Nalaženje mira koji nedostaje
Vodič kroz budističku meditaciju
Ađahn Amaro
Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Šesta lekcija
Prepreke i klopke
Tema ove lekcije je Prepreke i klopke. To možda zvuči kao da sada slede loše vesti, završili smo sa dobrim stvarima i sada ćemo da čujemo sve o poteškoćama i glavoboljama koje dolaze sa pokušajem da se praktikuje meditacija. No, da bi naša praksa napredovala, neophodno je znati o nekim poteškoćama koje mogu da se pojave i metodama koje možemo da razvijemo i da koristimo da bismo ih suzbili. Dakle, svrha ovog poglavlja je da nam pomogne da učinimo našu praksu što efektivnijom i korisnijom i da nam omogući da uklopimo ove teme meditacije kako bismo živeli mirnije i radosnije i sa većim razumevanjem.
Prethodne teme
Glavne teme koje su ispitane u prethodnim lekcijama su bile:
-Uspostavljanje odlike koncentracije i fokusa,
-Razvoj uvida i mudrosti,
-Negovanje srdačnosti,
-Razumevanje kako se mudrost odnosi prema saosećanju,
-Praktikovanje kontemplacije i promišljanja i
-Ispitivanje kako se ovi različiti elementi uklapaju jedan sa drugim.
Ove lekcije su pokrile širok obim suštinskih elemenata budističke meditacije. Cilj ove poslednje lekcije je da identifikuje vrstu poteškoća na koje možemo da naiđemo tokom treninga u ovim aspektima meditacije.
Uobičajenost poteškoća
Koncept meditacije prelazi religiozne granice. Kada budisti raspravljaju o meditaciji ili kontemplativnoj molitvi sa hrišćanima na primer i spomenu ove teme, svi počnu da odobravaju klimajući glavom. Svi, bez obzira koja im je religiozna pozadina, imaju poteškoća ili sa sprečavanjem da brbljajući um preuzme čitav šou, ili sa usnućem i propuštanjem čitave stvari. To se moglo videti na ceremoniji zaređenja jednog mladića u našu monašku zajednicu. Njegova sestra je bila monahinja u hinduističkoj tradiciji oko deset godina. Nosila je vrlo dramatično narandžasto ruho i zaista fensi turban. Svi su mislili da je vrlo ozbiljan jogin. Na pola puta kroz ceremoniju, ljudi su počeli da primećuju kako je zadremala i shvatili da budisti i hinduisti imaju mnogo toga zajedničkog. Hindu dosada nije vrlo različita od budističke dosade. Što kažu: Svi putevi vode uz istu planinu.
Pet standardnih prepreka
Budistički spisi spominju pet standardnih prepreka, barijera i klopki koje ćemo verovatno susresti u meditaciji.
Čulna želja (kāmaććhanda)
Prva prepreka je čulna želja koja se opisuje kao um gladan za zadovoljstvom. Na primer: sednemo da meditiramo i, umesto da um ostane sa dodeljenim objektom meditacije, čujemo zvuk, kao delić muzike koja svira iz susedne zgrade i um biva opčinjen muzikom. Ili možda uopšte nema muzike pa izmislimo neku sopstvenu i krenemo da sebi pevamo pesme. Ili smo možda gladni, jer često na meditativnim povlačenjima postoji izvesna disciplina u pogledu hrane i vremena za obroke, te uveče nema večere. Moj učitelj, Ađan Ča je rekao da je, kada je bio novozaređen u manastiru na severoistoku Tajlanda, vizualizovao kineske rezance, halucinirao je rezance. Njegova mašta je bila tako jaka da je mogao da ih okusi kako ulaze u njegova usta, da ih oseti kako prelaze preko njegovog jezika. Ili bi mogao da omiriše sitno voće koje imaju na Tajlandu koje se zove “mirisna banana”, gluey hom. Sedeo bi u sali za meditaciju, njegova usta bi se napunila pljuvačkom i mogao je da ih omiriše, da ih oseti, da ih oseti na svom jeziku. To je bila samo glad tela za jelom i Ađan Ča je fantazirao: “Zar ne bi bilo sjajno imati mirisnu bananu”. Šta bi dao za činiju kineskih nudli!
Ovo je primer prepreke čulne želje. Um je privučen čarima zvuka, mirisa ili ukusa; mišlju ili strašću.
Kao još jedan primer, pre nego se manastir Grad Deset Hiljada Buda u Ukiji, Kalifornija, otvorio, monasi su živeli u drugom manastiru u San Francisku, Mission District, u staroj fabrici madraca. Jedan od novozaređenih monaha je bio u mornarici Sjedinjenih Država, veliki kršan momak. Imali su strogo pravilo o jednom dnevnom obroku. Pošto je bio novozaređeni monah, još je smeo da koristi novac. Pošto manastir nije mogao da zadovolji njegovu želju za hranom, odlazio bi svako malo u prodavnicu pita u komšiluku. Jednog dana je otišao do prodavnice pita i nakrkao se sa mnogo pita. Nakon što se zasitio, ostala je još jedna pita za koju nije imao više mesta, bez obzira koliko je pokušavao. Zato je sačuvao pitu u torbi i vratio se u manastir. Iako se napunio i nije mogao da zamisli da će ikada biti ponovo gladan, oko 3 ili 4 popodne, počelo je poznato krčanje u stomaku i sledeća stvar koja mu je bila na pameti je fantaziranje o toj piti. Održavali su vrlo strogu disciplinu u tom manastiru i bilo je u potpunosti zabranjeno da se bilo šta jede uveče. Ali, tokom čitave večernje meditacije i Učiteljevog govora o Dharmi, nastavljao je da misli: “Pita, pita, imam baš sočnu pitu od ribizli u torbi”. Ta pita je progorevala rupu u njegovoj torbi. Na kraju, kao što ljudi ponekad čine u ovakvim prigodama, pomislio je: “Ne zanima me kakav ovo ima karmički rezultat. Ne mogu više ovo da podnesem. Ovo je previše. Prosto ću to da uradim”.
