Nalaženje mira koji nedostaje
Vodič kroz budističku meditaciju
Ađahn Amaro
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Četvrta lekcija
Srce koje pruža i prihvata
Tema "Srce koje pruža i prihvata" je vrlo značajna u budističkoj meditaciji, naročito u južnim azijskim budističkim zemljama u kojima se praktikuje Theravāda tradicija: Tajlandu, Burmi, Šri Lanki, Laosu, Kambodži i Indiji. Na jeziku kojim je govorio Buda "Theravāda" znači "put starih", pošto stremi da prati standarde najranijih učenika Bude. To je jedna od najstarijih škola budizma u Aziji.
Osobina srdačnosti, ili mettā, koju smo ovde nazvali "praksom pružajućeg i prihvatajućeg srca", u ovoj tradiciji se održava uporedo sa ostalim elementima meditativne prakse, koncentracijom i uvidom, koje su u izvesnom obimu pokrivene u prethodnim lekcijama. U ovoj tradiciji ta osobina se snažno naglašava. U vođenoj meditaciji na kraju ovog poglavlja, istražićemo nekoliko metoda za njeno razvijanje.
Za reč mettā ne postoji engleski ekvivalent. Ona se različito prevodi kao "srdačnost", "srdačna druželjubivost" ili "univerzalna dobrota". Za razjašnjenje ove osobine Buda je upotrebio primer ljubavi koju majka ima prema jedinom detetu – bespogovornu, bezuslovnu privrženost. Cilj mettā prakse, srdačnosti, je da se neguje i razvije ta osobina kako bismo imali istu vrstu bespogovorne dobronamernosti ili bezuslovne dobrote prema svim drugim bićima, bez obzira na njihov odnos sa nama ili njihove osobine, bilo da su ljudi ili životinje, bilo da su prijateljska, nezainteresovana ili neprijateljska, kakve god da su prirode. Cilj je da se razvije ova vrsta brižnosti i prijateljstva prema svim bićima.
Razvijanje srca koje pruža
Jedan od puteva da se razvije ova osobina je kroz određene meditativne tehnike koje počinju zamišljanjem ili razmišljanjem o nekome koga jako volimo, o nekome prema kome automatski osećamo privrženost i dobrotu ili toplinu. To može biti, na primer: dete, partner, pa čak i kućni ljubimac. U um dovodimo sliku tog bića kako bismo probudili tu osobinu, nagonski, potpun i nedvosmislen osećaj privrženosti i dobrote.
Širenje osobine kroz prostor
Kada osećaj postane potpuno svestan, onda počinjemo da ga proširujemo. Ima raznih načina da se to učini. Prvo, na primer, možemo da proširimo mettu prostorno.
Počinjemo sa širenjem srdačnosti prema sebi. Često, u judeohrišćanskoj kulturi u kojoj živimo, "broj jedan" se izgubio na našoj listi naklonosti. O voljenju samog sebe mislimo kao o flagrantnom uživanju ili kao o preteranoj osobini. Voleti sebe je nepristojno i sigurno nije spiritualno. Međutim Buda je istakao da, ako ne možemo posedovati srdačnost prema sebi, onda nikako ne možemo da imamo stvarnu srdačnost prema bilo kom drugom biću. Tako, svi različiti stilovi prakse meditacije srdačnosti počinju sa ljubaznošću prema nama samima.
Svako od nas ima neke lične osobine koje radije ne bismo da imamo ili koje bismo želeli da možemo da uklonimo. Otuda je na početku, lakše razumeti ideju generisanja srdačnosti prema telu, nego pokušati da razvijemo srdačnost ili blagonaklonost prema ličnosti. Možemo da osećamo vrstu blagonaklonosti i privrženosti prema sopstvenom telu kao onu koju imamo prema kućnom ljubimcu, na primer, prema našem psu. Kada gospodar tretira psa sa naklonošću, pas odgovara sa velikom vedrinom i neverovatno je srećan, jer na njega gospodar obraća pažnju. Odgovor je radostan, živahan i prijateljski. Slično, kada ispunimo telo pažnjom i dobrotom, telo reaguje. Telo se nekako oraspoloži i ima više energije, vitalnosti, ravnoteže i poleta.
Pošto što smo ljubaznošću počeli ispunjavanje sopstvenog bića, možemo da je prostorno proširimo. Prvo, proširujemo srdačnost na druge ljude u sobi, zatim na druga bića u zgradi, a potom je polako proširujemo kroz područje svog grada, oblasti, pokrajine, države i širom zemlje.
U zavisnosti od toga koliko nam je mašta slikovita, to možemo da vidimo kao širenje toplog, zlatnog svetla koje se polako proširuje preko lica zemlje, severno, južno i u svim smerovima, polako i nežno okružujući čitavu zemaljsku kuglu. Gde god da dosegne, dodiruje sva bića: biljke i životinje, insekte, ptice, ribe, sva stvorenja, mala i velika i sva ljudska bića. To uključuje one u dobrim ili u bolnim okolnostima, one koji su lepi ili ružni, one koji su bolesni, koji su upravo rođeni i one koji upravo umiru. Mašta može da se igra sa svim vrstama slika. Možemo da vizualizujemo srdačnost kako okružuje, grli čitavu planetu, a čak i preko toga, šireći se od ove male plave lopte koja pluta u ovom komadiću kosmosa ka širinama svemira.
