Blagonaklonost i uvid:
Uputstva za metta bhavanu
Ađan Anando
Prevod Branislav Kovačević
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
"…Udišemo, ispunjava nas energija; izdišemo, želimo dobro svim bićima."
Postoji jedna priča u kanonskim tekstovima (sutta) koja se odnosi na period Budinog života 20 godina nakon prosvetljenja. Do tada monaška zajednica postala je mnogobrojna. I dogodilo se da su monasi koji su živeli u blizini grada Kosambi počeli međusobno da se raspravljaju oko tumačenja pravila ponašanja. Ova rasprava toliko se zaoštrila da je zajednici pretio rascep. I to je Buda već smatrao sasvim ozbiljnim. Tako je otišao do monaha u pokušaju da ponovo uspostavi mir među njima. Ali svaki put kada bi pokušao da se obrati monasima oni su ga terali od sebe. Govorili su mu "Zadrži se u miru i nedelovanju ovde i sada", što je bio običan eufemizam za "Gubi se!"
Posle nekoliko neuspelih pokušaja da uspostavi sklad u monaškoj zajednici Buda je otišao.
Bio se zaputio do parka u kojem su druga tri monaha živela i praktikovala monaški život: bili su to poštovani Anaruda, Nandija i Kimbila. U to vreme su ta tri njegova učenika bili potpuno prosvetljeni (arahant).
Kada je Buda stigao monasi ga pozdraviše na uobičajeni način. On ih upita žive li u slozi i miru; imaju li bilo kakvih problema sa prošenjem hrane? Poštovani Anaruda reče: "Nemamo problema, gospodine. Zaista imamo sve što nam treba i živimo u miru." Buda upita: "Otkuda to?" Anaruda odgovori kako smatra velikim blagoslovom da ima takve ljude pored sebe, te je odlučio da odbaci sve svoje lične naklonosti; radiće samo ono što će doprinositi harmoniji zajednice. Buda pohvali Anarudu i upita dalje: "Da li ste marljivi?" Anaruda reče: "Da, gospodine, jesmo." A Buda zapita: "A šta vi to radite, Anaruda?"
Anaruda ukratko opisa načine na koji oni brinu jedan o drugom. Na primer, onaj ko se prvi vrati iz prošnje hrane postavlja prostirke za sedenje i proverava da su posude sa vodom za piće i za pranje posuda na svom mestu.A posle obroka, poslednji koji završi sve će vratiti na svoje mesto i počistiti. Oni jedan drugom sipaju u posude iz kojih se pije voda i donose vodu za obavljanje nužde.
Jednom nedeljno provedu celu noć raspravljajući o dhammi i meditirajući. Ali najvažnija stvar koja je u ovom govoru nekoliko puta isticana jeste kada Anaruda kaže: "Boravim srca ispunjenog blagonaklonošću za moje drugove. Moj um usklađen je sa njihovim dotle da postoji samo jedan um." Kada ih je upitao, i ostala dva monaha odgovorila su na isti način. Buda ih je potom ponovo pohvalio i ohrabrio da nastave.
Nadahnjuje kada vidimo kako savršeno pročišćena bića tvrde da je praktikovanje mette ili blagonaklonosti to koje je donelo harmoniju i mir. Ono se ispoljavalo kroz njihovu osetljivost za potrebe onih koji ih okružuju. Čak i iz perspektive arahanta, ovozemaljski i obični gestovi pomoći veoma su važni. To su stvari koje vode ka skladu. Razmišljanje o ovome predstavljalo je veliku pomoć za mene dugi niz godina.
Takođe, u sutama se pominje "jedanaest blagodeti" koje dolaze od praktikovanja metta bhavane ili meditacije blagonaklonosti. Prva blagodet je da zaspimo lako i zadovoljni. Druga je da se budimo lako, zadovoljni i srećni. Treća je da nas vole ostala ljudska bića, a četvrta da nas vole čak i ona bića koja ne pripadaju ljudskoj vrsti. I tako dalje ide spisak svih štetnih i otrovnih stvari od kojih smo zaštićeni. Takođe, kaže se da metta bhavana omogućuje umu da se lako skoncentriše, a da je lice takvog meditanta vedro i da zrači. Deseta blagodet je da umiremo nezbunjeni. Jedanaesta blagodet kaže da ukoliko nismo uvidom pronikli u prirodu uma, tada će nam moć metta bhavane obezbediti preporađanje u nebeskom svetu.