Sve je isplanirao i kada su se svi povukli za to veče, popeo se uz požarne stepenice, na krov manastira. Smestio se iza dimnjaka i izvadio pitu iz torbe. Uzeo je jedan zalogaj i pomislio: “Ah, ovo je nirvana, ovo je apsolutno totalno blaženstvo, stvarno se isplatilo!”. Zatim je začuo zvuk stopala na požarnim stepenicama. Pomislio je: “Deset je uveče. Niko se ne penje na krov tokom noći. Brzo! Uradi nešto!”. Počeo je da se pretvara da izvodi meditaciju u hodu na vrhu zgrade, vrlo marljivo i vrlo dostojanstveno, na strog način. Preko niske zidane ograde pojavio se Učitelj Hua, starešina manastira. Popeo se uz požarne stepenice i oponašajući isto držanje, počeo je da provodi meditaciju u hodu u suprotnom smeru. Novozaređeni monah je držao oči ka tlu i učitelj je prošao pored njega jednom, dva puta, potpuno istog držanja, marljiv, predan, potpuno fokusiran na meditaciju. Do tad je srce novozaređenika tuklo oko dvesto puta u minutu i oblivao ga je znoj. Konačno, u trećem krugu, dok su prolazili jedan pored drugog, učitelj se zaustavio, pogledao ga u oči i upitao: “Kakav je osećaj?” Široko se osmehnuo novozaređeniku i rekao: “Pojedi svoju pitu!”. Obojica su se smejali, a učitelj Hua je odšetao i ostavio novozaređenika na miru.
Buda je koristio brojne analogije da bi opisao poteškoće ili prepreke. U jednoj, opisao ih je u pojmovima vode. Čulna želja je slična vodi sa bojom, kada je voda obojena crveno, zeleno ili plavo. Jasnoj vodi uma dodan je pigment. Obojena je, promenjena iz izvornog stanja. Buda je takođe koristio analogiju dugovanja, kada je um uhvaćen u stanje čulne želje to je kao da ste dužni.
Možemo da oslobodimo srce od čulnih želja. Možemo da kažemo sebi: “Znam da mi ta pita progoreva rupu u torbi, ali verovatno mogu da preživim noć ako je ne pojedem”, ili: “Sigurno ću se osećati srećnije ako odolim ovoj želji, ako otpustim ovu želju umesto da je pratim”. Možemo da osetimo trenutak otpuštanja, prepoznavanja želje i izbora da ne budemo uvučeni u nju. Možemo da prepoznamo bolan ili neprijatan ishod ako je pratimo. Onda možemo da se oslobodimo ropstva ili privučenosti željom. Buda je rekao da je posedovanje ovakvog olakšanja kao da ste oslobođeni od dugova, srce koje je otpustilo privlačenje prema čulnoj želji.
Negativnost, Odbojnost, Zlovolja (vyāpāda)
Sledeća prepreka je negativnost ili odbojnost, zlovolja. Na primer, muzika svira u susednoj kući i zaista vas iritira i želite da prestane. Mislite na sve stvari koje ćete da uradite komšijama da ih naterate da prestanu da vas smetaju, jer pokušavate da meditirate i znate za svu užasnu karmu koju stvaraju prekidajući vaš duhovni život. Tako, kao rezultat toga što ste čuli zvuk, stvarate čitavu negativnu oštru kritiku.
U ranijoj lekciji, spomenuo sam priču o Ađan Čau u poseti malom manastiru u Londonu po letnjoj vrelini, sa muzikom koja svira. Kada je zazvonio za kraj meditacije, prva stvar koju je Ađan Ča rekao meditatorima je bila: “Mislite da vas zvuk uznemirava, ali u stvari vi ste ti koji uznemiravaju zvuk! Zvuk je samo ono što jeste. On ne pokušava da vas uznemiri, on jednostavno radi ono što zvuk treba da radi. Ako postoji iritacija, ona dolazi od vas.”
Um se sa lakoćom pomera u zlovolju i negativnost prema spoljašnjim predmetima ili bolu u telu. Čini se prirodnim i razumnim da se mrzi bol u kolenu koja nastaje kada pokušate da sedite na podu duže od deset minuta. Um onda proizvodi voz misli poput: “Da nemam tog bola u kolenu, bio bih srećan!”; “Kad bih samo mogao da se rešim ove opsesivne misli, nikada neću tražiti ništa drugo!”; “Moram da prestanem da mislim ovu smešnu misao!”; “Bio bih srećan ako bih prestao da mislim o onoj iritirajućoj pop pesmi, kad bih se samo rešio te užasne melodije!”