Vizualizacija različitih kategorija bića
Druga metodologija za razvijanje ova osobine je prebiranje kroz različite kategorije bića. Počevši od sebe, proširujemo osećaj srdačnosti ka bićima koja volimo, koja su nam vrlo draga. Zatim proširujemo to osećanje prema onima prema kojima smo ravnodušni. Zatim proširujemo to osećanje prema onima sa kojima smo u sukobu, ili prema ljudima kojima se ne dopadamo, ili prema ljudima za koje gajimo osećanje odbojnosti i negativnosti. Zatim proširujemo ovu osobinu na ostatak ljudskog sveta, na ljude koje ne poznajemo, na one kojima se divimo, na one prema kojima smo ravnodušni, na one od kojih se osećamo ugroženima, ili prema onima prema kojima osećamo odbojnost, čak i ako ih lično ne poznajemo. Proširujemo ovo osećanje prema svim različitim kategorijama ljudskih bića: privlačnima, neutralnima, i neprivlačnima.
Pošto smo prošli preko svih vrsta ljudi, nastavljamo kroz sve ostale kategorije bića. Možemo da se zabavljamo zamišljajući sva mnogonoga stvorenja, ili male mikroorganizme, pa čak i elemente našeg sveta koji nemaju čula, biljke i kamenje i potoke. Ili možemo zamisliti velika bića, slonove i kitove. Zamislite stvorenja svih veličina. Ideja "sva bića" takođe uključuje bića u drugim, nevidljivim svetovima. To mogu biti duhovi, anđeoska bića ili demonska bića u drugim dimenzijama kosmosa.
U zavisnosti od toga šta je za nas najefikasnije, možemo da sprovedemo ovu vizualizaciju u određenom redosledu, ili može da bude malo slobodnije forme, te je oblikujemo kako odaberemo. Kako god da želimo da to učinimo, možemo da stvorimo različite šeme proširivanja ovog osećanja iz srca, središta našeg bića, koje je generator ovog divnog osećanja i namere. Odašiljemo plemenitu težnju da svakom biću priđemo sa ljubaznošću i srdačnošću. To je srce koje pruža.
Srce koje prihvata
Tokom meditativnog povlačenja, bilo da je u pitanju jednodnevno, preko vikenda, ili tokom deset dana, obično postiji i vođena meditacija na mettu ili srdačnost. U tom trenutku nije neobično da neki učesnik prijavi da je sve do mettā meditacije povlačenje baš fino proticalo, ali da se sa mettā meditacijom pojavila ogromna iritacija. Učesnik se osetio iziritiranim zato što se od njega tražilo da raširi privrženost širom sveta, dok je sve što je osećao bilo unutrašnje gunđalo, unutrašnji Baja Patak koji neće da se zamajava takvim sentimentalnim glupostima. Pojavio se ogromni otpor prema ideji da se sve ispolira srdačnošću.
Može da se desi da se unutrašnji cinik izazove čim osetimo da moramo da budemo fini prema svima. To može da proistekne iz nerazumevanja ili pogrešne interpretacije onoga šta se misli pod srdačnošću. Možemo da osećamo kao da se prisiljavamo da nam se svi dopadaju, kao da smo obavezani da vidimo sve kroz Volt Diznijevske naočare. Čini nam se kao da treba da imamo stav "sve je divno". Nešto u našem srcu može da ustukne od toga.
Važno je razumeti da srdačnost nije stav kojim pokušavamo da se nateramo da nam se sve dopada. Biti srdačan prema drugim bićima, prema onima koja su štetna i rušilačka, kao i prema onima koji su umiljata i čistog srca, ne znači da opravdavamo njihove postupke ili da se pravimo da nam se dopadaju. Umesto toga, radimo na prihvatanju da su stvari trenutno takve. Takođe, ne pokušavamo da se pravimo da je gorko slatko, ili da je okrutnost lepa, ili da je gnev divna stvar. Međutim, gorčina, okrutnost i gnev deo su života. Nasilje, sebičnost, i ljubomora deo su prirode. Postoje kao elementi prirodnog sveta.
Buda je često sticao pažnju svojih učenika pričama ili poređenjima koje sadrže živopisne slike, zato što je to jedan način koji ljudima omogućava da stvari lako zapamte. U tom stilu, jedno od glavnih učenja koje je Buda dao o srdačnosti je priča koja sadrži poređenje. Buda je zatražio od slušalaca da zamisle da su ih kidnapovali banditi i da im testerom seku ruke i noge. Zatim je rekao da ne bi trebalo da praktikuju njegova učenja oni u kojima se usled toga prema tim ljudima pojavi misao mržnje. Buda nije podučavao da bi trebalo da uživamo u ovom mučenju ili da bi trebalo da se izvinjavamo banditima zbog činjenice da su nam tetive tako žilave, da nismo trebali da jedemo toliko proteina kako oni ne bi morali toliko da se muče dok nas seku. Njegovo učenje ima nameru da ukaže na gest egocentričnosti u srcu koji nekoga čini "drugim" ili "zlim", koji ga čini suštinski i apsolutno lošim i pogrešnim i da prepoznamo da je svaki pokret srca u tom smeru fundamentalno van saglasnosti sa stvarnošću.
Iako je ono što se dešava bolno, šokantno, ili neželjeno, praktikujući srdačnost u stanju smo da nađemo prostor u srcu gde ne boravimo u odbojnosti ili negativnosti prema drugim bićima. To je nešto što možemo da učinimo. Buda je upotrebio ovaj drastičan primer da naglasi sklonost koju imamo da verujemo da je ponekad malo mržnje razumno ili opravdano. No, Buda nas uči da to nikada nije istina, da smo, čim nekoga učinimo "drugim", čim diskriminišemo i učinimo drugo biće u nešto suštinski razdvojeno, odvojeno ili pogrešno, u tom trenutku izgubili dodir sa stvarnošću situacije.
