Theravāda budističko društvo

Ađahn Đayasaro

Sve o budizmu


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


SANGHA

Šta znači termin „sangha“?

Reč „sangha“ koristi se na dva različita načina. Prvi, to je naziv za monaški red, te otuda imamo na primer izraz „tajlandska sangha“. Drugi se odnosi na zajednicu svih onih koji su postigli jedan od četiri nivoa probuđenja. Ova dva načina se uveliko preklapaju: tokom proteklih 2600 godina ogromna većina onih koji su dostigli stupnjeve probuđenja bili su pripadnici monaškog reda. Pa ipak, biti monah nije nužan uslov za probuđenje. Bilo je mnogo pripadnika sanghe probuđenih koji su živeli (i žive) kao laici, domaćini.

Zašto budistički monasi briju glavu?

Kosa je jedna od glavnih objekata ljudske žudnje za lepotom tela i njenim izgledom, frizurom, projektujemo u svet posebnu sliku o sebi.Monasi i monahinje briju glavu kao izraz težnje za odbacivanjem taštine. To je neka vrsta podsetnika za nas same, ali i druge, da smo iskoračili iz poslova, strategija i težnji ovoga sveta. Tako prizor budističkog monaha i monahinje u braon ogrtaču i obrijane glave zaista ostaje u sećanju. Kada ih vide, ljudi možda postanu radoznali ili podstaknuti na razmišljanje, osećaju se nadahnuti, podsećaju na potrebu da budemo prisutni i svesni. Tako budistički monasi tumače Dhammu na vrlo blag način, već samom svojom pojavom.

Glavu briju jednom mesečno (dan pre punog meseca) ili dva puta (drugi put je dan pre mladog meseca). U Tajlandu, monasi i monahinje takođe briju obrve.

Zašto monasi nose ogrtače različitih boja?

Svetložute ili narandžaste ogrtače obično nose monasi koji žive u manastirima smeštenim po selima, varošicama i gradovima. Ogrtače tamnije boje obično nose monasi koji žive u šumi. Danas se ti ogrtači prave od sintetičkih materijala i na tržištu se javljaju u različitim nijansama. Njih kupuju nezaređeni budisti i u različitim prilikama ih poklanjaju monasima. U većini manastira boja ogrtača je propisana, ali u nekim manastirima monasi mogu da nose ogrtač u boji u kojoj im je poklonjen, naravno u određenim granicama kolorita.

U mnogim šumskim manastirima monasi još uvek sami sebi šiju ogrtače i boje ih pigmentom dobijenim kuvanjem strugotine nangka drveta (Artocarpus heterophyllus). Boja takvih ogrtača varira u skladu sa bojom strugotine koja se koristi (od zlatnožute do narandžastocrvene). Boja naravno zavisi i od starosti ogrtača.

Šta je to Vinaya?

Vinaya je naziv dat zbirci monaških pravila, protokola, procedura i zaduženja koje je formulisao Buda za svoj red monaha i monahinja. Vinaya ima za cilj da održava sklad unutar i među monaškim zajednicama, kao i da stvori optimalne uslove da svaki monah na pravi način praktikuje Dhammu. Srž Vinaye jeste Pātimokkha, 227 pravila koja čine osnovu discipline. Pātimokkha je podeljena na više poglavlja. Prvo se sastoji od opisa četiri pravila čije kršenje znači automatsko isključenje iz Sanghe: seksualni odnos, krađa, ubistvo ljudskog bića i lažne tvrdnje o posedovanju natprirodnih moći. Drugo poglavlje opisuje trinaest izuzetno teških prekršaja discipline i ako ih učini, monah prolazi kroz određeni period pojačane askeze kako bi sebe pročistio. Među ovim prekršajima su recimo masturbacija, dodirivanje suprotnog pola gonjen požudom, govor koji sadrži seksualne aluzije kao poziv na odnos itd. Sve druge prekršaje opisane u Vinayi monah mora da ispovedi i tako biva razrešen kroz kratki ritual koji prethodi susretu monaha na uposatha dan. To je dan punog i mladog meseca, kada se monasi okupe i jedan od njih recituje čitavu Patimokkhu kao podsetnik ostalima gde su granice ispravnog postupanja.