Često se, tokom meditativnog ritrita (povlačenja), um opsesivno uzburka zbog stvari koje nam se čak i ne sviđaju. Džozef Goldštajn, poznati američki učitelj meditacije, priča priču kako je jednom bio na samostalnom ritritu u kolibi pored potoka i kako je postao opsednut načinom na koji je potok naizgled svirao “The Star Spangled Banner” (Američka patriotska pesma). Čak je izašao do potoka i prerasporedio kamenje kako bi prestalo da svira tu iritirajuću melodiju.
Međutim, problem obično nije u kamenju. Većinu vremena, problem je u umu. Kada je govorio o ovoj vrsti odbojnosti i negativnosti Buda je koristio analogiju vode koja ključa, koja je uzavrela i penuša. Takođe je to uporedio sa stanjem mučnine ili bolesti. Kada vidimo odbojnost u umu, prema komšijinoj glasnoj muzici, na primer, možemo da prepoznamo da je taj zvuk samo zvuk. Možemo da prepoznamo da mi prija kada ja pustim tu muziku, a kada je pusti komšija tada mi “kvari meditaciju”. Možemo da analiziramo situaciju na ovaj način i da vidimo da um jednostavno stvara problem gde u stvari nema problema.
Isto tako, možemo da prepoznamo napetost i strah i odbojnost prema telesnom bolu i da zatim opustimo telo i stav prema bolu. Shvatamo da možemo da otpustimo negativnost i da dozvolimo da bol bude samo bol, da ga prepoznamo kao osećaj, a ne da od njega stvaramo veliki problem ili da zamišljamo da će nas odvesti na put to centra za hitnu pomoć. Možemo da ga ostavimo na miru i da se sa njim opustimo, da mu dozvolimo da bude kakav jeste. Kada se to desi konkretan nivo bola se brzo snižava i, iako se još uvek oseća neprijatnost, više ne predstavlja problem. Možemo da otpustimo odbojnost i da umesto nje osetimo osećaj olakšanja.
Lenjost i letargija (thīna-middha)
Sledeća od opstrukcija i prepreka meditaciji je poznata u budističkom žargonu kao “lenjost i letargija”. Ovo se odnosi na tupo, teško, ne baš budno, ali ne baš ni uspavano stanje uma, koje se često pojavljuje kada se praktikuje meditacija.
Na početku naše prakse, um je često zaposlen i nervozan i skakuće svuda unaokolo, a telo je napeto i nelagodno. Um deluje kao da je vrlo pažljiv, prosto usled ovog nivoa uznemirenosti. U vrlo revnosnom je stanju ili je vrlo usplahiren. Nakon izvesnog vremena, kada istreniramo um da se malo fokusira i telo se navikne da sedi u položaju prekrštenih nogu, um i telo se donekle smiruju. Jenjava uzbuđujući, bolan, stimulišući uticaj. Zatim se um prebacuje u ovaj drugi način rada, zato što retko doživljavamo bilo šta između pune brzine napred ili potpunog zaustavljanja. “Osećati se budno” znači da smo uzbuđeni, uplašeni ili iziritirani. “Osećati se smireno” znači da smo se isključili, ništa ne osećamo, ugašeni smo. Ne znamo kako da budemo budni i smireni istovremeno.
U meditaciji je posebno problematična otupelost, jer smo često toliko tupi i pospani da nismo u stanju da primenimo protivmere. Kada je doživljavamo obično ne preostaje dovoljno oštrine čak ni da smislimo šta da učinimo sa tim stanjem uma. Ovo stanje uma može takođe da nas prevari, pošto može da bude vrlo mirno i da nas zavede da pomislimo da dobro meditiramo. Kada sam bio novozaređenik u manastiru na Tajlandu mislio sam da je moja meditacija daleko bolja ujutro. Uveče sam uvek bio u velikim bolovima i izjedali su me komarci. Bilo mi je vrlo neugodno i činilo mi se kao da se sedenje nastavlja satima. Ujutro je moja meditacija bila mnogo bolja i prošla bi za tren. Međutim, drugi novozaređenik mi je ukazao na to da sam čvrsto zaspao, sa glavom na pola puta do poda, polusvestan. Dakle, ova tupost može da bude varljiva. Može da nam se čini da meditiramo vrlo dobro, osećajući se tako mirno, ali smo u stvari zaspali.
Pospanost dolazi u talasima i trik je u tome da se uhvati u prvom talasu. Jedan način da se to uradi, kao što je spomenuto u pitanjima uz drugu lekciju, je da se u dlanovima između palčeva drži predmet, na primer šibica. Čim um počne da tupi, prsti počinju da se opuštaju i šibica će pasti u vaše dlanove. Stigao je prvi talas. U toj tački, otvorite oči i ispravite kičmu. Obično će ubrzo za njim doći drugi talas i oči će početi da se mute, a telo će da klone. Ako možete da se oduprete i ne predate pospanosti, ona će posle možda jednog ili još dva mala talasa, nestati. Druga tehnika uključuje korišćenje vizuelne percepcije. Otvorite oči i fokusirajte se na plamen sveće ili na neki drugi predmet pred sobom. Čim vizija krene da se muti ili da se razdvaja, znate da ste počeli da tonete u san i, kada se to desi, ponovo fokusirajte oči sve dok vizuelna slika ponovo ne dobije oštre ivice.