Praktikovanje mette za uspostavljanje mira u umu
Praktikovanje na ovaj način nije neka posebna vrsta tehnike koju koristite uporedo sa praksom koncentracije ili praksom uvida. Više se radi o uspostavljanju osobine prave ljubaznosti i prihvatanja kao osnove čitavog meditiranja. Možemo da se smatramo finim i ljubaznim, blagim, nežnim ljudima, da mislimo da ne doživljavamo probleme sa nasiljem ili gnevom. No, takođe otkrivamo da se u početku prakse meditacije pojavljuju neželjene misli i osećanja i da otkrivamo kako prema njima imamo izuzetnu odbojnost. Pokušavamo da ućutkamo diskurzivni um i teramo ga da se gubi. Meditacija postaje borba ne bi li se obrisale misli, osećanja, ljutnja ili zalutalost, kako bismo mogli da budemo na miru i da doživimo duhovniji život. Sama metoda koji smo odabrali da uspostavimo mir je potpuno uznemiravajuća
Važan element budističke prakse je da se razume da su sredstvo i cilj u potpunosti jedinstveni. Prema budističkom razumevanju, sredstvo ne opravdava cilj. Ustvari, sredstvo jeste cilj. Ako upotrebljavamo grube i agresivne načine da kontrolišemo um, da izbrišemo distrakcije, da nateramo um da ne oseća strah ili odbojnost ili želju, taj žestoki, agresivni, neskladni stav će uticati na ishod. Sa druge strane, ako koristimo nežno, mirno i harmonično sredstvo da radimo sa umom, prirodan ishod će biti da će um odražavati upravo te osobine.
Ljubaznost prema sebi
Rad sa ljubaznošću prema sebi u meditaciji ne znači da se zavalimo i mislimo da je šta god da se pojavi u meditaciji u redu i da pustimo um da radi šta god hoće. Umesto toga, praktikovanje mette je slično načinu na koji majka vaspitava dete ili vlasnik svog kućnog ljubimca. Majka ne dozvoljava detetu da radi šta god mu se prohte, izvesna disciplina treba da se uspostavi. Na sličan način u meditaciji uspostavimo osnovu ljubaznosti tako što prvo prepoznamo da sve pripada našoj meditaciji i da ništa ne treba da se ispusti. Odlutaloj misli mesto je ovde. Fokusu na dah mesto je ovde. Talasu ljutnje mesto je ovde. Talasu straha, nemirnim senzacijama, fantazijama, svima njima mesto je ovde, sve zajedno sa blagonaklonim i čistim mislima.
Ta osobina apsolutne pripadnosti, da sve ima svoje mesto, osnova je srdačnosti, otvorenog prihvatanja. Zatim, na toj osnovi otvorenog prihvatanja, uključujemo razlučujuću mudrost. To znači da prepoznajemo vrednost vaspitavanja uma da se fokusira, kao što vidimo vrednost u vaspitavanju trogodišnjaka kako da rukuje kašikom, kako da se hrani i upotrebljava toalet ili u treniranju kučeta gde da piški. Videti potrebu da se na ovaj način vaspita dete ili životinja ne rešava sam duhovni problem, već se vidi vrednost u toj praktičnoj neophodnosti. Slično, možemo da vidimo vrednost u treniranju uma da razvije svesnost, ali ovaj trening se ne dešava tako što započnete rat protiv misli ili mrzeći osećanja.
Na primer, ako hoćemo da se odvezemo na neko određeno mesto koje je severnije od nas, vozimo se na sever, ne na jug. To ne znači da je jug loš ili pogrešan ili zao. Slično, u meditaciji nemamo stav da su misao, emocija, ili ideja zli. Jednostavno, ne želimo da pratimo um u tom smeru. Želimo da se um fokusira na dah, a ne na planove, sećanja ili rešavanje problema. Dakle, razlika se pravi na osnovu praktičnosti i jednostavnosti, a ne na želji da se misao ili osećanje iskoreni zato što joj tu nije mesto, ili pokušavanjem da prisilimo um da se lepo ponaša koristeći se drakonskom metodologijom. Um usmeravamo primenom namere i napora sa otvorenim prihvatanjem i blagonaklonošću; saradnički napor sa našom prirodom, a ne borba protiv nje.
Vođena meditacija
Počnite tu gde ste
Počnite obraćanjem pažnje na to kako se osećate. Kakvo vam je raspoloženje? Pre nego što bilo šta pokušate da uradite sa telom ili umom, proverite kako se osećate fizički i mentalno. Kako se telo oseća… kakvo vam je raspoloženje? Ne postoji prava ili pogrešna polazna tačka. Jednostavno vidite da li ste srećni ili nesrećni, umorni ili energični, da li vam je toplo ili hladno. Šta god da je, tu počnite. Krenite primivši k znanju i ceneći svoju polaznu tačku.
Dovedite pažnju u telo
Sada obratite pažnju na telo. Uočite kako se telo oseća. Fokusirajte se na trenutak na kičmu. Protegnite telo na gore, posegnite, dozvolite kičmi da se izduži, da se malo protegne, donoseći pažljivost i budnost.
Kada vam se kičma namesti u dobrom, snažnom uspravnom položaju, neka se ostatak tela opusti oko nje. Izdvojite trenutak da prođete pažnjom od temena naniže kroz telo, preko vrhova prstiju,dole do stopala. Gde god da naiđete na napetost, neka je telo opusti. Dozvolite sebi da se u potpunosti omekšate, da se staložite, da budete u lagodnosti u ovom trenutku.
Razvijanje bezuslovne privrženosti i srdačnosti
Dovedite pažnju do centra srca, u središte grudi. Osetite ritam daha upravo tu. Ne pokušavajte da promenite dah ili da bilo šta uradite sa njim. Jednostavno fokusirajte pažnju na samo srce. Osetite kako telo diše, prateći sopstveni ritam.
Sada, na koji god vam je način najugodnije, dovedite u um osobu ili životinju, kao što je voljeni kućni ljubimac, za koju imate potpunu i bezuslovnu privrženost, najveći nivo topline i srdačnosti. To može da bude osoba ili životinja koja je živa ili koja je preminula. Dovedite u um to biće na koji god jedinstveni način i u kojem god obliku da se to biće manifestuje za vas. Možete i da se fokusirate na ljubav i privrženost koju osećate prema božanskom biću.
Držite u srcu to biće na bilo koji način da se manifestuje za vas. Osetite bezuslovnu ljubav i dobrotu, toplinu, prihvatanje te osobe ili bića. Izbegnite da budete uhvaćeni u bilo kakve priče o tom biću ili sebi. Jednostavno prizovite njihovo prisustvo u um, držeći ih u srcu i osećajući toplinu i otvorenost koja se pojavljuje.
Učinite prisustvo i toplinu koju oni bude iskrom koja daje plamen vašem srcu. Upotrebite sliku plamena koji pali sveću, iskru koja pali osobinu mette (dobročinstva) unutar vašeg srca. Vatra, kad je upaljena, stvara svetlost i toplinu u srcu.
Sa svakim udahom vizualizujte da u udisanju sobnog vazduha udišete energiju sadašnjeg trenutka, udišete okolnosti, matricu sadašnjeg trenutka. Udahnite energiju sadašnjosti u srce udišući, transformišući energiju sadašnjeg trenutka, zvuke koje čujete, osećanja, misli, vazduh, u svetlost srdačnosti.
Dok izdišete, zamislite da se svetlost širi iz vašeg srca, posežući u vaše telo, kao da je vaše srce lampa, izvor svetlosti, preuzimajući gorivo sačinjeno od sadašnjeg trenutka, transformirajući ga i polako se šireći kroz telo, posežući iz srca, šireći se kroz grudi, polako se filtrirajući kroz vas.
Ispunjavanje tela srdačnošću
Svakim izdahom, raširite svetlost sve dalje i dalje kroz telo. Ispunite telo ovom osobinom srdačnosti. Osetite ljubaznost prema svom fizičkom biću, vašim organima, vašim kostima, vašoj krvi, vašim mišićima, vašim zglobovima.
Svakim izdahom, sve do granica kože polako prožmite telo srdačnošću poput tople, nežne, zlatne svetlosti koja ispunjava čitav okvir tela, polako i nežno kvaseći svaki kutak, sve do vrhova prstiju, nožnih prstiju, kostiju, organa.
Svakim udahom, održavajte ovu osobinu prihvatanja energije ovog trenutka i transformišite je u srcu, izdišući napred, šireći se napred, sve dok telo ne nabubri, sve dok ne bude potpuno ispunjeno ovom nežnom, blistavom energijom ljubaznosti. U potpunosti prihvatite telo onakvo kakvo je, sa svim njegovim prednostima i slabostima, moćima i boljkama. Volite ga onakvo kakvo jeste, prihvatite ga kakvo jeste.
Širenje svetlosti
Kako se telo ispunjava prisustvom ove energije, ispunjeno blistavom blagonaklonošću, tako svetlost polako počinje da zrači kroz kožu, šireći se naokolo, pa vaše telo postaje svetionik, izvor svetlosti. Srce udiše energiju ovog trenutka, a izdiše, prosipa, istu privrženost, šireći je i zračeći je kroz prostoriju, ispunjavajući prostor sobe i prolazeći kroz sva tela i bića svih okupljenih u ovoj prostorijii. Ispunjava čitav prostor blagim stavom dobronamernosti.
Svakim izdahom proširite svetlost sve dalje, jače, nežno natapajući, šireći je sve dalje van granica prostorije, izvan zgrade, prožimajući grad, drveće i ulice, vazduh, automobile, zgrade, bez razlike sve: kuće vaših prijatelja, sudnice, prodavnice, trgovine, prazne prostore, kancelarije, lokalni zatvor, škole i igrališta – prolazeći kroz ljude, pse, mačke, bubašvabe, sva bića okruga. Osetite i zamislite kako se ova svetlost širi, okružujući i prožimajući čitav prostor ovog grada, prolazeći kroz svaki zid, svako stvorenje, svako lice. Ovo blago dobroželjenje iznedredno baš ovim našim srcem, doseže sve dalje nežno se proširujući, postojano, neprekidno udišući energiju trenutka i transformišući je u ovu živu svetlost, ispunjavajući celo područje i granice grada.
