Nalaženje mira koji nedostaje
Vodič kroz budističku meditaciju
Ađahn Amaro
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Treća lekcija
Znanje nasuprot razmišljanju
U prve dve lekcije ispitali smo odlike fokusa i koncentracije u meditaciji: kako dovesti um ka jednoj tački, kako trenirati um da bude u stanju da bude prisutan u sadašnjem trenutku. Međutim, fokus i koncentracija same po sebi nisu naročito oslobađajuće odlike. Biti fokusiran ili skoncentrisan može biti vrlo smirujuće i prijatno, ali posredstvom samo toga ne razvija se vrsta razumevanja koja je cilj meditacije uvida.
Koncentracija i uvid
Buda je napravio razliku između dva nivoa, ili sloja, meditativne prakse. U prvom, koji je pokriven u Prvoj i Drugoj Lekciji, postavlja se temelj staloženosti, smirenosti i fokusa. Drugi nivo, koji je oslobađajući za srce na najdublji način, je razvoj mudrosti ili konkretno razumevanje stvari kakve jesu – kakvi smo mi u stvari, kako postojimo i kako se uklapamo u svemir.
Ponekad su dva nivoa meditacije predstavljena kao posebni ili odvojeni, gde svaki nivo ima svoje određene tehnike. Međutim, Ađan Sumedo, američki monah i predvodnik tajlandske šumske loze Ađan Čaa na Zapadu, kao i sam Ađan Ča naglašavali su da je tačnije posmatrati ova dva nivoa kao delove prirodnog kontinuiteta, a ne kao da imaju nepovezane, različite odlike. Tačnije je opisati ih kao jedinstvenu, suštinsku stvarnost sa različitim fazama i atributima, kao jabukov cvet i ugriz na potpuno zreloj jabuci. Čine se kao da su različiti, baš kao što cvet nije isto što i jabuka, ali su na neki način elementi istog procesa.
Razvijanje uvida
Uvid se razvija na osnovi smirenosti, zato što um može da otpusti određeni meditativni objekat koji se koristio kao sidro i da se pozabavi sa tkanjem iskustva u sadašnjem trenutku tek kad je miran i postojan. Druga Lekcija je raspravljala otpuštanje daha i udaljavanje i oživljavanje prostora u kojem se dah pomera, doživljavajući tu prostranost. Razvijanjem meditacije na ovaj način njena postojanost postaje čvrsto utemeljena, to jest, brod je stabilan na vodi. Zatim meditativni objekat može da se otpusti i da se počne sa upotrebom prirodne sposobnosti mudrosti ili znanja. Sve više i više napuštate sadržaj iskustva i učite da doživljavate proces iskustva.
Kako to funkcioniše
Evo kako to funkcioniše: meditacija počinje fokusom na dah, fokusom na određeni objekat. Kad se um jasno utemelji i čvrsto postavi u sadašnji trenutak, otpušta se fokusiranje na dah, ili neki drugi meditativni objekat i otvara se srce za celokupni tok iskustva. Ovaj tok može da uključi i čuvstvo zvuka ptičjeg cvrkutanja, ili osećaj senzacije u nogama, ili iznenadna uspomena, ili prisećanje na nešto u frižideru što bi moglo da se gricne posle meditacije. Ima mnogo različitih zalutalih misli, ideja ili osećanja kroz koja um može da luta. No, sa razvojem meditacije uvida, umesto fokusiranja na sadržaj, šta god da on bio, fokusira se na celokupni proces iskustva. Umesto da pokušavate da utvrdite koja ptica je proizvela zvuk, primećujete zvuk kako se pojavljuje i prolazi, ili primećujete misao kako se pojavljuje i prolazi ili telesnu senzaciju, kao što je osećaj u nozi, kako se pojavljuje i prolazi.
Ideja je da se gleda na osobinu promenljive prirode iskustva i da se namerno skrene pažnja sa sadržaja, čak i ako je um vrlo zainteresovan za temu, kao što je šta da se gricne kasnije. Tokom meditativnog perioda, ne poklanjate bilo kakvu pažnju na sadržaj sopstvenih misli. Na primer, nemate interes za to šta radi vaša baba, već za činjenicu da se misao ili sećanje na babu pojavilo, boravi i iščezava. Koristite model otpuštanja iz druge lekcije da se oslobodite umne umešanosti u priče koje priča, da istupite i posmatrate talase događaja, matrice iskustva kako dolaze i idu i menjaju se.
Učvršćenje pažnje
Kao što je opisano u drugoj lekciji, počinjete da nalazite da odlika znanja, pažnje, biva postojana. Pozornost postaje jasna i prostrana. Počinjete da doživljavate tok događaja i matricu misli i osećanja u unutrašnjem i spoljašnjem svetu. Sve se događa u okviru iste prostrane arene.
