Theravāda budističko društvo

SN XXII.87: Vakkali sutta

Samyutta nikāya XXII.87

Vakkali sutta
Govor Vakaliju


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
 


Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio u Rāđagahi, u Bambusovom gaju, kod svetilišta gde se hrane veverice. U to je doba poštovani Vakali ležao u grnčarevoj kolibi, bolestan, slomljen, na samrti. [1] Onda se poštovani Vakali obrtai svojim pratiocima.

"Prijatelji, otidite do Blaženog, poklonite mu se do zemlje u moje ime i recite: 'Poštovani gospodine, monah Vakali je bolestan, slomljen, na samrti; on se klanja do zemlje Blaženom.' Zatim ovako nastavite. 'Bilo bi dobro, poštovani gospodine, ako bi Blaženi iz samilosti posetio monaha Vakalija'."

"Da, prijatelju", odgovoriše monasi i odoše do Blaženog, pokloniše mu se i sedoše sa strane. Onda mu saopštiše svoju poruku. Blaženi u znak saglasnosti odgovori ćutanjem.

Onda se Blaženi obuče i, uzevši činiju i gornji ogrtač,  otide do poštovanog Vakalija. Ovaj još izdaleka opazi Blaženog da dolazi i kada je ušao u prostoriju pokuša da se uspravi na svom ležaju. [2] A Blaženi mu reče: "Dovoljno je, Vakali, ne pomeraj se. Ovde su pripremljena sedišta, sešću na jedno od njih."

Tada Blaženi sede na mesto za njega pripremljeno i reče poštovanom Vakaliju: "Nadam se da ti je bolest podnošljiva, Vakali, nadam se da ti je bolje. Nadam se da ti se bolovi smanjuju, a ne povećavaju, i da si to smanjivanje, a ne povećavanje, u stanju da uočiš." 

"Poštovani gospodine, bolest mi nije podnošljiva, nije mi bolje. Bolovi se povećavaju, a ne smanjuju, i to povećavanje, a ne smanjivanje, u stanju sam da uočim.

"Nadam se onda, Vakali, da se zbog nečega ne kaješ, da zbog nečega ne žališ."

"Zapravo, poštovani gospodine, mnogo je stvari zbog kojih se kajem, zbog kojih žalim.

"Nadam se, Vakali, da nemaš šta sebi da prebaciš u pogledu vrline."

"Ne, nemam, poštovani gospodine, bilo šta sebi da prebacim u pogledu vrline."

"Ako, Vakali, nemaš šta sebi da prebaciš u pogledu vrline, zbog čega se kaješ, zbog čega žališ?"

"Već odavno, gospodine, želim da posetim Blaženoga, ali mi telo nema dovoljno snage da to učinim."

"Dovoljno je, Vakali! Zašto želiš da vidiš ovo gnjilo telo. Onaj ko vidi Dhammu, Vakali, vidi i mene; onaj ko vidi mene vidi i Dhammu. [3] Jer videvši Dhammu, Vakali, taj vidi i mene; videvši mene, taj vidi i Dhammu.

Šta misliš, Vakali, je li oblik trajan ili prolazan?" — "Prolazan, poštovani gospodine." — "A je li ono što je prolazno izvor sreće ili patnje?" — "Patnje, gospodine." — "Je li opravdano za ono što je prolazno, bolno, podložno promeni reći: 'To je moje. To sam ja. To je ono što ja jesam'?" — "Ne, gospodine." — "Je li osećaj… opažaj… izrazi volje… svest trajan ili prolazna?" — "Prolazna, gospodine"– "…To je ono što ja jesam'?" — "Ne, gospodine."

"Na takav način, Vakali, svaki oblik, bilo da je prošli, budući ili sadašnji, unutrašnji ili spoljašnji, lako ili teško uočljiv, prost ili uzvišen, daleko ili blizu: svaki oblik ispravnim uvidom treba videti onakvim kakav zapravo jeste: 'To nije moje. To nisam ja. To nije ono što ja jesam'."

Svaki osećaj…

Svaki opažaj…

Svaki izraz volje…

Svako stanje svesti, bilo da je prošlo, buduće ili sadašnje, unutrašnje ili spoljašnje, lako ili teško uočljivo, prosto ili uzvišeno, daleko ili blizu: svako stanje svesti ispravnim uvidom treba videti onakvim kakvo zapravo jeste: 'To nije moje. To nisam ja. To nije ono što ja jesam'?""

