Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Mađđhima nikāya 139

Araṇavibhanga sutta
Razjašnjenje nesukobljavanja

Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


1. Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Tu se on ovako obrati monasima: „Monasi.” – „Da, poštovani gospodine”, odgovoriše oni. A Blaženi ovako nastavi:

2. „Monasi, podučiću vas razjašnjenjem nesukobljavanja. Slušajte i dobro zapamtite šta ću vam reći.” – „Da, poštovani gospodine”, odgovori­še monasi. A Blaženi ovako nastavi:

3. „Ne treba ići ka zadovoljstvu čula, koje je prizemno, vulgarno, svoj­stveno prostim ljudima, neplemenito, ne donosi korist; i ne treba ići ka samomučenju, koje je bolno, neplemenito i ne donosi korist. Srednji put koji otkri Tathāgata izbegava obe krajnosti; daje viđenje, daje znanje, vodi ka miru, neposrednom znanju, probuđenju, nibbāni. Treba znati šta ve­ličati, a šta prezreti; kad to zna, čovek ne treba niti da veliča, niti da prezire, već da podučava samo Dhammu. Treba znati kako definisati zadovoljstvo; kada to zna, čovek ide ka zadovoljstvu u sebi samom. Ne treba govoriti tajno ili otvoreno oštre reči. Treba govoriti lagano, a ne brzo. Ne treba insistirati na lokalnom jeziku, niti zanemariti uobičajeno značenje. Ovo je sažetak razjašnjenja nesukobljavanja.

4. ‘Ne treba ići ka zadovoljstvu čula, koje je nisko, vulgarno, svojstve­no prostim ljudima, neplemenito, ne donosi korist; i ne treba ići ka samo­ mučenju, koje je bolno, neplemenito i ne donosi korist.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je to rečeno?

Traganje za uživanjem u onome čije je zadovoljstvo povezano sa za­dovoljstvima čula – koja su prizemna, vulgarna, svojstvena prostim ljudima, neplemenita, ne donose korist – jeste stanje ispunjeno patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, to je pogrešan put. Odu­stajanje od traganja za uživanjem u onome čije je zadovoljstvo povezano sa zadovoljstvima čula – koja su prizemna, vulgarna, svojstvena prostim ljudima, neplemenita, ne donose korist – jeste stanje bez patnje, uznemire­nosti, očajanja i grozničavosti, to je ispravan put.

Traganje za samomučenjem – bolnim, neplemenitim i beskorisnim – jeste stanje ispunjeno patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavo­šću, to je pogrešan put. Odustajanje od traganja za samomučenjem – bol­nim, neplemenitim i beskorisnim – jeste stanje bez patnje, uznemirenosti, očajanja i grozničavosti, to je ispravan put.

U vezi s tim je rečeno: ‘Ne treba ići ka zadovoljstvu čula, koje je prizemno, vulgarno, svojstveno prostim ljudima, neplemenito, ne donosi korist; i ne treba ići ka samomučenju, koje je bolno, neplemenito i ne donosi korist.’

5. ‘Srednji put koji otkri Tathāgata izbegava obe krajnosti; daje viđe­nje, daje znanje, vodi ka miru, neposrednom znanju, probuđenju, nibbāni.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je to rečeno? To je upravo onaj plemeniti osmostruki put: ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor, ispravni postupci, ispravno življenje, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija. U vezi s tim je rečeno: ‘Srednji put koji otkri Tat­hāgata izbegava obe krajnosti… ka nibbāni.’

6. ‘Treba znati šta veličati, a šta prezreti; kad to zna, čovek ne treba niti da veliča, niti da prezire, već podučava samo Dhammu.’ Tako je reče­no. A u vezi sa čime je to rečeno?

