Šravasti Dhammika
Parayana vagga
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Sutta nipata predstavlja najraniji sloj budizma. Nastala je u vreme kada Dhamma još uvek nije bila sistematizovana u „četiri“ ovoga, „sedam“ onoga i „deset“ još nečeg drugoga. Praksa je u njoj predstavljena na najednostavniji i najprirodniji način – ne očekuj ništa, budi fokusiran i svestan, održavaj emocionalnu i prostornu distancu u odnosu na druge, vreme provodi u šumi i ne gomilaj mnogo stvari. Verovatno najlepši deo Sutta nipate jeste Parayana vagga. Ako je još niste čitali, učinite to. Srećan sam što mogu da kažem kako je poštovani Anandađoti nedavno uradio novi prevod, koji možete naći ovde.
Priča opisuje grupu asketa koji traže Budu, da bi ga na kraju našli u “divnom, krasnom“ (ramaniyam manoramam, Sn.1013) Pasanaka hramu. Veći deo Parayana vagge čine pitanja tih asketa i Budini odgovori. Mesto gde se sve to odigravalo identifikovano je kao stenovito brdo po imenu Kawadol, nekih 30 kilometara severno od Bodh Gaye, jedno zaista divno i mirno mesto.
Kada je kineski hodočasnik Huien Tsiang išao iz Patne ka Bodh Gayi, prošao je kraj Kawadola i opisao nekoliko velikih manastira u njegovoj blizini. Najvažniji od njih osnovao je, da bi po njemu je dobio i ime, monah po imenu Silabhadra. Rođen je u Bengalu, zaredio ga je Dharmapala u Nalandi. Silabhadra se kasnije isticao u debatama sa nebudističkim asketama. Kao nagradu za svoju veštinu, od kralja je na poklon dobio sav prihod koji je prikupljan u gradu i od toga je podigao manastir, čije ruševine se i danas mogu videti. Prvi put sam posetio Kawadol 1955. godine. Nedavno sam tu bio još jednom sa Virađom i pošt. Piyapalom iz Bodh Gaye, te smo celo prepodne proveli u razgledanju. U podnožju Kawadol brda je ogromna humka, iz koje se diže nekoliko kamenih stubova, a nedaleko od nje, zaštićen šumarkom prastarih čvornovatih tamarinda, nalazi se velika i izuzetno lepa statua Bude. Dugo se nalazio na otvorenom, kraj jednog od tih drveta, ali Archeological Survey je nedavno oko njega napravio jednu bezličnu betonsku ogradu i tako vrlo uspešno sasvim uništio pastoralnu atmosferu koja je tu vladala. Lice kipa uništili su ikonoklasti, inače je u sasvim dobrom stanju.
Cunningham ga je izmerio i ustanovio da je u visini ramena širok 2,4 metra, a od kolena do kolena 1,4 metar. Oči su predstavljene kao skoro potpuno zatvorene, odajući tako utisak velikog unutrašnjeg mira. Ruke su u položaju mudre dodirivanja zemlje, a na postolju su niše sa lukovima u kojima su prikazane male statue Buda i stupe. Natpis iznad tih niša još uvek nije dešifrovan, ali se verovatno radi o nekom citatu iz Kanona ili imenu osobe koja je poklonila statuu. Desno od nje je jedini sačuvani deo trona koji je nekada bio iza nje – stub sa kapitelom i divno izrezbareni ratnik koji stoji na ležima slona. Kada je britanski istraživač Francis Buchanan stigao ovde 1811. godine dobar deo hrama u kojem se ovaj Buda nalazio još je bio sačuvan.
Dimenzije su mu bile 40 sa 27 metara, sazidan od opeke, sa deset ili dvanaest stubova, koji su držali krov. Buchanan je takođe video okvire za vrata i prozore, kapitele stubova i fragmente drugih skulptura, ali sve je to do danas nestalo. Lutali smo oko ogromnih stena u podnožju brda, razgledajući hinduističke reljefe uklesane u njih. Oni se čine novijim, iz post-Gupta perioda i pokazuju da su ovo brdo delili hinduisti i budisti. Zaista je divno da su sledbenici obe religije mogli da ispoljavaju svoju predanosti jedni kraj drugih, bez ikakvih problema. Uskoro nam se pridružio starešina obližnjeg sela, praćen gomilom znatiželjne dece i vrlo uljudno nas pozvao na šolju čaja. Ljudi u gradovima i varošima mogu biti prilično neugodni, a u Indiji posebno. Ali ljudi sa sela su potpuno druga priča. Čak i u Biharu, crnom srcu Indije, gde su ljudi tako siromašni, seljaci mogu biti toliko gostoprimljivi prema strancima. Pre nego što smo otišli, dali smo prilog za završetak lokalnog mandira.