Theravāda budističko društvo
Download PDF

Plemeniti osmostruki put

Put do okončanja patnje


Bhikkhu Bodhi


Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
za sajt pripremila Jasna Kovačević


6. ISPRAVNA SVESNOST
(samma sati )

Buda kaže da je Dhamma, krajnja istina o stvarima, neposredno vidljiva, vanvremena, poziva nas da joj priđemo i vidimo je. On dalje kaže da nam je ona uvek na raspolaganju i da je mesto gde ona može biti shvaćena unutar nas samih. [1] Ta krajnja istina, Dhamma, nije nešto misteriozno i daleko, već zapravo istina našeg sopstvenog iskustva. Možemo je doseći samo razumevajući svoje iskustvo, prodirući do njegovih samih temelja. Ovu istinu, kako bi postala oslobađajuća istina, moramo razumeti neposredno. Nije dovoljno samo je prihvatiti na osnovu vere, verujući onome što kažu neke autoritativne knjige ili učitelji, niti o njoj razmišljati na osnovu dedukcija i izvođenja posrednih dokaza. Nju je potrebno razumeti kroz uvid, shvatiti i apsorbovati onom vrstom znanja koje je ujedno vrsta neposrednog viđenja.

Ono što ovo polje iskustva stavlja u fokus i čini ga dostupnim uvidu jeste jedna mentalna sposobnost koja se na jeziku pali zove sati a obično se prevodi kao "svesnost". Svesnost jeste prisutnost uma, sabranost pažnje ili pažljivost. Pa ipak, vrsta pažnje koja je uključenja u svesnost razlikuje se suštinski od one pažnje koja je na delu u našem uobičajenom stanju svesti. Svako stanje svesti uključuje u sebe nekakvu svesnost u smislu znanja ili doživljavanja nekog predmeta. Ali sa praktikovanjem svesnosti ta pažnja dobija jednu specifičnu boju. Dakle um se namerno održava na nivou gole pažnje, nepristrasnog posmatranja onoga što se događa unutar nas i oko nas u sadašnjem trenutku. U praksi ispravne svesnosti um se vežba da ostane u sadašnjosti, otvoren, miran i budan, kontemplirajući ono što se sada događa. Svaku vrstu procenjivanja i interpretacija treba ostaviti sa strane ili ako se događaju, samo registrovati i odložiti. Dakle, zadatak je jednostavno da registrujemo šta god da se pojavi u trenutku dok se događa, klizeći zajedno sa tokom događaja na način na koji surfer klizi na vrhovima talasa. Čitav ovaj proces je način da se vratimo nazad u sadašnjost, da ostanemo u ovde i sada, bez lutanja, bez toga da nas plima nasumičnih misli povuče zajedno sa sobom.

Možda pretpostavljamo da smo uvek svesni sadašnjosti, ali to je tek privid. Samo retko postanemo svesni sadašnjeg trenutka na onako precizan način kako to zahteva vežbanje svesnosti. Kod uobičajene svesti um počinje kognitivan proces nekom impresijom koja je do njega stigla u ovom trenutku, ali on i ne ostaje sa njom. Umesto toga koristi tu impresiju kao pogonsko gorivo za gradnju blokova raznih mentalnih konstrukcija koje ga sve više udaljuju od puke faktografije datog. Ovaj kognitivni proces je u suštini interpretativan. Um objekte oslobođene takve konceptualizacije percipira tek nakratko, da bi potom, odmah pošto je došao do početne impresije, kreće na put generisanja novih ideja, pokušavajući da sam sebi rastumači taj objekat, da ga učini razumljivim na osnovu sopstvenih, prethodno formiranih kategorija i pretpostavki. Da bi to učinio, um stvara nove pojmove, zatim te pojmove povezuje u konstrukcije – skupove pojmova koji se međusobno podupiru – a zatim te konstrukcije uključuje u jednu kompleksnu interpretativnu shemu. Na kraju je ono početno direktno iskustvo potpuno gurnuto u drugi plan ovim procesom stvaranja ideja i kada ga posmatramo kroz guste slojeve ideja i gledišta, prisutni objekt ukazuje nam se tek u naznakama, slično kao što Mesec tek naziremo kroz slojeve oblaka.

Buda ovaj proces stvaranja mentalnih konstrukcija naziva papañća, "razrada", "ulepšavanje" ili "umnožavanje pojmova". Ovakva razrada blokira neposrednost fenomena; ona nam dopušta da taj objekat vidimo samo "na distanci", a ne kakav on zaista jeste. No ova razrada ne samo da zamućuje kogniciju; ona nam takođe služi kao osnova za različite projekcije. Obmanut um, uronjen u neznanje, projektuje sopstvene unutrašnje konstukte ka spolja, pripisuje ih objektu, kao da oni zapravo pripadaju njemu. Kao posledica toga, ono što znamo kao konačan ili krajnji objekat kognicije, ono što koristimo kao osnovu za vrednovanje, planiranje i delovanje, u stvari je jedna mešavina, a ne originalna informacija. Naravno krajnji produkt čitavog ovog procesa nije potpuna iluzija, nije puka fantazija. On uzima ono što je dato kroz neposredno iskustvo kao svoju polaznu osnovu i kao sirov materijal, no u njega uključuje i nešto drugo: razna doterivanja koja je isfabrikovao sam um.