Ima mnogo drugih trikova koje možete da isprobate, kao što je stavljanje kutije šibica ili knjige na glavu. Čim počnete da klimate, ona spada. Ovo je vrlo efikasno ako sedite sa grupom drugih ljudi. Ne želite da se osramotite pred drugima, tako da koristite taštinu i ponos da se suprotstave tuposti. Možda jeste po sredi uklanjanje jednog problema drugim, ali u svakom slučaju vrlo je efikasna tehnika za upotrebu kod otupelosti.
Buda je za um koga je savladala otupelost koristio analogiju vode pokrivene slojem algi i močvarnog korova, penušave voda koja je muljevita i kroz koju oko ne može da prodre. To je takođe uporedio i sa zatvorom. Kada je um oslobođen od otupelosti, kada se probio kroz tu vodu ili je naučio kako da spreči da se ukoreni, to je kao raščišćavanje vode od pene ili kao oslobođenje iz zatvora.
Uznemirenost (uddhaćća-kukkućća)
Sledeća prepreka, koja je suprotna tuposti, je uzemirenost, usplahirenost, uzrujavanje – usplahireni, nemirni, zabrinuti, uzvrpoljeni um, sa prekomernom energijom, koja uzrokuje da telo bude van ravnoteže. Kod opisivanja ovoga, Buda je koristio analogiju vode na koju duva vetar ili je uzburkana i usplahirena. Takođe je upotrebio analogiju porobljenosti. Kada se osoba oslobodi uznemirenosti, to je kao da ste oslobođeni iz stanja ropstva, iz stanja u kojem ste podvrgnuti zahtevima nekog drugog.
Glavna protivmera uznemirenosti je da se obrati pažnja na telo, naročito upotrebom vrste telesnog skeniranja – kao što je opisano u vođenoj meditaciji u prethodnim lekcijama – u kojima naizmenično opuštate svaki deo tela. Takođe, možemo da koristimo dah, naročito izdah, da nam pomogne da opustimo telo i da umirimo uzburkano, uznemireno, turbulentno stanje. Međutim, ova tehnika se ne primenjuje samo kod telesne uznemirenosti. Stalno vraćanje na dah, smirivanje i opuštanje tela je dobar način da se rešava mentalna uznemirenost, a takođe i usplahireni, nemirni um. Ađan Ča bi preporučivao izlazak i sprovođenje meditacije u hodu, hodajući koliko brzo se može, čak do tačke fizičke iscrpljenosti, kako bi se sagorelo mnogo energije. Kao i kod otupelosti, ima mnogo lekova i načina da se bavi sa ovim.
Sumnja (vićikiććhā)
Poslednja od ovih klasičnih prepreka i klopki je stanje sumnje, um uhvaćen u neizvesnosti. To nije neizvesnost mudrog promišljanja o prolaznoj i nestabilnoj prirodi svih stvari. Vrsta sumnje koja je klopka u meditaciji vodi do pitanja poput: “Šta bi sledeće trebalo da uradim? Da li treba da se sad pomerim? Da li bi trebalo da se ne pomerim sada? Ko sam ja? Šta sam ja? Odakle dolazim? Kuda idem? Šta ću da večeram? Da li bi trebalo da promenim karijeru? Da li bi trebalo da promenim partnera? Da li bi trebalo da promenim tapete? Da li bi trebalo da ofarbam kosu? Da promenim naočare? Da li trebalo da prestanem da sebi postavljam glupa pitanja? Šta bi trebalo da uradim da se rešim ove sumnje?”. Sumnja je prisutna u umu uhvaćenom u beskrajno ispitivanje, špekulisanje i neodlučnost, stanje u kom smo uhvaćeni u beskrajne dileme.
Kada nas prevlada sumnja mislimo bez prestanka, pokušavajući da nađemo svoj put iz sumnje razmišljanjem. Sumnja je kao bitka u sudnici: bez obzira koliko dokaza da je izneseno na jednoj strani, advokat će uvek naći argument da tome protivreči, jer su advokati plaćeni da to rade. Čak i kada je presuda izrečena i slučaj je konačno razrešen, jedna strana se žali i sve počinje ispočetka. Nakon toga, slučaj može da se preda višem sudu i višem sudu i višem sudu… Slično tome, sumnjajući um će uvek nagomilavati dokaze. Činjenica je da ne možemo da izanaliziramo svoj put iz sumnje.
Najbolji način da se bavi sa sumnjom, da se um navede da ispusti beskrajno spekulisanje i neizvesnost, je da se istupi iz sumnje. U suštini jednostavno prepoznamo: “Ovo je stanje sumnje!”. Glas sumnje nam govori da nešto nedostaje i da ćemo da budemo potpuni tek ako nađemo odgovor na pitanje. Isto kao i verovanje da ćemo sigurno biti srećni kada se rešimo bola u kolenu. Kada se dočepamo nekih kineskih nudli, bićemo srećni. Kada zapamtimo reči pesme, bićemo srećni. Ali to nije istina. Umesto da verujemo u te priče, u te laži, jednostavno prepoznamo: “Ovo je samo sumnja”. Naše iskustvo je potpuno u sebi i od sebe. Sumnja nam govori da nedostaje neki komad, ali konkretna stvarnost je već u potpunosti potpuna. Kako je uopšte moguće da bilo šta nedostaje svemiru u ovom trenutku?