Domet svetla svakim izdahom postaje jači, posežući napred, šireći se kroz čitavo područje van grada. Širi se širom zemlje, preko brda, kroz drveće, šume, preko reka, uvala, izvora, kroz jazbine lisica i medveda, kroz vazduh, obuhvatajući i ispunjavajući ptice, insekte, leptire, vodena stvorenja, sve ljude sa brda i iz dolina, preplićući se širom okruga, preko vinograda, voćnjaka, divljih šuma, jezera, puteva… Svetlost se širi sve do okeana, do prolamajućih talasa na obali, sve do jezera, do šuma na severu, vinograda i farmi na jugu. Svaki dah postaje veći, moć srca raste, šireći ovo svetlo koje lije neprestano, bez diskriminacije.
A sada proširite ovu svetlost preko granica okruga, dosegnite preko okeana, ispod voda, prožimajući sva morska stvorenja: ribe, kitove, kornjače, meduze, sićušne mikroskopske planktone, stvorenja obala u barama među kamenjem. Raširite ovu svetlost u gradove, ka hiljadama hektara zgrada i asfalta koji vrve od ljudi u svim stanjima bivstvovanja. Proširite svetlost ka siromašnima, ka zatvorenicima, ka bogatima, brišući kroz sve regije države, prolazeći svim smerovima, dosežući i šireći se sa svakim dahom, do plodnih mesta, do suvih mesta, do hladnih, vrućih, mokrih, visokih i niskih mesta, dosežući svaki kutak. Srce, generator ovog velikog svetla, je neiscrpno.
Posegnite preko čitave zemlje ka severu i ka jugu. I preko okeana, posegnite, obmotajte, posežući, proširujući. Vizualizujte celu Zemlju kako je polako obgrljena, obavijena, prožeta, kako svetlost srdačnosti okružuje čitavu planetu, kao prsti koji nežno i polako obuhvataju i grle čitavu zemaljsku kuglu.
Proširite ovu nežnu svetlost iz srca, beskrajno velikog izvora, neiscrpnog srca. Posegnite, obmotajte i zagrlite čitavu planetu, ovaj divni zelenoplavi dragulj. Proširite svetlost ka svim bićima na planeti, ka onima u ratu, ka onima u miru, ka svetima, ka svetovnima, ka nasilnima, ka žrtvama, ka uzvišenima, ka niskima, ka bićima u svim stanjima postojanja, bez razlike, prožimajući tkivo, srce, prirodu svih bića, preko zemljišta, voda i kroz vazduh. Ispunite čitavu planetu, okružite čitavu planetu, zagrlite sve ovim poljem dobrote.
Proširite sve dalje u svemir, van Zemlje kroz sunčev sistem, do Meseca, Sunca, Venere, Marsa, Merkura, Urana, Neptuna i Plutona. Raširite, dosežući bez granica, neizmerno široko kao sama svetlost, ispunjavajući čitav prostor, galaksiju, prostore između galaksija. Ispunite čitav prostor bez razlike u svim pravcima: gore i dole, svuda oko vas. Bez ometanja, ispunite čitav prostor, svemir, prisustvom ove bezgranične dobrote, bezuslovnim dobroželjenjem, prihvatanjem. Znajte da je svemir tu i da je u ovom trenutku ispunjen dobrotom.
Dok dosežete do samih granica svemira, nailazite na ograničenje, na granicu. Baš na obodu svemira, nalazite da je njegova granica u obliku vašeg sopstvenog tela, vaših ramena, vaših nogu, temena vaše glave. Čitav svemir je uokviren unutar ovog rama, unutar vašeg bića. Znate da je telo svemira ispunjeno ovom beskrajnom dobrotom i prihvatanjem i jednostavno počivate sa tim osećanjem, dozvoljavajući srcu da tu odmara.
Kraj meditacije
Pitanja i odgovori
P: Kad nešto postavljamo kao nešto "drugo" da li je problem u tome što odbijamo da to vidimo, što se od toga ograđujemo ili ga odbacujemo i što se tako distanciramo od stvarnog?
O: Kada postavljamo nešto kao "drugo", time iskazujemo da je u ovom trenutku nešto suštinski i apsolutno pogrešno sa svemirom. Postoji element života kojem tu nije mesto, koji ne spada tu. Ađan Ča je govorio: "Ako ne bi trebalo da bude ovako, onda tako ne bi ni bilo.". On je bio vrlo dobar sa sažetim izrekama.
Zvuči vrlo depresivno ili fatalistički, ali u stvari nije tako. Savršeno je realno. To je kao da kažete: "Bilo da nam se dopada ili ne, to je tako". Svi smo imali osećaj da bi stvari stvarno bile daleko bolje kada bi neko bio drugačiji, ili bar samo malčice drugačiji. Ali mi smo to što jesmo. Krajnji je realizam videti da je ovo bolno, ili da je to nepravedno, ili da je ovo ružno, ali da je to činjenica prirode. Mi smo uvek spremni da krenemo od te tačke, jer ako ne krenemo od te tačke… To je kao ona stara šala: Neko se zaustavi kolima da pita za pravac. Priča sa prolaznikom koji mu kaže: "Ne možeš stići tamo odavde!". Međutim, nema nam druge nego da krenemo odatle gde se nalazimo.
P: Da li je onda jedini način da budemo u dodiru sa stvarnošću kroz srce?
O: U suštini, da. To je naša dodirna tačka sa suštinskom realnošću stvari.
P: Mogu da razumem emotivno prihvatanje bez saglasnosti. Ali kako idu zajedno prihvatanje i stvaranje promene u svetu? Kako funkcioniše prihvatanje u toj situaciji?