Istinska priroda iskustva
Otpuštajući sadržaj iskustva i treniranje uma i srca da borave u prostranom, prijemčivom znanju, počinjete da primećujete da sadržaj na kraju krajeva i nije toliko zanimljiv. Kada se srce čvrsto uspostavi u odlici znanja, nevažno je da li ono što uđe u arenu privlačno ili bolno, zanimljivo ili dosadno, ili da li se ista misao pojavila već po hiljaditi put. Možete da boravite u ovoj prostranom i poznatom mestu i da osetite proces iskustva. Dok počinjete da uviđate suštinsku bezličnu odliku iskustva, uporedo počinjete da razumete da je priroda iskustva da se promeni.
Na primer: pojavi se misao o iskustvu jedinstvenom za vaš život ili vrlo lično sećanje. Zatim se pojavi zvuk ptice ili auta u prolazu. Možete da primetite da sećanje naizgled pripada isključivo vama, da je integralni deo vašeg identiteta, deo "ja". No zvuk auta u prolazu ne osećate kao "ja". Čini se spoljašnjim u odnosu na vas.
Međutim kada ste postojano utemeljeni u ovoj prostranoj svesnosti, shvatate da se i lično sećanje i zvuk auta pojavljuju i prolaze, da se oba dešavaju u istom prostoru. Imate uvid da su etikete koje stavljate na iskustvo kao što su "ja" i "ne ja" ili "izvan mene", samo etikete okačene na iskustvo, a ne i samo iskustvo. Kada dovoljno istupite iz sadržaja iskustva to vam dozvoljava da shvatite da se sva iskustva pojavljuju i prolaze. Lična misao, duboka emocija, nasumična buka. Sve se pojavljuju i prolaze. Sve su to matrice prirode koje naviru u postojanje i koje se iz njega povlače.
Bezlična priroda iskustva
Sa ovim uvidom dolazi intuitivna mudrost srca koja prepoznaje da su ovi fenomeni samo matrice prirode. Pre nego što se dogodi ovo razumevanje, imate sklonost da etiketirate neke fenomene kao "ja", neke fenomene kao "ne ja" ili "svet", a za neke fenomene niste sigurni da li su unutrašnji ili spoljašnji ili šta su uopšte. No, sa razvojem uvida, mudrosti srca, počinjete da shvatate da su svi fenomeni koji se pojave i prolaze samo matrice prirode.
Sa ovim shvatanjem, u stanju ste da ne prihvatate stvari tako lično. Na primer, možete da se setite divnog, blaženstvenog iskustva, ili velikog ostvarenja, ili trenutka kada ste bili istinski voljeni. Oni nam se čine kao pravi, savršeni trenuci. A možete da se setite užasnih, poražavajućih iskustava kada je sve pošlo naopako, kao što je raskid veze ili neuspeh. To su bili trenuci užasnog bola. Zatim možete da se setite nečega potpuno banalnog, kao što je zvuk auta u prolazu. Počinjete da vidite da bilo da je nešto doživljeno kao unutar sebe ili izvan sebe ili kao "svet", um i srce mogu da se probude za činjenicu da je imenovanje "sopstveno" ili "drugi", "unutra" ili "spolja", samo konvencionalna oznaka. U suštini se radi samo o matricama prirode koje dolaze u postojanje, otvaraju se i iščezavaju, a sve je to sadržano unutar sjedinjavajućeg znanja, svesnosti.
Ono o čemu se ovde raspravlja nije doktrinalna, dogmatska istina u koju bi trebalo da se veruje. Meditacija u budizmu je proces istraživanja. Sami za sebe otkrivamo prirodu iskustva. Vođena meditacija na kraju ove lekcije je dizajnirana da dovede do ove vrste istraživanja, da vam omogući da sami otkrijete istu vrstu bezlične odlike iskustva. Ova vrsta istraživanja nije umna igra u kojoj pokušavate da prerasporedite matrice razmišljanja ili iskustva samo zarad preraspoređivanja. Poenta je da ovaj drugačiji pogled na iskustvo može vrlo radikalno da utiče na način na koji doživljavate ko i šta ste.
Rad sa sobom
Ađan Sumedho je veliki meditativni učitelj. Ponekad, kazao bi svojim monasima i monahinjama: "Čim pomislim na sebe, osećam se depresivno". Prirodna reakcija je da pomislimo da Ađan Sumedho ima problema sa depresijom. Međutim, kada neko vreme praktikujete meditaciju na ovaj način, počinjete da primećujete da se – čim pomislite na sebe, čim pogledate na život iz perspektive sopstvenih preferenci, onoga šta volite, onoga šta želite, onoga što jeste ili bi mogli, šta biste trebali, šta ste mogli, šta biste još mogli da budete, i tako dalje – dešava kontrakcija u telu i umu oko "sebe". Ako pomerite referentni okvir sa sopstva na prirodu u celini, nalazite da priroda ima prirodnu prostranost i umirujuće dejstvo. Sa druge strane, osećate lepljivost ili gustinu u prisustvu "sopstvenosti".
Ljudska bića žude za slobodom. Svi pokušavamo da nađemo mesto, položaj, način življenja ili vezu unutar koje možemo da budemo slobodna osoba. No, meditacija nam pomaže da otkrijemo da "ja" nikada ne može da bude slobodno. Osoba nikada ne može da bude slobodna zato što osoba, ego, jeste zatvor.
Važno je zapamtiti da ego nije neprijatelj, zlo čudovište kojeg se treba rešiti. Ego je vrlo koristan. On je vrlo zgodna društvena alatka. Potrebni su nam individualni identiteti da bismo funkcionisali u društvu. Na primer, da nemate individualni identitet, kada vas zaustavi policajac na autoputu, ili kada pokušate da unovčite ček u banci, ili se od vas traži identifikacija, kako biste odgovorili? Identiteti su neophodni za funkcionisanje u svetu.
Sa meditacijom počinjete da istražujete osećaj oko "ja" i "mene" i "moje". Dolazite do shvatanja da je ovaj osećaj kratkotrajan. Dolazi u postojanje i iščezava, baš kao i sve drugo u prirodi. Sa razvojem meditacije, počinjete da sve više i više vidite slojeve onoga što mislite da ste: sećanja, misli, raspoloženja, osećanja, ideje koje sačinjavaju ono što doživljavate kao sebe. Vidite da sećanja, misli, raspoloženja, osećanja, ideje, nisu ono ko i šta vi jeste.
Počinjete da gledate na ono što doživljava taj osećaj ja, mene i moje, da promišljate o tome i da radite sa tim. Istraživajući šta je to što zna, osećaj olakšanja i lagodnosti se pojavljuje sa znanjem da sećanja, misli, raspoloženja, osećanja i ideje nisu ko i šta vi jeste. One su samo prolazne matrice iskustva.
Nije poenta u znanju ko smo
Tokom 45 godina svojeg podučavanja nakon svojeg prosvetljenja, Buda je bio prilično uporan u tome da ne stvori ideju o tome šta smo to u stvari. Umesto toga bio je vrlo jasan u vezi sa tim šta nismo: naše misli, naša tela, naše ideje, naša raspoloženja, naša ostvarenja ili naše mane, naši problemi. Prirodno nameće pitanje: Šta sam ja? Šta je sopstvo?
Buda je nastavljao da ponavlja da je to pogrešno pitanje. Umesto da pokušavamo da definišemo šta smo, naučimo da otpustimo ono što nismo i onda stvarnost naše prirode postaje očigledna. Frustracija je neizbežna čim pokušate da konceptima definišete svoju suštinu, da definišete šta ste. Baš kao kada bismo hteli da sipamo trodimenzionalni čaj u dvodimenzionalni crtež šolje, stvarnost ne može da stane u ponuđenu posudu, tu nikakav bolji crtež ne može da pomogne! U suštini, to ne može da obavi zahtevani posao.
Nenalaženje konceptualnog odgovora na pitanje ko smo, šta smo, za običan um može da bude frustrirajuće. Ljudi su preklinjali Budu da da direktan odgovor. Ali Buda je bio apsolutno odlučan kad je govorio da je važna stvar da se srce trenira da razume i otpusti ono što nije. Kroz to znanje, postaje jasna stvarnost suštinske prirode ne samo nas već i postojanja stvari. Bio je jasan da iskustvo stvarnosti ne može da se stavi u koncepte ili reči.
Iz te izjave bismo mogli da dođemo do zaključka da konceptualne misli nisu ni od kakve konkretne vrednosti. Ironično, istina je daleko od toga.
Upotreba konceptualnog uma u meditaciji
Kada počnete da meditirate počinjete da primećujete da je iskustvo na početku kao da su uključena tri ili četiri radio aparata istovremeno, svaki na drugačijoj radio stanici. Može vam se činiti da bi bilo divno kad biste prestali da mislite, kada biste mogli da isključite sve te stanice, da bi bilo vrlo umirujuće. Možda ćete tako početi da verujete kako je cilj meditacije brisanje svih misli.
Istina je da u meditaciji treniramo um da postane smiren i fokusiran kako bismo umanjili razmišljanje do nekog stepena, ili povremeno čak i da učinimo um potpuno tihim. Međutim, baš kao i posedovanje konvencionalnog identiteta, racionalna misao može da bude izvanredno korisno oruđe. Nekoliko dobro pozicioniranih misli može da vas sačuva od mnogo zbunjenosti, čak i u meditaciji. Možete da koristite misao u meditaciji tako da, na primer, shvatite da patite zato što ne dobijate ono što želite i da vidite da se to traje duže vreme. Ovo shvatanje može da olakša patnju, kad počinjete da otpuštate ono što ne možete da dobijete.
Priroda kontemplacije
Iako uobičajeno mislimo o znanju, idejama i razumevanju u pojmovima racionalnog, diskurzivnog razmišljanja i dobrog konceptualnog okvira, u ovom kontekstu, kontemplacija ne znači upotrebu uma da biste pokušali da razvrstate stvari posredstvom logike. Kada je um fokusiran i postojan, onda je pažnja koju možete da dovedete na bilo šta što se pojavljuje prostrana, otvorena i prihvatajuća. Fokus nije na određenom objektu kao što je dah. Misao ili osećaj se pojavljuju prirodno, a um može da ga istraži unutar tog prostora otvorenosti. Možete to da učinite sa bilo kojim atributom života ili aspektom duhovnih učenja.
