Theravāda budističko društvo

AN V.76: Yodhađiva sutta

Download PDF

Anguttara nikāya V.76

Yodhađiva sutta
Ratnik (2)


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Napomena: Videti belešku uz prethodni govor.


"Monasi, postoji pet vrsta ratnika na ovom svetu. Kojih pet?

Ima ratnika koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga obore i dokrajče. Neki ratnici su takvi. To je prva vrsta ratnika na ovom svetu.

Ima zatim ratnika koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga rane. Onda ga iznesu i ponesu rodbini. Ali dok odnose rođacima, pre nego što je do njih stigao, umire on na putu. Neki ratnici su takvi. To je druga vrsta ratnika na ovom svetu.

Ima zatim ratnika koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga rane. Onda ga iznesu i ponesu rodbini, koja ga neguje i stara se o njemu, ali on ipak umre od te rane. Neki ratnici su takvi. To je treća vrsta ratnika na ovom svetu.

Ima zatim ratnika koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga rane. Onda ga iznesu i ponesu rodbini, koja ga neguje i stara se o njemu, pa se on oporavi od rane. Neki ratnici su takvi. To je četvrta vrsta ratnika na ovom svetu.

Ima zatim ratnika koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Kad dobije bitku, pobednik u bici, ostavlja je na samom vrhuncu. Neki ratnici su takvi. To je peta vrsta ratnika na ovom svetu.

To su pet vrsta ratnika koji postoje na ovom svetu.

Na isti način, monasi, postoji među monasima pet vrsta ljudi nalik ovim ratnicima. Kojih pet?

[1] "Ima monaha koji živi zavisan od određenog sela ili grada. Rano ujutru, obukavši svoj ogrtač i ponevši zdelu za prošenje hrane, odlazi on u selo ili grad u prošnju — tela, govora i misli nezaštićenih, sabranosti neučvršćene, ne motreći na svoja čula. Tamo on vidi ženu neprikladno obučenu ili polugolu. Kad je vidi tako neprikladno obučenu ili polugolu, u njem use raspali požuda. Strašću raspaljenog uma, on — ne odbacujući vežbanje, ne objavljujući svoju slabost — ima sa njom snošaj. Takav čovek, kažem vam, jeste kao onaj ratnik koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga obore i dokrajče. Neki ljudi su takvi. To je prva vrsta ljudi među monasima nalik ovim ratnicima.

[2] "Ima zatim monaha koji živi zavisan od određenog sela ili grada. Rano ujutru, obukavši svoj ogrtač i ponevši zdelu za prošenje hrane, odlazi on u selo ili grad u prošnju — tela, govora i misli nezaštićenih, sabranosti neučvršćene, ne motreći na svoja čula. Tamo on vidi ženu neprikladno obučenu ili polugolu. Kad je vidi tako neprikladno obučenu ili polugolu, u njem use raspali požuda. Strašću raspaljenog uma, njegovo telo i um plamte. Onda se u njemu javi misao: 'Šta ako odem do manastira i kažem monasima: "Prijatelji, opseda me požuda, preplavljen sam požudom. Ne mogu nastaviti svetački život. Objavljujući svoju slabost u vežbanju, odbacujući vežbanje, vraćam se nižem životu." I zaputi se potom on ka manastiru, ali pre nego što tamo i stigne, na putu, objavi on svoju slabost u vežbanju, odbaci vežbanje i vrati se nižem životu. Takav čovek, kažem vam, jeste kao onaj ratnik koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga rane. Onda ga iznesu i ponesu rodbini. Ali dok odnose rođacima, pre nego što je do njih stigao, umire on na putu. Neki ljudi su takvi. To je druga vrsta ljudi među monasima nalik ovim ratnicima.

[3] "Ima zatim monaha koji živi zavisan od određenog sela ili grada. Rano ujutru, obukavši svoj ogrtač i ponevši zdelu za prošenje hrane, odlazi on u selo ili grad u prošnju — tela, govora i misli nezaštićenih, sabranosti neučvršćene, ne motreći na svoja čula. Tamo on vidi ženu neprikladno obučenu ili polugolu. Kad je vidi tako neprikladno obučenu ili polugolu, u njem use raspali požuda. Strašću raspaljenog uma, njegovo telo i um plamte. Onda se u njemu javi misao: 'Šta ako odem do manastira i kažem monasima: "Prijatelji, opseda me požuda, preplavljen sam požudom. Ne mogu nastaviti svetački život. Objavljujući svoju slabost u vežbanju, odbacujući vežbanje, vraćam se nižem životu." Otišavši do manastira, kaže on monasima: 'Prijatelji, opseda me požuda, preplavljen sam požudom. Ne mogu nastaviti svetački život. Objavljujući svoju slabost u vežbanju, odbacujući vežbanje, vraćam se nižem životu.'