Uviđajući ovo, upućeni, plemeniti sledbenik je sve manje opčinjen oblikom, sve manje opčinjen osećajem, sve manje opčinjen opažajem, sve manje opčinjen izrazima volje, sve manje opčinjen svešću. Tako neopčinjen, on postaje spokojan. Kroz spokojstvo on se potpuno oslobađa. Sa potpunim oslobađanjem dolazi saznanje: 'Potpuno sam oslobođen'. I on uviđa: 'Nema više preporađanja; proživljen je svetački život, učinjeno je što je trebalo učiniti i ništa više ne preostade da se uradi u ovome životu'."

Onda Blaženi, izloživši poduku poštovanom Vakaliju, ustade sa sedišta i otide ka Lešinarevom vrhu.

I ne zadugo pošto je Blaženi otišao poštovani Vakali se ovako obrati svojim pratiocima: "Hajde, prijatelji, podignite me i odnesite do Crne stene, na obronku planine Isigili." [4] Kako bi neko kao ja mogao i pomisliti da umre u kući. [5]

"Da, prijatelju", odgovoriše monasi, podigoše ga i odnesoše do Crne stene, na Isigili obronku.

A Blaženi je ostatak dana i noć proveo na Lešinarevom vrhu. Onda, pošto je noć već poodmakla, dva božanstva zapanjujuće lepote dođoše do Blaženog, osvetljavajući čitav Lešinarev vrh… Stojeći sa strane, jedno božanstvo reče Blaženom: "Poštovani gospodine, monah Vakali želi da se oslobodi." Drugo božanstvo reče: "Svakako će on, poštovani gospodine, biti oslobođen kao svako ko je prešao put." Tako rekoše dva božanstva. Zatim se pokloniše Blaženom i ostavljajući ga sa svoje desne strane, otidoše.

Kada je noć prošla, Blaženi se ovako obrati monasima: "Hajdete, monasi, obiđite monaha Vakalija i recite mu: 'Prijatelju Vakali, poslušaj reči Blaženoga i dvoje božanstava. Noćas, prijatelju, pošto je noć već bila poodmakla, dva božanstva zapanjujuće lepote dođoše do Blaženog, osvetljavajući čitav Lešinarev vrh… Stojeći sa strane, jedno božanstvo reče Blaženom: 'Poštovani gospodine, monah Vakali želi da se oslobodi.' Drugo božanstvo reče: 'Svakako će on, poštovani gospodine, biti oslobođen kao svako ko je prešao put'. A Blaženi ti govori, prijatelju Vakali: 'Ne plaši se, Vakali, ne plaši se! Tvoja smrt neće biti nesrećna. Tvoj odlazan neće biti nesrećan'."

"Da, poštovani gospodine", odgovoriše monasi i otidoše do poštovanog Vakalija i rekoše mu. "Prijatelju Vakali, poslušaj reči Blaženoga i dvoje božanstava."

A poštovani Vakali na to ovako reče svojim pratiocima: "Hajdete, prijatelji, spustite me sa ovog kreveta. kako bi neko kao ja mogao i pomisliti da sluša reči Blaženogasedeći na visokom sedištu."

"Da, prijatelju", rekoše mu ti monasi i spustiše ga sa kreveta.

"Noćas, prijatelju, pošto je noć već bila poodmakla, dva božanstva zapanjujuće lepote dođoše do Blaženog, osvetljavajući čitav Lešinarev vrh… Stojeći sa strane, jedno božanstvo reče Blaženom: 'Poštovani gospodine, monah Vakali želi da se oslobodi.' Drugo božanstvo reče: 'Svakako će on, poštovani gospodine, biti oslobođen kao svako ko je prešao put'. A Blaženi ti govori, prijatelju Vakali: 'Ne plaši se, Vakali, ne plaši se! Tvoja smrt neće biti nesrećna. Tvoj odlazan neće biti nesrećan'."

"Pa onda, prijatelji, otidite do Blaženog, poklonite mu se do zemlje u moje ime i recite: 'Poštovani gospodine, monah Vakali je bolestan, slomljen, na samrti; on se klanja do zemlje Blaženom.' Zatim ovako recite: "Oblik je prolazan: nemam nikave sumnje u to, poštovani gospodine. Ne sumnjam ni da ono što je prolazno jeste patnja. Ne sumnjam ni da pema onome što je prolazno, patnja i podložno promeni ja više ne osećam želju, požudu ili naklonost. Osećaj je prolazan… Opažaj je prolazan… Izrazi volje su prolazni… Svest je prolazna: nemam nikave sumnje u to, poštovani gospodine. Ne sumnjam ni da ono što je prolazno jeste patnja. Ne sumnjam ni da pema onome što je prolazno, patnja i podložno promeni ja više ne osećam želju, požudu ili naklonost."

