Nalaženje mira koji nedostaje
Vodič kroz budističku meditaciju
Ađahn Amaro
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Druga lekcija
Pokret i nepomičnost
U budističkoj meditacionoj praksi razvijamo prirodne osobine koje već potencijalno postoje u nama. Ne pokušavamo da steknemo ništa posebno izvana i ne pokušavamo da se promenimo u nekog drugog na prisilan ili neprirodan način.
Kao i svim živim stvarima, ljudskim bićima je potrebna i stabilnost ili postojanost i fleksibilnost ili prilagodljivost. Neophodne su obe odlike. Ako bi drvo ili biljka bili u potpunosti kruti, onda bi se slomili čim naiđe povetarac ili se sa nečim sudare. S druge strane, ako biljka nema nikakve snage u sebi, ako je u potpunosti savitljiva, onda će prosto klonuti i uopšte neće stajati uspravno.
Osnovna tema ove lekcije o pokretu i nepomičnosti je sagledavanje ovih različitih elemenata našeg bića i viđenje kako združeno rade, sagledavajući i ono što je stabilno i nepokolebljivo i ono što je fleksibilno i prilagodljivo.
Nepomičnost, tišina, prostor
Uobičajena zabluda o meditaciji je da ona ima za cilj potpunu nepomičnost: mirovanje, tišinu, prostor. Sa tim predubeđenjem možete da se opteretite uznemirenošću, bukom i suženjem, jer nema mirnoće, nema tišine, nema prostora, što može da dovede do žudnje za ovim odlikama koje nedostaju. To je nerazumevanje cilja meditacije. Čitava suština budizma na Zapadnoj obali kasnih pedesetih i šezdesetih bila je da veliča prazninu kao jako bitnu, a to je naišlo na suprotstavljene stavove. Obožavanjem te vrste nepomičnosti, tišine ili praznine, ali pogrešno identifikujući odsutnost i stanje nepomičnosti kao to, propustićete veliki deo života, naročito život razmišljajućeg uma.
Brbljivi um
Razmišljajući um će se pojaviti u većini, možda i u svakoj od ovih lekcija o meditaciji. U pitanju je brbljivi um, zbirka komentatora u umu koji daju svoja mišljenja o svemu. Ne odvija se samo jedan komentar, tu je čitav odbor, a svi članovi odbora i ne moraju da se međusobno slažu!
Rad sa brbljivim umom, koji beskrajno pregledava prošlost i planira budućnost, a ima mišljenje i o svemu drugome, čini se vrlo opterećujućim. Hoćete da brbljivi um ućuti i nije ni čudo da je blaženstvo kada prestane. Međutim, da je nerazmišljanje ekvivalentno prosvetljenju, Buda bi pripisao neku drevnu verziju Torazina da izbriše naš misaoni proces i svi bismo bili srećni. Ne ide to baš tako. Istinska sreća nije samo stvar nerazmišljanja. Ađan Ča je često govorio: “Vodeni bivoli (koji su uobičajeni na Tajlandu) su oličenje izuzetno tihog uma!”. Vodeni bivoli imaju auru neverovatne gustine. Mogu da prebivaju u pirinčanim poljima i da preživaju hranu satima. Slično, kokoška može danima da sedi na gnezdu. Dakle, prosto sedeći u meditaciji i ne razmišljajući danima i danima možete da razvijete isto toliko mudrosti koliko i kokoška, što verovatno i nije mnogo. Otuda je dobro uvažiti osećaj olakšanja koji stičete nepomičnošću, tišinom i mirom, ali pogrešno je precenjivati njihov značaj.
Pokret i nepomičnost na praktičnom nivou
Na praktičnom nivou, dok sedite u meditaciji može da se pojavi pitanje: "Kada je neophodno da se sedi nepomično, a kada je prikladno pomeriti se kada telo postane bolno?" Takođe, drugačije forme meditacije uključuju pokret, naročito meditacija u hodu. O tome će biti reči u kasnijem poglavlju. Ono na šta se usredsređujemo u ovom poglavlju su pokret i nepomičnost na suptilnijem nivou.
Rad sa pokretom i nepomičnošću
Važno je da se razume kako se pokret i nepomičnost međusobno mešaju. Vešta meditacija uključuje poštovanje oba elementa.
Svesnost disanja
Prvo, treba da se razume ono što je poznato kao “svesnost disanja”. To je jednostavna tehnika dovođenja pažnje na prirodan tok daha, kao što je opisano u prvoj lekciji. Ne uključuje pokušaje da se diše na neki poseban način, da se diše duboko, polako ili brzo, ili da se na neki način manipuliše dahom. Ritam daha se koristi kao žižna tačka pažnje dok telo prirodno diše. Dah se pre svega koristi kao pomoć u obuci uma, u treniranju pažnje da boravi u sadašnjem trenutku, jer dah i telo postoje samo u sadašnjem trenutku. Um može da stvara zamišljenu budućnost ili da izmišlja prošlost, može da postane zaokupljen živopisnim sećanjima, ali telo ga ne prati. Telo uvek sedi ovde, u sadašnjosti, dok je um obuzet mislima o prošlosti i budućnosti. Kada se um vrati u sadašnji trenutak telo je i dalje tu.
Telo i telesne funkcije su, poput daha, prirodan, lak i pouzdan način da se uključite u sadašnji trenutak. Što bolje umete da održite pažnju na sadašnjosti, to više srce može da se istrenira da ne stvara probleme, da se ne gubi u brigama, strahovima ili opsesijama, ili u deset hiljada odvraćanja pažnje koje um može da stvori.