Onda ga njegovi drugovi u svetačkom životu posavetuju i upute: 'Prijatelju, Blaženi je rekao da je malo zadovoljstvo od čulnih užitaka, a mnogo je patnje, mnogo očajanja i da su one velika prepreka. Blaženi je čulna zadovoljstva poredio sa gomilom kostiju — mnogo patnje, mnogo očajanja, a velika prepreka. On je čulna zadovoljstva poredio sa komadom mesa… bakljom od slame… rupom punom žeravice… snom… pozajmljenom stvari… plodom voćke… klanicom… kopljima i mačevima… otrovnom zmijom — mnogo patnje, mnogo očajanja, a velika prepreka. Pronađi radost, prijatelju, u svetačkom životu. Ne objavljuj svoju slabost u vežbanju, ne odbacuj vežbanje, ne vraćaj se nižem životu.'

Na takve savete i uputstva svojih prijatelja u svetačkom životu, on kaže: 'Iako je Blaženi rekao da je malo zadovoljstvo od čulnih užitaka, a mnogo je patnje, mnogo očajanja i da su one velika prepreka, ja ipak ne mogu nastaviti svetački život. Objavljujući svoju slabost u vežbanju, odbacujući vežbanje, vraćam se nižem životu.' Tako on objavi svoju slabost u vežbanju, odbaci vežbanje i vrati se nižem životu. Takav čovek, kažem vam, jeste kao onaj ratnik koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga rane. Onda ga iznesu i ponesu rodbini, koja ga neguje i stara se o njemu, ali on ipak umre od te rane. Neki ljudi su takvi. To je treća vrsta ljudi među monasima nalik ovim ratnicima.

[4] "Ima zatim monaha koji živi zavisan od određenog sela ili grada. Rano ujutru, obukavši svoj ogrtač i ponevši zdelu za prošenje hrane, odlazi on u selo ili grad u prošnju — tela, govora i misli nezaštićenih, sabranosti neučvršćene, ne motreći na svoja čula. Tamo on vidi ženu neprikladno obučenu ili polugolu. Kad je vidi tako neprikladno obučenu ili polugolu, u njem use raspali požuda. Strašću raspaljenog uma, njegovo telo i um plamte. Onda se u njemu javi misao: 'Šta ako odem do manastira i kažem monasima: "Prijatelji, opseda me požuda, preplavljen sam požudom. Ne mogu nastaviti svetački život. Objavljujući svoju slabost u vežbanju, odbacujući vežbanje, vraćam se nižem životu." Otišavši do manastira, kaže on monasima: 'Prijatelji, opseda me požuda, preplavljen sam požudom. Ne mogu nastaviti svetački život. Objavljujući svoju slabost u vežbanju, odbacujući vežbanje, vraćam se nižem životu.'

Onda ga njegovi drugovi u svetačkom životu posavetuju i upute: 'Prijatelju, Blaženi je rekao da je malo zadovoljstvo od čulnih užitaka, a mnogo je patnje, mnogo očajanja i da su one velika prepreka. Blaženi je čulna zadovoljstva poredio sa gomilom kostiju — mnogo patnje, mnogo očajanja, a velika prepreka. On je čulna zadovoljstva poredio sa komadom mesa… bakljom od slame… rupom punom žeravice… snom… pozajmljenom stvari… plodom voćke… klanicom… kopljima i mačevima… otrovnom zmijom — mnogo patnje, mnogo očajanja, a velika prepreka. Pronađi radost, prijatelju, u svetačkom životu. Ne objavljuj svoju slabost u vežbanju, ne odbacuj vežbanje, ne vraćaj se nižem životu.'

Na takve savete i uputstva svojih prijatelja u svetačkom životu, on kaže: 'Potrudiću se, prijatelji. Imaću ovo na umu. Pronaći ću radost u svetačkom životu. Neću objaviti svoju slabost u vežbanju, neću odbaciti vežbanje, niti se vratiti nižem životu.' Takav čovek, kažem vam, jeste kao onaj ratnik koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Tu u bici on se bori i izgara. Ali dok se on bori i izgara, njegovi protivnici ga rane. Onda ga iznesu i ponesu rodbini, koja ga neguje i stara se o njemu, pa se on oporavi od rane. Neki ljudi su takvi. To je četvrta vrsta ljudi među monasima nalik ovim ratnicima.