Na primer, primećujete pojavljivanje užasa na misao o umiranju, ili pojavljivanje uzbuđenja na misao o nekoj određenoj vrsti iskustva ili se pojavi misao kako se osećate najistinitije i najispunjenije kada pomažete nekome. Kroz meditaciju kako je praktikovana u prve dve lekcije, uspostavili ste postojanost u umu koja vam omogućava da otvorite polje iskustva, plodni prostor uma. Zatim se unutar tog prostora prirodno pojavljuje misao, kao što je misao o umiranju ili pomaganju drugima, ili je vi sami izaberete i ubacite unutra. Dozvoljavate intuitivnoj mudrosti srca koja je prisutna u tom otvorenom i plodnom prostoru da bude zasejana tom mišlju, a zatim ispitujete prirodu sopstvenog iskustva unutar tog prostora. Na primer, možete da pogledate zašto prija kada nas hvale, a neprijatno je kada nas kritikuju. Ubacujete pitanje ili razmišljanje u jezerce i potom posmatrate šta će da se iz njega iskristališe.
Ovo se jako razlikuje od pokušavanja da se stvari shvate logično. Radi se o daleko širem procesu. Kada kontemplirate na ovaj način, misao ili matrica se na trenutak pod kontemplacijom oblikuje, a potom dodirujete prirodu svih stvari dok kontemplirate. To je zato što su srce i um iste prirode kao i svemir koji se u jeziku budizma opisuje kao Dhamma. Fundamentalna priroda našeg bića je Dhamma ili stvarnost, koja je sa prirodom svih stvari suštinski u odnosu ili je sa njom povezana. Na ovaj način, kroz kontemplaciju, otkrivamo našu suštinsku usaglašenost sa celokupnim životom.
Biti sa misterijom
Kao ljudska bića, neprestano postavljamo pitanja poput: "O čemu se ovde radi?", "Kakvu ovo ima vezu sa onim?". U umu može da se pojavi dogovor da je povezanost misterija, da ne možemo da je razumemo. Misteriju ili neznanje pokušavamo da zamenimo običnom konceptualnom mišlju, idejom ili verovanjem, ili odgovorom koji izvlačimo upotrebom logike. Kada se ego sretne sa nepoznatim, on doživljava strah, strepnju ili užas i želi da ga popuni znanjem, verovanjem ili planom, nečim što mu daje osećaj sigurnosti. Međutim, sa kontemplacijom nalazimo da je srce staloženije u neznaju, kada ostavi ova pitanja kao misteriju. Prilazimo im iz srca, a ne iz ega ili razmišljajućeg uma. Srce je daleko smirenije sa nepoznavanjem, sa iskustvom nepoznatog kao misterije i sa osećajem divljenja.
Fundamentalna razlika između običnog konceptualnog uma i uma u kontemplaciji ili praksi uvida, između razmišljanja i znanja, na način na koji koristimo ovaj termin u budističkoj praksi, je da ova vrsta znanja nije znanje o nečemu. Ne radi se o sticanju činjenica. Ono je odlika same svesnosti, to je ključno. Obično mislimo o znanju kao o posedovanju podatka, prepoznavanju matrice, znanje kako nešto funckioniše. Međutim, cilj ovog drugačijeg pristupa znanju je da se uspostavi srce u čistoj svesnosti, u intuitivnoj mudrosti, u matrici koja prepoznaje odlike našeg bića koje je suštinski usklađeno sa čitavim živim svemirom.
Makar i na trenutak
Ovo nije laka praksa. No, ova svesnost može da se pojavi čak i kao trenutno ostvarenje. Može da se desi u pola sekunde ili manje. U trenutku potrebnom da se pucne prstima, kao što je podučavao Buda, možete da doživite shvatanje da niste sopstvena misao ili raspoloženje, da se sve menja, ili da ništa ne može zaista da se poseduje, ili da se priča o iskustvu zaista dešava samo unutar vas samih.
U budističkoj perspektivi sveta, vaše delatnosti imaju posledice i pokušavate da delujete na način koji je dobar kako bi rezultati tih delatnosti takođe bili dobri. To je ideja o "karmi". U Aziji, gde je Buda živeo i podučavao, činjenje ponuda, naročito monasima, je vrlo važna praksa za stvaranje dobre karme, i otud je to glavni deo prakse budizma za laike. Druga vrlo važna praksa za stvaranje dobre karme je održavanje srca u stavu koje budisti nazivaju mettā ili "saosećanje". Buda je podučavao da činjenje ponuda ili dragocenih darova siromašnima, duhovnoj zajednici, ili čak potpuno prosvetljenom Budi, nije od tolike duhovne blagodati koliko je to iznedrivanje saosećanja u srcu onoliko vremena koje je potrebno da se pomuze krava (oko 20 minuta).