Praktikovanje svesnosti disanja dovodi pažnju na prirodan tok daha. Fokusiranje na jednostavan skup osećaja i senzacija daha je slično fokusiranju na središte mandale ili središte lepe ruže. Oko prirodno ide ka središtu – srcu ruže. Sa praksom svesnosti disanja, dah je sličan samom srcu mandale, srcu cveta. Dok pažnja boravi na toj određenoj tački, ostali doživljaji ili percepcije, kao što su zvuci na ulici, osećaji u telu, zalutale misli i tako dalje, ostaju na periferiji. Nastavite da dovodite pažnju na dah, u središte, u tačku ravnoteže. To je osa pažnje.
Dovođenje pažnje na dah je vrlo dobar način da se stekne utisak o odnosu između pokreta i nepomičnosti, a to je takođe jedan od načina kako se sa njim radi ili kako da se sagledava. Dovodite pažnju na dah i postajete svesni kako se kreće u i iz tela. Onda počinjete da primećujete da postoji pauza nakon izdaha, tokom nekoliko sekundi, pre nego što udah počne. Na kraju udaha, opet se nalazi pauza. A zatim dah ide obratno.
Na početku je pažnja na kretanju daha. Kako se ono razvija, počinjete da održavate stabilnu pažnju i kada dah dostigne kraj svog ciklusa. Na kraju udaha, održavate pažnju na dahu, čak i kada dah miruje. Pažnja ostaje uz nepomičnu tačku na kraju udaha. Zatim pažnja prati dah dok se ponovo pomera sa izdahom. Onda opet, pažnja ostaje uz nepomičnu tačku na kraju izdaha.
Lutajući um
Važno je da se ima na umu da je nepomična tačka između udaha i izdaha i između izdaha i sledećeg udaha, tačka gde se lutajući um može vrlo lako da se aktivira. Kada sam bio u ranim godinama svoje duhovne potrage, ušetao sam u šumski manastir u severoistočnom Tajlandu prethodno nikada ne meditiravši. Nakon što sam dobio uputstva o pribranosti na dah, otkrio sam da je moj um oran da odluta, da ode i da se igra na raznim mestima. Čak iako sam, čistom snagom volje tokom kratkih perioda, mogao da održim pažnju na dahu, došao bih do kraja udisaja, a zatim bi moj um, pre početka novog kruga disanja, otišao na put do Indije i nazad. Na kraju izdisaja, otkrio sam da je pauza nešto duža, tako da sam mogao da stignem sve do Evrope i nazad kući pre početka novog kruga disanja.
Održavanje pažnje i doživljaj mirovanja uma
Dok trenirate um u održavanju pažnje, otkrićete da, kako dah dostiže kraj ciklusa, pažnja može da se utiša. To su trenuci kada počinjete da doživljavate prirodno mirovanje uma. To mirovanje je kao prostor u sobi. Kada je soba bez ljudi, praznina ili prostor u sobi postaju očigledni. Ako je tu gomila ljudi, obično ne primećujemo prostor. Primećujemo jedni druge, naše prijatelje, nameštaj i slično. Pažnja prelazi na objekte u sobi.
Slično, kada pratimo dah, pažnja će ostati sa dahom, sa tim kompleksom osećaja, koristeći ga kao njen objekat. Ne primećujete prostor u okviru kojeg se dah kreće. Na kraju udaha i izdaha, u tačkama na kojima dah staje kada dostiže tačke preokreta, tokom tih nekoliko sekundi možete da primetite mirovanje uma i prostor kroz koji se dah kreće. Dah dostiže svoj kraj i tamo je mirovanje. Zatim pokret ponovo počinje.
U trenucima mirovanja nalazi se velika mirnoća, baš kao kad vetar duva kroz krošnje, šuškajući kroz lišće – stvara buku, zatim se povlači i tu je tišina. Ova mirnoća je poput tišine kada se frižider isključi. Niste primećivali buku frižidera sve dok se nije isključio. Iznenada, primećujete tišinu, pa čak možete da primetite da ste podsvesno bili iziritirani sve dok se nije isključio. Slično, dosežući kraj daha, primećujući mirnoću uma koja donosi blagi osećaj oslobađanja.
Mirnoća i pokret
Na početku, primećujete pokret i mirnoća u direktnoj suprotnosti, kao što primećujete ljude u sobi, a onda prostor u sobi. Kako se meditacija produbljuje i kako se pažnja trenira da ostaje uz dah, nalazite da um ne juri ka rasejanosti i može da ostane miran. Kako se um vežba da ostaje sa prostorima između udaha i izdaha i sa mirnoćom, počinjete da primećujete da mirnoća u umu nije u potpunosti ometena ili zasenjena kretanjem daha. Počinjete da primećujete prostor oko daha i mirnoću u umu, koja je uvek tamo i koja leži u osnovi pokreta daha. Kao što nam i fizičari kažu, atomi su uglavnom prostor, naša tela su većim delom prostor, prazan prostor čini najveći deo bilo kog predmeta.
Postoji pokret daha, pokret promenjivih percepcija. Istovremeno, postoji nepomičnost – mirnoća unutar i oko pokreta, na isti način na koji u drvetu istovremeno postoje odlike savitljivosti i čvrstoće. Postoje mirnoća uma i srca, kao i pokret i oni se ne ometaju. Tokom vremena, razvija se ravnomernija i revnosnija pažnja. Ne pokušavate da nađete mirnoću ili mir zaustavljajući sve, isključujući se ili sklanjajući se. Naučite da pronađete mir, ne samo kada se frižider isključi ili kad se dah završi, nego tako da možete da se uključite u suštinsku prostornost i mir, čak i tokom dešavanja neke aktivnost ili misli.