"Da, prijatelju", rekoše monasi i zatim otidoše. Onda, ne dugo pošto su monasi otišli, poštovani Vakali upotrebi nož. [6]

A oni monasi stigoše do Blaženoga… i preneše mu poruku. Tada Blaženi ovako reče monasima: "Hajdete, monasi, idemo do Crne stene na obronku planine Isigili [7], gde je Vakali, sina plemenita roda, upotrebio nož."

"Da, poštovani gospodine." I tako Blaženi praćen grupom monaha otide do Crne stene na obronku planine Isigili. Već izdaleka Blaženi opazi telo Vakalijevo na prostirci, kako leži postrance.

Upravo tada oblak dima i tame se pokrenu prema istoku, pa prema zapadu, severu i jugu, dižući se u visinu, spuštajući se nisko, u svim smerovima. A Blaženi se obrati monasima: " Vidite li, monasi, taj oblak dima i tame što se pokrenu prema istoku, pa prema zapadu, severu i jugu, dižući se u visinu, spuštajući se nisko, u svim smerovima?

"Da, poštovani gospodine."

"To je Mara, Zli, koji traga za svešću Vakalija, sina plemenita roda, i pita se: 'Gde li se sad smestila svest Vakalija, sina plemenita roda?' Ali, monasi, Vakali je utrnuo tako da mu se svest više nigde ne pojavi."


Beleške

[1] Vakalija je Buda označio kao prvog među svojim učenicima oslobođenih putem vere (etadaggam saddhadhimuttanam). Monah se posle perioda monsuna uputio da poseti Budu, kad se razboleo. Nije mogao da hoda, tako da su ga monasi koji su putovali sa njim na nosilima odneli do kuće nekog grnčara koji mu je pružio utočište. [Natrag]

[2] Samadhosi. On pokazuje poštovanje ovim pokretom; jer kaže se da je čak i bolesnik obavezan da pokaže poštovanje sebi nadređenom tako što će načiniti gest pridizanja. [Natrag]

[3] Yo kho, Vakkali, dhammam passati so mam passati; yo mam passati so dhammam passati. Čuvena rečenica koja, u prvom delu, obezbeđuje orijentir sledbenicima i za vreme kad Učitelja više ne bude, a u drugom kao da nagoveštava činjenicu da ukoliko neko želi da zaista vidi Budu treba da gleda u Dhammu, istinu za koju je on postao probuđen. Na osnovu ovoga u sutti i sledi poduka koju Vakaliju daje Buda. [Natrag]

[4] To je isto ono mesto koje se pominje u SN IV.23, gde je poštovani Godika mučen bolešću bezuspešno pokušavao da dostigne konačno prosvetljenje. Razočaran uzastopnim neuspesima, on se odlučlučuje da "upotrebi nož" (sattham ahareyyam), što je eufemistički izraz za samoubistvo. [Natrag]

[5] I danas je u Indiji uobičajena žalosna pojava da se teški bolesnici pred smrt iznose iz kuće. Smrt u kući znači onečišćenje doma, koji bi porodica u takvom slučaju morala da napusti. [Natrag]

[6] Vakalijeva poruka Budi implicira da on sebe već smatra arahantom. Komentar, međutim, objašnjava: "Thera je, međutim, precenio sebe. Kad je potisnuo nečistoće uz pomoć koncentracije i uvida, video je da ga one više ne muče i pomislio je za sebe da je arahant. Zgađen svojim životom u bolesti, presekao je aortu na vratu oštrim nožem. Tek tada ga preplaviše bolni osećaji. SHvatajući da je još obično biće, on odabra objekat meditacije, istraži ga uz pomoć znanja i dostiže stanje svetosti u trenutku kada je umirao." Na osnovu samo ove sutte nije moguće reći je li komentar u pravu. Još jedan slučaj kada monah oduzima sebi život misleći da je arahant moguće je naći u u SN XXXV.87. [Natrag]

[7] Isigili je inače jedna od pet planina koje su okruživale Rāđagahu. Ostale su Vebhara, Pandava, Vepula and Giđhakuta. Na jednoj od padina Isigili nalazila se Crna stena, oko koje je živeo velik broj đainskih asketa vernih učebhu Nigante Natapute (Mahavire). Oni su vreme provodili u asketskim vežbama, od kojih je jedna bila da nikada ne sedaju. Kada se Buda jednom našao među njima, upitao ih je za njihovu asketsku praksu, a onda im održao Mali govor o patnji (Ćula dukkhakkhanda sutta), MN 14. [Natrag]