Bez obzira na to, Buda je podučavao da stvaramo mnogo više dobre karme održavanjem uvida da se sve stvari uvek menjaju čak i ako to traje samo dok pucnemo prstima. Jedan puc prstima jasnoće o prirodi kakvim su zaista stvari nadmašuje dobru karmu bilo koje količine materijalnih ponuda. Ovo je nešto o čemu treba razmišljati…
Vipassanā: Praksa uvida
Na Paliju, jeziku Bude, ova praksa se naziva vipassanā. Vipassanā jednostavno znači "gledanje unutra" ili uvid. Vi ovde znači na unutra, passati je glagol "videti". Gledanje unutra je vipassanā.
Osim što se odnosi na metodologiju koja se upotrebljava za gledanje unutra, vipassanā takođe znači promenu srca koja dolazi sa shvatanjem slobode, unutrašnje prostranosti. Ovaj uvid je najznačajniji deo. U vođenoj meditaciji koja sledi, pokušaćemo da to malo dublje ispitamo.
Vođena meditacija
Obraćanje pažnje na telo
Obratite pažnju na telo. Zapazite kakvo vam je držanje, kako vam se telo oseća. Polazeći odatle, nežno se protegnite i ispravite kičmu. To će pomoći umu da ostvari pažnju i budnost. Neka se ostatak tela opusti i omekša oko kičme kao centralnog stuba, ose tela.
Sprijateljite se sa sopstvenim telom, dozvolite da mu bude lagodno i da se opusti. Proverite da li su mišići lica,ramena i stomaka napeti. Gde god da naiđete na napetost, nežno se opustite. Neka se mišići omekšaju oko očiju i usta. Neka se ramena slegnu. Neka se stomak opusti i raširi, potpuno opušteno.
Doživite telo unutar prostora sopstvene svesnosti. Boravite unutar sposobnosti znanja koja deluje sve vreme, fokusirajući se na telo.
Sužavanje pažnje na dah
Kada se telo lepo namestilo, a držanje je čvrsto i postojano, suzite pažnju na dah. Ne menjajući dah produživanjem ili produbljivanjem, ne kontrolišući ga ni na koji način, jednostavno osećajte kako telo diše, dozvoljavajući da ovaj jednostavan ritam bude sam centar vaše pažnje, kao da je um veliko otvoreno polje, veliki prostor.
Ispratite matricu senzacija koje dah stvara. Nađite centar daha, osećajući ga kao centar mandale ili cveta. Osetite kako telo diše. Pratite svaki udisaj od početka do kraja, svaki izdisaj od početka do kraja.
Rad sa ometanjima
Ako um čuje zvuk, skoči na njega ili biva ponesen, ili je uhvaćen u zalutalom sećanju, ideji, odjeku dana kroz koji ste upravo prošli – bilo šta da povuče pažnju sa fokusa na dah, tretirajte um sa blagim i nežnim stavom. Sarađujte sa umom. Ne opirite mu se i ne borite protiv njega.
Čim primetite da je um otplovio i pobegao, svesno i nežno olabavite svoj stisak na bilo šta što je um zgrabio. Opustite se i pustite da prođe. Vratite se natrag u centar. Zvuk, misao, telesni osećaji, neka ostanu na periferiji. Neka dah, svežanj osećanja, bude u samom srcu vaše pažnje, u žiži.
Polako pomerite pažnju tako da sve više i više boravi postojano u sadašnjem trenutku. Neka se misli dešavaju tu i sada. Dozvolite im da se pojave i da nestanu. Za sada, jednostavno dozvolite da pažnja boravi na dahu.
Otpuštanje daha i boravak u znanju
Ako vam se učini da je um postao postojaniji, boraveći sa većom lakoćom u sadašnjem trenutku, tako da ste svesni zvukova koje čujete i osećaja koji se pojavljuju, različitih lanaca misli – na toj tački možete da otpustite osećaj daha kao centra fokusa. Otpustite skup senzacija koje prate dah kao centar prostora svesnosti.
Iskusite otvoreno polje uma, otpuštajući dah kao poseban fokus. Odmaknite se i jednostavno dozvolite da dah bude jedan od objekata, tek još jedna matrica iskustva koja se obrazuje u polju uma. Obratite pažnju na težinu vašeg tela na tlu, na zvukove automobila, ptica i ljudi, na različite misli i raspoloženja, na pojavu bilo kakvih osećaja – poput umora ili inspiracije – na bilo kakva sećanja ili planove, onako kako se pojavljuju u polju uma.
Neka srce boravi u saznavanju, jednostavnom posmatrajnju. Osetite protok matrica iskustva. Ostavite sadržaj, ostavite priče. Jednostavno budite svedok svega toga, spoznajte to sve kao matrice prirode koje se oblikuju, pojavljuju, menjaju, iščezavaju. Jednostavno budite to prostrano znanje koje sve prihvata, koje svemu pruža dobrodošlicu, kao da srce udiše svaki trenutak, znajući,otpuštajući i izdišući.
Promišljanje o prirodi iskustva
Za pomoć u savladavanju misli i percepcija i osećaja upotrebite razmišljanje poput: "Menja se. Pusti da prođe.". Ili: "Da li je ovo zaista moje? Pusti da prođe.". Kada vidite i prepoznate matrice prirode, pustite ih da prođu. Kada razvijete ovaj način saznavanja, sagledajte efekat koji to ima na srce, efekat odricanja, oslobađanja.