7. Kada se, monasi, javljaju veličanje i preziranje, kao i propuštanje da se podučava samo Dhamma? Kada neko kaže: ‘Svi oni uključeni u traganje za uživanjem u onome čije je zadovoljstvo povezano sa zadovoljstvima čula – koja su prizemna… ne donose korist – ispunjeni su patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, stupili su na pogrešan put’, time on prezire jedne. Kada neko kaže: ‘Svi oni koji su odustali od traganja za uživanjem u onome čije je zadovoljstvo povezano sa zadovoljstvima čula – koja su prizemna… ne donose korist – nisu ispunjeni patnjom, uzne­mirenošću, očajanjem i grozničavošću, stupili su na ispravan put’, time on veliča druge.

Kada neko kaže: ‘Svi oni uključeni u traganje za samomučenjem – bolnim, neplemenitim i beskorisnim – ispunjeni su patnjom, uznemireno­šću, očajanjem i grozničavošću, stupili su na pogrešan put’, time on prezire jedne. Kada neko kaže: ‘Svi oni koji su odustali od traganja za samomu­čenjem – bolnim, neplemenitim i beskorisnim – nisu ispunjeni patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, stupili su na ispravan put’, time on veliča druge.

Kada neko kaže: ‘Svi oni koji nisu napustili okov bića, ispunje­ni su patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, stupili su na pogrešan put’, time on prezire jedne. Kada neko kaže: ‘Svi oni koji su napustili okov bića, nisu ispunjeni patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, stupili su na ispravan put’, time on veliča druge.

8. Kada se, monasi, ne javlja ni veličanje, ni preziranje, već podučavanje samo Dhamme? Kada neko ne kaže: ‘Svi oni uključeni u traganje za uživanjem u onome čije je zadovoljstvo povezano sa zadovoljstvima čula… stupili su na pogrešan put’, već umesto toga kaže: ‘Takvo traganje je ispunjeno patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, i to jeste pogrešan put’, tada on podučava samo Dhammu. Kada neko ne kaže: ‘Svi oni koji su napustili traganje za uživanjem u onome čije je zadovolj­stvo povezano sa zadovoljstvima čula… stupili su na ispravan put’, već umesto toga kaže: ‘Napuštanje traganja je stanje bez patnje, uznemirenosti, očajanja i grozničavosti, i to jeste ispravan put’, tada on podučava samo Dhammu.

Kada neko ne kaže: ‘Svi oni uključeni u traganje za samomučenjem… stupili su na pogrešan put’, već umesto toga kaže: ‘Takvo traganje je ispu­njeno patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, i to jeste po­grešan put’, tada on podučava samo Dhammu. Kada neko ne kaže: ‘Svi oni koji su napustili traganje za samomučenjem… stupili su na ispravan put’, već umesto toga kaže: ‘Napuštanje traganja je stanje bez patnje, uznemi­renosti, očajanja i grozničavosti, i to jeste ispravan put’, tada on podučava samo Dhammu.

Kada neko ne kaže: ‘Svi oni koji nisu napustili okov bića… stupili su na pogrešan put’, već umesto toga kaže: ‘Sve dok okov bića nije napušten, ni biće nije napušteno’, tada on podučava samo Dhammu. Kada neko ne kaže: ‘Svi oni koji su napustili okov bića… stupili su na ispravan put’, već umesto toga kaže: ‘Kada je okov bića napušten, tada je i biće napušteno’, tada on podučava samo Dhammu.

U vezi s tim je rečeno: ‘Treba znati šta veličati, a šta prezreti; kad to zna, čovek ne treba niti da veliča, niti da prezire, već da podučava samo Dhammu.’

9. ‘Treba znati kako definisati zadovoljstvo; kada to zna, čovek ide ka zadovoljstvu u sebi samom.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je to rečeno?