O: Suzuki Roši je govorio: "Sve je apsolutno savršeno upravo kako jeste, ali uvek ima prostora za poboljšanje!". Dakle, na neki način, ono što činimo jeste usaglašavanje srca sa načinom na koji stvari jesu. Način na koji stvari jesu uključuje naše sopstvene osobine mudrosti, motivacije i inicijative. To uključuje naš senzibilitet za vreme i mesto, naš senzibilitet za ono što može da se uradi da se život učini mirnijim, blagotvornijim, bezbednijim i slobodnijim od opasnosti za nas same i za druga bića. Dakle, prihvatanje ne podrazumeva neku vrstu pasivnosti.
Prihvatanje ne znači da se zavalimo i da pustimo da se stvari odvijaju bilo kako. Kao kod primera vaspitavanja deteta ili životinje: nećete tek dozvoliti da se situacija razvija kako god, bez intervencije. Naša dela i namere i sposobnost da promenimo svet su deo onoga kakvim svet jeste. Ključ je u tome da priđemo našim delima iz pozicije usaglašenosti sa stvarnošću, a ne iz reakcionog stava, navike, ili motivacije koja je vođena strahom, željom, iritacijom, ili usled iskrivljenog viđenja stvarnosti. Ako postupamo na toj osnovi možemo da zastupamo stvari u koje verujemo i da se prilično energično suprotstavimo onome što je pogrešno i nepravedno. Ne suprotstavljamo se tome zato što to mrzimo, ili zato što to vidimo suštinski "drugim". Suprotstavljamo se tome za dobrobit svih bića, znajući da ono što je konkretno pogrešno treba da se spreči. To je kao u slučaju deteta koje istrči na ulicu jureći za loptom. Zgrabićete dete za majcu, čak i ako to zaboli dete, jer vidite da se kamion približava i da će dete biti udareno ako ga ne cimnete unazad. Nećete tek tako da stojite na ivičnjaku i sa nekom obmanjivom idejom o nevezivanju "jednostavno znati način na koji stvari jesu" i gledati kako vam kamion gazi dete. Ironično, ta vrsta razmišljanja je vrlo dobar prikaz vezanosti – vezani ste stavom o nemešanju i kroz njegovo sprovođenje stvarate velike nevolje sebi i drugima. Ponekad je neophodno preduzeti akciju koja će učiniti druge vrlo nesrećnim, ali vaša motivacija nije da ih učinite nesrećnim. Činite to usled vašeg usklađenja sa većim dobrom. Ovo je međutim oduvek bilo prilično škakljivo područje.
P: Kako izlazite na kraj sa bolom bivanja u svetu i viđenjem tuđih nedaća?
O: Balansiranjem osećaja brižnosti sa odlikom mudrosti. Majka treba da se veže za dete. Ako se ne veže za dete, dete je u velikoj nevolji. Ali ako majka postane posesivna mogu da nastanu još veće nevolje. Veština koja se neguje u budističkim učenjima i meditaciji je umetnost sposobnosti potpune brige uz izbegavanje zamke sebičnosti.
Ako imate dete koje prolazi kroz iskustvo velike patnje ili je bolesno, osećate tugu ili bol zbog detetovih poteškoća. Ne pokušavate da to potisnete i da se pravite kako je sve u redu, ili da vam je drago što se to dešava. Možete da saosećate sve dok niste uhvaćeni ili dok se ne identifikujete kroz sebičnost. Možete da saosećate sa bolom drugog bića bez uplitanja.
Engleski jezik nema odgovarajuću reč za ovo. Engleska reč "saosećanje" (“compassion”) doslovce znači "patiti sa". Potiče od latinskih reči com + passio, što znači "sa-patnja". Budistički smisao saosećanja nije baš isti. Sa budističke tačke gledišta, imati istinsko saosećanje za druga bića ne znači biti u stanju patnje zbog njih, već uključuje razumevanje bola koje drugo biće oseća, bez uplitanja na isti način. Na neki način, najveći dar koji možemo da damo drugom biću koje je u bolnom stanju je potpuno razumevanje, bez da smo uvučeni u njihov vrtlog, ili usisani u isto osećanje izgubljenosti koje doživljavaju.
Iako je, zbog nedostatka reči u engleskom koje precizno opisuju ovu vezu, nezgodno pričati o tome, to je osobina ka kojoj stremimo. Ne radi se o hladnoj distanciranosti. Postoji potpuno razumevanje, ali nema nikakve zbunjenosti. Na primer, možemo da doživimo patnju ako izgubimo nekoga koga volimo ili ako se dogodi nešto vrlo bolno. Možemo da osećamo ogroman jad zbog neke vrlo glupe stvari koju smo učinili, a koja je uzrokovala veliku količinu bola i poteškoća drugima i suze nam se slivaju niz obraze. Međutim, u isto vreme, možemo da se osećamo potpuno smireni, čak i dok se gubitak, sukob ili nesporazum dešavaju. Malo je paradoksalno. Čim um počne da analizira ili da stvara priču od toga, istinsko osećanje prestaje. Čim dopustimo pokušaj da to ispitamo, da to objasnimo, ili da o tome napišemo komentar i samo pustimo i dozvolimo osećanju da bude tu, osećanje u stvari može da bude jače, ali takođe može i da se održi u zagrljaju mira i istinske svesnosti. Analiziranje može da olakša bol, ali nas takođe odvaja od iskustva stvarnosti. Dakle, naš cilj je da dozvolimo sebi da osetimo bol situacije, bez zbunjenosti. Ne odvajamo se od iskustva, ali mu se ne prepuštamo.