[5] "Ima zatim monaha koji živi zavisan od određenog sela ili grada. Rano ujutru, obukavši svoj ogrtač i ponevši zdelu za prošenje hrane, odlazi on u selo ili grad u prošnju — tela, govora i misli zaštićenih, sabranosti učvršćene, motreći na svoja čula. Tamo on kad vidi oblik okom ne poseže za njim na način na koji bi ga — ako ne bi bio obuzdan u pogledu čula vida — obuzela podmukla, loša stanja kao što su pohlepa ili uzbuđenje. On vežba obuzdavanje. On stražari nad čulom vida. On postiže obuzdanost u pogledu sposobnosti viđenja.

Tamo on kad čuje zvuk uvom…

Tamo on kad oseti miris nosom…

Tamo on kad oseti ukus jezikom…

Tamo on kad oseti dodir telom…

Tamo on kad prepozna neku ideju razumom ne poseže za njom na način na koji bi ga — ako ne bi bio obuzdan u pogledu čula vida — obuzela podmukla, loša stanja kao što su pohlepa ili uzbuđenje. On vežba obuzdavanje. On stražari nad razumom. On postiže obuzdanost u pogledu sposobnosti razumevanja.

Vraćajući se iz prošenja hrane, posle obroka, boravi on na osamljenom mestu: u divljini, u podnožju drveta, u planini, u klisuri, pećini, na zgarištu, u šumi, na otvorenom, u plastu sena. Otišavši u divljinu, u podnožje drveta ili na otvoren prostor, on sedne, prekrštenih nogu, uspravnog tela i usredsređene pažnje.

Napuštajući gramzivost prema ovome svetu, on boravi svesti lišene gramzivosti. On svoj um pročišćuje od gramzivosti. Napuštajući zlovolju i ljutnju, on boravi svesti lišene zlovolje i ljutnje, saosećajući za dobrobit svih bića. On svoj um pročišćuje od zlovolje i ljutnje. Napuštajući tromost i pospanost, on boravi svesti lišene tromosti i pospanosti, sabran, budan, uočavajući svetlost. On svoj um pročišćuje od tromosti i pospanosti. Napuštajući nemir i teskobu, on boravi nepomućen, uma potpuno smirenog. On svoj um pročišćuje od nemira i teskobe. Napuštajući neizvesnost, on boravi prevladavši neizvesnost, bez ikakvih dilema u pogledu povoljnih mentalnih kvaliteta. On svoj um pročišćuje od neizvesnosti.

Napustivši tih pet prepreka, bolesti svesti koje kvare uvid, potom — potpuno se povukavši od senzualnosti, povukavši se od štetnih [mentalnih] svojstava — ulazi i ostaje u prvom zadubljenju: ushićenju i zadovoljstvu rođenim iz povučenosti, praćeni usmerenom mišlju i vrednovanjem. Smirujući usmerenu misao i vrednovanje, ulazi on i ostaje u drugom zadubljenju: ushićenju i zadovoljstvu rođenim iz sabranosti, sažimanju svesnosti, lišene usmerene misli i vrednovanja — unutrašnjem pouzdanju. Sa bleđenjem ushićenja, ostaje on u ravnodušnosti, sabran i budan, fizički osetljiv na zadovoljstvo. Ulazi i ostaje u trećem zadubljenju, za koje Plemeniti objavljuju: 'Ravnodušan i sabran, ima on prijatno boravište.' Napuštajući zadovoljstvo i bol, kao kod ranijeg nestanka zanosa i nespokojstva, ulazi i ostaje u četvrtom zadubljenju: čistoti ravnodušnosti i sabranosti, ni-zadovoljstvu-ni-bolu.

Uma tako skoncentrisanog, pročišćenog i blistavog, neukaljanog, lišenog manjkavosti, gipkog, elastičnog, postojanog i nepokolebljivog, on ga usmerava i okreće ka znanju o iskorenjivanju svih mentalnih nečistoća. On uviđa, ovde i sada: 'Ovo je patnja… Ovo je nastanak patnje… Ovo je prestanak patnje… Ovo je put koji vodi do prestanka patnje… Ovo su mentalne nečistoće… Ovo je nastanak nečistoća… Ovo je nestanak nečistoća… Ovo je put koji vodi do nestanka nečistoća.' Njegovo srce, tako znajući, tako uviđajući, oslobođeno je nečistoća senzualnosti, nečistoća bivanja, nečistoća neznanja. Sa oslobađanjem dolazi saznanje: 'Oslobođen'. On uviđa da: nema više preporađanja, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti: 'Ništa više nije ostalo da se učini na ovome svetu.'

Takav čovek, kažem vam, jeste kao onaj ratnik koji — uzevši svoj mač i štit, luk i tobolac — jurne u bitku tamo gde je najgušće. Kad dobije bitku, pobednik u bici, ostavlja je na samom vrhuncu. Neki ljudi su takvi. To je peta vrsta ljudi među monasima nalik ovim ratnicima.

To su pet vrsta ljudi među monasima nalik ovim ratnicima."