Od zvuka ka mislima
Na početku je lakše naći tišinu i mir koristeći spoljašnji zvuk, kao što je šuštanje lišća. Teže je sa razmišljanjem, jer je misao tako puna zanimljivim sadržajima, zanimljivim na dobre, loše, bolne, zastrašujuće i uzbudljive načine. Pažnja je uvučena u priče koje su stvorene mišlju. No, kako se meditacija razvija, u stanju ste da slušate misli a da ne budete u njih uvučeni. Možete da slušate unutrašnji komitet i da dozvolite da se svi ovi glasovi sretnu u prostoru, u suštini srca.
Dozvoljavanje svetu da bude
Konačni aspekt mešanja pokreta i mirnoće uključuje gledanje na najstabilnijem, na najprefinjenijem nivou – gledanje preko koncepta mirnoće tek kao spoljašnjeg spokoja, ili čak odsustva misli. Ovaj izuzetno stabilni element je odlika sopstvene svesnosti ili saznanja – mudrosti. Svi ovi koncepti se koriste u budističkoj tradiciji.
To znači da prosto dozvoljavate iskustvu stvarnosti da se odigra na koji god bilo način, bilo da su osećanja koja se pojave prijatna ili bolna, bilo da su misli lepe ili ružne. Pre nego da pokušavate da nađete bilo kakav miran ili stabilan element unutar onog što se pojavljuje, nalazite da je mirovanje, ili stabilnost u treniranju srca da se odmori u svesnosti. Ova tri nivoa pokrivaju svaki aspekt prostranosti: prostranost između objekata, prostranost unutar objekata, i prostranost same svesti.
Ađan Ča i mirna, tekuća voda
Moj učitelj, Ađan Ča, imao je naviku da koristi određenu temu tokom nekoliko meseci, uzimajući određeno pitanje ili zagonetku i koristeći je sa bilo kojim posetiocem ili sa bilo kim koga je podučavao. Poslednja tema koju je koristio pre nego što je imao moždani udar i nije više mogao da govori, 1981. godine, bila je: “Da li znaš šta je mirna voda? Da li si ikada video mirnu vodu?”. Posetioci ili studenti bi obično odgovorili da znaju šta je mirna voda. Onda bi ih Ađan Ča pitao: “Da li znaš kakva je tekuća voda? Da li si ikada video tekuću vodu?”. I oni bi mu odgovorili da jesu. Na kraju bi ih Ađan Ča pitao: “Da li ste ikada videli mirnu, tekuću vodu?”. Odgovor bi uvek bio da nikada nisu videli mirnu, tekuću vodu.
Ađan Ča bi ih onda podučavao da je um suštinski kao mirna, tekuća voda. Ono šta percipiramo, ono što mislimo, ono što osećamo – naša raspoloženja, naša osećanja – teku i menjaju se. Njihova je suštinska priroda da se pojave, uobliče, promene i nestanu. To je njihova priroda, to i treba da čine. Ovaj tok percepcija i osećaja se naziva uslovljeni um. Ali to što zna, to što je svesno percepcija i raspoloženja i misli, je savršeno mirno. Ono je kao ogledalo, odražavajući lepo, ružno, prijatno ili bolno. Ogledalo nije uzbuđeno lepim, ugroženo nasilnim, ili zgađeno ružnim. Ono nepristrasno odražava bilo kakvu sliku koja mu je predstavljena.
Biti poznajuće srce
Slično, prema budističkom shvatanju, kvalitet svesti, znanja, ili mudrosti u potpunosti ispunjava srce. To je poput mesta stabilnosti ili, u budističkoj terminologiji, mesto utočišta. Meditacijom, naročito praksom vipassane, koja je deo vođene meditacije date u nastavku, meditator napreduje kroz različite nivoe kako bi ustanovio tu čvrstu osnovu poznavanja u srcu. Trenirate srce da boravi u toj mudrosti tako da možete da slušate unutrašnji komitet – unutrašnji dijalog osećanja, misli, percepcija – ili spoljašnji komitet – ljude spolja – i da razvijete sposobnost da sve to posmatrate kako se pojavljuje, boravi, a zatim iščezava. Negujete srce koje sve to prigrljuje i koje boravi nezbunjeno time.
Može vam se činiti da je sve to emotivno privlačno koliko i pretvaranje sebe u video kameru, kao da postajete tek jedinica za prijem podataka, registrujući viđenja, misli i osećaje tako da ne bivate uključeni u njih. To može da zvuči kao distanciranj od sveta na hladan, klinički način. Međutim, nije baš tako, nego time jednostavno odstranjujete sopstvenu pometenost. Podesili ste srce prema stvarnosti kako stvari stoje – a to je najbogatije i najlepše od svih iskustava.
Kada uspostavimo srce u ovakvoj nevezanoj, neposesivnoj odlici poznavanja ili mudrosti, onda su naše delatnosti i naši stavovi vođeni tom mudrošću i dobrotom, a ne reaktivnošću ili pohlepom ili strahom, našim presudama ili egocentričnošću. Kada vidimo način da nekome pomognemo, istog trenutka pomažemo. Kada treba da budemo snažni, snažni smo. Kada treba da ustuknemo, ustuknemo. Kada je neophodno da ućutimo i da ništa ne radimo, ućutimo. Kada ništa ne može da se uradi u određenoj situaciji, ostavljamo stvari na miru, bez osećaja kao da bismo trebali da nešto uradimo. Doživljavamo potpunu nepristrasnost koja je spojena sa potpunom usaglašenošću, tako da je osetljivost za vreme i mesto ono što navodi naša dela. Nismo navođeni navikama, mišljenjima ili očekivanjima ljudi oko nas.
Ovi jednostavni elementi pokreta i nepomičnosti iscrtavaju prelaz iz običnih čulnih doživljaja čuvstva, osećaja, razmišljanja, i delovanja, ka uspostavljanju osnove svesnosti i poznavanja. Poenta meditacije nije samo da se bude u stanju da se sedi tokom dugog vremenskog perioda, nezabrinut za bolna kolena, ili da se dah učini svetim, iako je dah centralan i značajan za naše živote. Poenta je da se živi kao harmonično ljudsko biće, kao blagoslov za sebe i za druge, da se sopstveni život učini što smislenijim.
Vođena Meditacija
Početak meditacije
Počnite sa smeštanjem u pozu i nežno zatvorite oči. Dovedite pažnju u kičmu. Osetite kako držite telo.
Na početku, ne pokušavajte na učinite ništa naročito. Samo dozvolite telu da sedi kako jeste i primetite na trenutak kako držite svoje telo.
Telo
Opažajte telo unutar prostora sopstvene svesti. U polju ili prostoru poznavanja, svesti, grupa percepcija u ovde središtu naziva se telo. Naročito osetite kičmu. Dok držite svoje telo u toj svesnosti, neka se kičma prostre na gore; neka se rastegne, posegne prema nebu. Pokušajte da ne budete napeti ili kruti. Jednostavno dozvolite telu da postane stabilno i uspravno, kao stabljika cveta koja poseže prema suncu.
Primetite kako pokret i nepomičnost postaju vidljivi. Primetite mentalne odlike čvrstine i opuštanja, vidite kako one podržavaju osećaj odlučnosti i osećaj prilagodljivosti. Od pomoći je da se uspostave iste odlike u telu. Zapazite kako vam uspravna kičma, sedenje na dostojanstven način, pomaže da telu dovedete budnost i energiju. Držite kičmu kao središnji stub i dozvolite da se čitavo telo opusti oko kičme… kao nežna topla svetlost koja teče niz čitavo telo, omekšavajući sve tačke napetosti i stegnutosti u licu… stomaku… ramenima… unutar čitavog telesnog bića… u karlici… u nogama.
Obratite pažnju kako se telo opušta i omekšava oko kičme – ono je kao parče lepog platna koje prekriva središnji stub… lagano, oslobođeno napetosti, nežno. Odvojite nekoliko minuta da biste uspostavili telo u skladu energije i opuštanja. Nađite tačku ravnoteže dok sedite, u načinu na koji se telo drži.
Sada osetite prisustvo tela u prostoru sopstvene svesnosti. Neka ova grupa osećaja bude u samom centru. Ostavite ih na obodu svesnosti, izvan spoljašnjih latica ove mandale bez potiskivanja ulične buke, buke u sobi, ili bilo čega izvan doživljaja tela.. Jednostavno prihvatite osećaje tela u središtu, a zatim polako suzite pažnju sa tela kao celine, ka ritmu disanja, ka prostom osećaju daha. Nije bitno na koji način telo diše: dugačko ili kratko, duboko ili plitko, to nije bitno. Jednostavno dajte dahu da se desi sam po sebi. Neka grupa tih osećaja bude sam centar ove mandale pažnje. Neka um – pažnja – boravi na tom nežnom toku.
Kada se upetljate u nešto – pažnja je odnesena, pometena mišlju ili sećanjem – čim primetite da se pometnja desila svesno je otpustite. Oslobodite stisak uma šta god da je u pitanju. To je kao da ste odlutali do oboda mandale. Otpustite šta god da vas je tamo odvuklo. Vratite se ponovo u centar, nazad na osećaj daha. Stabilišite pažnju, učvrstite je sa dahom.
Nađite svoj put. Možda je upravo usaglašavanje sa dahom u samom početku vaš pravi zadatak. Jednostavno primetite gde ste. Radite sa dahom kakvim jeste. Ako je um vrlo zaposlen, pozabavite se sa tim. Jednostavno pokušajte da uspostavite izvesnu vezu sa dahom. Ako je um miran i pažnja je ravnomerna, možete da budete suptilniji. Jedno nije bolje od drugog, to je samo materijal sa kojim trenutno treba da radite.
Mirovanje u dahu
Kada vam fokus postane ravnomerniji, pomno pratite dah. Počnite da obraćate posebnu pažnju na kraj izdaha, a zatim na kraj udaha. Zapazite prekretnice, trenutke gde se dah zaustavlja. Ne pokušavajte da ih neprirodno produžite… jednostavno ih primetite. Neka um prisustvuje, probavajući mirovanje, pauzu u preokretu daha. Vidite da li možete da osetite, da na trenutak čak i dodirujete unutrašnje mirovanje… tu pauzu… dodirujući urođeno mirovanje prostora uma.
Nije bitno koliko puta je um bio rasejan. Pažnja je beskrajno obnovljiva. Kada primetite da ste rasejani, oslobodite šta god da je to što je um uhvatio. Vratite se u središte – natrag ponovo na dah – nežno, strpljivo. Kada zahvatite onda i otpustite. Počnite ispočetka.
Primećivanje prostora u dahu
Ako vidite da je um stabilan, usredsredite se na dah. Zamislite dah kao horizontalnu polugu svetlosti u širokom prostoru uma, sa završetkom udaha sa jedne strane poluge i završetkom izdaha sa druge… Vaša pažnja je kao kursor koji se nežno pomera tamo-amo duž poluge svetlosti. Uočite prostor oko daha, prostor unutar njega… pre njega… iza njega… kako ga prožima, baš kao zrak svetlosti u prostoru. Ima formu, oblik, boju, ton, ali nije čvrst. Postoji prostor oko, unutar, pre i posle njega.
Opuštajući fokus na dahu, vidite da li možete da uhvatite osećaj prirodnog mirovanja, ili prostornosti, u okviru koje se dah kreće. Zatim proširite pažnju da postanete svesni mirovanja. Vidite kako ono nije prisutno tek onda kada dah stane na kraju svakog ciklusa, nego je poput prostora u sobi. Prostor je prisutan bilo da su ljudi u sobi ili ne. Prisutan je pokret daha, a takođe i prostor i mirovanje, koji su okruženje u kojem on prebiva.