Izvor ovog procesa fabrikovanja, skriven od našeg pogleda, jesu latentne nečistoće uma. Te nečistoće stvaraju razna ulepšavanja, projektuju ih ka spolja i koriste ih kao poluge pomoću kojih izlaze na površinu, gde onda izazivaju dalja iskrivljavanja. Ispravljanje ovakvih pogrešnih pojmova jeste zadatak mudrosti, ali da bi mudrost obavila svoj posao na pravi način, potreban je direktan pristup objektu kakav on zaista jeste, neopterećen raznim pojmovnim elaboracijama. Zadatak ispravne svesnosti jeste upravo da raščisti ovo kognitivno polje. Svesnost baca svetlo na iskustvo u njegovoj punoj neposrednosti. Ona otkriva predmet kakav jeste pre nego što je bio obojen konceptualnom bojom, obložen raznim interpretacijama. Otuda je vežbanje svesnosti ne toliko stvar da nešto treba da naučimo, već pre da se odučimo: da u sebi smirimo taj neodoljivi poriv za sve novim mislima, prosuđivanjima, povezivanjima, planiranjem, maštanjem, priželjkivanjem. Sve ove naše aktivnosti su oblici uplitanja, načini da um manipuliše iskustvom i na neki način uspostavi svoju dominaciju. Svesnost razvezuje te čvorove tako što jednostavno samo registruje. Ona ne čini ništa drugo do da primećuje, posmatra kako se svaki događaj javi u našem iskustvu, potraje neko vreme i zatim prođe. U tom posmatranju nema mesta za vezivanje, niti za prilagođavanje stvari našim željama. Postoji jedino neprekidna kontemplacija iskustva u njegovoj ogoljenoj neposrednosti, pažljiva, precizna i istrajna.

Svesnost ima veoma moćnu funkciju prizemljivanja. Ona na siguran način vezuje um za sadašnjost, tako da ne luta ni u prošlost, ni u budućnost, nošen sećanjima, kajanjem, strahovima ili nadanjima. Um bez svesnosti je kao osušena tikva, dok je um ustaljen u svesnosti nalik kamenu. [2] Osušena tikva, kada je stavimo u vodu, pluta i uvek ostaje na njezinoj površini. Ali kamen ne pluta, niti ga voda odnese; on ostaje tu gde smo ga stavili i odmah potone u vodu sve dok ne dosegne dno. Slično ovome, kada je svesnost snažna, um ostaje sa svojim objektom i duboko prodire u njegove karakteristike. On ne luta i ne zadržava se samo na površini, kao što to čini um lišen svesnosti.

Svesnost omogućuje dostizanje mira i uvida. Ona takođe može voditi ili do duboke koncentracije ili do mudrosti, u zavisnosti od načina na koji je primenjena. Mala promena u načinu te primene može doneti i razliku između smera koji će kontemplativan proces imati, da li će on prodirati u dublje nivoe unutrašnjeg mira, kulminirajući na nekom od stupnjeva zadubljenja, đhana, ili će umesto toga skinuti velove obmane, kako bi došao do prodornog uvida. Da bi um stigao do nekog od stupnjeva smirenosti, prvenstveni zadatak svesnosti jeste da um održava neprekidno na nekom objektu, bez ikakvog kolebanja. Svesnost služi kao neka vrsta stražara čiji je zadatak da obezbedi da um ne odluta sa tog objekta i izgubi se u nasumičnim, slučajnim mislima. Ona takođe drži pod prismotrom i različite uticaje koji uznemiruju um, otkriva razne skrivene prepreke i uklanja ih pre nego što su u prilici da naprave neku štetu. Da bi vodila do uvida i sticanja mudrosti, svesnost se praktikuje na znatno drugačiji način. Njezin zadatak, u ovoj fazi vežbanja, jeste da posmatra, da beleži, da razabira pojave sa krajnjom preciznošću, sve dok njihove temeljne karakteristike ne izađu na svetlost dana.