Nije li neprirodno za zaređene da žive u celibatu?

Jeste, ako "neprirodno" znači postupati na način koji prevazilazi najniže čovekove instinkte. No, opšte je prihvaćeno da je ljudska civilizacija evoluirala do sadašnjeg nivoa upravo zahvaljujući čovekovoj sposobnosti da ide nasuprot datom, da bude inteligentno „neprirodan“. Takođe se može tvrditi se ljudska težnja da nadvlada osnovne instinkte doživljava u umu isto onako prirodno kao što se ti instinkti doživljavaju u telu. Seksualni nagon je možda najjači čovekov instinkt i naučiti kako da se prema njemu odnosimo na pravi način jeste veliki izazov. U tajlandskoj sanghi zamonašeni koji ustanove da nisu u stanju ili ne žele više da održavaju celibat, vraćaju se laičkom životu bez ikakve socijalne stigme ili kritike.

Koji je cilj monaškog celibata?

Buda je ustanovio sanghu za one koji žele da se potpuno posvete njegovom putu probuđenja. Tako je Buda monaški život normirao kao život radikalne jednostavnosti, uz minimalnu količinu suvišnih stvari koje bi odvlačile pažnju. Romantične veze, seksualni odnosi i njihov uobičajeni ishod – roditeljstvo – jesu zaista potpuno nespojivi za vežbanjem koje je propisao. Oni bi takođe kompromitovali simbiotsku vezu između asketskog reda i društva u celini kakvu je Buda imao na umu. On je otkrio kako su suptilnije forme sreće i doživljaj istinskog blagostanja retko dostižni i uvek neodrživi ukoliko smo prepušteni uživanju u čulnim zadovoljstvima. Insistirao je da se sangha pridržava celibata, kako bi zaređenima omogućio priliku za istraživanje seksualnog poriva kao uslovljenog fenomena, kao i da nauče kako da napusti identifikaciju sa njim.

Buda je otkrio da sa duhovnom zrelošću seksualni instinkt više ne pronalazi uporište i lagano iščezava. Kako seksualne želje, opažaji i misli nisu samo prepreka ka oslobođenju, već svoje postojanje mogu da zahvale duboko ukorenjenom neznanju stvari kakve zaista jesu, a čijem iskorenjivanju zamonašeni posvećuju svoj život, logično je da oni biraju da žive u celibatu.

Koji je smisao prošenja hrane?

Budisti smatraju kako je posao zaređenih (učenje, praksa i podučavanje Dhamme) toliko važan da ih treba osloboditi brige o osnovnim materijalnim potrebama. Sem toga, nezaređeni veruju da se stiču velike zasluge kada se materijalno pomaže sangha. Buda je monaška pravila koncipirao na način da spreči monahe da postanu potpuno odsečeni od ostalog sveta. I pravila vezana za hranu u tome igraju vrlo važnu ulogu. Tako, na primer, jedno pravilo propisuje da monasi mogu jesti samo hranu koju su im na formalan način ponudili nezaređeni budisti i to istoga dana kada treba da bude i pojedena. Time se obezbeđuje svakodnevni kontakt između zaređenih i laika, što u praksi znači da su i najzabačeniji šumski manastiri smešteni na razdaljini od nekog sela koju je moguće preći peške. Odlazak u prošenje hrane je svakodnevni izraz simbiotske veze između sanghe i zajednice nezaređenih budista. Hodajući kroz obližnje selo, monasi dobijaju hranu za taj dan, a nezaređeni se, kroz čin davanja, podsećaju moralnih i duhovnih vrednosti kojima svi zajedno teže.

Tako prošenje hrane donosi duhovnu dobrobit i zaređenima i laicima. Za iskrene monahe, to je važno podsećanje na velikodušnost koja im omogućuje življenje monaškog života, podsećanje koje u njima razvija smernost i skromnost. Takođe ih nadahnjuje da pokažu koliko cene poverenje koje uživaju tako što će marljivo obavljati svoje dužnosti. Sa druge strane, prošenje hrane prilika je za nezaređene budiste da svoj dan započnu jednim činom velikodušnosti. Ispunjava ih radost davanja i zadovoljstvo što su doprineli blagostanju monaha o kojima se staraju. To je takođe prilika za njih da zasluge koje nastaju ovakvim činom posvete svojim pokojnima. Mnogi roditelji od malena uče svoju decu da stave zalogaj hrane u monašku zdelu, čime između njih i monaha stvaraju osećaj povezanosti i bliskosti.