Veoma značajna stvar kod ove prakse za mene jeste tolerancija koju razvijamo i prema sebi. Neka od pitanja koja ste mi postavili na ovom mestu pokazuju da su ljudi još uvek uhvaćeni u zamku istim starim sindromom, borbom nastalom zato što ne želimo ono što jeste. Stalno vagamo ono što volimo naspram onoga što ne volimo. Misli i maštanja postaju neprijatelji – nešto za šta osećamo da ga se moramo osloboditi i pobeći od toga.
Kako reagujemo u ovakvim okolnostima zavisi od konkretnog slučaja. Ukoliko nam se situacija učini opasnom, tada pokušavamo da pobegnemo. Kada se javi strah uvek reagujemo tako što pokušavamo da pobegnemo od toga; pokušavamo da napravimo nekakav prostor između nas i toga. I, naravno, čim to počnemo da radimo, mi osnažujemo to stanje, dajemo mu život. I ono ostaje uz nas i uznemirava nas sve dok ne prestanemo da reagujemo.
Kao posledica onoga što mi se dogodilo u Vijetnamu, patio sam od onoga što zovu "post-traumatski sindrom". Radili su testove na veteranima iz Vijetnama i ustanovili da velik broj njih reaguje na specifičan način zbog trauma kroz koje su prošli. Veoma je lepo kada imate naziv za to, ali od toga tim ljudima nije ništa lakše. Na osnovu dugogodišnjeg iskustva znam da sve dok postoji otpor prema strahu, dotle on ima moć nad nama. Metta bhavana je izvanredna kada su u pitanja takva stanja. Postajemo sve manje uporni u tome da ih oslobodimo. Postoji spremnost da se sprijateljimo sa njima i da ih razumemo jednostavno kao osećaje koje doživljavamo – čak i te ružne, odvratne, zastrašujuće aspekte uma.
I tako, ovih nekoliko dana, vežbali smo sa "Neka ja budem dobro, neka svi drugi budu dobro", i možda ste primetili da osećanje blagonaklonosti, metta, počinje da se pojavljuje. Kada se takvo osećanje javi možemo napustiti misao "Neka ja budem dobro…" i posvetiti veću pažnju tom osećanju. Zatim možemo otići korak dalje i usmeriti to osećanje ka spolja; zračiti osećaj blagonaklonosti. Ova reč ka spolja uzeta je veoma pažljivo. Možemo doživeti osećaj blagonaklonosti koji se prostire u svim pravcima, koji svet ispunjava prijateljstvom, brižnošću, ljubavlju. Ono što je do tada bilo problem, iznenada u tim trenucima više nije. I vremenom, naš stav prema samima sebi polako se menja. Narasta strpljenje i samopraštanje. Na taj način metta bhavana može se koristiti za smirenje uma i pročišćavanje naših stavova, čime se postavlja odgovarajuća osnova za vipassanu, meditaciju uvida.
Kada sam psolednji put bio u Tajlandu, u Vat Pa Pongu, razgovarao sam sa Ajahn Liamom, koji je tamo sada starešina manastira. Razgovarali smo o praksi i on je pomenuo da metta bhavana ima neka ograničenja. Jedno je da lako možemo postati vezani za nju i tako stvoriti još jednu prepreku. Dobrobiti od ove prakse au van svake sumnje, ali ponekad se ljudi zaista ponesu. To može biti veoma prijatno i moćno iskustvo, ali to nije oslobođenje. Ono što donosi uvid i razumevanje jeste praksa posmatranja uma — istraživanje ili vipassana.
Zato bih ovde želeo da uključim još nešto što bi se moglo nazvati "faktor mudrosti". Posle praktikovanja metta bhavane nekoliko dana, sada možemo početi da istražujemo um.. Cilj te prakse je da budemo u stanju da vidimo šta se zapravo događa ovde i sada; da uočimo promenljivost onoga što se događa i da uvidimo da nam to neće pružiti zadovoljenje za kojim tragamo. Druga stvar koju shvatamo jeste da sve što se događa može biti posmatrano. Ovaj uvid je za nas od ogromnog značaja. Jer posmatrajući nešto jasno uviđamo da to nije deo nas.
