Nalaženje mira koji nedostaje
Vodič kroz budističku meditaciju
Ađahn Amaro
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Peta lekcija
Mudrost i saosećanje
Predmeti ove lekcije su mudrost i saosećanje. U poslednjoj lekciji smo razgovarali o prvoj od Brahma vihāra ili božanskih boravišta koja je srdačnost, ili mettā na paliju, jeziku budističkih spisa. Druga od ovih uzvišenih odlika je karunā, koja je saosećanje, i na mnoge načine saosećanje i mudrost su neophodni pandani.
Saosećanje
Skloni smo da o saosećanju mislimo kao o stanju saživljavanja. Često, kada osećamo saosećanje za druge ljude, ili druga bića, doživljavamo patnju sa njima. Kao što je prethodno pomenuto, reč "saosećanje" na engleskom doslovce znači "sa-patnja". Sa druge strane, budistički koncept saosećanja uključuje duboko i potpuno uživljavanje, ali bez patnje sa drugom osobom. Buda je istakao da, ako doživljavate patnju zbog toga što praktikujete saosećanje prema drugome, saosećanje niste baš ispravno shvatili. U istinskom saosećanju na način na koji je praktikovan u budizmu, osećate duboko uživljavanje sa patnjom drugih bića, ali sami ne doživljavate patnju. Kao i sa mnogim područjima budističke prakse, u zapadnjačkom judeohrišćanskom engleskom govornom umnom šablonu ne postoji konceptualni okvir ili reč koja obuhvata tu ideju. Saživljavanje je blizu, ali je budistički koncept daleko širi od toga. Dakle, da bismo razumeli saosećanje u budističkom smislu, treba da opišemo kako ova karakteristika deluje, a zatim da dozvolimo da se osećaj njenog značenja oblikuje u nama.
Jedan od najboljih načina da se stekne uvid u saosećanje je posredstvom slika iz severne budističke tradicije, koja uključuje budizam kakav se praktikuje u Kini, Japanu, Tibetu i Koreji. Ključna figura u njihovom duhovnom životu i praksi je figura Guanyin, često predstavljena kao elegantna, ženstvena figura. Njeno puno ime na kineskom je Guanshiyin, što doslovce znači "onaj ko sluša zvuke sveta". Na sanskritu, ime je Avalokitešvara, što znači "onaj ko posmatra zvuke sveta". Dakle, ime otelotvorava pravi duh onoga što se u budizmu misli pod saosećanjem, osluškujuće srce koje može da se posveti svim stvarima, da prihvati i primi ono što je lepo i ono što je ružno, ono što je bolno i ono što je teško. Srce je pažljivo i zna, prihvata sve aspekte života, bez reagovanja na njih. Srce ne biva pometeno lepim, pretrpano bolnim ili ružnim, odneseno na plimi straha zbog bola koji druga bića doživljavaju. Srce u potpunosti sluša i posvećuje se svemu tome.
U budističkoj ikonografiji, Guanyin je bodhisattva, otelotvorenje saosećanja. U budističkom svetu poštuju se ikone ili religiozne statue kao što je slika Bude u hramu. Budisti poštuju Budu Gotamu kao učitelja, ali poenta budističke prakse je da usvoje ono što slike predstavljaju. Ako ne usvojite osobine ovih prosvetljenih bića, praksa postaje neefikasna i omašili ste pravu svrhu. Ne radi se tek o gledanju na spoljašnja bića ili objekte i idolopoklonstvu, ili divljenju saosećajnom idealu. Glavna poenta je da se usvoji saosećajni ideal i da se otkrije ta osobina, srce koje osluškuje, unutar nas samih i da to negujemo i razvijamo.
U nekom smislu, ovo saosećanje uključuje identifikaciju sa čitavim svemirom, sa svim drugim bićima, osećanje da je sve sopstvo, proširujući srce da uključi sve u sebe. Stvarate identifikaciju ili saživljavanje i usaglašenje sa svim stvarima. Tako naveden, u svetlu učenja o mudrosti u raspravi što sledi, ovaj princip može da bude zbunjujući. Razvojem mudrosti imate drugačiji pristup, a to je da ništa ne smatrate sopstvom. Ova očigledna kontradikcija verna je tradiciji, jer čak i tokom Budinog života bilo je ljudi iz različitih sekti koji su se žalili: "Nemoguće je dobiti direktan odgovor od Bude ili njegovih učenika!".
Jedan način da se pojme ove površinske kontradikcije je da se mudrost i saosećanje sagledaju poput krila ptice. Potrebna su nam oba elementa. To ilustruje reč "lama" na tibetanskom, kao u "Dalai Lama", što znači duhovni učitelj ili figura. "La" dolazi od tibetanske reči za mudrost, a "ma" dolazi od reči za saosećanje. Ove dve osobine se odražavaju već i u samoj reči za učitelja. Treći Zen Patrijarh iz Kine je rekao: "U ovom svetu takvosti nema niti sopstva niti ičega drugog osim sopstva", ukazujući tako na misterioznu neuhvatljivu stvarnost nas samih. Dakle, možemo to da gledamo iz ugla saosećanja i da kažemo, "Sve je sopstvo! Ja sam svemir. Ono što sam povezano je sa svime u svemiru – mentalno i fizički". Nismo tek izolovani entiteti već smo povezani sa svime u prirodi, sa svim stvarima kroz prirodni red i fizički i mentalno.
Mudrost i saosećanje sarađuju.