Zašto je Buda dopustio monasima da jedu meso?

Prvi i najvažniji razlog jeste da se jedenje mesa, samo po sebi, ne smatra nečim vrednim kritike. Tako je Buda dopustio monasima da jedu meso, pod uslovom da nisu videli, čuli ili ne sumnjaju da je bilo koje živo biće ubijeno sa izričitom namerom da se pripremi obrok za njih. U takvom slučaju, pošto nisu ni na koji način direktno doprineli smrti živog bića, monasi ne stvaraju lošu kammu time što jedu meso. Buda takođe nije zabranjivao monasima da praktikuju vegetarijanstvo, ali ga nije ni hvalio. Njegovo učenje vezano za hranu fokusirano je na umereno jedenje hrane koja je laka za varenje, a ne na zagovaranje bilo kojeg posebnog načina ishrane.

Druga stvar u vezi sa Budinim stavom prema vegetarijanstvu unutar sanghe jeste briga za dobrobit zajednice na duge staze. Monasi u pogledu hrane zavise od darežljivosti domaćina. Nije im dopušteno da gaje, skladište ili kuvaju hranu. Takođe ne mogu da beru voće sa drveća. Ukoliko bi sangha morala da se ograniči na teritoriju na kojoj ima isključivo vegetarijanske darodavce, njen doprinos dobrobiti društva bio bi bezrazložno ograničen. Duh isposništva bi takođe bio izneveren ako bi monasi od svojih darodavaca zahtevali posebnu vrstu hrane, umesto da budu zahvalni za bilo šta što im je u dobroj veri ponuđeno. Uvek je bilo monaha koji se odluče da budu vegetarijanci. U slučaju kada idu u prošenje hrane i bude im ponuđeno meso, oni ga ne odbijaju. Time izražavaju zahvalnost za takav čin darežljivosti, ali kasnije to meso daju drugima.

Je li neophodno zamonašiti se da bi se dostiglo probuđenje?

Buda je ustanovio sanghu sa izričitom namerom da obezbedi najbolje uslove za one muškarce i žene koji žele da se iskreno posvete putu probuđenja. Zbog toga, sangha je mesto sa najviše podrške za one koji su zaista ozbiljni u vezi sa budističkom praksom. Međutim, nije svako za monaški život i mnogi koji ozbiljno shvataju budističku praksu imaju druge obaveze zbog kojih je zaređenje nemoguće. Srećom po one koji ne mogu ili ne žele da vode monaški život, napredovanje putem probuđenja kao domaćin, iako je samo po sebi teško, može dovesti do povoljnog ishoda. Tokom proteklih nekoliko vekova mnogi nezaređeni budisti vodili su primeran život i čak dostizali različite nivoe probuđenja, naročito prvi, poznat kao „ulazak u tok“.

Šta to znači “tudong”? Šta je to “tudong monah”?

Reš „tudong“ izvedena je iz pali reči „dhutanga“ i odnosi se na trinaest vrsti praksi koje je Buda dopustio članovima sanghe, kako bi „išli nasuprot struji“ povlađivanja čulima. Na toj listi praksi jeste jedenje samo jednog obroka dnevno, jedenje celog obroka iz samo jedne činije, življenje ispod drveta, a završava se najzahtevnijom praksom: da monah nikada ne legne, što znači da spava sedećki. Tudong prakse igraju važnu ulogu u šumskim manastirima severoistočnog Tajlanda i mnoge od njih uključene su u svakodnevni život monaških zajednica. Monasi se zavetuju da će slediti određenu tudong praksu ograničeni period, kako bi izašli iz „zone konfora“ i dali novu energiju umu kada osete da su se zaglavili u kolotečini.