"Korisno sredstvo" na koje bih ovde takođe želeo da skrenem pažnju i povežem ga sa onim što smo radili jeste da se jednostavno upitamo "Ko? Ko je to ko praktikuje metta bhavanu? Ko je to ko sluša u ovom tenutku? Ko to što sedi, ko to oseća bol, ko se čudi, ko je zbunjen, ko je sumnjičav, ko je srećan, ko nije srećan? Ko je to?"
Namerno postavite pred sebe pitanje: "Ko?" i jasno uočite koje stanje uma sledi iz toga. Um zastaje! Možemo se boriti da pronađemo neki intelektualni odgovor, možda se javi naše ime da ispuni tu prazninu ili možda neka uzvišena, inspirativna ideja kao "Prvobitni um". Ali Prvobitni um nije misao "Prvobitni um". Buda-priroda nije misao "Buda-priroda". Mišljenje je samo mišljenje. Misao zapravo ne odgovara na pitanje: "Ko?"
I ako sada nismo obazrivi možemo pitanje "Ko?" upotrebiti kao motku ili malj. Možemo pokušati da u prah pretvorimo bilo koju misao koja se javi u umu. Ovo ispitivanje treba sporovoditi sa osećanjem zapitanosti, sa jednom skoro detinjom znatiželjom. Kada vidimo decu koja istražuju nešto za njih novo, vidimo njihovo ushićenje i ljubopitljivost. Takav jedan stav bio bi izvanredan za istraživanje prirode toga "Ko?"
Na taj način možemo is drugog ugla sagledati one stvari koje nas uznemiravaju. Nemir, na primer, sa: "Ko je uznemiren?" Dolazi odgovor: "Ja". Ko je to? "Ko hoda? Ko sedi?" Ovaka praksa može veoma efikasno preseći beskonačan tok naših misli, spekulacija i maštanja.
Znam, međutim, iz ličnog iskustva, da nije svako u stanju da odmah upotrebi ovu tehniku. Zato nemojte misliti da je ona ponuđena kao prava tehnika. Ona je samo sredstvo koje donosi određene koristi. Ono poseduje jednostavnost i jasnoću koja se meni lično dopada. Ako ustanovite da ne možete da ga koristite i da nema nikakvog smisla, tada se vratite na praksu metta bhavane. Nastavite da gajite taj osećaj blagonaklonosti. To će doneti povoljan ambijent za korisno sredstvo zapitanosti "Ko?" ako i kada odlučite da ga upotrebite.
Ponekad pitanje "Ko?" može postati prilično jalovo — ukočeno i ogoljeno — dok metta bhavana može biti veoma okrepljujuća i inspirativna. Treba se nadati da će kombinacija ova dva korisna sredstva biti dobar recept za meditaciju uvida i voditi ka razumevanju i smirenosti.
VOĐENA MEDITACIJA BLAGONAKLONOSTI (Metta bhavana)
(Ova meditacija može se praktikovati u grupi, pri čemu jedna osoba lagano čita instrukcije. Tri tačke na kraju pasusa označavaju kratak period tišine pre prelaska na sledeće uputstvo. Trebalo bi da ova meditacija traje oko pola sata.)
Ovo će biti meditacija blagonaklonosti. Uključiće u sebe jednostavnu vizualizaciju uz pomoć one funkcije uma koju svakodnevno koristimo. Na primer, ako kažem da zamislite sliku cveta, to možet da uradite. Nije važno je li u pitanju ruža ili ljiljan ili koje je cvet boje, niti čak ni koliko je jasna ova mentalna slika – bilo šta što liči na cvet je dovoljno.
Sada sedite pravih leđa, ispitajte ima li bilo kakve napetosti na licu. Opustite područje oko očiju, vilice i usta. Neka centar pažnje polako sklizne ka području srca — području u sredini grudi, oko grudne kosti. Udahnemo i osećamo energiju udaha. Skoro kao da možemo da udišemo i izdišemo iz tog područja u sredini grudi. Sada, dok udišemo, izgovarajući u sebi: NEKA JA BUDEM DOBRO, želeći sebi dobro, neka se javi osećaj blagonaklonosti, suptilan gest milosti prema samom sebi. Što je bilo bilo je; ostavljamo ga tamo gde jeste: u ovom trenutku samo usmeravamo svoj uma ka svom dahu, ka svom srcu i ka svojoj misli kao jednoj harmoničnoj celini. Udahnemo: NEKA JA BUDEM DOBRO… i potom izdahnemo, usmeravajući istu tu energiju milosrđa ka spolja, govoreći u sebi: NEKA DRUGA BIĆA BUDU DOBRO.