Užasne stvari se dešavaju na mnogim mestima širom planete: na Bliskom Istoku, Indiji, Pakistanu, Avganistanu, Južnoj Americi… Ako imamo dobrotu bez mudrosti, saosećanje bez mudrosti, bivamo pometeni i poneseni, svladani obimom patnje. Međutim, ako je dobrota uravnotežena mudrošću, možemo da razumemo druga bića i njihov bol a da pritom zadržimo ravnotežu.
To je doživotno zanimanje pošto ne znamo kako da postignemo tu ravnotežu u sopstvenom biću. Ili smo hladni i isključeni, ili smo pometeni i poneseni poplavom osećanja. Nije nam poznat kompromis. Da bi se pravilno balansiralo potrebna je vežba i treba mnogo eksperimentisanja. Na početku samo shvatamo da smo poneseni. Možemo da održimo ravnotežu samo jednu sekundu ovde, ili par sekundi tamo. Ali naše srce u stvari zna kakav je osećaj biti u ravnoteži. Meditacija je na neki način proces otkrivanja tog osećaja u srcu i učenje poverenja u osećaj uravnoteženosti, da se ne padne u krajnosti zatvaranja ili u ponesenost osećanjima. To je kao kad ste učili da vozite bicikl kao mali. Vozite dvotočkaš sekundu, a onda se preturite. Polako naučite kako da održite ravnotežu, pedalirate i ostajete uspravno. Slično i u meditaciji polako nalazite tu ravnotežu i sve ste više u stanju da se sa lakoćom vratite i boravite u tom prostoru.
P: U kakvoj je to vezi sa vezivanjem?
O: Ako pokupimo nešto, ne znači da moramo da budemo vezani za to ili da mislimo da je to naše na neki apsolutni način. Čim pomislimo da je nešto zaista naše, javlja se posesivnost ili u budističkom žargonu "vezivanje", što izaziva napetost. Otpustiti vezivanje prema nečemu što smo pokupili prosto znači olakšati stisak. Ne moramo to da odložimo nego samo da opustimo stisak. Ne moramo da se otarasimo stvari. Nevezivanje ne znači delovanje bez stvari, kao što je lišavanje sata, vašeg automobila, vaše kuće, vašeg stana ili vaše plate. Dakle, ne radi se o neuzimanju stvari, zato što možete nešto da uzmete i držite, a zatim da to odložite. To je korisan i neophodan deo života. Problem se pojavljuje sa vezivanjem, sa posesivnošću, sa idejom: "Ovo je moje i ja ću to imati i zadržati."
Možemo da to učinimo sa bilo čim što smo pokupili. Možemo oko toga da napravimo krize i drame, da postanemo time opsednuti. Imamo ličnost, imamo telo, funkcionišemo posredstvom njih. Budističko učenje i meditacija ne pokušavaju da nas učine ne-osobama. Njihov cilj nije da se izbriše ličnost ili anulira telo. Telo i ličnost nisu prepreke. Staramo se o njima i brinemo o njima, oni nisu problem. Ali ako ih se čvrsto držimo ili postanemo posesivni u vezi njih, počinje nevolja.
Poenta ove prakse nije u neučestvovanju, već u učenju kako da pokupimo stvari onda kada treba da ih pokupimo i da ih zatim ispustimo kada treba da ih ispustimo, što je cela svrha razvoja pribranosti na vreme i mesto. Srdačnost je deo usaglašenja sa sadašnjim trenutkom gde možemo da pokupimo stvari i da ih upotrebimo kada nam je potrebno i da ih zatim ispustimo. Razlučujemo da je ovaj trenutak savršen kakav jeste i ne mora da bude drugačiji.
Ova vrsta razlučivanja na osnovi usaglašenja sa sadašnjošću je važan princip, jer se ponekad plašimo razlučivanja. U budističkim krugovima, ljudi govore o nerazlučujućem umu ili nedualizmu. Izgleda kao da je dualizam stvarno negativan i nepoželjan. Ali malo dualizma može da bude od koristi. Ako hoćete da stignete do San Franciska ili Londona treba da odlučite kako da tamo stignete. Tu nema vremena za nedualizam.
Rad sa ovom vrstom nevezanosti je umetnost da budete u stanju da uzmete stvari u pravo vreme i da ih u pravo vreme ispustite, ili da kad treba nešto da se kaže, onda to kažete, a ako nema šta da se kaže, onda ništa ne kažete. Ako treba da kažemo nešto nežno i slatko, onda to kažemo. Ako treba da kažemo nešto grubo, onda to kažemo. Razlučivanje kojim biramo kako da delujemo u nekom datom trenutku treba da bude zasnovano na suštinskom prihvatanju. Ali moramo da budemo mudri i pažljivi kako bismo uvideli šta je u situaciji "ispravno".
Buda je govorio o nekoliko kriterijuma koje je koristio da odluči šta i kada da kaže ljudima. Ako je nešto istina i prijatno je da se čuje, ali nije od koristi, onda to neće reći. Ako nije istina, onda to nikada neće reći. Ako nije korisno, onda to nikada neće reći. Reći će samo ako je istina i ako je od koristi, manje je bitno da li je prijatno da se čuje ili nije. Ipak je pažljivo razmatrao i čekao pravo vreme da kaže svoje. To su zaista korisni kriterijumi. Od velike je pomoći imati u svesti ove kriterijume kada pokušavamo da odlučimo šta da kažemo ili kako da komuniciramo, kako da budemo sa ostalima. Ono što treba da učinimo ili kažemo ponekad nije dobrodošlo, ljudi to ne žele da čuju, ali ako znamo da je istinito, odgovara činjenicama, ako je blagotvorno, onda biramo pravo vreme da to iskažemo.
