Theravāda budističko društvo

Silvia Boorstein

Download PDF

Ja nisam OK, ti nisi OK – i to je OK

Silvia Boorstein


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Svi smo mi podložni bolu gubitka, žalosti, tuge i čak običnog razočarenja. Život je težak. Ali razgovarajući jedni s drugima o tome mi se utešimo. To je dovoljno.

Na BBC vestima sam nedavno čula da jedan lanac supermarketa u Velikoj Britaniji sada ima sveštenike u svojim prodavnicama, sa kojima mušterije mogu da se sretnu kad dođu u kupovinu. U Lidsu, ta funkcija podeljena je između budističke monahinje i dva sveštenika, od kojih jedan pripada anglikanskoj, a drugi (bivši pripadnik "Anđela pakla") metodističkoj crkvi. Izveštaj dalje navodi da su u jevrejskim i muslimanskim kvartovima angažovani rabini i imami.

Nisam znala da li da se ovome radujem ili da očajavam. Pomislila sam: "Naravno, to ima smisla. Svako kupuje i svakome je potreban neko sa kim bi raspravljao o tome šta je za njega važno, šta ga dira u srce, šta ga muči." Ali onda sam takođe pomislila: "U šta smo se mi to pretvorili?" Da li mi, kao što kaže Vordsvort, "traćimo svoje moći" ne radeći ništa drugo sem "zarađivanja i trošenja" i yapravo nikada ne napuštamo tržni centar? Ili smo, što je još tužnije, zaboravili kako da razgovaramo sa ljudima koje znamo? Jesmo li zaboravili da slušamo jedni druge, ili čak i sebe, na način koji ima neki smisao?

Mislim da postoji znak kada slušamo na način koji komunikaciju čini smislenom. Taj znak, verujem, isti je u psihoterapeutskim situacijama, u odnosima sa duhovnim učiteljem i u meditaciji. Smatram da je to univerzalan znak. On funkcioniše svugde. Da bih ilustrovala taj znak ispričaću jednu priču:

Nedavno sam putujući od Filadelfije do Njujorka čitala u vozu jutarnje novine i odjednom su me toliko obuzeli tuga i strah pred zastrašujućom situacijom u svetu da sam se okrenula prema mladoj ženi do mene i rekla: 'Moram sada malo da odremam. Hoćete li me, molim vas, probuditi za dvadeset minuta?'

"Da, naravno", rekla je. A onda nastavila: "Jeste li OK?"

"Ja sam OK", odgovorih. "A jeste li vi OK?"

"Ne", rekla je. "Ja nisam."

Iznenada me je prošla pospanost i ona je primetila da sam vrlo pažljiva i da je slušam. "Već sam pročitala vesti", reče pokazujući na novine u mom krilu. "I bojim se." Razgovarale smo. Razgovarale smo malo o politici, ali uglavnom o tome kako je teško nastaviti da živite kao da je sa vama sve u redu ako se u stvari osećate uplašeni i bespomoćni. Što smo više razgovarali to sam se življa osećala. 

Onda, dok sam pomišljala da se naš razgovor privodi kraju, ona reče: "Brinem se i za svoj posao." Nedavno je bila prihvatila radno mesto koje je videla kao priznanje za svoje sposobnosti, ali i kao izazov. "Mislim da sam mu dorasla. Ali je ovo vrlo važno, ovaj sastanak u Njujorku. Mnoge stvari mogu krenuti naopako. Brinem se da ga neću dobro odraditi." 

Samo sam slušala, nisam morala da znam mnogo o njezinom poslu. Trebalo je samo da slušam. Pomislila sam kako mi svi imamo neke brige, o svetu oko nas i o sebi u isto vreme. Pošto smo se rastale na Pen stanici, shvatih da nismo ni rekle jedna drugoj svoja imena. Nije bilo važno. Ali uspostavivši vezu, ohrabrile smo jedna drugu. To je bilo dovoljno.

A onaj znak bilo je pitanje: jeste li OK?

Nijedna od nas dve nije bila. Buda je to objasnio kao istinu o patnji. Pošto smo se rodili, svi smo mi postali podložni bolu gubitka, žalosti, tuge i čak običnog razočarenja. Život je težak. Čak i naši užici, u svojoj privremenosti, podsećaju nas na prolaznost. Poput francuskog pesnika Vijona, i mi zamišljeni lamentiramo: "Gde li su snegovi minulih leta?" Znamo da su sva minula leta nepovratno otišla.

Psiholozi bi nas isto tako uveravali u primerenost naše "ne-OK-ejnosti". Svako od nas nosi u sebi darove svoga nasleđa, svoju porodicu i svoju kulturu, kao i njegove rane. Drugačije ne može biti. Jedan moj prijatelj psiholog jednom reče: "Ako si htela da to bude savršeno, onda si se rodila na pogrešnoj planeti". Ovaj uvid, podrazumevan ili iskazan, shvatam kao kamen temeljac svakog međuljudskog odnosa koji nas leči.

"Jeste li OK?"

"Ne. Ne baš. A vi?"

"Ni ja. Ali sam OK da govorimo o tome. To ovo putovanje čini manje usamljeničkim. Razgovarajmo."

I blago započinjemo razgovor sa samim sobom. Onima koji praktikuju meditaciju kažem da osluškuju ton koji njihov unutrašnji glas koristi da bi prokomentarisao nešto što su iskusili. Predlažem im da razmotre da li bi, ako bi imali prijatelja koji govori na takav način, zadržali takvog prijatelja. Trenutak u kojem ljudi otkriju da ne iskazuju prema sebi saosećanje, da ne govore sebi ljubazno, uvek izaziva iznenađenje, ali i tugu. Ta svesnost ponekad je dovoljna da kritičarski glas omekša i da se čuje i onaj drugi, ohrabrujući glas.


Sylvia Boorstein je dugogodišnji učitelj vipasana meditacije i osnivač Spirit Rock Meditation Centra u Woodacre, Kalifornija. Njezina najnovija knjiga je Pazi, za ime sveta: Vežbanje savršenstva srca, budistička meditacija ljubavi.