Jedna poslednja priča: Pre izvesnog broja godina, jedan monah i ja smo bili sekretari i glavni majstori za popravke u velikom manastiru u Engleskoj po imenu Amaravati. Amaravati je u to vreme imao boraveću zajednicu od oko 50 ili 60 ljudi i tamo se stalno mnogo toga dešavalo. Ljudi bi dolazili u kancelariju kad god bi nešto trebalo da se uradi, popravi ili odluči, pitajući: “Šta ćemo da uradimo sa krovom vihāre za monahinje?”, “Šta ćemo da uradimo sa rezervoarom za vodu?”, “Šta ćemo da uradimo u vezi sa ovim angažmanom o podučavanju?”. Iznova i iznova bih se našao u situaciji da preuzimam odgovornost za problem i staram se sam oko toga. Drugi monah, koji je imao skup dužnosti, uvek je uspevao da izbegne preuzimanje odgovornosti. Pitao sam se kako je svaki put uspevao da to uradi. Onda sam primetio da bih se, kada bi neko izneo pitanje ili problem pred nas, ja dosetio rešenja ili saveta i preuzeo to kao sopstvenu odgovornost. On bi, sa druge strane, odgovorio rekavši: “Dobro pitanje!” i pitao bi šta će osoba sama da preduzme po tom pitanju. Nije vrdao ili bio lenj. On je jednostavno shvatio vrednost ovog vrlo veštog oblika odgovora koji meni nikad nije pao na pamet da koristim.
Dakle, kada um moli za odgovor, možemo da odgovorimo sa “Dobro pitanje”, ili da jednostavno prepoznamo da je ovo sumnja. Sumnja se pojavljuje i prolazi. Iskoristite bilo koje vešto sredstvo da možete da steknete izvesnu moć i da istupite iz priče sumnje, izvan konstrukcije koja kaže: “Kad bih samo imao odgovor na ovo pitanje, bio bih srećan”. Možemo to jednostavno da prepoznamo kao “ovo je osećaj”, ili kao “evo ga pitanje”. Iako nam se čini da svemir neće biti potpun ako ne nađemo odgovor na pitanje, možemo da prepoznamo da je svemir u stvari već potpun. Radi se samo o tome da postoji ova jedna stvar koja, eto, nije poznata. Onda ćemo biti u stanju da odbacimo sve nemire koje sumnjajući um može da stvori.
Neki ljudi imaju vrlo malo poteškoća sa sumnjom. Za druge ona može da predstavlja glavnu prepreku. Buda je rekao da je sumnja poput dugog putovanja kroz pustinju. Prelazak na drugu stranu sumnje, odbacivanje sumnje, je poput bezbednog prolaska kroz tu pustinju. Takođe je koristio analogiju da je um u sumnji poput mutne vode, blatnjave vode. Nije to bilo koja blatnjava voda, rekao je da je to poput blatnjave vode u posudi u mračnom ormaru.
Jednom sam čuo kako je hrišćanski monah, Brat David Štajndl-Rast, govorio o tri osnovna zaveta hrišćanskog monaštva: odricanju, celibatu i pokornosti. Govorio je o njima u pojmovima tri različite doskočice. Za “odricanje” je bila: “Kada izgubim sebe, istinskije sam onaj ko sam nego u bilo kom drugom trenutku”. Za “celibat” je bila: “Kada sam najintimnije sâm, najintimnije sam jedno sa svima”. O pokornosti je govorio u pojmovima doskočice: “Kada odbacim pitanje pojavi se odgovor”. Pokornost (obedience) se radi o slušanju. Potiče od latinskog ob audiens, potpuno slušanje.
To je slično načinu na koji radimo sa saosećanjem, kao što je opisano u petoj lekciji, i sa intuicijom, kao što je raspravljano u pitanjima uz treću lekciju. Prolazimo kroz sumnju upotrebom iste vrste procesa, ostavljanjem pitanja ili kazivanjem: “Dobro pitanje”, ili “Ovo je samo pitanje. Moje iskustvo je potpuno samo po sebi”. Kada pristupamo sumnji na ovaj način, nalazimo da se često pojavljuje odgovor. Ako dozvolite malo prostora oko sumnje, onda se odgovor pojavljuje iz intuicije vašeg sopstvenog srca. Ne možete da razmišljanjem dostignete kraj sumnje, ali kada je ostavite , kada joj date malo prostora, lakše možete da budete u dodiru sa sopstvenom intuicijom.
Vođena meditacija
Obratite pažnju na telo
Postavite kičmu u uspravan položaj i usredsredite pažnju u telo. Neka se kičma malo protegne i ispruži na gore pomažući da se postigne stanje budnosti, energije. Zatim dozvolite ostatku tela da se opusti i omekša oko toga i osetite prisustvo tela u prostoru svesnosti.