Odmaranje u svesnosti znanja
Ako je um dovoljno staložen – dovoljno stabilan – vidite da li možete da pustite srce da se jednostavno odmara u ovoj odlici znanja. Možete čak i da ostavite dah kao poseban objekat. Prosto uspostavite otvorenu, prijemčivu, svesnost. Primetite zvuke ili telesne osete, dah, misli, sve što se pojavljuje u prostoru poznavanja, sve što dolazi u svesnost, pojavljuje se, menja, rastapa. Spoljašnja, objektivna odlika prostora je odslikana unutrašnjom ili subjektivnom odlikom poznavanja. Srce je otvoreno prema svim stvarima, primajući sve stvari, puštajući da sve stvari prođu.
Ako je um vrlo zaposlen, lutajući tamo-amo i lepeći se za ovo ili ono, osujećujući pokušaje prostrane koncentracije, to znači da struje vuku, vetar duva i da treba da pustite sidro. Dakle, pažnju držite fokusiranu na dah i na taj način je stabilizujte.
Što lakše um, odnosno pažnja, bivaju ukorenjeni u sadašnjem trenutku, to sve lakše možete da se otvorite ka kvalitetu čistog znanja, svesnosti otvorenog srca, jednostavno primajući sve… poznavajući sve. Sve zvuke… misli… fizičke senzacije… puštajući ih sve unutra… poznajući ih… puštajući sve da prođu. Kao da ih srce sve udiše, osveženo činom poznavanja, a zatim ih sve ponovo izdiše.
Kraj meditacije
Pitanja i odgovori
P: Kada meditirate i pratite dah držeći ga kao tačku fokusa, a znate da će biti spoljašnje buke, kao što je lavež psa, kako tada održavate svoj fokus? Da li kažete sebi da možete da budete prekinuti dok sedite? Šta predlažete u slučaju da vas nešto prepadne?
O: To zavisi. Spoljašnjе stvari se rešavaju na jedan način, a unutrašnjе malo drugačije. Kada je posredi nešto spoljašnje od pomoći je slika daha u središtu. Onima čiji um radi na vizuelan način pomaže ako zadržite osećaj daha u centru kada čujete saobraćajnu buku ili psa koji laje – jednostavno zamislite buku na rubu svesti, na obodu. Primećujete je, ali svesno skrećete svoju pažnju sa nje. Ako započnete rat sa njom, tada to postaje problem.
Ađan Ča je posetio Englesku 1970. godine. Bila je to velika stvar – veliki učitelj dolazi sa Dalekog istoka da poseti budističku grupu u Londonu. Imali su vrlo mali prostor a mnogo ljudi se naguralo unutra. Bila je to jedna od onih vrlo retkih vrelih letnjih noći u Engleskoj i soba je bila sparna. Započeli su sesiju meditacije i svima je bilo vruće, tako da su otvorili prozor. No, preko puta ulice je bio bučan pab koji je puštao glasnu rok muziku. Nakon nekoliko minuta muzike ponovo su zatvorili prozore. Ađan Ča je sve vreme samo sedeo. Uz zatvorene prozore svi su ponovo počeli da se kuvaju. Samo što se nisu pogušili, a Ađan Ča je još uvek sedeo. Oni otvore prozore i eto rok muzike i sve tako. Pustio ih je da sede sat i po vremena. Konačno, pozvonio je zvono. Pošto je to bila Engleska, svi su odmah počeli da se izvinjavaju. Čak su otišli do paba preko puta ulice da pokušaju da ih ubede da stišaju muziku, ali bezuspešno. Prva stvar koju je Ađan Ča rekao bila je: “Mislite da zvuk iritira vas, međutim vi ste u stvari oni koji iritiraju zvuk. Zvuk je prosto ono što jeste; to je samo vazduh koji vibrira. Na nama je da li ćemo sa njim započeti prepirku.”
Dakle, to je bio zaista dobar savet. Možda pas laje ili ima saobraćajne buke, ali zaista je na nama da li ćemo se boriti protiv toga ili da li će da nas smeta. Možda smo sebi juče puštali istu muziku. Iznenada, prvi komšija je pušta i pomislimo: “Prestani sa bukom! Pokušavam da meditiram! Baš bezosećajno!”. Poenta je da se ima stav nezapočinjanja kavge sa tim, da vam buka bude OK. Svesno dozvolite buci da bude sklonjena u stranu. Primećujete je, a zatim je svesno otpuštate. Možete da upotrebite svoju maštu i na drugi način, kao na primer zamislite: “Pas je jednostavno pas, on ne pokušava da me iritira. On samo radi svoj pseći posao. To je ono što psi rade. To i treba da rade. Da sam pas i ja bih lajao.”. Dakle, radite sa stavom na vrlo jednostavan, direktan način i dozvoljavate umu da se vrati u centar.
Ako radite sa nečim unutrašnjim, kao što je opsesivna misao, ideja ili sećanje, postoje različiti načini na koji možete da radite sa tim. Na primer, pre nego sednete, donesite odluku da tokom perioda meditacije, šta god da se pojavi u umu – bilo da je to sjajan stih za pesmu, telefonski poziv koji ste zaboravili i slično – sve to može da bude sređeno kasnije. Upravo sada, tokom ovih nekoliko minuta, učinićete ovu jednostavnu vežbu najvažnijom stvari na svetu. Nakon vremena meditacije možete da se postarate za sve ostalo. Šta god da se pojavi možda je važno i postaraćete se za to… ali ne sada.