Nastavite, hvatajući ovaj jednostavan ritam. Udah – NEKA JA BUDEM DOBRO, izdah – NEKA DRUGI BUDU DOBRO …
Ukoliko je um negde odlutao, blago, s velikim strpljenjem vratimo pažnju na dah. To je meko kretanje, vraćanje ka srcu, ka dahu, ka misli — udahnemo: NEKA JA BUDEM DOBRO, izdahnemo kroz srce: NEKA DRUGI BUDU DOBRO … …
Ono što u ovom trenutku radimo je da usklađujemo sebe sa svim što je blagonaklono i saosećajno u ovom univerzumu. Otvaramo se toj negujućoj energiji i dopuštajući joj da nas obodri, hrani, koristimo dah i misao kao kanal, kao sredstvo za primanje i dalje slanje te energije. Udahnemo: NEKA JA BUDEM DOBRO. A onda kanališemo tu energiju ka drugimo: NEKA DRUGI BUDU DOBRO … …
Održavajući dah blagim i ravnomernim, dopuštajući da nas energija daha hrani, udahnemo srcem, izdahnemo srcem … …
Otvaramo se onome što je saosećajno u ovom univerzumu. Udišemo, dopuštajući da srce bude još osetljivije i prijemčivije za tu energiju. Izdišemo, srce postaje otvorenije i šire, emitujući: NEKA DRUGI BUDU DOBRO … …
A kada smo spremni … napravimo jedan lagan i dubok udah u srce, dopuštajući da nas energija misli i srca ispuni. Zadržimo se tako za trenutak, osećajući zadovoljstvo od toga. Dopuštajući misli da produbi taj osećaj blagostanja. Dopuštajući joj da nas prožme, ispuni celo telo. Izdahnimo, lagano, nečujno, ponovo kroz srce: NEKA DRUGI BUDU DOBRO. Ponovimo ovo nekoliko puta — duboki udah, zastanemo za trenutak i izdahnemo. … …
Sada počinjemo da koristimo vizualizaciju, radeći više sa izdahom. Kod udaha nastavljamo kao i do sada, udahnemo srcem, s mišlju: NEKA JA BUDEM DOBRO. A kod izdaha prvo u mislima stvorimo sliku svojih roditelja – nije bitno gde su, daleko ili blizu, živi ili mrtvi. Stvaramo njihovu sliku jednog po jednog ili zajedno – kako god nam je lakše. Vidimo ih na metar ispred nas i svaki put izdahnemo imajući pred očima tu sliku i usmeravajući ka njima naše misli blagonaklonosti i prihvatanja. Tako udišemo s mišlju: NEKA JA BUDEM DOBRO … i izdišemo s mentalnom slikom svojih roditelja. Dok izdišemo: NEKA ONI BUDU DOBRO … …
Zatim: stvaramo sliku svojih duhovnih učitelja, onih koji su nam pomogli, vodili, ohrabrivali, upućivali tokom života. Izdah praćen gestom zahvalnosti, s mišlju: NEKA ONI BUDU DOBRO … …
Stvaramo sada sliku naše porodice; supružnika, dece, braće i sestara — jednog po jednog ili u grupi. Izdah praćen gestom privrženosti: NEKA ONI BUDU DOBRO … … Udišemo srcem: NEKA JA BUDEM DOBRO, izdišemo srcemo: NEKA ONI BUDU DOBRO … …
Sada stvaramo sliku svojih prijatelja, onih za koje smatramo da će imati koristi od naših misli ispunjenih blagonaklonošću. Izdišemo, sa njihovom slikom pred očima, i želimo im dobro; prijateljski zagrljaj, gest brižnosti. … …
Udišemo srcem: NEKA JA BUDEM DOBRO. Izdišemo srcem: NEKA ONI BUDU DOBRO … …
Stvaramo sad sliku onih sa kojima vežbamo, onih koji su u našem neposrednom okruženju; usmeravamo naše misli ka spolja, ka svima njima: NEKA SVI ONI BUDU DOBRO I SMIRENI … …
Sad stvaramo sliku Zemlje kao što se vidi iz svemira. Ka toj divnoj plavoj, beloj, zelenoj, braon lopti usmeravamo naše misli: NEKA SVA BIĆA BUDU DOBRO. Izdišemo: NEKA SVA BIĆA BUDU DOBRO. … …
I sada stvaramo sliku prostora, praznine. U tu beskonačnost usmeravamo svoje misli: NEKA SVA BIĆA BUDU DOBRO. Dopuštamo da se um otvori, rastvori; dopuštamo da se srce otvori, rastvori. Telo se gubi — bezgraničnost — beskonačnost — prostor … … Sada pažljivo, lagano fokusiramo svoju pažnju nazad ka srcu, ka tački u sredini grudi i udišemo lagano i duboko, s mišlju: NEKA JA BUDEM DOBRO. Zastanemo za trenutak … dopuštajući da se ta misao raširi kao osećaj blagostanja po celom telu, da nas ispuni energijom i hrani nas. Sa izdahom, lagano i tiho, usmerimo je kroz srce, ka spolja. Ponovimo ovo još jednom ili dva puta — duboki udah, zastanemo i izdahnemo. … …
Sada stvaramo sliku nekoga koga smo povredili, namerno ili ne, bilo da je mrtav ili živ … i koristeći njegovo ime, kažemo u sebi: MOLIM TE OPROSTI MI … Prizovemo sliku nekoga koga smo povredili … i koristeći njegovo ime, kažemo: MOLIM TE OPROSTI MI.