Pandan ideje "sve je sopstvo" je da "ništa nije sopstvo". Ne postoji ništa što bilo ko može da pokaže kao istinsku i apsolutnu suštinu onoga što neko kao individua jeste. Dakle, učenja o mudrosti naglašavaju ovaj aspekt prirode stvarnosti. Recimo da podignem ruku i kažem, "Pokazujem nalevo". Vi ste okrenuti prema meni i kažete, "Ne, pokazuješ nadesno". Gledamo na istu stvar, ali iz različitih perspektiva. To je kao levo krilo i desno krilo ptice. Oni su nasuprot jedan drugome, kao slike u ogledalu, a njihovi oblici su identični.
Mudrost i saosećanje deluju na ovaj način. Na neki način, oni su odraz drugoga u ogledalu, ali izviru iz istog izvora. Oni su poput krila ptice koje su joj potrebne za let i oba se pružaju iz tela ptice.
Razvoj mudrosti
Kada smo u trećoj lekciji razgovarali o znanju i razmišljanju, dodirnuli smo ovaj aspekt prakse meditacije uvida, razvijanje osobine mudrosti. Ovo uključuje oslanjanje na znanje, svest koja razume, koja vidi sve obrasce iskustva u pogledu prolaznosti promenljivih fenomena.
U razvoju mudrosti, sagledavamo svet misli, osećanja, raspoloženja, sećanja, ideja; sagledavamo osećaj sopstva, utiske spoljašnjeg sveta kroz vid, zvuk, miris, ukus ili fizičke senzacije. Počinjemo da sagledavamo proces doživljavanja svega ovoga kao stvari koje su unutar svesti, bez naročitog osvrtanja na sadržaj, na primer kao što je: da li je objekat iskustva lep ili ružan, prijatan ili neprijatan. Povlačimo pažnju sa sadržaja određenih iskustava i razvojem mudrosti ili uvida sagledavamo upravo sâm proces iskustva.
Namerno povlačimo fokus sa posebnih karakteristika čulnih objekata i sagledamo sva iskustva u okvirima univerzalnih karakteristika prolaznosti, promene, neizvesnosti, nesopstvenosti, i nezadovoljstvenosti. Učimo da vidimo da ni jedan aspekt našeg iskustva ne može istinski da bude ko i šta mi jesmo, čak ni osećaj sopstva, osećaj ja, osećaj sebe i mojeg, koje se čini tako čvrstim i očiglednim, neospornim aspektom svakodnevne stvarnosti.
Gde je gazda?
Kada realno sagledamo, počinjemo da raspoznajemo da se osećaj o sebi pojavljuje i da biva poznat od strane svesti u umu. Postoji osećaj sopstva, ali taj osećaj "ja" je samo osećaj kao i svaki drugi osećaj. Pojavljuje se, doživljen je, a zatim iščezava. Šta je to što poznaje taj osećaj? Ako ono što biva znano jeste sam osećaj, ko je taj ko zna? A ko to zna to znanje o tome? I tako dalje:
Dakle prirodnjaci posmatraju:
buva manju buvu ima koja nju vreba,
a one još manje imaju da ih grizu,
i tako idu do beskraja (ad infinitum).
Jonathan Swift: Poezija; Rapsodija
Ovi uzastopni nizovi dok pokušavamo da identifikujemo onoga ko zna mogu da se čine beskrajnima. Dolazimo do shvatanja da je pozadina u stvari samo znanje, a ne ideja o znanju. Možemo da unesemo srce u svest i da počnemo da zapažamo sve više i više karakteristika kojima pripisujemo odlike sebe ili drugih, kao što su misao, osećaj, oblik, zvuk, sećanje ili ideja. U stvari, unutar bilo koje od njih ne možete da nađete stalnost, stabilnost ili individualnost. Sve stvari o kojima obično mislimo kao ja i moje: moja imovina, moje ime, moj broj socijalnog osiguranja, moja priča, moja budućnost, moje telo, moje misli, moja osećanja, itd. – kada pokušamo da nađemo stvar koja je vlasnik, ne možemo da nađemo bilo kakvu odredivu supstancu, osobinu ili smeštajući činilac koji je vlasnik. Postoji znanje i parada doživljaja od kojih formiramo "ja", "svet", "ti" – ove različite konvencionalne stvarnosti.
Kada istražimo, vidimo da osećaj čvrstine koji osećaj sopstva poseduje jeste nešto što ima konvencionalnu stvarnost. To je delimično istina, ali mi to učvrstimo i kažemo, na primer: "Ja sam ova osoba. Svi mi kažu da sam ja ova osoba, kada me zovu mojim imenom i upućuju na mene!" – i onda osećamo da je to ono što mi zaista u suštini jesmo.
Interesantna meditacija je da jednostavno meditirate na sopstveno ime. Koncentrišite se i umirite um, fokusirajte pažnju, a zatim jednostavno recite svoje ime, vrlo jasno i nepokolebljivo, samo jednom ili dvaput, a da prvo ne kažete: "Ja sam…" – nego samo ime, poput: "Marija", "Amaro". Iznenada, ime počinje da izgleda nekako čudno. Počinjemo da uviđamo da je stvar na koju upućujemo mnogo veća nego celovitost ličnosti, tela, sećanja i ideja o kojima po navici mislimo kao o "ja".
Učenjima o mudrosti pokušavamo da razbijemo uobičajena ograničenja ponikla iz navike koje su stvorene i nametnute na ideju "ja": da smo ova individua, da živimo na ovom mestu, da smo ovo telo, ova ličnost itd. Dozvoljavamo srcu da se probudi za stvarnost koja je daleko veća nego sve to, koja je mnogo više od toga.
