da imamo toliko ličnih stanovišta i time se osloboditi jednog dela mentalnog balasta. Većima umova puna je ideja, nada, planova, sećanja i stavova. Ispravno i pogrešno su često zasnovani na kulturi ili tradiciji i nemaju apsolutnu vrednost. Oni opterećuju um i ne ostavljaju prostora za potpuno novo gledanje na sebe i svet.

Važan korak u ovom nizu jeste pobeđivanje samoga sebe, koje je Buda opisao kao put ka nibbani. Sve dok reagujemo na svoja osećanja stvorena kroz čulne kontakte, moramo priznati da smo samo "oni koji reaguju", a ne i "oni koji delaju", žrtve a ne gospodari. O sebi volimo da razmišljamo mnogo pozitivnije od ovoga, pa ipak kada sagledamo stvarnost, to je sve što možemo videti. Čim prevaziđemo ovu rekaciju iz navike, možemo napraviti korak ka samopobeđivanju.

Ne guramo sebe u neprijatne situacije, sa kojima još nismo naučili da se nosimo, pošto će um ponovo reagovati negativno, a to nam ne pomaže na putu. Nije potrebno da sedimo i meditiramo i onda kad nam bol postane neizdrživ, ali treba da posmatramo svoj um i njegovu aktivnost. To će nam takođe pomoći u svakodnevnom životu kada se jave neprijatna osećanja i odbojnost zbog reči koje čujemo ili prizora koje vidimo. Kad naučimo da prihvatimo stvari onakvim kakve one jesu, samopobeđivanje se dogodilo i ono nas oslobađa od stavova i predubeđenja.

Dukkha nastaje zbog činjenice da nam se ne sviđa zakon prirode, iako smo pod njegovom vlašću. Ne volimo da naši najbliži umru, ne volimo fizički bol ili nezahvalnost, ne volimo da gubimo ono do čega nam je stalo. Ako bismo mogli da prihvatimo svet onakvim kakav jeste, to bi doprinelo da na njega gledamo mnogo realističnije, sa manje strasti, a to je onda put ka slobodi. Naše strašću vođene želje drže nas u okovima.

Kada imamo priliku da sedimo u tišini i posmatramo sebe, mogu se javiti novi uvidi o nama samima. Mi smo model za prolaznost. ali kad se naš um okrene prošlosti i počne da premotava stare filmove, vreme je da ga isključimo. Prošlost se ne može promeniti. Osoba koja je doživljavala prošlost više ne postoji, sada je samo fantazija. Kad se um okrene ka budućnosti, zamišljajući kako bismo želeli da bude, možemo to napustiti prisetivši se da budućnost takođe ne postoji. Kada se bude događala, ona će biti samo sadašnjost. I tada osoba koja je planirala budućnost nije više ista. Ukoliko uspemo da ostanemo u ovom trenutku, ovde i sada, tokom meditacije, tu veštinu možemo koristiti i u svakodnevnom životu.

Kada svakim trenutkom baratamo sa sabranošću pažnje i jasnim razumevanjem, sve dobro funkcioniše, ništa ne kreće naopako, naš um je zadovoljan i javlja se unutrašnji mir. Držanje pažnje fikusirane na svaki korak na putu na kraju će nas odvesti do samoga vrha.


Ayya Khema (Ilse Ledermann) rođena je u Berlinu 1923 i zbog svog jevrejskog porekla bila je primorana da sa svojom porodicom napusti Nemačku 1938. Posle dugog duhovnog traganja, postala je budistička monahinja 1979. na Šri Lanki, kada je dobila ime Khema, što znači "sigunost, bezbednost" (Ayya znači "sestra"). Tamo je i osnovala Parappaduwa ostrvo monahinja, kao centar ženskog monasticizma u toj zemlji. Tokom duge monaške karijere koordinirala je 1987. sazivanje prve međunarodne konferencije monahinja u istoriji budizma. Jedan od glavnih govornika na njoj bio je i Dalaj Lama, a rezultat konferencije bilo je i osnivanje Sakyadithe, svetske mreže budistkinja. 

Maja iste godine kao pozvani predavač obratila se sa govornice Ujedinjenih nacija, kao prvi budista koji je imao takvu priliku. Autor je dvadesetak knjiga na engleskom i nemačkom, među kojima su Being Nobody, Going Nowhere; When the Iron Eagle Flies; Be an Island i autobiografija I Give You My Life. Ayya Khema preminula je 2. novembra 1997.