Zadržavamo svu svoju pažnju na srcu. Držimo ga otvorenim … i sada stvaramo sliku nekoga ko je nas povredio. Koristeći njegovo ime, kažemo: OPRAŠTAM TI. Prizovemo sliku nekoga ko je nas povredio. Koristeći njegovo ime, kažemo: OPRAŠTAM TI … …
Sada koristeći sopstveno ime, kažemo: OPRAŠTAM TI. … Koristeći sopstveno ime, kažemo: OPRAŠTAM TI. … i … OPROŠTENO TI JE … OPROŠTENO TI JE.
Ostanimo sa tim osećanjem brižnosti. Ispunimo njime srce; negujmo ga … Sada se pažljivo vraćamo na dah – energija daha pristiže u srce, s mišlju: NEKA JA BUDEM DOBRO. Hrani nas, ispunjava. I nazad, nazad kroz srce, ka drugima: NEKA DRUGI BUDU DOBRO.
To je tako jednostavno — udahnemo, ispunjeni energijom. Izdahnemo, želimo drugima sve najbolje. Izdišemo za druge … …
Zvono za kraj meditacije.
O autoru
Monah Anando rođen je u Bafalu, država Njujork 1946. i odrastao je blizu Nijagarinih vodopada. Posle srednje škole odlazi u vojsku i kao radio-operater učestvoao je u ratu u Vijetnamu. U borbama je bio teško ranjen, te je prebačen nazad u Sjedinjene Države na lečenje. Pošto je imao trajne posledice otpušten je iz vojske kao invalid, te se upisao na studije psihologije i francuskog na univerzitetu u Bafalu, Kolorado, gde je proveo jedan semestar. Tokom ovog perioda razvejao je iluzije o američkom angažovanju u Vijetnam, te se priključio narastajućem antiratnom pokretu i odlučuje da ponovo krene u inostranstvo. Godinu dana studira francuski u Nici i tu nailazi na knjigu Alana Votsa o zenu, koja ga je još više učvrstila u nameri da otputuje na Istok.
Proputovavši Tursku i Avganistan, šest meseci boravi na Tibetu i u Indiji, gde se prvu put susreće sa meditacijom. Godine 1972, američke vojne vlasti zahtevaju od njega da ponovo prođe medicinski pregled i utvrđivanje sposobnosti za vojnu službu, zbog čega odlazi u Tajland. Tokom boravka u manastiru u Pataji odlazi da se sretne sa Ajahn Sumedhom, svojim zemljakom koji se već bio zamonašio i u to vreme boravi u manastiru Wat Kow Chalok (Vat Kou Čalok) u Čonburiju. Tu je postao samanera (iskušenik), da bi kasnije prešao u Wat Pah Pong (Vat Pa Pong), gde se zamonašio. Posle pet godina provedenih u Tajlandu, poštovani Anando se vraća u Sjedinjene Države da bi posetio porodicu. Umesto da se posle toga vrati na Istok, njegov učitelj Ađan Ča zamolio ga je da se pridruži Ajahn Sumedu u Hempsted Vihari u London. Tako je postao jedan od osnivača prvih budističkih manastira u Engleskoj theravadske tradicije i to u Chithurstu i Harnhamu.