Theravāda budističko društvo

Udana 1:10

Bāhiya sutta
Pouka Bāhiyi

Prevod sa pālija Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. U to vreme je Bāhiya, asketa s ogrtačem od kore drveta, živeo je kraj Suppārake, na obali okeana. Tu je bio poštovan i obožavan, divili mu se, klanjali i cenili ga, obezbeđen svime onim što mu je neophodno: ogrtačem, hranom, smeštajem i lekovima. I tako, dok je asketa Bāhiya jednom boravio u osami, ovakva misao mu se javi: „Među onima koji su probuđeni ili su stupili na stazu probuđenja, ja sam jedan od njih.“

Onda neko božanstvo koje je nekada bilo srodnik askete Bāhiye – iz saosećanja i dobre želje, razumevši o čemu razmišlja – dođe do askete Bāhiye i reče mu: „Ti, Bāhiya, svakako nisi probuđen, niti si stupio na stazu probuđenja. Staza kojom ideš nije takva da bi ti postao probuđeni ili onaj ko je stupio na stazu probuđenja.“

“Pa ko je onda na ovome svetu, zajedno sa božanstvima, taj koji je probuđen ili je stupio na stazu probuđenja?”

“Postoji, Bāhiya, u severnim krajevima grad po imenu Sāvatthi. Tamo sada boravi Blaženi, poštovani, potpuno probuđeni. Bāhiya, on Blaženi svakako jeste probuđen i podučava Dhammu kojom se postaje probuđen.“

Potresen onim što je reklo božanstvo, asketa Bāhiya odmah napusti Suppārakamhu. Usput svuda se zadržavao samo da prenoći, dok nije stigao do Sāvatthija, do Đetinog gaja, manastira koji je podigao Anāthapiṇḍika. A u to vreme mnogo monaha je praktikovalo hodajuću meditaciju na otvorenom. I priđe asketa Bāhiya tim monasima, pa im reče: „Poštovana gospodo, gde sada živi Blaženi, poštovani, potpuno probuđeni? Želimo da vidimo tog Blaženog, poštovanog, potpuno probuđenoga.“

„Blaženi je, Bāhiya, otišao u grad u prošenje hrane.“

Onda asketa Bāhiya, pošto je hitro napustio Đetin gaj i stigao u Sāvatthi, ugleda Blaženog kako prosi hranu, blag, zračeći blagošću, ukroćenih čula, ukroćenog uma, pošto je dostigao najvišu obuzdanost i mir, pažljiv, smotren, odmeren, plemenit. Ugledavši ga, priđe on Blaženom i pokloni mu se do nogu, pa se ovako obrati Blaženom: „Poštovani gospodine, neka me Blaženi poduči Dhammi, neka me srećni poduči Dhammi, koja će zadugo biti na moju korist i sreću!“

Na to Blaženi reče asketi Bāhiyi: „Nije sada vreme, Bāhiya, došli smo u grad da prosimo hranu“.

Po drugi put asketa Bāhiya ovako reče: „Teško je znati, poštovani gospodine, kakve opasnosti vrebaju život Blaženog ili kakve opasnosti vrebaju moj. Poštovani gospodine, neka me Blaženi poduči Dhammi, neka me srećni poduči Dhammi, koja će zadugo biti na moju korist i sreću!“

I po drugi put Blaženi reče asketi Bāhiyi: „Nije sada vreme, Bāhiya, došli smo u grad da prosimo hranu“.

Po treći put asketa Bāhiya ovako reče: „Teško je znati, poštovani gospodine, kakve opasnosti vrebaju život Blaženog ili kakve opasnosti vrebaju moj. Poštovani gospodine, neka me Blaženi poduči Dhammi, neka me srećni poduči Dhammi, koja će zadugo biti na moju korist i sreću!“

„Ako je tako, Bāhiya, ovako treba da vežbaš: u onome što je viđeno mora biti samo to što je viđeno, u onome što je čuto mora biti samo to što je čuto, u onome što je osećano mora biti samo to što je osećano, u onome što je shvaćeno mora biti samo to što je shvaćeno. Tako, Bāhiya, sebe treba da vežbaš. I pošto će, Bhāhiya, za tebe u onome što je viđeno biti samo to što je viđeno, u onome što je čuto samo to što je čuto, u onome što je osećano samo to što je osećano, u onome što je shvaćeno samo to što je shvaćeno, tada ti, Bāhiya, nećeš biti sa tim; a pošto nećeš biti sa tim, Bāhiya, tada tebe nema ni u tome; i pošto tebe, Bāhiya, nema u tome, tada nećeš biti ni ovde, ni tamo, a ni između to dvoje – samo to jeste kraj patnje.“

Ovom kratkom poukom Blaženog o Dhammi um askete Bāhiye na tom mestu postade oslobođen otrova, bez vezanosti. A Blaženi, pošto je ovom kratkom poukom podučio asketu Bāhiyu, otide. I ne zadugo pošto je Blaženi otišao, neka krava sa teletom jurnu na asketu Bāhiyu i liši ga života.

A Blaženi, pošto je završio prošenje u Sāvatthiju i obrok, vraćajući se popodne iz prošenja hrane u pratnji mnoštva monaha, ugleda mrtvoga asketu Bāhiyu. Kada ga je video, reče monasima: „Monasi, uzmite telo askete Bāhiye, pa pošto ga stavite na nosila, odnesete do lomače i spalite, napravite humku za njega. Monasi, umro je vaš saputnik u svetačkom životu.“

„Da, poštovani gospodine“, rekoše monasi i pošto su odgovorili Blaženom, postaviše telo na nosila, odnesoše ga do lomače i spališe, te napraviše humku za njega. Potom odoše do Blaženog i kada su došli sedoše sa strane. Sedeći tako sa srane, monasi ovako rekoše Blaženom: „Poštovani gospodine, spaljeno je telo askete Bāhiye i humka napravljena. Koje je njegovo odredište? Koje je njegovo buduće stanje?“

„Monasi, mudar je bio asketa Bāhiya, praktikujući Dhammu u skladu sa Dhammom. Nije mi pravio probleme u vezi sa Dhammom. Potpuno oslobođe je, monasi, asketa Bāhiya.“

Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:

„Gde voda ni zemlja, vatra ni vazduh uporišta svog nemaju,
tu zvezde ne sjaje, niti sunce ikad zablista.
Tamo ni meseca bledog nema, niti tama igde postoji.
A tamo gde mudrac, brahman, [nibbānu] doživi mudrošću svojom,
tu od oblika i bezobličnog, od sreće i patnje oslobođen biva.“


Napomena: Detaljnu analizu ove važne sutte možete pogledati ovde.