Ispravna svesnost se neguje kroz vežbu koja se naziva četiri temelja svesnosti (ćattaro satipatthana), pažljiva kontemplacija četiri objektivne sfere ili četiri sfere objektivnog: telo, osećaji, stanja uma i pojave. [3] Kao što Buda objašnjava:

"A šta je, monasi, ispravna svesnost? To je kada monah boravi praktikujući kontemplaciju tela u telu, revnostan, jasnog shvatanja i sabran, nadvladavši lakomost i neugodu prema ovom svetu. Tako on boravi praktikujući kontemplaciju osećaja u osećajima… boravi praktikujući kontemplaciju stanja uma u stanjima uma… fenomena u fenomenima… revnostan, jasnog shvatanja i sabran, nadvladavši lakomost i neugodu prema ovom svetu." [4]

Buda kaže da ova četiri temelja svesnosti čine "jedini put koji vodi do dostizanja čistote, do prevazilaženja žalosti i naricanja, do okončanja bola i tuge, do stupanja na ispravni put i dostizanja nibbane". [5] Ovi temelji se nazivaju "jedinim putem" (ekayano maggo), ne zato da bi se stvorila još jedna forma uskogrudog dogmatizma, već da bi se ukazalo na činjenicu da se oslobođenje može dostići samo prodornom kontemplacijom polja iskustva i to kroz vežbu ispravne svesnosti.

Od ove četiri primene svesnosti, kontemplacija tela se tiče materijalne strane egzistencije; druge tri su povezane u principu (mada ne isključivo) sa njenom mentalnom stranom. Da bi vežbanje bilo potpuno, neophodne su sve četiri kontemplacije. Iako ne postoji strogo utvrđen redosled po kojem bi ih trebalo vežbati, obično se prvo radi sa telom, kao osnovnom sferom kontemplacije. Druge ulaze u igru kasnije, kada je svesnost zadobila snagu i jasnoću. Ograničenost prostora ovde nam ne dozvoljava da objasnimo sva četiri temelja, zato ćemo dati samo njihov skraćeni sinopsis.

1. Kontemplacija tela (kayanupassana)

Buda svoje izlaganje o telu počinje kontemplacijom svesnosti disanja (anapanasati). Iako nije neophodna kao početna tačka meditacije, u praksi svesnost disanja obično služi kao "osnovni objekat meditacije" (mulakammatthana), osnova za čitav dalji put kontemplacije. Bila bi međutim greška smatrati ovaj predmet tek pukom vežbom za novajlije. Sama po sebi svesnost daha može voditi do svih stupnjeva na putu, kulminirajući u potpunom probuđenu. Upravo ovaj objekat meditacije Buda je koristio u noći svog probuđenja. On mu se takođe vraćao i kasnije kada bi meditirao u samoći i nepekidno ga je preporučivao monasima, hvaleći ga kao "smirujućeg i uzvišenog, kao boravište istinskog blaženstva, u kojem sve loše, štetne misli bivaju smirene i otklonjene čim se pojave". (MN 118)

Svesnost daha može funkcionisati na tako efikasan način kao predmet meditacije zato što tu radimo sa jednim procesom koji nam je uvek na raspolaganju, procesom disanja. I svesnost jednostavno taj proces uvodi u polje naše pažnje kako bi ga pretvorila u osnovu za meditaciju. Ova meditacija ne zahteva nikakvu specijalnu intelektualnu razradu, samo svesnost našeg daha. Jednostavno dišemo prirodno kroz nozdrve, držeći pažnju na svakom udahu i izdahu na onim tačkama na nozdrvama ili gornjoj usni gde osećamo da vazduh struji nagore ili nadole. Ne treba uopšte pokušavati da kontrolišemo dah ili da ga prilagodimo unapred određenim ritmovima, već samo da svesno kontempliramo ovaj prirodni proces udisanja i izdisanja. Pažnja usmerena na dah nadilazi sve kompleksnosti diskurzivnog mišljenja i spašava nas od besciljnog tumaranja lavirintom mentalnih slika, čvrsto nas vezujući za sadašnjost. Jer kad god postanemo svesni disanja, zaista svesni, to može da bude jedino u sadašnjem trenutku, nikad u prošlosti ili budućnosti.

Budino izlaganje o svesnosti daha utvrđuje četiri osnovna koraka. Prva dva (koja nužno ne slede jedan za drugim) zahtevaju da dug udah ili izdah budu uočeni kada se događaju, i da kratak udah ili izdah budu uočeni u trenutku dok se događaju. Samo posmatramo vazduh kako ulazi i izlazi, posmatramo ga što je bliže moguće, uočavajući da li je dah dugačak ili kratak. Kako se svesnost izoštrava, moguće je da dah pratimo kroz čitav njegov ciklus, od početka udaha, kroz međustupnjeve, do njegovog okončanja, zatim od početka izdaha kroz međustupnjeve, do njegovog kraja. Ovaj treći korak se naziva "jasno opažanje čitavog tela (disanja)". Četvrti korak (smirivanje telesnih funkcija) uključuje sve veće smirivanje daha i sa njim povezanih telesnih funkcija, sve dok one ne postanu kranje rafinirane i suptilne. Iza ova četiri osnovna koraka nalaze se naprednije prakse sa usmeravanjem svesnosti daha ka dubljoj koncentraciji i uvidu. [6]