Buda je takođe govorio o pet kriterijuma koje je koristio kada je upućivao kritiku:
1. Morate govoriti srdačnog srca. To znači da korist od kritike mora da bude za njih, a ne za vas. Ponekad, pre nego što razgovarimo sa njima, treba da sačekamo dok nas ne prođu negativne emocije, kao što su iritiranost, ili osećaj kako bi nam život bio puno lakši kad bi ova osoba bila drugačija.
2. Treba da tražite dozvolu da iznesete kritiku.
3. Treba da izaberete odgovarajuće vreme i mesto. Birajte situaciju gde nećete postideti ljude ili ih dovesti u nepriliku na javnom mestu. Birajte odgovarajuću situaciju, ponekad na neutralnom mestu ili u opuštenom, nezvaničnom trenutku.
4. Treba da se držite činjenica za koje znate da su istinite. Ne smete da pretpostavljate ili da delujete na osnovu glasina. Možete da govorite samo o onome što vidite i što znate i prema činjenicama situacije.
5. Vi morate biti bez iste greške.
Imajući na umu ove kriterijume, čak i ako nisu svi ispunjeni, i iako moramo da sačekamo kako bismo uputili kritiku, ovo može da bude od neverovatne pomoći. Trudimo se da imamo ove kriterijume u svesti i da im budemo što je bliže moguće. Što potpunije zasnujemo svoj govor na toj osnovi, potpunije ćemo da komuniciramo na način koji je smislen i od pomoći. Dakle, ono što kažemo nije samo objava, već je komunikacija. Komunikacija zahteva prijem, a takođe i prenos. Lako je emitovati, a biti bez funkcionalnog prijemnika. Za komunikaciju nam je potreban i prijemnik i odašiljač, u suprotnom se odmah pojavljuju barijere i, sa naše strane ili sa strane druge osobe, neće ničemu biti dozvoljeno da priđe.
Što smo više u stanju da uspostavimo ove osobine, to više otkrivamo otvorenost u "drugome" i lakše možemo da radimo na prevazilaženju naših poteškoća. Možemo bolje da razrešimo naše zategnute odnose i borbe, da izrazimo naša politička mišljenja, da zauzmemo pozicije u pogledu društvenih promena i da budemo daleko efikasniji u svetu nego da smo samo delovali čistom sirovom silom, napadajući neku osobu ili instituciju koju vidimo kao "oni" koje "treba popraviti". Kada prevaziđemo suparnički odnos i oboje smo na istoj strani, možemo zajedno da delujemo. Život postaje saradnja, a ne nadmetanje.
P: Sve mi se to dopada, osim onoga gde i sami treba da budemo bez iste greške. Za ljude koji nisu savršeni, kao što smo mi ostali, ako nešto potiče iz saosećanja i iskrenosti, moj kriterijum neće biti da mora da budu i sami iznad toga, već da samo treba da budu iskreni u vezi toga gde se trenutno nalaze.
O: To je dobra opaska. Mislim da, ako nešto želiš da raspraviš sa nekim, možeš da napraviš uvod na vrlo iskren način, govoreći: "Znam da se nisam oslobodio besa…", a zatim kazavši: "Možda zbog toga što nisam oslobođen od besa mogu da shvatim kako je on bolan, i zato bih želeo da razgovaram sa tobom o tim stanjima ljutnje u kojima se nalaziš". Možete da olakšate početak na taj način. Ovo su smernice, nema krutih struktura. Svakako, način na koji se prema tome odnosite je izbegavanje onoga što je Isus nazivao "suđenju trunke u oku bližnjeg dok u sopstvenom imate brvno, veliku cepanicu" – sklonosti da se nalazi greška u drugima i da se ignorišu sopstvene greške. Ovaj pristup, sa druge strane, više se bavi prihvatanjem sopstvenih ograničenja i onda, nakon što smo ih prihvatili i priznali, govorimo iz te pozicije.
P: Pominjali ste obazrivost u tome da li će to nekoga povrediti?
O: Ovo je jedan od kriterijuma koje je Buda opisao za izbor kada da se govori ili kada da se ne govori. U suštini, postoje tri elementa:
– Da li je istina ili nije istina;
– Da li je prijatno da se čuje ili je neprijatno da se čuje;
– Da li je korisno ili nije korisno.
Buda bi nešto rekao nekome samo ako je to istina i ako je korisno. Da li je prijatno ili neprijatno da se čuje nije bilo presudno, ali bi odabrao odgovarajuće vreme i situaciju da bi to rekao. Dakle, ako je nešto istina i neprijatno da se čuje, ali je korisno, našao bi pravo vreme i priliku da to kaže.
Treba da naučite ove principe i da ih usvojite. Tu je zatim pitanje kako da odlučite kada je pravo vreme. Ne možete to da izvedete baš po formuli. U prethodnim lekcijama govorili smo o intuitivnoj mudrosti i o odlici slušanja. Možete da primenite frazu od Brata Davida Steindl-Rasta, "Kada izbacite pitanje, pojavljuje se odgovor". Dakle, radi se o dubokom osluškivanju trenutka. Ne pokušavate da shvatite logikom, već osluškujete sopstveno srce, savetujući se sa svojom intuicijom, osećajem za trenutak i dopuštate da vas oni vode.