Ponovno uspostavljanje pažnje
Ako vidite da se um lako gubi i biva ponesen, pometen u struji, na trenutak ili dva ponovno uspostavite pažnju na dah. Vratite se telu i proverite svoj položaj. Neka se telo opusti i ispravi. Ponovo fokusirajte pažnju na sadašnjost. Kada se um ponovo ustali, dah ili telo više ne moraju biti centar pažnje. Ova praksa vodi um i srce prema saznanju, upijajući matrice svakog trenutka, ne grabeći ih, niti ih odbacujući.
Uzgajanje uvida
Učeći da otpuštate, počinjete da primećujete da li se iskustvo misli, koje doživljavamo kao da se nalazi "unutar" nas, zaista razlikuje od iskustva zvuka, koje po navici doživljavamo kao "spolja". Ispitajte osećaj "moje", "ovde" i "tamo". Primetite to kao jednostavne matrice. Kome pripadaju ti osećaji? Šta je to što ih poseduje?
Kako otpuštate, kako srce oslobađa, primetite kakav je taj osećaj. Primetite osećaj kada čak ni ne prianjate osećaju "ja", ili "mene", ili "moje". Jednostavno, čisto, otvoreno znanje… svesno svega. Uskladite se sa tim osećajem. Pustite sve to da ide.
Kraj meditacije
Pitanja i odgovori
P: U ovim lekcijama, čini se kao da se reči "srce" i "um" ponekad koriste naizmenično. Da li biste nešto rekli o razlici, ili da li ima razlike?
O: Reči "srce i "um" na engleskom imaju različite konotacije. Na budističkom spisateljskom jeziku, paliju, postoje tri glavne reči da bi se to opisalo: mano, citta i viññanā. Uopšteno govoreći, u opštoj upotrebi u engleskom, reč "um" ima konotaciju mentalne aktivnosti. Razmišljamo u pojmovima "moj um", ili "ona ima neverovatan um", što znači da je ona "pametna" ili da "zna sve činjenice". U budističkoj tradiciji, govorimo o svesnosti kao presudnoj osobini obraćanja pažnje na sadašnji trenutak. Jedan od ključnih učenja o meditaciji u našim spisima se naziva "Četiri osnove svesnosti".
Reč "srce" ima prirodno toplu, široku osobinu. Počeo sam da se igram sa drugačijim prevodom naslova tog ključnog učenja kao "Četiri osnove srčanosti", zato što je mozak koristan lik, ali je sklon da prisvaja naše iskustvo. Reč "um" se često asocira sa moždanom aktivnošću, a kao što smo svi svesni, ako mozak ima i najmanju priliku, prikrašće se i preuzeti šou! Često ljudi govore o "svesnosti" kao osobini u centru glave i tu je malo nastala gužva. Sa druge strane "biti punog srca" ili "srce" dovode centar gravitacije nešto niže.
U nekim budističkim tekstovima, spominje se "Um" sa velikim "U" i obični um, ili razlučujući um, sa malim "u". "Um" sa velikim "U" je širi um što bismo mogli da nazovemo srce. Takođe koristimo pojam "izvorni um". Stih od Trećeg Zen Patrijarha kaže: "Tražiti Um sa razlučujućim umom je najveća od svih grešaka". Nemoguće je, kao za talas koji traži more. Na neki način morate da otkrijete koji princip je u pitanju iz konteksta. U tibetanskoj tradiciji, skloni su da govore o "umu" sa malim "u" u značenju razlučujući um, dok pojam "Suština Uma" koriste za "srce" ili široku osobinu. Generalno, postoji razlika između te dve sposobnosti, ta odlika transcendentalnog znanja, koje nazivamo "veliki um" ili "srce", i razlučujući konceptualni um. Većina budističkih tradicija pravi tu razliku. Međutim, morate vrlo pažljivo da slušate kako biste otkrili upravo kako su te reči upotrebljene.
P: Da li je misao aspekt meditacije? Kako da zadržim misao?
O: Reči mogu da budu nezgrapne, ali su nam potrebne za komunikaciju. Bilo bi vrlo ezoterično, a verovatno ne baš i korisno, učenje da sam samo došao i seo i jednostavno "bio". Dakle, govor dobro dođe, ali reči imaju svoja ograničenja. Možemo da upotrebimo reč kao što je "srce" da nas odvede u prostor kontemplacije. Ideja je da se reči upotrebljavaju kao skele. Postavite skelu da biste radili u prostoru, ali kada je posao završen ne ostavljate skelu postavljenom, jer će vam samo smetati. Koristite reči poput skela. Poenta je da se uradi posao, a ne da se ima skela.
Dakle, možete da koristite reč kao što je "srce" da biste se suprotstavili zauzetosti uma ili njegovoj osobini da raščlanjuje, ili prosto da biste se podsetili fundamentalne prostornosti. A zatim ostavite reč na miru. Poenta je dakle da dozvolite da se svesnost tog prostora pročisti – da bude saznajna. A u kontemplaciji, kad se neka tema sama od sebe pojavi, ona čak i ne mora da bude verbalna.