Polako pomerajte pažnju kroz sve delove tela. Ako naiđete na zategnutost ili napetost u telu, stegnute mišiće lica, ramena, stomaka, ili nogu, gde god da su, svesno sebi dozvolite da napetost opustite. Uspostavite telo u ravnoteži energije i opuštanja, da telo bude istovremeno i budno, uspravno i u potpunosti u lagodnosti, u mirovanju.
Suzite pažnju na dah
Da biste održali pažnju u sadašnjem trenutku, suzite polje fokusa na dah, na ovaj jednostavan, nežan, obrazac osećaja. Doživite kako telo diše u sopstvenom ritmu. Neka to postane sam centar vaše pažnje. Neka zvuci koje čujete, lišće koje šuška, automobili na putu, bilo koji zvuk, neka budu na obodu. Telesni osećaji, različite misli koje se pojavljuju, neka budu da ivicama pažnje. Neka osećaj daha bude centralna oznaka – srce vaše pažnje.
Rad sa preprekama
Neka ova jednostavna vežba bude cilj vaše pažnje tokom nekoliko minuta. Šta god da se pojavi u umu da treba da se shvati, izračuna, isplanira, priseti, da se sa čim bori, juri, koja god da se od pet prepreka pojavi – pokušajte da radite sa njima na neki od načina opisanih u ovoj lekciji. Šta god da se manifestuje, bilo da je u pitanju usplahirenost, osećaj želje, iritacija, tupost, sumnja, kad um otpluta u jednom od ovih pravaca – pokušajte da primenite savet dat u ovoj lekciji.
Upotrebite Budine analogije kako biste videli da li možete da osetite stanje bivanja u pustinji, ili u dugovima, ili u zatvoru. Kada ste slobodni od pojedine prepreke, otpustite je neka se staloži, neka iščezne. Primetite stanje oslobođenosti iz zatvora, od duga, da ste van pustinje, primetite kako je to dobar osećaj.
Određene probleme ili prepreke ne treba da stvarate, one će se same pojaviti! Jednostavno održavajte pažnju što potpunije možete sa dahom i dozvolite da se ovi minuti meditacije, sledećih 10, 15, 20 minuta, razvijaju kako im se hoće. Radite sa različitim preprekama kad se pojave. Ako nema prepreka, uživajte u sadašnjosti. Otvorite srce sadašnjosti.
Ako ste iziritirani osećajem ili mišlju, suprotstavite iritaciju, odbojnost, sa srdačnošću, otvorenim srcem, prihvatanjem. Ako je um uhvaćen u zanimljivu seksualnu fantaziju, promislite o nepogodnostima koje prate jurnjavu za željom. Ako biste zaista dobili ono što želite, ako biste živeli sa tim, u tom stanju, jednu godinu, deset godina, sto godina, kako bi to bilo? Ako doživljavate osećaj otupelosti, ispravite kičmu, otvorite oči, pobudite energiju. Ako doživljavate nespokojstvo, vrlo pažljivo pratite izdah, u potpunosti, do kraja, smirujući telo, dozvoljavajući telu da se u potpunosti staloži. Ako doživljavate sumnju, pitajući se šta bi trebalo da radite, da li činite ispravnu stvar, istupite iz sumnje rekavši: “To je dobro pitanje”.
Održavajte ravnotežu
Radite sa različitim otplovljavanjima i povlačenjima – oduvani vetrovima, povučeni plimama, pogurani strujama, udarani raznim morskim stvorenjima, pogurani motorima – radite sa svim tim različitim silama koje vuku i guraju u različitim smerovima. Radite, prilagođavajte se, bivajući osetljivim za razne vrste sila koje deluju u umu. Prilagodite um. Nađite mesta za doživljaj sadašnjosti. Suprotstavite se preprekama. Održite stanje ravnoteže ovde u središtu.
Kraj meditacije
Pitanja i odgovori
P: Da li biste mogli da govorite detaljnije o radu sa čulnim željama zamišljanjem da smo u tom stanju sto godina? Da li imate još koji drugi savet od pomoći?
A: Recimo da imate fantaziju, seksualnu fantaziju i da ste fiksirani u veličanstvenom zagrljaju sa nekim. Zadovoljstvo u tome zavisi od prolaznosti, zar ne? Jer, ako zamislite sebe u divnom zagrljaju koji traje jedan sat, možda pomislite: “Pa, to je u redu”. No, pretpostavimo da se nastavi čitav dan, bez pomeranja. On gubi svoj glamur nakon deset ili dvanaest sati. Nakon jednog dana, postaje posao. A šta sa jednom godinom? To je okrutna i nehumana kazna! A šta nakon deset godina? Pitaćete se: “Ama, kada ću da izađem iz ovog kreveta?”. Mislićete da vam je dosta te osobe. Već ste deset godina okrenuti licem u lice. Zamislite privlačnost toga, ili bilo čega drugoga prema čemu um može da bude privučen, kao što je recimo divna muzika. Ako puštate Betovenovu “Devetu simfoniju” 150.000 puta, ona gubi svoju privlačnost.
Sve što je čulno zanimljivo ili privlačno zavisi od okolnosti, ali mi ne shvatamo njegovu zavisnu prirodu. Dakle, kada želite da ispratite stvari na ovaj promišljajući način, kažete, “Da, a onda…, a onda…, a onda…, a onda…”. Ono što se često događa je da čujete suptilan glas koji vam kaže da to ostavite, jer shvatate prirodu željnog uma. Kao da smo prozreli njegovo blefiranje. A želja je jedino u stanju da zarobi um, kao trik sa kartama, jer ne možete baš da vidite šta rade ruke. Dakle, vi razotkrivate iluziju koristeći maštu da vidite mane željenog ishoda. Smireno i postojano promišljate o tome.