Izvan monaških zajednica, reč „tudong“ se najčešće koristi u vezi sa praksom u kojoj monasi putuju unutrašnjošću zemlje i spavaju ispod o drvo okačenog suncobrana (glot), preko kojeg je prebačena mreža protiv komaraca. Tako tudong monasi idu od jednog manastira do drugog ili se odlučuju za rutu na kojoj će posetiti istaknute učitelje, kako bi od njih dobili savet i ohrabrenje. Ipak, mnogi odaberu slabo naseljena područja, kako bi testirali sebe u nepoznatom i neugodnom okruženju, gde se suočavaju sa svojim strahovima od duhova i divljih životinja, dok meditiraju u samoći na planinskim visovima ili u pećinama.

Da li se monasi/monahinje zaređujuza ceo život?

Ulazak u monaški red zahteva našu čvrstu odluku da ćemo se posvetiti monaškoj obuci i to bez fiksiranog vremenskog roka. Privatno, monah se može sebi zavetovati da će nositi ogrtač do kraja života, ali to se ne očekuje od njega. Zapravo, većina onih koji ulaze u red, na kraju ga napuste.  

Privremeno zamonašenje je dugo bila ključna odlika tajlandskog budizma. Po tradiciji, mladići postanu monasi na tri meseca, tokom perioda monsuna (vassa), dakle od sredine jula do sredine oktobra. Vrednost ovog običaja leži pre svega u tome što mladi ljudi bolje upoznaju moralne i duhovne vrednosti pre nego što se suoče sa izazovima bračne zajednice ili građenja karijere na poslu. Drugo, to im je prilika da se formalno zahvale roditeljima za odgajanje (veruje se da takvim zaređenjem svojim roditeljima donose velike zasluge). Treće, ovaj običaj stvara čvrstu vezu između nezaređenih budista i manastira (u kojima oni ili članovi njihove porodice borave kao monasi), koja traje generacijama.

Monasi koji se priključe sanghi u nameri da u njoj ostanu do kraja života, često ustanove da je monaški život teži nego što su zamišljali, a isto tako posle izvesnog vremena zov svetovnog života počinje da biva sve jači. U takvim situacijama učitelji će ih savetovati da sačekaju izvesno vreme pre nego što donesu konačnu odluku, kako bi videli jesu li se njihove namere promenile. Ali ako monah zaista odluči da se razmonaši, to ne nosi sa sobom bilo kakvu društvenu stigmu. Upravo suprotno, laičke budističke zajednice obično imaju posebno poštovanje i poverenje prema ljudima koji su jedan deo života proveli kao monasi.

Šta monasi rade tokom dana?

Njihov dnevni raspored zavisi od vrste manastira u kojem žive i od faze u kojoj je njihova monaška karijera. U manastirima smeštenim u selima i gradovima Tajlanda, monasi prisustvuju jutarnjoj i večernjoj službi, idu u prošenje hrane, a ostatak dana provode u proučavanju učenja, podučavanju ili obavljanju raznih ceremonijalnih dužnosti. Generalno uzevši, praksa meditacije ne čini glavni deo njihovog života. Monasi u takvim manastirima jedu dva puta na dan, prvi pošto se vrate iz prošenja hrane, a drugi oko 11 prepodne.

U šumskim manastirima monasi ustaju oko 3 ujutro. U nekim manastirima grupno recitovanje i meditacija slede rano ujutro i uveče; u nekima monasi vežbaju sami. Čim svane, monasi kreću do nekog od okolnih sela da sakupe hranu i hodaju između 2 i 10 kilometara. Šumski monasi jedu samo jednom dnevno, obično oko 8 ujutro. Veći deo dana provedu praktikujući sedeću i hodajuću meditaciju. Proučavanje tekstova ima sekundarni značaj i ostavljeno je svakome da sam odluči. Dva ili četiri puta mesečno monasi dobijaju formalnu poduku od svog učitelja. Popodne obično rade sat-dva, uglavnom čiste manastirske prostorije ili metu staze kojima se inače kreću. U siromašnijim manastirima monasi će često sami raditi i razne građevinske poslove.

Pošto neki monasi žive prilično izolovani, koliko su oni uopšte kvalifikovani da daju savet nezaređenima o njihovim problemima u porodici ili na poslu?

Ljudi iz svake društvene klase i načina života, stari i mladi, muškarci i žene, često odlaze da posete starije monahe. Sa njima diskutuju o svojim životnim problemima, na isti način kao što ljudi na Zapadu to čine sa sveštenikom ili psihoterapeutom. Rezultat svega toga je da monasi obično imaju dobar uvid u to sa kojim stvarima se suočavaju njihovi učenici.

Život posvećen razumevanju čovekovog uma znači da stariji monasi, a naročito učitelji meditacije, stiču duboke uvide u način na koji um funkcioniše, na koji stvara patnju i kako je moguće osloboditi se te patnje. Zahvaljujući takvih dubokim uvidima u rad svoga uma, ti monasi razumeju i umove drugih. Iako situacije koje podstiču emocije mogu biti različite, same emocije su univerzalne. Posvećujući pažnju mislima, uverenjima, željama i strahovima koji su u osnovi različitih problema, monasi su u stanju da stignu do korena stvari o kojoj je reč, a da im pri tome nije prepreka to što i sami nisu prolazili kroz sličnu situaciju.

Mogu li i žene da se zarede?

Da, žene mogu da vode monaški život, posvetivši svoj život proučavanju i praktikovanju Budinog učenja, ali ne na potpuno istovetan način kao i monahinje u nekim ranijim vremenima. Nažalost, izvorni red monahinja, bhikkhuni sangha, ugasio se pre više od hiljadu godina. Preovlađujući (mada ne opšteprihvaćen) stav u theravada budističkim zemljama jeste da ponovno uspostavljanje bhikkhuni reda nije moguće, pošto uslovi za zaređenje monahinja koje je ustanovio Buda ne mogu više biti ispunjeni. Theravada je tradicija koja sebe definiše svojim konzervativnim stavom u pogledu doslovnog poštovanja tekstualne predaje, te otuda ne iznenađuje da kršenje pravila koja je Buda postavio za mnoge monahe predstavlja nešto nezamislivo.  Zato su, kao alternativu bhikkhuni zaređenju, theravāda zemlje ustanovile svoje kvazi-monaške institucije za žene. U Tajlandu je ta institucija mae chee red monahinja u belom.

Ovo ortodoksno gledanje na obnavljanje bhikkhuni reda nije opšteprihvaćeno. Tokom proteklih dvadesetak godina pokret za obnavljanje bhikkhuni reda, naročito podstaknut aktivnostima budistkinja sa Zapada, sve više jača. Tako sve veći broj žena sada živi kao bhikkhuni, tako da na Zapadu postoje i manastiri isključivo za monahinje.

Nije li bolje potruditi se da popravimo društvo, umesto da ga napustimo i postanemo monah ili monahinja?

Monaški red povezan je sa društvom u celini kompleksnom mrežom odnosa. Zato bi ga možda bolje bilo smatrati jednim posebnim delom društva, nego nečim što je od njega sasvim odvojeno. Zarediti se ne podrazumeva presecanje svih veza sa ovim svetom, već uspostaviti novi odnos sa njim. Zaređeni održavaju integritet Budinog učenja, sprečavajući da ono bude razvodnjeno ili iskrivljeno. Takođe,oni učenje pretvaraju u praksu i nastoje da svojim životom pokažu njegovu vrednost. Zaređeni prenose učenje laicima i, zahvaljujući svom vežbanju, za njih postaju otelovljenje kvaliteta kao što su mir, saosećanje i mudrost. Na sve te načine, veruje se, zaređeni pomažu da se održe i šire vrednosti neophodne pri svakom pokušaju da se napravi pozitivna promena u jednom društvu.

Zašto monasi u Tajlandu kada nešto primaju od ženske osobe to primaju na komad tkanine, umesto direktno u ruke?

Ovakvu praksu nije propisao Buda i nju ne slede monasi u drugim theravāda budističkim zemljama. Reč je o konvenciji (verovatno preuzetoj od Khmer dvorskog rituala) koju je tajlandska sangha preuzela pre više stotina godina, kako bi sačuvala formalnost odnosa monaha i nezaređene žene. Davanje, po svojoj prirodi, stvara određeni osećaj bliskosti između onoga ko daje i onoga ko prima. Primajući poklon na komadu tkanine, monah stvara određenu dozu artificijelnosti i distance pri samom činu davanja, što sve treba da posluži kao pomoć u održavanju svesnosti i obuzdavanju, kako za monaha, tako i za darovateljku.