P: Šta je intuicija u ovom kontekstu? Govorili ste o kontemplaciji i o sađenju semena pitanja i posmatranju onoga što se intuitivno pojavljuje. Da li biste rekli nešto više u vezi sa intuicijom?
O: Kada sam aludirao na intuiciju, koristio sam tu reč da bih uputio na ideju da su naši umovi urođeno inteligentni. Postoji prirodna osobina, aspekt našeg bića, koji prepoznaje matrice svemira. Kod jevrejsko-hrišćanskog nasleđa imamo "ja" kao nešto odvojeno od ostatka sveta i osećaj otuđenja. Međutim ova meditativna praksa i ova učenja ukazuju na shvatanju da "ja" nisam odvojen. Svaki dah je razmena vazduha sa drugima. Udišem vazduh, a zatim ga vi udišete. Isti vazduh ulazi u ovdašnje biljke i proizvodi cvet. Granica između onoga šta sam ja i onoga što nisam ja, na fizičkom nivou, postaje nejasna.
Kada ispitujemo um na sličan način, počinjemo da uviđamo da su granice između mentalnog i fizičkog takođe na neki način proizvoljne. Počinjemo da preispitujemo kako to mogu "moj" um i "moje" fizičko biće da budu nekako suštinski i apsolutno nepovezani ili različiti od svega drugog. Nije moguće da sam ja jedina stvar u čitavom svemiru koja ne pripada prirodi. Misao da sam nepovezan ili različit od svega drugog je pomalo arogantna i velika je zabluda! Na psihološkom planu možemo da osećamo nepovezanost, da su svi drugi deo prirodnog reda, a da sam ja jedan pogrešan delić. Međutim, kada o tome jasno razmislite, čak i kada to kažete, znate da je to smešno! Ipak, emocionalno možemo da se osećamo baš tako, zar ne?
Dakle ono što ovom praksom činimo jeste otvaranje ka činjenici da je naša priroda suštinski neodvojiva od ostatka prirode. Mesto gde smo najpotpunije povezani je na nivou srca. Suština mojeg srca, mojeg bića, onog što sam, je takođe priroda čitavog postojanja. Kako bi se to uopšte moglo odvojiti od prirode svega drugoga? Postoji jedna priroda, jedan fundamentalni prirodni red koji je u neprestanom odnosu sa samim sobom.
Da upotrebimo analogiju kompjutera: kada se svesno oslanjamo na našu intuiciju to je kao da se uključujete u port, srce je kao server, ili telefonska razmena kako se nekad govorilo. Na kompjuteru je port mesto gde pristupate vašoj konekciji na internet, a u životu srce je mesto gde je bazirana vaša konekcija sa mrežom života. Povezujete se ulaskom u suštinsku osobinu sopstvenog srca. Ulazimo u našu sopstvenu prirodu, a ta priroda je suštinski povezana sa čitavom prirodom.
Iako naš mozak možda ne može da razume kako stvari funkcionišu ili šta se dešava, naše srce je, bez obzira na to, i dalje povezano. Intuitivno znamo, srce zna, šta je u svakom trenutku ispravno da uradite. Umesto da pokušavamo da sve razumemo posredstvom logike, ili da činimo stvari po navici, ili zbog onoga što se to uklapa u naša mišljenja, ili zbog toga što to svi očekuju, ili da nas navodi tuce raznih stvari i utiče na naše delatnosti, otvaramo se ovoj unutrašnjoj inteligenciji, ovoj intuitivnoj mudrosti i onda postavimo pitanje: "Šta je ovde ispravno da se učini?"
Na ovaj način se oslanjamo na suštinsku usklađenost ili jedinstvo naše prirode sa prirodom svih stvari. Na primer, ne možemo da razumemo situaciju konceptualnim umom, možda imamo sumnje oko toga šta treba da uradimo. Međutim, korišćenjem naše intuicije, sledeća stvar koja može da se pojavi je ideja da se ništa ne čini, ili da se ne pomera, ili da situacija zaista nije jasna i da trenutno stvarno nema odgovora. Ove misli ne dolaze iz mesta racionalizovanja ili navike, već iz direktnе usklađenosti sa vremenom i mestom.
Slično je sa osećajem koji vodi muzičara dok svira sa drugima. Ni jedan od muzičara ne može da prati precizno šta svi ostali instrumenti rade ili da sistematski prati sve razne promene raspoloženja svih drugih svirača. Jedan muzičar ne može sve ovo da prati, izračunajte sami. Međutim, muzičar može da oseti! Slično tome, sportovi ili ples su vrlo fizički, pokretni, aktivni, i kada ste u njih uključeni, nešto u vama zna šta da radite. U stanju ste da se usaglasite sa situacijom. Kao što je Obi Van Kenobi rekao Luku Skajvokeru: "Ne misli, Luk. Koristi Silu!" To je ono što činimo. Oslanjamo se na tu prirodnu usklađenost.