Postavljate to kao stav na početku tako da kada stvari iskrsnu i zahtevaju našu pažnju – kao na primer nešto zbog čega treba da brinete ili da planirate, nešto što treba da ponovo prodiskutujete ili utvrdite, nešto što morate da napišete – kad se ove distrakcije pojave, vrlo nežno i jasno recite: “Kasnije”. Zadivljujuće je koliko je moćna tako mala stvar. Ako mislite: “Ućuti! Gubi se!”, tada pokušavate da potisnete misao aktom volje. Isto je kao da pokušavate da potisnete buku – borite se sa njom. Svojom voljom možete da je nakratko potisnete, ali već sam akt potiskivanja joj daje energiju, tako da se vraća čim se vaš stisak olabavi. Dakle, nežno i određeno recite: “Kasnije. Ne kažem da nisi bitna, ovo je vrlo značajna misao, duboko važna briga oko koje treba da se brine, ali ne sada.”. Poštujete je. Kažete: “Da, imaš svako pravo da kažeš svoje i ne ignorišem te, ali ne sada.”
Od neverovatne pomoći je postavljanje stava na taj način, jer kada radimo sa umom važno je prepoznati da sredstvo jeste ishod. Ako radite sa umom koristeći agresivne, odrešite ili hotimične načine, rezultat će biti napetost, uznemirenost ili sukobljenost. Suprotno, ako radite na nežan, jasan način, sa ljubavlju, ishod će biti izveden iz tog stava: bićete harmonični, jednostavni i jasni. Filozofija da cilj opravdava sredstvo je potpuno nebudistička. U budizmu, sredstvo jeste cilj. Sredstvo i cilj su blizanci.
Dakle, kad se pojavi misao koja odvlači pažnju, ako se ne povlači nego zaista zahteva pažnju, ako se ponovo i ponovo vraća, jednostavno joj recite: “U redu, izjasni se!”. Ne pokušavajte da je odagnate. Kao što kažu u građevinarstvu: “Ako nešto ne možete da sakrijete, napravite od toga istaknutu karakteristiku”. I eto je, zahteva da se o tome razmišlja i ne odlazi nikuda. Zaista grabi pažnju. Uvedite je i ponudite joj da se izjasni. Saznajte o čemu se radi, odakle dolazi, šta je pokreće. Zaći ćemo u to dublje u sledećoj lekciji kada ćemo diskutovati upotrebu konceptualne misli kao sredstva meditacije, jer otkrićete da možete da koristite čitav spektar intelektualnih i intuitivnih sposobnosti da istražujete šta pokreće određenu misao, strah, opsesiju ili raspoloženje. Sa tim možete da radite.
Korišćenje misli na ovaj način je u potpunosti drugačije od puštanja da čavrljajući um podivlja. Ono ima izvesnu ujednačenu odmerenost. Za razliku od uma koji je kao da sviraju četiri različite radio stanice, slušajte jedan radio koji pušta nešto vredno slušanja. Iako se misli pojavljuju, one se dešavaju u okviru meditativnog prostora.
Kad čitate ili slušate o meditaciji često se čini da joj je cilj odsustvo misli. No to nije uvek slučaj. Sa tačke gledišta budističke psihologije postoji šest čula. Oko opaža oblike, uvo opaža zvuk, jezik opaža ukus, nos opaža mirise, telo opaža dodir, a um ili mozak opaža misli. Šesto čulo je mentalna sposobnost, poznavanje misli i raspoloženja. U potpunosti je isto kao i ostala čula. Ako možemo da vidimo i čujemo sa savršenim umnim mirom, ili ako možemo da opažamo kako se dah podiže, menja i sleže sa potpunim mirom, onda ne znači da um takođe ne može istovremeno da bude potpuno u miru samo zato što mislimo.
Možemo da upotrebimo ispitujuću misao da nam pojasni šta nagoni određeni osećaj ili šta uzrokuje da se on pojavi. Na ovaj način, razmišljanje može da se odvija ali um je usredsređen i smiren u isto vreme. Može da bude po sredi neko vruće pitanje, veliki događaj koji se dogodio, i sećanje na to je tu. Otkrivamo da možemo da dozvolimo umu da nastavi sa brbljanjem, ali istovremeno možemo da budemo u miru sa tim brbljanjem, baš kao što smo u miru sa bukom sa ulice. Možemo reći: “To je samo buka. Ako se ne raspravljam sa bukom, nema problema. U redu je. To je još jedan aspekat prirode koji dolazi i odlazi i koji se menja.”
To sam činio mnogo puta. Um trabunja o nečemu, ali umesto da bivam uvučen u sadržaj misli, promišljam: “Ma vidi ti to! Momče, baš sam uznemiren večeras! Slušaj ti to!”. Um nastavlja i nastavlja, ali razmišljanje je prihvaćeno sa mirnoćom. Dolazi do spajanja pokreta i nepomičnosti. Um se kreće, ali se sa njim ne svađamo. Prisustvujemo, ali ne bivamo uhvaćeni u usplahirenost.
P: Da li biste govorili o telu i pokretu, naročito o pitanju kada da se pomerimo da bismo olakšali nelagodnost tokom sedeće meditacije?
O: Pokret je glavni deo meditativne prakse. Kada sam prvi put ušetao u manastir na Tajlandu, nikada pre toga nisam meditirao. Sedeli bismo tako na tankoj zastirci na betonskom podu. Svako sedenje bi trajalo po sat vremena, i ne bi trebalo da se pomeramo. Tako je moje neposredno upoznavanje sa meditacijom nakon prvih 15 minuta bila bol.
Važno je razumeti da budistička meditacija nije mazohistički poduhvat, čak iako ponekad završi na taj način. Mi ne tražimo fizičku bol, ona je usputna posledica, a ne svrha. Mi bismo bili vrlo srećni bez nje. Međutim, treba da se pozabavimo sa nekoliko pitanja u pogledu fizičkog bola.