Još jedna praksa kontemplacije tela, koja meditaciju proširuje i izvan granica jedne fiksirane tačke, jeste svesnost položaja tela. Telo se može naći u četiri osnovna položaja — hodajući, stojeći, sedeći i ležeći — i između njih postoji čitav niz različitih međupoložaja koji označavaju promenu iz jednog osnovnog položaja u drugi. Svesnost položaja fokusira čitavu pažnju na telo u kojem god da se položaju nađe: kada hodamo svesni smo hodanja, kada stojimo svesni smo stajanja, kada sedimo svesni smo sedenja, kada ležimo svesni smo ležanja, kada menjamo položaj svesni smo promene položaja. Ovakva kontemplacija položaja osvetljava nam bezličnu prirodu tela. Ona nam otkriva da to telo nije sopstvo, niti da pripada sopstvu, već je samo jedan od oblika žive materije koji je direktno podložan uticaju volje.

Sledeća vežba nosi svesnost još korak dalje. Ova vežba, nazvana "svesnost i jasno razumevanje" (satisampađañña), dodaje ovoj goloj pažnji jedan elemenat razumevanja. Kada bilo šta činimo, činimo to sa punom svesnošću i jasnim razumevanjem. Kada odlazimo i dolazimo, gledamo napred i gledamo sa strane, kada se saginjemo i kada se uspravljamo, oblačimo, jedemo, pijemo, mokrimo, obavljamo veliku nuždu, tonemo u san, budimo se, govorimo, ćutimo — sve to postaje prilika za napredovanje u meditaciji kada ga činimo sa jasnim razumevanjem. U komentarima jasno razumevanje se objašnjava na četiri načina: (1) razumevanje svrhe nekog postupka, to jest prepoznavanje njegovog cilja i određivanje da li je taj cilj u skladu sa Dhammom; (2) razumevanje prikladnosti, to jest kada znamo da odredimo najefikasnije sredstvo da bismo dostigli svoj cilj; (3) razumevanje dosega meditacije, to jest kada um neprekidno održavamo u meditativnom okviru čak i kada radimo nešto drugo; (4) razumevanje bez obmane, to jest viđenje svakog postupka kao jedan impersonalni proces lišen nekog ego-entiteta koji bi ga kontrolisao. [7] Ovaj poslednji aspekt jasnog razumevanja istražićemo potpunije u poslednjem poglavlju ove knjige, posvećenom razvijanju mudrosti.

Naredna dva odeljka o svesnosti tela donose analitičku kontemplaciju koja ima za cilj da ukaže na pravu prirodu ovoga tela. Jedna od njih je meditacija o odbojnosti tela, koju smo već pomenuli u vezi sa ispravnim naporom; druga je raščlanjivanje tela na njegova četiri osnovna elementa. Prvi, meditacija o odbojnosti, [8] stvoren je da bi neutralisao opsednutost telom, naročito u formi seksualne želje. Buda podučava da seksualni nagon jeste manifestacija žudnje, te otuda i uzrok dukkhe, koju treba redukovati i iskoreniti, kao preduslov za konačno oslobađanje od dukkhe. Ova meditacija ima za cilj slabljenje seksualne želje, tako što ćemo seksualni nagon lišiti njegove kognitivne osnove. A to je percepcija tela kao seksualno privlačnog. Seksualna želja se budi i gasi zajedno sa ovom percepcijom. Ona jača zato što mi telo vidimo kao privlačno; a opada kada je ta percepcija primamljivosti uklonjena. Sa druge strane percepcija telesne privlačnosti traje samo dotle dok na telo gledamo površno, kada se fokusiramo samo na odabrane detalje. Da bismo se suprotstavili takvoj percepciji neophodno je da odbijamo da se zaustavimo na tim impresijama, već da nastavljamo da istražujemo telo na dubljem nivou, i to kroz jedno prodorno posmatranje zasnovano na bestrašću.

Upravo to je ono što radimo tokom meditacije o neprivlačnosti tela, koja smiruje talas senzualnosti tako što mu uskraćuje njegovu perceptivnu osnovu. U ovoj meditaciji uzimamo sopstveno telo kao objekat, pošto bi za onoga ko je nov u ovakvom tipu meditacije započinjanje sa telom nekog drugog, naročito suprotnog pola, moglo da bude kontraproduktivno i ne bi donelo željeni rezultat. Koristeći vizuelizaciju kao pomoćno sredstvo, mentalno seciramo telo na njegove komponente i istražujemo svaki od njih jedan po jedan, iznoseći na svetlo dana njihovu neprivlačnu prirodu. Tekstovi pominju 32 telesna dela: kosa, malje na telu, nokti, zubi, koža, mišići, tetive, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, dijafragma, slezina, pluća, debelo crevo, tanko crevo, sadržaj u crevima, izmet, mozak, žuč, sluz, gnoj, krv, znoj, salo, suze, sline, pljuvačka, mast, tečnost u zglobovima i urin. Odbojnost svakog od ovih delova implicira istu takvu odbojnost i prema celini: kada se telo posmatra iz ovako velike blizine ono je zaista neprivlačno, a njegova lepa spoljašnjost se ukazuje kao fatamorgana ili privid. No cilj ovakve meditacije ne treba pogrešno razumeti. Cilj nije da se proizvede averzija i gađenje, već nevezivanje, gašenje one vatre požude time što ćemo ukloniti gorivo za tu vatru. [9] Druga vrsta analitičke kontemplacije bavi se telom na drugačiji način. Ova meditacija, nazvana analiza elemenata (dhatuvavatthana), treba da se suprotstavi našoj urođenoj tendenciji da se identifikujemo sa telom i to tako što će nam ukazati da telo u suštini ima jednu bezličnu prirodu. Sredstvo koje u ovoj prilici koristimo, kao što i samo ime meditacije pokazuje, jeste mentalno razlaganje tela na četiri primarna elementa, a oni se označavaju svojim arhaičnim imenima: zemlja, voda, vatra i vazduh. U suštini, radi se o označavanju četiri osnovna načina ponašanja materije: čvrstina, fluidnost, toplota i oscilacija. Čvrst element se najočiglednije vidi u čvrstim delovima tela — njegovim organima, tkivima i kostima; fluidni element, u tečnostima u telu; element toplote u telesnoj temperaturi; a oscilirajući element u respiratornom procesu. Prekidanje identifikacije tela kao "ja" ili "moje sopstvo" postiže se širenjem perspektive, pošto smo usmerili pažnju na svaki od tih elemenata. Analizirajući telo kroz ova četiri elementa, razmišljamo o tome kako su svi oni, kao glavni aspekti postojanja tela, u suštini identični sa glavnim aspektima ili vidovima spoljašnje materije, sa kojom se telo nalazi u konstantnoj međusobnoj razmeni. Kada ovo živo vidimo pred očima kroz dugotrajnu meditaciju, tada prestaje i naša identifikacija sa telom, prestaje vezivanje za njega. Tada vidimo da telo nije ništa drugo do svojevrsna konfiguracija stalno promenljivih materijalnih procesa, koji opet podržavaju jedan tok promenljivih mentalnih procesa. U svemu tome nema ničega što bi se moglo smatrati zaista postojećim sopstvom, ničega što bi moglo da obezbedi suštinsku osnovu za osećaj ličnog identiteta. [10]

Poslednja vežba u svesnosti tela jeste serija takozvanih "meditacija na groblju", kontemplacija dezintegracije tela posle smrti, koja se može obaviti kroz zamišljanje, uz pomoć slika ili kroz direktno suočavanje sa lešom. Uz pomoć bilo kojeg od ovih sredstava stičemo jasnu mentalnu sliku tela u raspadanju, i tada taj proces primenjujemo i na sopstveno telo, razmišljajući: "Ovo telo, sada puno života, ima istu prirodu i podložno je istoj sudbini. Ono ne može izbeći smrt, ne može izbeći raspadanje, već mora na kraju umreti i propasti." I opet, svrhu ove meditacije ne bi trebalo pogrešno razumeti. Cilj nije da se prepustimo morbidnoj fascinaciji smrću ili leševima, već da eliminišemo naše egoističko vezivanje za egzistenciju uz pomoć takve kontemplacije koja je dovoljno moćna da raskine taj snažni stisak. Vezivanje za egzistenciju počiva na implicitnoj pretpostavci trajnosti. Kada vidimo leš, mi se susrećemo sa učiteljem koji nam nedvosmisleno kaže: "Sve što je nastalo jeste prolazno".

2. Kontemplacija osećaja (vedananupassana)

Sledeći temelj svesnosti jeste osećaj (vedana). Reč osećaj se ovde koristi ne u smislu emocija (kompleksnih fenomena koji bi zapravo najbolje mogli da se podvedu pod treći i četvrti temelj svesnosti), već u užem smislu afektivnog tona "hedonističkog kvaliteta" iskustva. Tako osećaja može biti tri vrste: prijatan osećaj, bolan osećaj i neutralan osećaj. Buda podučava da je osećaj jedan neodvojivi sastojak svesti, pošto svaki akt saznavanja jeste obojen nekim afektivnim tonom. Tako je osećaj prisutan u svakom trenutku našeg iskustva ili našeg života. On može biti snažan ili slab, jasan ili prikriven, ali izvestan osećaj mora pratiti svaku kogniciju.