Održavanje ravnoteže
Ako ste previše obuzeti učenjima o mudrosti, možete da budete preširoki i nepovezani sa svetom, sa telom, sa prostim praktičnim stvarnostima življenja. Sa druge strane, ako vas saosećanja previše opsednu, to može da vas snažno preuzme i, uz brigu za sva bića na planeti i dobrim delima u koja ste uključeni, možete da sagorite.
Dakle, iako se čini paradoksalnim da se držite oba načela istovremeno, važno je da se ima na umu da upravo to treba da činimo. Dva aspekta se podržavaju, iako su odrazi jedan drugoga u ogledalu. Za racionalni um to može da bude vrlo frustrirajuće. Hoćemo da znamo koji je istinit i ne možemo baš da verujemo da oba mogu to da budu. Ali to je divna stvar u vezi sa Srednjim Putem: on prožima oba ova aspekta kao delimične ili konvencionalne stvarnosti, kao potencijalne ili određene stvarnosti.
Saosećanje i slušanje
Kada uspostavite izvestan stepen koncentracije, sa pažnjom koja je u stanju da boravi staloženo u sadašnjem trenutku, primetićete izvesnu količinu brbljanja u umu. To je unutrašnji monolog, dijalog, multi-log, gde članovi unutrašnjeg komiteta ne čekaju jedan na drugoga da završe pre nego se pridruže sa sopstvenim gledištima i stavovima i samo nastavljaju sa živahnim čavrljanjem. Sa treniranjem uma da se koncentriše, nalazimo različite unutrašnje glasove koji se pojavljuju, kao što su glasovi uzbuđenja ("Ono što zaista želim je…"), ili glasovi kriticizma ("Ona je zaista beskorisna osoba"), ili glasove ljutnje ("Kad ga se dočepam, ima da mu skrešem!"), ili glasove žaljenja ("Da nisam učinio to i to, kad mi je bilo 19, sve bi bilo zaista, zaista drugačije. Da bar nisam uradio tu jednu stvarno glupavu stvar. Kad bih barem mogao da promenim prošlost…").
Kao primer, tokom verovatno prvih pet ili šest godina svog monaškog života, proveo sam neverovatno puno vremena praveći scenario za budućnost. Prestao sam jer, nakon pet ili šest godina posmatranja kako se to dešava, shvatio sam da se ni jedan jedini put stvarnost nije povinovala mojim planovima. Ponekad sam vrlo odlučno pratio svoj scenario – čak iako drugi glumci nisu baš najbolje odigrali svoje uloge, nastavio bih sa scenariom koji sam napisao. Ali, posle pet ili šest godina sagledavanja kako ovo neumorno planiranje nikada ne upali, nešto u srcu se pomerilo i odustalo od te strategije. Možda je to neka verzija zakona prirodne selekcije!
Rad sa unutrašnjim komitetom
Na vrlo ličnom i unutrašnjem nivou, praktikovanjem saosećanja i mudrosti, učimo kako da slušamo sopstvene umove, glasove unutrašnjeg komiteta. Ovaj komitet ima veliku raznolikost stavova i glasova: samopouzdano-agresivne, logično-razumne, emotivno-osećajne, tiho-razumne, pasivno-agresivne, potpuno pomahnitale. Praksu saosećanja prema nama samima možemo efikasno da utemeljimo učenjem da slušamo sve razne glasove našeg karaktera kad se pojave.
Često, pokušavamo jednostavno da ućutkamo unutrašnje glasove. Međutim, otkrivamo, generalno, da što ih više potiskujemo ili odbacujemo, dajemo im sve više života. Pesticidi su dobra analogija. Proizvođači pesticida prednjače obično oko godinu dana ili 18 meseci ispred štetočina. Stalno treba da razvijaju nove otrove, jer bube otporne na pesticid opstaju, tako da u stvari proizvođači pesticida uzgajaju super bube! Um je baš isti. Ako koristimo mentalne pesticide da pokušamo da oteramo poteškoće, mi jednostavno pojačavamo problem.
Umesto da odbacujemo repetitivne misli i glasove uma ponikle u navici, mišljenja ili stvari koje su viđene kao iritirajući uljezi, možemo da im dozvolimo da se izjasne, da zauzmu glavnu pozornicu i da ispričaju svoju priču. Već sam taj gest može da bude dovoljan da ućutka glasove. Dajući im centralnu pozornicu upropastili smo njihovu dramu. Sa svim blistavim upaljenim svetlima možemo da vidimo sve njihove bore i konce koji ih pomeraju.
Na primer, u pozadini uma mrmlja misao: "Ja sam užasni meditator". Koncentrišemo um, učinimo ga prilično jasnim i staloženim, a onda kažemo: "Ja sam propali meditator. Ja sam beskorisan u ovome. Ovo je potpuno bezvredno. Drugi ljudi su dobri meditatori. Povlačim se, idem na časove, svi su mnogo mirniji od mene". Kada to kažemo i učinimo to svesnim, postaje nam jasno da srce zna da to nije cela priča. Ali dok to nije potpuno i jasno dovedeno u svest, možemo u to i dalje da verujemo i da nas to vodi i da na nas utiče. Iako um može da kaže nešto što ne želimo da čujemo, izgovorivši to, možemo to najjasnije da čujemo i njegova moć nad nama se smanjuje. To je samo jedan primer. Um može da bude opsednut mnogim stvarima. Naročito česta je samokritika.