Monasi, postoji pet struna zadovoljstva čula. Kojih pet? Oblici dostupni oku… zvukovi dostupni uhu… mirisi dostupni nosu… ukusi dostupni jeziku… dodiri dostupni telu, poželjni, primamljivi, dopadljivi, dragi, povezani sa željom za zadovoljstvima čula i izvor strasti. To je pet struna zadovoljstva čula. A prijatnost i radost koji se jave na osnovu tih pet struna zadovoljstva čula nazivaju se zadovoljstvo čula – prljavo zadovoljstvo, grubo zadovoljstvo, neplemenito zadovoljstvo. Za takvu vrstu zadovoljstva kažem da ka njemu ne treba ići, ne treba ga razvijati, ne treba negovati i od njega treba zazirati.

Tako, monasi, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, mo­nah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja… drugom stupnju zadu­bljenja… trećem stupnju zadubljenja… četvrtom stupnju zadubljenja. To se naziva blaženstvo obuzdanosti, blaženstvo osame, blaženstvo mira, bla­ženstvo probuđenja. Za takvu vrstu zadovoljstva kažem da ka njemu treba ići, treba ga razvijati, treba negovati i od njega ne treba zazirati.

U vezi s tim je rečeno: ‘Treba znati kako definisati zadovoljstvo; kada to zna, čovek ide ka zadovoljstvu u sebi samom.’

10. ‘Ne treba govoriti tajno ili otvoreno oštre reči.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je to rečeno?

Tako, monasi, kad neko za ono što govori tajno zna da je neistinito, ne­prikladno i beskorisno, ne treba da ga izgovori ni po koju cenu. Kada neko za ono što govori tajno zna da je istinito, prikladno i beskorisno, treba da se trudi da ga ne izgovori. Ali kada za ono što govori tajno zna da je istinito, prikladno i korisno, može da ga izgovori, birajući pravi trenutak.

Tako, monasi, kad neko za otvoreno izgovorene oštre reči zna da su neistinite, neprikladne i beskorisne, ne treba da ih izgovori ni po koju cenu. Kada neko za otvoreno izgovorene oštre reči zna da su istinite, prikladne i beskorisne, treba da se trudi da ih ne izgovori. Ali kada za otvoreno izgo­vorene oštre reči zna da su istinite, prikladne i korisne, može da ih izgovo­ri, birajući pravi trenutak.

U vezi s tim je rečeno: ‘Ne treba govoriti tajno ili otvoreno oštre reči.’

11. ‘Treba govoriti lagano, a ne brzo.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je to rečeno?

Tako, monasi, kad neko govori brzo, telo mu se umara i um postaje sve uznemireniji, glasne žice se naprežu i glas postaje promukao, reči koje govori postaju stopljene i teško razumljive.

Tako, monasi, kad neko govori lagano, telo mu se ne umara, niti um postaje sve uznemireniji, glasne žice se ne naprežu i glas ne postaje promu­kao, reči koje govori jasne su i lako razumljive.

U vezi s tim je rečeno: ‘Treba govoriti lagano, a ne brzo.’

12. ‘Ne treba insistirati na lokalnom jeziku, niti zanemariti uobičajeno značenje.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je to rečeno?

Kako, monasi, neko insistira na lokalnom jeziku i zanemaruje uo­bičajeno značenje? Tako, monasi, na različitim mestima istu stvar zovu ‘posuda’ [pāti], ‘činija’ [patta], ‘zdela’ [vittha], ‘plitica’ [serāva], ‘čanak’ [dhāropa], ‘škudela’ [poṇa] ili ‘testija’ [pisīla]. I kako god da tu stvar zovu na tom i tom mestu, neko tako govori, čvrsto se drži [tog izraza] i insistira: ‘Samo je ovo ispravno, sve drugo je pogrešno.’ Tako neko insistira na lo­kalnom jeziku i zanemaruje uobičajeno značenje.

A kako, monasi, neko ne insistira na lokalnom jeziku i ne zanemaruje uobičajeno značenje? Tako, monasi, na različitim mestima istu stvar zovu ‘posuda’… ili ‘testija.’ I kako god da tu stvar zovu na tom i tom mestu, ne držeći se čvrsto [tog izraza], neko tako i govori, razmišljajući: ‘Ovi pošto­vani, čini se, kad govore misle na to.’ Tako neko ne insistira na lokalnom jeziku i ne zanemaruje uobičajeno značenje.