Osećaj se javlja u zavisnosti od mentalnog događaja koji se naziva "kontakt" (phassa). Kontakt označava "susretanje" svesti sa objektom putem čula; to je onaj faktor uz pomoć kojeg svest "dodiruje" objekat koji se u umu pojavio zahvaljujući organu čula. Otuda postoji šest vrsta kontakata koji se razlikuju prema šest vrsta čula — kontakt oka, kontakt uha, kontakt nosa, kontakt jezika, kontakt tela i kontakt uma — i šest vrsta osećaja koji nastaju na osnovu tih šest kontakata.

Osećaj ima specijalnu važnost kao objekat kontemplacije zato što je on upravo taj koji služi kao okidač za buđenje prikrivenih nečistoća ume, za njihovo aktiviranje. Osećaji nekada nisu ni jasno registrovani, ali na sasvim suptilne načine oni hrane i održavaju u životu naše naklonosti prema nepovoljnim stanjima. Tako kada se javi prijatan osećaj, mi padamo pod uticaj nečistoće kakva je pohlepa i vezujemo se za to što osećamo. Kada se javi bolan osećaj, odgovaramo neprijatnošću, mržnjom i strahom, što su sve vidovi odbojnosti. A kada se javi neutralan osećaj, obično ga ni ne primećujemo ili mu dopuštamo da nas uljuljka u lažan osećaj sigurnosti — a to su stanja uma kojima vlada obmana. Na osnovu ovoga možemo videti da je svaka od osnovnih nečistoća uslovljena određenom vrstom osećaja: pohlepa prijatnim osećajem, odbojnost bolnim osećajem, obmanutost neutralnim osećajem.

Ali veza između osećaja i nečistoća uma nije neraskidiva. Zadovoljstvo ne mora uvek da vodi do pohlepe, bol do odbojnosti, neutralan osećaj do obmanutosti. Ova veza može se prekinuti i jedan od ključnih alata za to prekidanje jeste svesnost. Osećaj će uskomešati nečistoće jedino kada nije uočen, kada mu se prepustimo umesto da ga posmatramo. Pretvorivši ga u objekat posmatranja, svesnost smiruje taj osećaj, tako da on više nije u stanju da isprovocira nekakvu štetnu reakciju. Potom, umesto da se prema tom osećaju odnosimo po navici, tako što ćemo se za njega vezati, pokušati da ga odgurnemo od sebe ili biti apatični, mi se prema njemu odnosimo na način kontemplacije, koristeći osećaj kao odskočnu dasku za razumevanje prave prirode iskustva.

Na ranim stupnjevima kontemplacija osećanja uključuje okretanje ka nastalim osećajima, uočavanje njihovih specifičnih karakteristika: prijatno, bolno, neutralno. Osećaj registrujemo, a da se sa njim ne identifikujemo, ne smatramo ga da je on "ja" ili "moje" ili nešto što se događa "meni". Svesnost se održava na nivou gole pažnje: posmatramo svaki osećaj kako nastaje, vidimo ga kao puki osećaj, ogoljeni mentalni događaj bez ikakavih subjektivnih referenci, bez ikakve veze sa egom. Otuda je zadatak jednostavno da registrujemo kvalitet osećaja, njegov generalni ton, koji može biti zadovoljstvo, bol ili neutralnost.

No kako praksa odmiče, kako neprekidno registrujemo svaki osećaj, napuštamo ga i onda registrujemo sledeći, fokus pažnje se pomera sa kvaliteta osećaja na proces samog tog osećaja. Proces otkriva da se radi o jednom beskrajnom fluksu ili toku osećaja koji nastaju i nestaju, koji slede jedan drugog bez ikakvog zastoja. A unutar samog tog procesa ne postoji ništa trajno. Sam osećaj je tek tok događaja, individualne sekvence osećaja koje iz trenutka u trenutak bljesnu u postojanje da bi nestale istog trenutka kada su i nastale. Na ovaj način započinjemo svoj uvid u prolaznost, koji kako se razvija, uništava i tri korena svega nepovoljnog. Tako više nema pohlepe za prijatnim stvarima, niti odbojnosti prema bolnim osećajima, niti obmanutosti neutralnim osećajima. Sve to vidimo tek kao brzo smenjujuće i bezlične događaje, lišene bilo kakvog istinskog užitka ili razloga da se u njih uključimo.

3. Kontemplacija stanja uma (ćittanupassana)

Kod ovog temelja svesnosti okrećemo se od određenog mentalnog elementa, kao što je osećaj, ka opštem stanju uma kojem taj elemenat pripada. Da bismo razumeli šta se podrazumeva pod ovom kontemplacijom, korisno je razmotriti Budino razumevanje uma. Obično posmatramo um kao jednu trajnu sposobnost koja ostaje neizmenjena kroz čitav niz iskustava. Iako se iskustva smenjuju, um koji prolazi kroz ta iskustva čini se kao da ostaje isti, možda modifikovan na određen način, ali još uvek zadržava svoj identitet. Međutim, prema Budinom učenju, ideja jednog trajnog mentalnog organa je odbačena. Um se smatra, ne kao trajni subjekat mišljenja, osećaja i volje, već kao sled trenutnih mentalnih događaja, od kojih je svaki poseban i izolovan, a veze između njih su slučajne, a ne suštinske.

Takav jedan događaj svesti naziva se ćitta, što možemo prevesti i kao "stanje uma". Svaka ćitta, sastoji se od mnoštva komponenata, a glavna među njima jeste sama svest, osnovni doživljaj određenog objekta; i sama svest se takođe naziva ćitta, što znači da je ime za celinu dato prema njenom osnovnom delu. Zajedno sa svešću svaka ćitta sadrži i skup sastojaka nazvanih ćetasika, mentalni faktori. Tu su uklučeni osećaji, opažaji, volja, emocije; ukratko sve one mentalne funkcije izuzev primarnog saznavanja objekta, što je ćitta ili svest.

Pošto je svest sama po sebi samo goli doživljaj nekog objekta, ona se ne može diferencirati kroz sopstvenu prirodu, već samo uz pomoć njoj pridruženih faktora, ćetasika. Ćetasike boje ćittu i daju joj njen specifičan karakter; tako kada želimo da izdvojimo ćittu kao objekat za kontemplaciju, moramo to da učinimo koristeći ćetasike kao indikatore. U svom izlaganju o kontemplaciji stanja uma, Buda pominje, govoreći o ćetasikama, šesnaest vrsta ćitte koje možemo da uočimo: um ispunjen žudnjom, um bez žudnje, um ispunjen odbojnošću, um bez odbojnosti, um ispunjen obmanutošću, um bez obmanutosti, zgrčen um, rastresen um, razvijen um, nerazvijen um, um koji je moguće nadmašiti, um koji nije moguće nadmašiti, skoncentrisan um, neskoncentisan um, oslobođen um, neoslobođen um. Za praktičnu svrhu, dovoljno je ako počnemo da se fokusiramo samo na prvih šest stanja, registrujući da li je um povezan sa bilo kojim od štetnih korena ili je lišen njih. Kada uočimo da je prisutna određena ćitta, mi je kontempliramo kao puku ćittu, stanje uma. Ne identifikujemo ga kao "ja" ili "moje", niti ga uzimamo kao sopstvo ili nešto što pripada sopstvu. Bilo da je to čisto stanje uma ili zaprljano stanje uma, uzvišeno stanje ili nisko stanje, ne treba da bude bilo kakvog ushićenja ili utučenosti, samo jasno prepoznavanje postojećeg stanja. Ovo stanje jednostavno registrujemo, potom mu dopuštamo da prođe, ne vezujući se za ona koja priželjkujemo ili se buneći što postoje ona koja ne želimo.

Kako se kontemplacija produbljuje, sadržaji uma postaju sve rafiniraniji. Beznačajni tokovi misli, imaginacija i emocija se povlače i svesnost postaje sve jasnija, um postaje budan, posmatrajući proces sopstvenog nastajanja. S vremena na vreme može nam se učiniti kako postoji jedan stalni posmatrač tog procesa, ali uz kontiuirano vežbanje čak i taj pirivdni posmatrač nestaje. Sam um — naizgled čvrst, stabilan um — rastavara se u jedan tok ćitta koje velikom brzinom nastaju i nestaju, dolazeći niotkuda i odlazeći ni u šta, a ipak nastavljajući ovaj sled bez ikakve pauze.

4. Kontemplacija fenomena (thamanupassana)

U kontekstu četvrtog temelja svesnosti, mnogoznačna reč dhamma (ovde je u množini) ima dva međusobno povezana značenja, kao što to pokazuje i njena upotreba u suttama. Jedno značenje je ćetasika, mentalni faktori, koji su sada u fokusu pažnje sami po sebi, a ne zbog svoje uloge u bojenju stanja uma, kao što je to bio slučaj u prethodnoj kontemplaciji. Drugo značenje je elementi stvarnosti, krajnji činioci iskustva kako je ono strukturisano u Budinom učenju. Da bih preneo oba ova značenja, ovde dhamma prevodim kao "fenomen", usled pomanjkanja bolje alternative. Međutim, ne treba pomisliti da ovim terminom podrazumevamo postojanje nekakvog noumenona ili supstancije koja bi stajala iza tog fenomena. Ključ Budinog učenja o anatta, nepostojanju sopsva, jeste u tome da su osnovni sastojci stvarnosti tek goli fenomeni (suddha–dhamma), koji se događaju bez ikakve suštinske podrške.