Kada je um povučen željom: “Da mi je samo da imam tu bananu”, “Da mi je samo da imam one nudle”, “Da mi je samo da imam to i to” – laž koju čujete u tom trenutku je da se univerzum skupio u tolikoj meri da biste bili potpuno srećni kada biste samo posedovali tu jednu stvar, koja je jedina stvar što za vas postoji u tom trenutku. Upoznavanje sa ovim je kao da dovedete željeni objekat u centar pozornice, obasjate ga svetlom i kažete: “Oh, da. Oh, zaista? Nikada ništa drugo nećeš poželeti…? Ma zaveži! Upropaštavaš čitavu stvar!”. Zato su svetla u noćnim klubovima uvek vrlo prigušena. Ne idem u noćne klubove, ali se sećam ovih stvari. Tamo je prigušeno crveno svetlo tako da ne možete da vidite sve bore i pukotine. Možete da održite iluziju. U McDonald’s-u su blještava svetla, jer žele da ljudi brzo prolaze. Nije vam ugodno na blistavom svetlu, jer možete da vidite sve. Sve se vidi, tako da mesto nikad nije popunjeno. Željni um radi mnogo na održanju iluzije.
Kada mi je bilo oko tri ili četiri godine, bili smo vrlo siromašna porodica. Bili smo farmeri tako da je bilo vrlo malo novca. Porodični sistem je bio da su deca dobijala poklone za Božić ili za rođendan i to je to. Naša farma je bila blizu sela, a u selu je bila prodavnica igračaka. U prozoru prodavnice igračaka imali su razne male automobile, što su zvali Matchbox automobili. Rođen sam 1956. i u kasnim pedesetim postojao je automobil koji je proizveo BMW, trotočkaš sa dva točka napred i jedan pozadi, sa vratima napred. U Engleskoj su to zvali “bubble car” – balon auto. U prozoru prodavnice igračaka bio je mali crvenkasti balon auto i potpuno sam se zaljubio u njega. Svaki put kada smo išli na selo, potrčao bih do prozora prodavnice igračaka i priljubio nos na staklo i bio hipnotisan ovim malim crvenkastim balon automobilom. Preklinjao sam majku da mi kupi ovaj mali balon automobil. Preklinjao sam i preklinjao i preklinjao. Ali nije mi bio rođendan, a ni Božić, tako da je rekla: “Ne, nema balon automobila”. Jasno se sećam da sam joj rekao: “Ako mi kupiš balon automobil neću nikada poželeti ništa drugo. Nikada neću tražiti ništa drugo”. Iskreno sam verovao, u tom uzrastu, stvarno sam verovao da je to istina jer nisam mogao da zamislim da želim išta drugo. Da sam to imao moj život bi bio apsolutno potpun. Zatim, dve ili tri nedelje pre mog rođendana, bio sam premlad da bih ovo shvatio, mali crvenkasti balon automobil je nestao iz prozora prodavnice igračaka. Nestao je. Bilo je prekasno. I bio sam zaista ljut. Naravno, vlasnik prodavnice igračaka je šurovao sa mojom majkom. Ušao sam i rekao: “Da li je onaj mali balon automobil još tu?”, “O ne, mislim da nije. Oh, ne znam gde je nestao. Izvini.”. Srce mi je bilo slomljeno. Zatim je stigao moj rođendan, a sa njim – mali crvenkasti balon automobil.
Naravno, bio sam apsolutno u ekstazi i totalno srećan i opijen barem jedan dan. Sledeći dan igrao sam se njim samo malčice manje. Treći dan, malčice manje. Četvrtog dana ostao je na polici. Nekoliko nedelja kasnije, tražio sam sam od mame nešto drugo. Podsetila me je da sam obećao da nikada više neću poželeti ništa drugo. Pobedila me je vragolasto. A ja sam rekao: “Da, ali ovo je drugačije”.
Zar ovo nije svima poznata arhetipska situacija? U stvari, moja majka još uvek ima mali crvenkasti balon automobil. On je porodično nasleđe. Oni su od tada se preseljavali jedno četiri put, ali je mali crvenkasti balon automobil ostao u porodici. Dakle, to je moja ikona želje, mali crvenkasti balon autić.
Koliko malih crvenkastih mehurića imamo? To može da bude sledeća žena, sledeći momak, sledeća diploma, sledeća kuća, sledeće zanimanje… “Kad bih samo prošao ovaj kurs”; “Kad bih se samo rešila ovog momka”; “Kad bih samo stupio u kontakt sa ovom ženom”; “Kad bih se samo rešio ove bolesti”; “Kad bih samo dobio…”; “Kad bih samo… onda…”. Svemir se skuplja, a mi se primimo na to obećanje. U tom trenutku smo apsolutno sigurni da je to to. Kada iskusimo trenutak naslade, to je kao da zagrizemo u pitu od ribizli. Tu je apsolutno blaženstvo. Ali neće potrajati. Ne može potrajati.