Prvo, naše vešto nošenje sa fizičkim bolom se direktno prenosi na naše nošenje sa emotivnim bolom. Fizički bol je vrlo jednostavan, jednosložni jezik: “Joj”, “Ovo boli”, “Neću”, “Gubi se”, “Prestani”, “Ah, to je već bolje”. Sa druge strane, naša reakcija na emotivni bol je zamršena i odvlači pažnju. Zato je vrlo korisno da se nauči kako da se odnosi prema fizičkoj nelagodnosti sa ravnotežom pokreta i mirovanja. Pristup bolu sa stavovima poput: “Zavetovao sam se da se neću pomeriti”, “Svi gledaju”, “Pogrešno je da se pomera – treba da se nateram da preguram”, je direktan put ka osteopati, ako ne i odeljenje hitne pomoći. Ne možete prosto da se prisilite snagom volje – telo neće pristati na saradnju. Možete da kratko prevladate bol, ali vi osećate bol zato što je telo pod izvesnim stepenom stresa. To je znak upozorenja. Ako ste kruti ili ukočeni, pućićete. Ako ste, u drugom ekstremu, potpuno opušteni i čim osetite i najmanju nelagodnost, počnete da se vrpoljite, onda nikada nećete iskusiti bilo kakav stvarni duboki mir, jer razvijate slepu reaktivnost prema bolu. Ako se pomerite čim doživite nelagodnost činite sebe ranjivim i slabim.
Ono što budizam naziva "srednji put" je ravnoteža između ova dva ekstrema. Ova ravnoteža nije pitanje odluke da se pomeri tokom polovine vremena i da se miruje tokom druge polovine, to je nešto drugačije. Srednji put je kao tačka oko koje se dva ekstrema okreću, ali ona nije samo na sredini ili polovini. Ona je izvor dva ekstrema. Ostvaruje se nalaženjem ispravnog stava prema nelagodnosti.
Kada osećamo fizičku bol, naš prvi instinkt je da se napnemo protiv nje, da joj se opiremo, da budemo uplašeni od nje ili iziritirani njome. To osećamo kao razumnu mržnju; čini se u potpunosti opravdanim da nam se bol ne dopada samo zato što nije zadovoljstvo. Baš kao u ranijem primeru o buci sa ulice tokom Ađan Čaove sesije meditacije, čini se razumnim misliti da buka iritira. Bol u kolenu se čini iritantnim, međutim kao što je istakao Ađan Ča, u stvari vi ste ti koji iritirate bol. Um zahvata bol i počinje borbu sa njime. Sa meditacijom počinjete da otpuštate reaktivnost, misao da je bol loša, da ne bi trebalo da tu bude, da je ne želite, i počinjete da se pitate šta se ovde u stvari dešava.
Kao što smo ranije raspravili, bol je potpuno ista kao i zvuk: ako ne možete da je sakrijete, napravite od nje glavnu odliku. Ako vam bol u leđima, nozi, ruci, ili gde god, uhvati pažnju, nemojte na to gledati kao na iritaciju koja vas odvlači sa daha. Otpustite dah i dajte bolu centralno mesto. Istražite bol. Počećete da primećujete da je osećaj neprijatan isto kao što zvuk može da iritira. Nemojte pokušavati da je učinite prijatnom ili da je blokirate. Jednostavno je prepoznajte kao neprijatan osećaj. Počećete da primećujete da je osećaj jedno, a da je ono što mu um dodaje drugo. Čak i ako um počne da se opire, možete da ga uvatite i da vidite da se to dešava. Možete da prepoznate bol jednostavno kao osećaj i da počnete da vidite razliku između nelagodnosti i stvarne fizičke povrede. Otkrićete da ste u stanju da se nosite sa tim nelagodnim osećajem ne silom i opiranjem čistom snagom, već kroz jednostavno poznavanje da je to neprijatan osećaj. Ne morate da je mrzite, da se borite protiv nje, ili da ste zbog njeg zabrinuti. Ako je potrebno, možete da se pomerite, ali možete da budete sa bolom dokle god je podnošljiva, zapažajući da i nije tako loša.
Poenta je prilagođavanje vašeg stava prema tome. Budite odlučni da ne započnete rat sa svojim telom. Iz te perspektive otkrićete da nelagodnost može da bude prisutna, ali i da ste u stanju da budete prilično pomireni sa njom. Ako otkrijete da na nelagodnost gledate kao na uljeza koji vam upropašćava meditaciju, uspostavite stav srdačnosti, brižne srdačnosti prema bolu, prema nesimpatičnom osećaju. Primena brižne srdačnosti ne znači da pokušavamo da nam se bol sviđa. Jednostavno prepoznajemo i prihvatamo prisustvo bola u nozi, ili glavobolju. Ne možete narediti da nestane. Međutim, ublažavanje stava prema njemu je prvi korak.
Drugi korak je dovođenje bola u središte pažnje. Počinjete da primećujete da ste postali napeti opirući se nelagodnosti. Zatim možete da opustite telo kao što se sležete u joga položaj. Kada izvodite jogu ako pokušavate da pravilno izvedete položaj ponekad to izvodite na krut način. Zatim učite da se slegnete u njega i iznenada se nekoliko dodatnih centimetara pojavljuje odnekud omogućavajući vam da u potpunosti zauzmete pozu. Rad sa bolom tokom meditacije je u potpunosti isti. Vidite kako se naprežete protiv nje, a zatim se opustite u nju. Vidite kako su zglobovi u kukovima, u kolenima potpuno napeti. Fizičko opuštanje sistema u stvari smanjuje napetost koju stvarate kroz otpor bolu. Kako napetost opada uzrok bola biva znatno uklonjen. Stepen bola se umanjuje, a činjenica da se ne borite sa njim znači da postojanje nelagodnosti nije problem.