Deo sutte koji govori o ovakvoj kontemplaciji fenomena podeljen je na pet pododeljaka, a svaki je posvećen različitom skupu fenomena: pet prepreka, pet sastojaka bića, šest unutrašnjih i spoljašnih čula, sedam elemenata probuđenja i četiri plemenite istine. Među njima pet prepreka i sedam elemenata probuđenja jesu dhamma u užem smislu mentalnih faktora, a drugi su dhamma u širem smislu konstituenata ili sastojaka stvarnosti. (U trećem odeljku, međutim, o čulima postoji referenca na okove koji se javljaju kroz čula; i njih možemo uključiti u mentalne faktore.) U ovom poglavlju kratko ćemo se pozabaviti jedino sa dve grupe koje se mogu smatrati dhammama u smislu mentalnih faktora. Već smo pomenuli obe ove grupe u vezi sa ispravnim naporom (poglavlje pet), a sada ćemo ih razmotriti u njihovoj specifičnoj vezi sa praktikovanjem ispravne svesnosti. Ostale tipove dhamma — pet sastojaka bića i šest čula — obradićemo u finalnom poglavlju u vezi sa razvijanjem mudrosti.

Pet prepreka i sedam elemenata probuđenja traže posebnu pažnju, zato što se tu radi o osnovnim barijerama i takođe pomoćima na putu ka oslobođenju. Prepreke — čulna želja, zlovolja, tromost i pospanosti, uznemirenost i briga i, na kraju, sumnja — generalno postaju vidljivi na ranom stupnju vežbanja, ubrzo pošto su se umirila početna velika očekivanja i uznemirenja, a suptilnije tendencije dobiju priliku da izbiju na površinu. Kada se god neka od prepreka javi, njeno prisustvo treba registrovati; potom, kada prođe, treba registrovati takođe i njezino odsustvo. Da bismo bili sigurni da prepreke držimo pod kontrolom, potreban je i izvestan elemenat razumevanja; moramo da razumemo kako prepreke nastaju, kako ih je moguće ukloniti i kako sprečiti da one u budućnosti nastanu. [11] Sličan način kontemplacije biće primenjen i sa sedam elemenata probuđenja: svesnost, istraživanje, energija, ushićenje, mirnoća, koncentracija i spokojstvo. Kada svaki od ovih faktora nastane, njegovo prisustvo treba registrovati. Zatim, pošto smo ga registrovali, treba istraživati da bismo otkrili kako on nastaje i kako ga je moguće dalje razvijati. [12] Kada se prvi put pojave, elementi probuđenja su slabi, ali uz konstantnu negu oni akumuliraju snagu. Svesnost je ta koja inicira ovaj kontemplativni proces. Kada svesnost postane dobro učvršćena, ona podstiče istraživanje, jedan poseban kvalitet inteligencije. Istraživanje sa svoje strane priziva energiju, energija daje mogućnost da se javi ushićenje, ushićenje vodi do smirivanja, smirivanje do koncentracije na jednu tačku i koncentracija na kraju dovodi do spokojstva. Tako vidimo da čitav evolutivni proces vežbanja koji vodi do probuđenja počinje sa svesnošću, koja i tokom čitavog tog procesa ostaje ona regulatorna snaga koja obezbeđuje da je um bistar, da razume i da je izbalansiran.


Beleške

[1] Dhammo sanditthiko akaliko ehipassiko opanayiko paććatam veditabbo viññuhi (MN 7) [Natrag]

[2] Komentar za Visuddhimaggu. Videti Vism. XIV, napomena 64. [Natrag]

[3] Nekada se reč satipatthana prevodi kao "temelj svesnosti", s naglaskom na objektivnu stranu, ponekad "primena svesnosti", sa naglaskom na subjektivnu stranu. Oba objašnjenja su moguća na osnovu Kanona i njegovih komentara. [Natrag]

[4] DN 22. [Natrag]

[5] Isto. [Natrag]

[6] Detalkjnije videti u Visuddhimaggi, VIII, 145-244. [Natrag]

[7] Videti Soma Thera: The Way of Mindfulness, str. 58-97. [Natrag]

[8] asubha-bhavana. Isti objekat se takođe naziva opažanje odbojnosti (patikkulasañña) i svesnost u vezi sa telom (kayagata sati) [Natrag]

[9] Detaljnije videti u Visuddhimagga, VIII, 42-144. [Natrag]

[10] Detaljnije videti u Visuddhimagga, XI, 27-117. [Natrag]

[11] Radi potpunijeg razmatranja, videti Soma Thera: The Way of Mindfulness, str. 116-127. [Natrag]

[12] Isto, str. 131-146. [Natrag]