Važno je shvatiti da se ne radi o tome da je Buda bio mrgud negativac zato što nam je ukazao na sve to. Ustvari, to je činjenica prirode: ne može da potraje. Ne možemo da ostanemo u blaženstvu čitavu večnost zbog zalogaja pite. Ako sedite sa ustima punim pite jedan sat, ona bi dojadila vrlo brzo. Razmišljanje o stvarima na ovaj način je otrežnjujuće promišljanje. Ne zato što želimo da postanemo jadni, nego da bismo otkrili trik.
Reč “glamur” je drevna reč. Ona potiče iz situacije u kojoj bi se, na primer, čarobnjak, neko ko je imao magične moći prerušio – on bi stavio bi na sebe glamur. U Odiseji na primer, dok se Odisej vraćao u Itaku, njegova zaštitnica Atina je na njega stavila glamur tako da je izgledao kao starac i ljudi Itake ga nisu prepoznali. Glamur je maska koja sprečava da stvarnost bude viđena. Ovaj proces o kojem ovde govorimo je viđenje kroz glamur.
Trošimo stotine milijardi dolara na održavanje glamura. Pre godinu ili nešto, otišli smo u Los Anđeles da slušamo Dalai Lamina učenja. Lokalne novine su bile pune stranica i stranica i stranica o opcijama za plastičnu hirurgiju. Ljudi su nudili korigovanje stvari za koje nisam znao ni da postoje, i podešavaju ih na načine koji su zadivljujuće genijalni, samo da bi se glamur održao. Nisam video skorašnje statistike, ali je u 1999. godini u Sjedinjenim Državama potrošeno 150 milijardi dolara na plastičnu hirurgiju i proizvode za mršavljenje – jedenje stvari koje čine da imate manju težinu. To je mnogo resursa da bi se održao glamur. Unutar nas postoji snažna sklonost koja želi da produži glamur.
Biti voljan da se vidi kroz glamur odražava duhovnu zrelost, odrastanje unutar nas, koje kaže da prepoznajemo da bez obzira na to koliko dobro održavamo glamur, on može da se održi samo u nekoj meri i deluje samo u određenim krugovima, sa svetlima pod izvesnim uglom. I ne radi se samo o telesnom izgledu, to se maifestuje u mnogim, mnogim aspektima naših života: kolima koja vozite, diplomi koju imate, organizaciji kojoj pripadate, dobrotvornim društvima koja podržavate, u sloganu na vašoj majci.
P: Kada sam u situaciji koja je vrlo zadovoljavajuća, vrlo srećna, vrlo prijatna, a vrlo sam reaktivan na stvari tako da stvarno mogu da se pustim da ide, uvek je tu mali glas koji kaže: “Možda ne bi trebalo da se uzbuđuješ oko toga, jer znamo da prolazi”. I tako je tu uvek debata o tome koliko da se prepustimo da zaista budemo uključeni u trenutak, a zatim se dijalog nastavlja: “Kakav je zaista osećaj uključenosti, a zatim otpuštanja?”. Želimo da se uključimo, ali želimo da to bude prijatno, tako jednačina nije jednoznačna. Da li biste govorili o tome?
O: To je dobro pitanje. To nije fiksna stvar, ne postoji jedan ispravan način da se na to odgovori. Treba da gledate na rezultate vaših postupaka u datoj situaciji, jer je najbolji način da se uči o ispravnim postupcima gledanjem na nameru koja motiviše postupak, a zatim gledanje rezultata koji prati taj postupak. Dakle, unapred gledate na nameru. Kakav je osećaj dok izvodite postupak, a zatim sageldavanje rezultata nakon toga. Merenje čitave stvari pre, tokom i posle.
P: U dozvoljavanju sebi da zaista uživate u nečemu što se zbiva, usled ljudske sklonosti da, ako vam se dopada, hoćete to da radite sve vreme – u meditaciji ćete možda reći: “Pa, ne bi mi se dopalo da traje 12 sati” – ali u svakodnevnom životu ako uživate da budete sa mnogo ljudi, jednostavno možete da budete uvučeni uživanje, pa stoga mislim da to samo pojačava vrstu vezanosti za želju da stvari budu srećne, divne.
O: Ponekad jeste, ponekad nije. Treba da pogledate na nameru, da pitate šta je iza ovog impulsa? Šta je to što privlači? Šta je iza privlačenja? Koji je njegov efekat? Da li grabim svaku priliku za ovim iskustvom kad god se pojavi? Da li ova želja uvek traži drugi izlaz? Da li mogu da odaberem da je pratim ili da je ne pratim? Da li se to oseća isto? To tako odmeravate.
Vidite efekat na vas dok ste uključeni u radnju. Ako to ima veliki naboj opažate koliko je verovatno da će to stvoriti ili održati zavisnost. Ako vidite da je srce zaista povučeno u tu stranu, shvatate da je to kao narkoman koji ima dobro snabdevanje čistim drogama. Sve dok se snabdevanje nastavlja, u redu je. Ali kada se snabdevanje prekine, biće mnogo nevolja. Biće vrlo, vrlo bolno. Jedino mi sami možemo utvrditi da li zavisnost postoji ili ne. Najpouzdaniji indikator je da li vam je isto ako ste sa tim ili ako niste. Onda ćete znati.