Kada radite sa bolom na ovaj iskreniji i direktniji način, razvićete precizniji intuitivni osećaj za svoje telo. Zatim, kada znate da vam je telo zaista pod naporom, da ste se previše napregli, znate da je vreme da se pomerite. Kada se pomerite, to nije akt netrpeljivosti prema bolu, već akt srdačnosti prema telu. U tome je velika razlika.
Ađan Ča bi govorio: “Uvek sačekaj nekoliko minuta. Kada stvarno želiš da se pomeriš, jednostavno sačekaj. Jedan ili dva minuta, jednostavno sačekaj. Opusti se malo. Budi strpljiv.” Kako bi ova vrsta čekanja bila najkorisnija, treba da sačekate sve dok vam motiv da se pomerite ne bude zbog netrpeljivosti prema bolu, nego iz srdačnosti prema telu. Morate da budete oprezni, jer će vaš “unutrašnji advokat” pokušati da vas uveri da ste ljubazni, ne bi li vas uverio da se po svaku cenu pomerite. Na vama je da utvrdite da li ste zaista ljubazni ili se pomerate usled straha ili izbegavanja. Blagoslov čekanja, strpljenja je da se kada se pomerite dešava i telesno oslobađanje, a takođe i olakšanje srca. Ako se pomerite zbog straha ili izbegavanja bola, onda ćete da se vratite u strah i netrpeljivost čim se pojavi sledeći trzaj.
Rad sa hroničnim bolom koji nema nikakvu vezu sa držanjem tela je u potpunosti isti. U potpunosti ga prihvatite u svom srcu. Razlika je ogromna.
Rad sa telesnim bolom na ovaj način je koristan jer počinjete da se odnosite i prema emotivnom bolu na isti način. Možete da budete žalosni, ljuti, tužni ili uplašeni i da budete sa tim emocijama – prihvatajući ih, znajući ih i puštajući ih da prođu – na potpuno isti način.
P: Molim vas recite nešto o pospanosti.
O: Kada prvi put sednemo i meditiramo, možemo da otkrijemo dva glavna toka: usplahirenost u jednom smeru i tupost u drugom. Buda je govorio jezikom po imenu Pali koji je srodan Sanskritu. Pali reči za usplahirenost i tupost postaju poznate budističkom meditatoru. Na Paliju, uznemirenost je uddhacca-kukkucca, koja je divna onomatopeja! Kada je izgovorite čini se kao da imate pesak pod kožom. Tupost se naziva thina-middha, ili lenjost ili letargija. One su spomenute u prvoj lekciji kada se govorilo o načinima na koji je um sklon da odluta. Kada mislimo o opuštanju skloni smo da o tome mislimo kao o komiranju. Kada mislimo o pozornosti čini nam se kao da to znači razdraženost ili uplašenost.
U meditaciji pokušavamo da otkrijemo dimenziju našeg bića koja je istovremeno i potpuno opuštena i potpuno budna. Možda mislite kako se niste rodili sa ovom sposobnošću, ali suštinska priroda našeg uma poseduje tu kombinaciju odlika. Prava priroda uma je potpuno budna i potpuno mirna.
Isprva, um je sklon da pogrešno rukuje opuštanjem i kada izvodimo ovo vežbanje primećujemo tok prema tuposti. Međutim, tupost radi poput sna; dešava se u ciklusima. Ako um ima sklonost prema tuposti, čim se opustite, gasi se svetlo. Dakle, treba da uhvatite prvi talas klizanja u san. Ako počinjete da se osećate tupim, sedite sa otvorenim očima. Druga tehnika je da držite nešto poput šibice u ruci, između palčeva, uperene na gore; čim um krene da plovi niz prvi talas tuposti, šta god da držite će ispasti. Ruke su jako osetljive tako da čim vam se to desi primetićete, i daće vam znak da se probudite.
Druga tehnika za ophođenje sa pospanošću je da se održava intenzivna svesnost na kičmu; kada postanemo tupi, leđa počinju da se krive, a glava počinje da klone. Koristeći se tehnikama držanja nečega između palčeva, ili održavanjem povišene svesnosti na kičmu, pomoći će u naporu da se bude pozoran i da se spreči prodor prvog talasa pospanosti. Ako možete da savladate prvi talas, otkrićete da možete da se izvučete iz njega i da sprečite napredovanje čitavog procesa. Ako ga ne uhvatite, ciklus sna će vas odneti u zemlju snova za sledećih 20 minuta ili duže.
Ako ste zaista očajni, postavite nešto poput knjige ili kutije šibica na glavu. Ovo je vrlo popularno kod monaha koji imaju problem pospanosti. Ako sedite sa drugim ljudima, imate i faktor bruke ako knjiga padne. Ako imate samo šibicu između palčeva, niko neće znati. Ali ako imate na glavi kutiju šibica ili knjigu, čim krenete da se zanosite ona pada i ako je to bučno svi će saznati. To se naziva kompenzacija jedne nečistoće drugom. Postavljate svoje dostajanstvo protiv pospanosti. Koristite loše navike za sopstvenu dobrobit. Ali to nije garancija protiv pospanosti, zato što iskusni meditatori mogu da razviju tehniku povijanja napred nazad sa nečim kao što je kutija šibica na glavi i da se spuste praktično do poda a da ona ne spadne!
Upotreba plamena sveće ili bilo koja vizuelna forma za meditativni objekat je takođe dobra. Čim prvi talas pospanosti naiđe, oči ne mogu da održe fokus. Znaćete da krećete da tonete čim počne da raste naprezanje da se ivice plamena održe u oštrom fokusu. Kada vam se prispava slike će početi da se razilaze, tako da kad vidite dva plamena sveće umesto jednog znate: “Osvetli se!”