Možete to nazivati višom prirodom, ili vašom božanskom inspiracijom, ili kako god hoćete. Kao što je Ađan Sumedo jednom kazao: "Možete to zvati Montagi ako vam se sviđa!" Možete to zvati vođstvo od strane Boga ili Boginje, ili od strane Velikog Šta God, ili to možete nazivati sopstvenom intuitivnom mudrošću, osobinom koja je u stanju da pouzdano vodi i upravljai naše izbore i gledišta. Drugi izraz koji koristim, zvuči malo Nju Ejdž, ali svejedno mi je okej, je "konsultavanje sa sopstvenim proročištem". Ako se ne konsultujete sa proročištem, ne dobijate povratnu informaciju. Dakle samo uložimo malo napora da postavimo pitanje, ne u zamućenosti mentalne aktivnosti i brbljanju, već u tihom trenutku i sa jasnim usmerenjem zapitamo: "Šta je ispravno u ovom slučaju?", "Šta osećam u vezi sa ovim?".
Intuicija je povezivanje sa tim osećajem istinskog znanja ,a ne toliko povezivanja sa razumom ili navikom. U pitanju je osobina direktnog usaglašenja i zato možemo da se pouzdamo u nju. Ona može da nas vodi daleko sigurnije nego kada samo razmišljanjem nailazimo na put do rešenja. Ako po navici razmišljamo logično o stvarima, računamo sve "za" i "protiv", još uvek će biti sumnje. Pokušavamo da mišljenjem dođemo do kraja neizvesnosti. To je kao bitka u sudnici, drugi advokat će uvek doskočiti sa argumentom. Ako se A i B međusobno prepiru, čim sakupite dokaze i pomislite: "Okej, sigurno je ovo prava stvar da se uradi", ono što odmah sledi je: "Da, ali sa druge strane…". Ako iznudite odluku, drugi advokat će podneti žalbu! I tako u krug. Dakle, umesto da se trudimo da mišljenjem dođemo do kraja sumnje, da shvatimo šta da uradimo ili šta je ispravno, jednostavno saslušamo sopstvena srca, oslanjajući se na unutrašnju mudrost. Ono što možda otkrijemo je da treba da pustimo situaciju na miru, ili da tu nema odgovora, te da možemo da prestanemo da se sekiramo oko toga ili, što je interesantno, da smo možda postavili pogrešno pitanje.
Intuicija je neverovatno važna osobina. U budističkoj praksi, za nju postoje različite reči. Jedna od njih je prajña na sanskritu ili pañña na paliju, što znači mudrost, ili lokuttara-pañña, što znači transcendentalna mudrost. Nije vam potreban neka komplikovana aparatura da biste došli u dodir sa sopstvenom intuicijom. Potrebno je samo da na trenutak pomislite, da pogledate unutra. Dokle god smo direktni i jasni u tom trenutku, ono što se bude pojavilo isticaće i odjekivati istom jasnoćom.
Svima nama je, kao ljudskim bićima, ovo poznato. Svaka kultura govori o ovome na različite načine. Možda vam se "obraćaju preci", ili čujete "poruke odozgo", ili šta god. Izražavamo to na različite načine, ali je proces identičan.
P: Da li je to isto što i "Priroda Bude" koja je svojstvena svim bićima?
O: Može se tako reći. "Buda" znači "Budni". Buda, koji je živo pre dve i po hiljade godina, je bio otelotvorenje te osobine. Kao što je moj učitelj, Ađan Ča, često govorio: "Ljudi veruju da je Buda preminuo pre dve i po hiljade godina, ali stvarni Buda je živ i dan danas". "Buda" o kojem ovde govorimo je ta osobina budnosti, ta osobina mudrosti, koja je u srcu. Kada se oslanjamo na tu Buda-mudrost, to je kao da se konsultujemo sa Budom u bilo koje vreme. Ako ne uložimo napor da se konsultujemo, onda nećemo dobiti savet ili vođstvo. "Buda priroda" je još jedan izraz koju možemo da koristimo za tu sposobnost budnosti. Naravno, možemo da idemo kroz život i da je ne upotrebimo, te ona ostaje zakopana u slojevima navika, prinuda, zauzetosti, straha, lenjosti i svega drugoga. No, ako se potrudimo da se oslonimo na nju, da je prepoznamo, da se otvorimo, onda ona može da postane ono što vrlo direktno vodi naše živote.
P: Dakle, to nije isto ono što ste malopre spomenuli – intuicija?
O: Ne, rekao bih da Buda-mudrost jeste isto što i intuitivna mudrost. Možete je nazivati različitim imenima, ali radi se o osobini znanja. To vam je kao kad obujete cipelu, a ona vam baš pristaje. Ne morate da razmišljate o odgovaranju cipele, znate da li vam onaodgovara i pre nego što izgovorite reči. To je znanje koje je bez reči, praktično, temeljno. To je osobina same svesnosti.
P: Da li se to odnosi na sva bića?
O: Da. Ako ste životinja onda je to dublje zakopano ispod slojeva instinkta. Velika blagodet ljudskog života je ta da imamo sposobnost, ne samo da budemo svesni ili budni, već i da imamo sposobnost da razmišljamo. Mi, ne samo da znamo,već i znamo da znamo.