Jedan od mojih učitelja, Ađan Sumedo, često je govorio o opsesivnoj misli koju je imao tokom svoje prve godine kao monah početnik, kada je jednu godinu sam živeo u kolibi na severoistoku Tajlanda. Niotkuda bi mu se pojavila misao: "Gvendolina, šta li si ti meni?" Zatim je mislio, "Gvendolina? Ne poznajem ni jednu Gvendolinu. Nikada nisam sreo nikakvu Gvendolinu u svom životu! To je samo glupa misao – gubi se!". Zatim se misao "Gvendolina, šta li si ti meni?" vratila. Što se više trudio da odgurne ovu misao, to se više vraćala. Morao je mnogo da nauči o opsesivnom razmišljanju i ovoj metodi promišljanja. Na kraju je otkrio da je jedino potpunim uvažavanjem misli bio u stanju da je ostavi i dozvoli da sama od sebe iščezne.
Posmatranje kako um stvara osećaj o sebi
Na ovakve načine, um stvara osećaj o sebi. Ovu tehniku izražavanja i uvažavanja sopstvenih misli, umesto da ih potiskujemo, možemo da iskoristimo da bismo ih postali potpuno svesni. Možemo da iskusimo suprotnu stranu prethodno opisanog primera samokritike i da pomislimo: "Što se tiče meditatora, što se tiče duhovnih ljudi, stvarno moram da priznam da sam ispred skoro svih koje poznajem!". Za većinu nas, nemoguće je zamisliti da imamo ovu misao. Ali za one koji su skloni aroganciji i naduvenosti, jasno izražavajući ove misli mentalno, srce shvata da one nisu ništa potpunija priča nego misli samokritike.
Ako ne artikulišemo ove misli, srce ne može da zna stvarnost. Ako ne naučimo da slušamo, onda nećemo zaista biti u stanju da se povežemo sa srcem. Razvijajući ovu vrstu direktnog saosećanja i osluškivanjem misli, sudova i opsesija, možemo da se povežemo sa intuicijom koja se nalazi ispod verovanja i sudova poisteklih iz navike.
Aspekt mudrosti u meditaciji na koji smo se osvrnuli u trećoj lekciji osnažuje proces posmatranja svake misli i svakog osećaja. Kada misao dođe u um, možete da primenite i razvijate mudrost primećivanjem da su misli nepostojane, promenjive i bezlične. Potom da uvidom promišljate: "Ovo je nešto što se menja. Kome ovo zaista pripada? Da li ovo ima vlasnika?"
Na primer, u nozi se pojavljuje osećaj bola. Zapažamo osećaj, a zatim, posmatrajući ga, shvatamo kroz njegovo pojavljivanje, menjanje i prolaženje da osećaji dolaze, idu i menjaju se. Primećujemo osobine osećaja, kao što je zgrčenost ili zategnutost. Ispitujemo šta je to što to zna. Tražimo da vidimo da li osećaj ima vlasnika, da li je zaista "moj". Ako se čini kao da je "moje", koja je osobina koju to čini mojim? Šta je to što je vlasnik? Tokom meditacije, preduzimamo ovakav kratak put ispitivanja polako i postojano i posmatramo efekat ovog ispitivanja. Nazivanjem osećaja "iskustvo bola" stvara neki prostor oko njega koji nije bio tu. Znanje da je to samo osećaj bola je ono što se misli pod uvidom ili mudrošću. Prepoznajemo prostranu prirodnu osobinu koju ima svako iskustvo.
Oslobađanje od osećaja ja, mene, moje
Jedan od ciljeva budističke prakse je da se u odnosu sa stvarnošću napusti osećaj ja, mene i moje, kao posednika iskustva – u smislu konkretnog sebe koje poseduje iskustvo. Tokom meditacije, kopamo sloj po sloj kako bismo našli atribute za koje pretpostavljamo bez sumnje da su "moje", kao "moja" sećanja, "moje" ideje, "moja" ličnost, "moje" srce. Zalazimo pravo u suštinu, u najdublje predele, i nastavljamo da ubacujemo nežno promišljanje: "Kada kažem "moje", šta to znači? Da li ovo zaista ima vlasnika? Ko ovo poseduje?" Sa ovom vrstom pitanja ne tražimo verbalni odgovor, odgovor koji pruža naš konceptualni um. U stvari, ako postoji, verbalni odgovor je svakako pogrešan odgovor.
Pitanje poput, "Šta je to što zna ovo?" postavljamo kako bismo pronašli kontradikcije u uobičajenom odgovoru: "Ja". Postavljajući ovakvu vrstu pitanja u prostornosti svesti dozvoljava srcu da za trenutak zna da postoji samo znanje. Ne postoji zaista osoba ili individua koja čini proces znanja. Svesnost je bezoblična osobina bivanja. Postavljamo pitanje ili iznosimo izjavu kako bismo razbili odgovor ponikao iz navike. Poenta je, dakle, da se srcu jednostavno dozvoli da boravi u toj vrsti znanja. Na ovaj način povezujemo aspekt saosećanja, koji svemu dozvoljava da uđe i da osluškuje sve različite osobine našeg bića i sveta i aspekt mudrosti, koji ih čini prozirnim i vidi kroz njih. Ovo nas dovodi do svete, divne sredine.
Vođena meditacija
Opustite telo
Počnite tako što ćete na trenutak usmeriti pažnju na držanje i dozvoliti telu da se staloži. Dozvolite kičmi da se istegne, da se istegne u prijatnu uspravnu poziciju. Neka se ostatak tela u potpunosti opusti oko kičme. Dozvolite sebi da budete u lagodnosti, da se staložite. Neka se čitavo telo opusti, mišići lica i ramena,stomak, gde god da u telu naiđete na bilo kakvu napetost. Svesno dozvolite sebi da omekšate.
Usmerite pažnju na dah
Usmerite pažnju na osećaj daha, ne pokušavajući da ga ni na koji način promenite, jednostavno osećajući kako telo diše svojim prirodnim ritmom. Neka senzacije daha budu središnji marker, tačka fokusa, vaše pažnje. Jednostavno pratite dah što potpunije možete, prateći svaki udisaj, svaki izdisaj.
Primetite rastrojenost u umu
Um ima sklonost ka rastrojenosti – odvlačenju pažnje. Njegova navika je da zgrabi zvuk, osećaj ili ideju i da stvori čitavu priču od toga i da ode za njom. Kada primetite da se ovo dešava, kada god da otkrijete da je um pobegao, da je uhvaćen i rastrojen, trenirajte se da to primetite, da se probudite za osećaj rastrojenosti i da ga zatim svesno otpustite, da oslobodite ono što je um zgrabio i da se vratite u sadašnji trenutak ispunjen osećajima disanja.
Negujte otvorenost uma i srca
Ako otkrijete sa se um lansirao u voz ideja, u priču i neće da popusti, jednostavno oslušnite ono što um govori. Umesto da pokušate da to uklonite, svesno to dovedite u središte pažnje. Neka se izjasni. Počnite kazavši: "Ono što želim je…", "Ono čega se plašim je…", "Način na koji to treba da bude je…". Čim se rastrojstvo pojavi svesno ga uobličite, oslušnite, pružite mu prostor. Slušajte nežnim, otvorenim srcem.
Primite to u sebe. Znajte. Otpustite.
Može se desiti da, dok osluškujete priču, pomislite kako biste je bolje mogli objasniti. Kada završite sa uobličavanjem te izjave, neka je izdah odnese. Neka se srce vrati u tišinu.
Šta god da je ta misao, bilo da je to nešto lično ili muke sveta, ratovi i užasni sukobi koji se pojavljuju u umu i naviru u srcu, jednostavno primetite vrelinu koja kipi nakon osećaja, ideje, slike. Osluškujte je dozvoljavajući joj da prodre u srce. Dajte joj glas. Artikulišite ono što se dešava. U aktu izražavanja, izjašnjavanja, vidite način na koji se to transformisalo, primetite šta se dešava kada to učinite.
Primenite element Mudrost/Uvid
Ako je um dovoljno staložen i stabilan, promislite o bilo čemu što doživljavate u pogledu percepcije – ono što čujete, ono šta osećate u telu, koju god misao da se pojavi, šta god da je. Promislite o svemu tome, o čitavom spektru.
Otpuštajući opsesiju sadržajem, produbite i ispunite aspekt mudrosti govoreći ili promišljajući: "Ovo je nesigurno, prolazno, nezadovoljavajuće. Kome pripada ovaj trenutak? Da li postoji vlasnik?" Podstalknite taj aspekt znanja, ispitivanja, mudrosti – ne pokušavajući da sve shvatite, već pomažući srcu da sve potpunije boravi u prostornoj dobrodošlici svesnosti otvorenog srca, postajući ta svesnost otvorenog srca. Pružite svemu dobrodošlicu. Okupite sve. Pružite svemu zagrljaj bez posesivnosti. Otpustite sve. Vidite prozirnost svih stvari.
Promišljajte na ovaj način da biste olabavili pretpostavke koje postoje o egu i sebi. Možete to da učinite u meditaciji razmišljajući o svom imenu. Jednostavno osluškujte i obratite pažnju na odgovor srca koje poznaje prozirnost ega i sopstva. Poput iznenadnog viđenja kroz nešto za šta ste mislili da je neprovidno, videći njegovu providnost. Dozvolite srcu da boravi u toj većoj prostornosti, u toj blistavosti.
Kraj meditacije
Pitanja i odgovori
Ađan Sundara, starija monahinja u Ađan Čaovoj tajlandskoj šumskoj manastirskoj liniji, bila je prisutna tokom ovog učenja i odgovorila je na neka od pitanja.
P: Kakvo je vaše iskustvo "srca"? Kako to vi doživljavate?
O: (Ađan Sundara): U budizmu, reč "um" i "srce" se koriste naizmenično. Ako pitate zapadnjaka gde je srce, on ili ona će pokazati na grudi i reći da je tamo. Dakle, mislimo da je srce ovde, a um ovde (pokazujući na glavu). Dakle, šta podrazumevate pod srcem?
P: Pitao sam jer ne znam.
O: (Ađan Sundara): Srce (citta) u budizmu je sve što doživljavate u bilo kojem datom trenutku. Srce nije definisano kao emocionalno ili neemocionalno, racionalno ili neracionalno. Ono predstavlja sveukupnost vašeg iskustva u ovom trenutku. Ponekad vaše srce može da se oseća zatvorenim kada ste nepovezani i otvorenim kada ste povezani, kada mu ne stajete na put. Ponekad možete da se osećate vrlo tesno i zatvoreno kada ste vezani za "ja" i "moje". Iskustvo zatvaranja srca se često povezuje sa osećajem grabežljivosti, straha, želje, sa vrstom misaonih matrica uma koje umanjuju vašu povezanost sa svetom. Srce je otvoreno kada se ne ograničavamo mislima koje su upijene u nas same, ili identifikacijom sa sopstvenim osećanjima ili telom. Kada prestanete da se poistovećujete sa njima, tada otkrivate da vam je srce daleko otvorenije.
Često mislimo o srcu kao o emotivnom iskustvu: "Osećam", ili "Srce mi je slomljeno", ili "Srce mi je radosno". Izgleda da mislimo da je srce tamo gde osećamo stvari. Ljudi mogu da se pitaju gde se srce nalazi prema budizmu, pošto su njegova učenja predstavljena hladno, trezveno i racionalno, a put praktikovanja se često opisuje kao rashlađivanje naših mentalnih nečistoća. Međutim, iskustvo svakog trenutka srcem nije ograničeno na telesno srce ili na mesto u telu. Takođe, ono nije ograničeno na neko posebno iskustvo, kao što je kada se osećate saosećajno i kada ste bili "punog srca", ili kada ste se osećali jadno i bili ste "na kraj srca". U budizmu oba iskustva su podjednako u srcu. Bez obzira da li se osećate opako, sebično i glupo, ili ako se osećate pametnim, saosećajnim i velikodušnim, koji god osećaj da imate, važno je da se zapamti da taj osećaj nije odvojen od onog što nazivamo srcem – citta na paliju. Citta može da se smatra kao "um/srce" i to obuhvata sve što podrazumevamo u našem jeziku pod umom i srcem.
P: Šta je prazno srce? Otvoreno ili zatvoreno srce?
O: (Ađan Sundara): Pojmovi otvoreno i zatvoreno se ne primenjuju tako isključivo. Ako osećate da vam je srce zatvoreno, može biti da ste izgubljeni u samozaokupljenosti. No, to ne znači da vam je u stvari srce zatvoreno. Čini se da je zatvoreno, ali srce je uvek ovde, uvek prisutno – nije ni zatvoreno ni otvoreno.
Ponekad osećate srce, a ponekad ga ne osećate. Tako se samo čini. Vaše iskustvo ove sobe upravo sada je poput srca. Nije zaista zatvoreno niti otvoreno. Možda, ako pogledate na Ađan Amara, zaboravite na sobu, no soba je još uvek tu. Na isti način, ono što opisujemo kao iskustvo srca mnogo je veće od emotivnog iskustva ili onog smeštenog u sredini grudi ili u solarnom pleksusu koji oseća i čuvstvuje. U ovoj tradiciji to je mnogo šire iskustvo.
O: (Ađan Amaro): Kada kažete "prazno srce je otvoreno srce" odnosi se na bivanje praznim u pogledu čvrstog osećaja sopstva. Kao što je Ađan Sundara kazala, kada se osećaj sopstva ne ubacuje kao čvrsta apsolutna stvarnost odvojena od drugih stvari, postoji urođena punoća i otvorenost. Tada je vidljivija beskrajna priroda srca.
Kao što je Ađan Sundara govorila, sećam se izreke hrišćanskog mistika po imenu Angelus Silesius, koji je rekao: "Bog dolazi u posetu kada nismo kod kuće". Kada sam "ja" otsutan, onda Bog dolazi u posetu. Ne pokušavate da od ega napravite velikog zlikovca, ili da prognate ego u potpunosti. Poenta je da mu ne prepustite kontrolu. Dati da vam ego vodi život je kao da date volan vašeg auta trogodišnjem detetu. Ako dozvolimo osećaju sopstva da nam upravlja životima – biće nevolja.
P: Da li ste bili ozbiljni kada ste rekli da ćemo, kada istražujemo, naići na poznavatelja onoga što se zna, a zatim na poznavatelja poznavatelja?
O: (Ađan Amaro): Pa, u šali, da, jer kada to logično pogledamo, to je ono što mislimo. No, iskustveno, ono što se dešava je da shvatite da je to pozadinski zid gde se saznanje u stvari dešava.
Na primer, recimo da postoji trenutak jasnog znanja. Zatim se pojavljuje misao: "Oh,opa! Evo ga trenutak jasnog znanja". Upravo ste napustili pozadinski zid jer se pojavila misao, a zatim se pažnja izgubila u misli. Tako da kada pitate: "Šta je to što zna?" činite korak unazad, a zatim shvatate da ste upravo zakoračili unazad, i tako dalje. Dakle, to je znanje koje zna znanje. Ako um zgrabi ideju o tome, onda ste prosto ponovo odneseni od pozadinskog zida. Ako ste odneseni i vratili se na isto mesto, možete to da interpretirate, kao u poemi koju sam spomenuo ranije: "Velike buve imaju male buve i tako ad infinitum". Međutim, slučaj je, u stvari, da kada ste taj istinski aspekt znanja – to jeste pozadinski zid. Ne možete otići iza njega.
To me podseća na poemu studenta sa Kembridža koji je napisao:
Beše mlad čovek koji je kazao:
"Iako se čini da znam da znam,
Ono što bih voleo da vidim
Jeste to "ja" koje zna mene
Kada znam da znam da znam."
P: Da li biste rekli nešto o saosećanju u akciji? Učitelj meditacije je jednom opisao kako je bio na povlačenju i sedeo u trpezariji pa je primetio da neko kašlje, a zatim i da se guši, guši, guši. A onda: "O Bože, ona se guši!". Malo sam zbunjen. Ađan Amaro je objašnjavao vezanost, oslobađanje od ja, mene i moje. Ali, na kojem mestu kažemo: "Uredu. Ovo je nered. Moram da se pozabavim time!"?
O: (Ađan Sundara): Ađan Ča je običavao da podučava ovo veliko učenje da ako otpustite malo, imate malo mira. Ako otpustite mnogo, imate mnogo mira, a ako otpustite u potpunosti, onda imate potpuni mir. Jednog dana je šetao manastirom i video da je rupa na krovu na kolibi jednog od njegovih učenika meditacije. Na kraju se krov srušio. Učenik koji je živeo u toj kolibi je predano otpuštao. To je ono što je Ađan Ča nazivao "pribranost bez mudrosti". Možda je ideja otpuštanja prisutna, ali mudrost nije primenjena na situaciju.
Mudrost je odgovor na ovde i sada. Ako je to zaista istinski odgovor, onda je to saosećajni odgovor i u skladu je sa trenutkom, u skladu sa načinom na koji stvari jesu. To znači da činite ono što treba da činite. Ako je kuća u plamenu, ne kažete: "Hajde svi da to otpustimo. Svi mi moramo umreti jednog dana. Nema veze. Kuća gori. Hajde da ostanemo ovde, ovo će proći". To je glupost.
Dakle, u vezi sa vašim pitanjem o saosećanju, to dvoje se u stvari pojavljuje zajedno – saosećanje sa mudrošću. To je samo jedan odgovor na život. Ali kao meditator prolazite kroz sve te faze. Mislim da treba da cenite ljudskost tih faza, jer je to vrlo smešan odnos u koji stupate sa samim sobom. U sebi imate osobu koja se vezuje, grabi, vrišti, a zatim imate i sopstvo koje u stvari zna da bi trebalo da otpušta. A zatim imate sopstvo koje misli da to zaista nije bitno. A zatim imate sopstvo koje kaže: "Šta u stvari jeste bitno? Jer ako se ta osoba guši, treba da uradim nešto ili će umreti!". Biće tu i pribranost i mudrost, faktori mudrosti i saosećanja i tako dalje. Tako da imate sva ova različita sopstva koja su na putovanju.
Vi imate nameru da budete stvarno dobar meditator, ali kada samo primećujete "gušenje, gušenje, gušenje, gušenje" to je u stvari ulazak u sistem verovanja, o čemu nas je Buda upravo podučavao da razumemo i da odbacimo, da ne ponavljamo taj sistem verovanja. Um može da veruje u te stvari. Verujete da treba da "budete pribrani". To nije istinska pribranost, to je još uvek samo verovanje u umu koje se drži ideje o tome kakvim stvari treba da budu. "Dobro, biću pribran na svoj um kakav jeste. Okej… zvuk… zvuk… zvuk. Gušenje… gušenje… gušenje". A zatim se iznenada pojavljuje mudrost: "O Bože! Ljudsko biće se davi. Oh, možda bi trebalo da je odvedem u bolnicu. Možda će umreti!". Dakle, mudrost iznenada preuzima kontrolu i vidi stvari kakve jesu i šta treba da se uradi!
Saosećanje je direktan odgovor koji se pojavljuje kada odbacite sve lične planove bez zabrinutosti za sopstvenu ličnu lagodnost. Mnogo našeg saosećanja ili takozvanih saosećajnih odgovora često su motivisani mnogim drugim stvarima. Zato možemo da se osećamo vrlo zbunjeno. Da li smo saosećajni ili činimo nešto da bismo se osećali dobro? Ili, da li nešto činimo samo zato što svi ostali misle da će to biti dobra stvar da se uradi? Dakle, svi ovi planovi iza naše motivacije mogu da nam budu zbunjujući. Ne znamo koji je koji.
Šta činiti pogledu spoljašnjeg sveta koji je u neredu? Često želimo da budemo svemoćni, oni koji mogu da reše svačije probleme. Zaista postoji mnogo želje, svesno ili nesvesno, da budemo svemoćni, da budemo u stanju da rešimo sve. I osećamo se zaista razočarani nama samima kada to ne možemo. Imam prijateljicu koja mi je nedavno govorila o bolnici za ptice koja je gotovo bankrotirala i bila je zabrinuta za njihovu dobrobit. Kada sam posetio tu osobu rekla mi je da joj je upravo stigao ček na 350.000 dolara. Rekoh: "Blagi bože, te ptice imaju mnogo duhovnih savršenstava! Mora da su učinile nešto vrlo dobro kako bi našle nekoga ko može da im da mnogo novca samo da bi ih podržao u njihovom malom putovanju na ovoj zemlji". Dakle, šta možete da uradite da pomognete? Uradite ono što možete.
Osećam da je mesto gde treba da počnete tu u sopstvenom srcu i to ne samo idejno. Mnoge stvari nas dovode do srca, možda neko koga sretnete, ili briga za stariju osobu, ili kada ste svesni patnje u sopstvenom srcu i u svetu. Ali ako vaše srce nema saosećanja prema vašem umu i telu, onda nećete zaista biti u saglasju sa onim šta se dešava. To je poput osobe koja vidi da je neko depresivan i koja želi da bude saosećajna prema njemu i onda kaže: "Hajde! Razvedri se! Pogledaj svet oko sebe, tako je divan! Pogledaj leptire i ptice. Proleće je i danas je sunčano i divno!". Namera je dobra, ali to nije saosećajni odgovor prema toj osobi koja bi možda htela malo razumevanja, možda da joj neko drži ruku, da se okrene prema njoj i da kaže: "Ajoj, baš ti i nije sve najbolje danas, jel' da?"
O: (Ađan Amaro): C.S. Lewis je hrišćanski teolog koji je rekao: "Milosrđe je jedna od najznačajnijih i središnjih vrlina hrišćanske vere, a oni koji primaju milosrđe često izgledaju kao lovina".
To je vrlo istinito. Pomaganjem drugima možemo da ispunjavamo sopstvene egoistične potrebe, jer se pomaganjem drugima osećamo dobro, međutim, druga osoba tada biva tek pijun koji ispunjava našu potrebu da se osećamo dobro. Zbog toga kada sam promišljao o tome šta da radim u pogledu podučavanja o saosećanju, pomislio sam da je od najveće pomoći vežba da učimo osluškivanje sopstvenih umova, jer je to na neki način u samom korenu toga.
Kao što je Ađan Sundara rekla, ako pokušavate da učinite dobru stvar ili ako delujete saosećajno na osnovu nekog idealizma, a ne iz tačke usklađenosti sa stvarnošću i stvarnog osluškivanja čitave situacije, uvek ćete biti pomalo izvan saglasja. Bićete navođeni raznim slojevima motivacije: "Ako još uvek ima patnje u svetu, to je moja krivica!". Da li je neko ikada bio u situaciji da mu je neko rekao: "Patim i ti si kriv!"?. Ili da li smo i mi sami drugima rekli: "Patim i ti si kriv što patim!"? Dešava se.
Dakle, ono što Ađan Sundara kaže je u stvari savršeno, jer postoji judeohrišćansko nasleđe koje nas ohrabruje da budemo dobrog srca, blagog srca i da pomažemo. Međutim, doživljavamo kao osećaj nedostatka činjenicu što ne možemo da pomognemo svima: "Nisam dovoljno učinio/la", "Treba da učinim više" – iako smo učinili divne stvari. Znam tuce ljudi koji su učinili neverovatne stvari sa svojim životima, ali još osećaju kao da nisu dovoljno učinili. Umesto da su u stanju da slave i da se raduju dobru koje su učinili, stvorili su negativnu sliku o sebi.
Moje sopstveno iskustvo odlaska na Tajland i ulaska u budističko okruženje je bilo moje prvo iskustvo da su ljudi zadovoljni da učine ono što mogu i da ne osećaju da bilo šta tu fali. Sećam se da sam bio zapanjen kada sam prvi put naišao na to. Nikada to nisam video u svom životu. Bio sam "dobričinitelj" i jednostavno se podrazumevalo da nikada ne možeš da učiniš dovoljno i da, ako možeš da učiniš više, onda to jednostavno i radiš. Tako bi bilo bolje.
Zanimljiv koncept da se učini samo ono što se može i da se zatim to ostavi na miru ne mora da bude lošiji, već je možda i najmudriji. Tu se mudrost i saosećanje zaista stapaju jedno sa drugim, kada znam da ništa ne fali jer nisam mogao da spasim sve ptice sa slomljenim krilom ili svako neuhranjeno dete na planeti. Divan aspekt je biti u stanju reći: "U redu, učinio sam sve što sam mogao!" – i da vam bude drago zbog toga i da onda ostavite ostalo na miru. Nije vam drago što drugi pate i što im se ne pomaže, ali to ne uzimate za lični neuspeh. Možda su ljudi ponekad u pravu kada vam kažu da pate i da ste vi krivi. Ali, verovatno je mnogo njihove patnje zbog načina na koji se sami odnose prema njoj, ili zbog drugih propratnih faktora. Vi ste samo pogodna meta. Ušli ste u sobu u pogrešnom trenutku.
Nikada ne možete da sudite o bilo kojoj situaciji unapred. Svaka situacija varira iz trenutka u trenutak. Zaista se radi o prihvatanju u srce i slušanju intuitivnom mudrošću, pitajući: Kako ovo prihvatam? Šta je iza ovoga? Koliko je ovo stvarno? A onda odgovor može da bude da nešto uradite, da preduzmete akciju, da krenete i popravite stvari. Ili odgovor može da bude druga krajnost, da tu nema ništa da se uradi, ništa ne može da bude rečeno ili urađeno, tako da ostavljanje toga na miru jeste najplemenitija i najmudrija stvar. Ali, to ne možete da znate unapred. Jedino možete da usaglasite srce sa situacijom i da vas to vodi.
O: (Ađan Sundara): To me podseća na iskustvo koje sam doživela nedavno gde sam mogla da čujem u svojem umu neku vrstu pravedničkog glasa, koji je zvučao potpuno ispravno i istinito. Bilo je vrlo zanimljivo biti svestan tog glasa koji kaže: "Da, imam ove argumente, broj jedan, broj dva i broj tri, koji su apsolutno ispravni da pokažu moj stav". Ali tu je bio i drugi deo mene koji zna bolje i koji je rekao: "Da, ali to neće upaliti. Ti argumenti imaju notu nasilja u sebi, poput 'Isećiću te na jedan, na dva, na tri komada svojim argumentima'". Na jednom nivou, naravno, moji argumenti su zvučali baš ispravno, istinito, mudro i saosećajno. Na drugom nivou, znala sam da ti argumenti nisu u saglasju sa onim što sam zaista htela da prenesem kada sam govorila sa tom osobom. Jednostavno sam morala da otpustim i da kažem: "Ne. Iako imam šta da kažem što je apsolutno ispravno i bilo bi savršeno da dokaže moj stav, ne mogu to da koristim, jer kada je u pitanju ova situacija, taj pristup ne bi bio vešt".
O: (Ađan Amaro): Kao što je Ađan Ča jednom rekao: "Bio bih činjenično u pravu, ali pogrešan u Dhammi", a to je faktor koji je od presudne razlike na ovom svetu.