U vezi s tim je rečeno: ‘Ne treba insistirati na lokalnom jeziku, niti zanemariti uobičajeno značenje.’

13. Tako, monasi, traganje za uživanjem u onome čije je zadovoljstvo povezano sa željom za zadovoljstvima čula – koja su prizemna… ne do­nose korist – jeste stanje ispunjeno patnjom, uznemirenošću, očajanjem i grozničavošću, to je pogrešan put. Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, odustajanje od traganja za uživanjem u onome čije je zado­voljstvo povezano sa željom za zadovoljstvima čula – koja su prizemna… ne donose korist – jeste stanje bez patnje, uznemirenosti, očajanja i grozni­čavosti, to je ispravan put. Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, traganje za samomučenjem – bolnim, neplemenitim i besko­risnim – jeste stanje ispunjeno patnjom, uznemirenošću, očajanjem i gro­zničavošću, to je pogrešan put. Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, odustajanje od traganja za samomučenjem – bolnim, neple­menitim i beskorisnim – jeste stanje bez patnje, uznemirenosti, očajanja i grozničavosti, to je ispravan put. Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, srednji put koji otkri Tathāgata izbegava obe krajnosti; daje viđenje, daje znanje, vodi ka miru, neposrednom znanju, probuđenju, nibbāni. To je stanje bez patnje… to je ispravan put. Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, kad neko veliča i prezire, a propušta da podučava samo Dhammu, to je stanje ispunjeno patnjom… to je pogrešan put. Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, kad neko ne veliča i ne prezire i ne propušta da podučava samo Dhammu, to je stanje bez patnje… to je ispravan put. Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, zadovoljstvo čula – prljavo zadovoljstvo, grubo zadovoljstvo, neplemenito zadovoljstvo – to je stanje ispunjeno patnjom… to je pogre­šan put. Otuda je to stanje konflikta.

Tako monasi, blaženstvo obuzdanosti, blaženstvo osame, blaženstvo mira, blaženstvo probuđenja, to je stanje bez patnje… to je ispravan put. Otuda je to stanje bez konflikta.

Tako monasi, tajni govor koji je neistinit, netačan i beskoristan, jeste stanje ispunjeno patnjom… Otuda je to stanje konflikta.

Tako monasi, tajni govor koji je istinit, tačan, ali beskoristan, jeste stanje ispunjeno patnjom… Otuda je to stanje konflikta.

Tako monasi, tajni govor koji je istinit, tačan i koristan, jeste stanje bez patnje… Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, otvoreno izgovorene oštre reči koje su neistinite, neprikladne i beskorisne, jesu stanje ispunjeno patnjom… Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, otvoreno izgovorene oštre reči koje su istinite, prikladne i beskorisne, jesu stanje ispunjeno patnjom… Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, otvoreno izgovorene oštre reči koje su istinite, prikladne i korisne, jesu stanje bez patnje… Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, kad neko govori brzo, to je stanje ispunjeno patnjom, uznemi­renošću, očajanjem i grozničavošću, to je pogrešan put. Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, kad neko govori lagano, to je stanje bez patnje… Otuda je to stanje bez konflikta.

Monasi, insistiranje na lokalnom jeziku i zanemarivanje uobičajenog značenja, jeste stanje ispunjeno patnjom… Otuda je to stanje konflikta.

Monasi, neinsistiranje na lokalnom jeziku i nezanemarivanje uobiča­jenog značenja jeste stanje bez patnje, uznemirenosti, očajanja i grozniča­vosti, to je ispravan put. Otuda je to stanje bez konflikta.

14. Zato, monasi, sebe treba da vežbate ovako: ‘Znaćemo stanje konflikta i znaćemo stanje bez konflikta; kad tako znamo, krenućemo putem bez konflikta.’ Monasi, Subhūti je mladić iz dobre porodice koji je krenuo putem bez konflikta.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženoga.