Theravāda budistička zajednica u Srbiji

Brahmavamso: Osnovni metod meditacije

Osnovni metod meditacije

Ađan Brahmavamso

Prevod Leo Pravda
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme


Prvi deo
1. Postojana pozornost na sadašnji trenutak

Drugi deo
1. Tiha pozornost na sadašnji trenutak
2. Tiha pozornost sadašnjeg trenutka na dah
3. Potpuna postojana pozornost na dah

Treći deo
1. Puna postojana pozornost na divan dah
2. Doživljavanje divne Nimitte
3. Prva Jhāna

Namo tassa Bhagavato Arahato Sammasambuddhassa

Prvi deo

„Cilj ove meditacije je divna tišina, mirnoća i jasnoća uma“ [1]

Meditacija je način da se postigne otpuštanje. U meditaciji se otpušta složeni svet spolja kako bi se dosegao spokojni svet unutra. U svim tipovima misticizma, u mnogim tradicijama, to je poznato kao put ka čistom i moćnom umu. Iskustvo ovog čistog uma, razrešenog od sveta, je predivno i blaženo.

Kod meditacije često ima izvesnog napornog rada na početku no budite voljni da izdržite naporan rad znajući da će vas on povesti do doživljavanja nekih veoma lepih i smislenih stanja; biće vredni napora! Zakon je prirode da bez truda nema napretka. Bilo da je neko svetovnjak ili monah, bez truda nigde se ne stiže, ni u meditaciji niti u bilo čemu drugom.

Međutim, sâm napor nije dovoljan. Napor mora da bude vešt. Što znači usmeriti svoju energiju baš na prava mesta i održavati je tamo sve dok njen zadatak ne bude završen. Vešt napor niti vas ometa niti vas uznemirava nego stvara lepi mir duboke meditacije.

Da biste znali gde bi vaš napor trebalo da bude usmeren morate imati jasno razumevanje cilja meditacije. Cilj meditacije je divna tišina, mirnoća i jasnoća uma. Ako možete da razumete ovaj cilj onda vam mesto gde da primenite svoj trud i način da se ostvari ovaj cilj postaju vrlo jasni.

Trud je usmeren ka otpuštanju, ka razvijanju uma koji teži ka napuštanju. Jedna od mnogih jednostavnih ali dubokih izjava Učitelja Buddhe je da „meditator čiji um teži ka napuštanju lako postiže Samādhi“. Takav meditator postiže ova stanja unutrašnjeg blaženstva gotovo automatski. Ono što Učitelj Buddha kaže jeste da je glavni uzrok za ostvarivanje duboke meditacije, za dosezanje ovih moćnih stanja, voljnost da se napusti, da se otpusti i odrekne.

Tokom meditacije ne razvijamo um koji nagomilava i koji zadržava stvari, nego razvijamo um koji je voljan da otpusti stvari, da otpusti terete. Van meditacije moramo da nosimo teret mnogih dužnosti poput mnogih teških kofera, ali unutar perioda meditacije toliko prtljaga nije neophodno. Dakle, u meditaciji, vidite koliko prtljaga možete da istovarite. Posmatrajte ove stvari kao terete, teške tegove koji vas pritiskaju. Tada ćete imati ispravan stav za otpuštanja tih stvari, slobodno ih napuštajući bez osvrtanja. Ovaj napor, ovaj stav, ovaj pokret uma koji teži ka odustajanju, jeste ono što će vas povesti u duboku meditaciju. Čak i tokom početnih stadijuma meditacije vidite da li možete da generišete energiju odricanja, voljnost da odate stvari, i malo po malo otpuštanje će se desiti. Kako odajete stvari u umu osećaćete se mnogo laganijim, neopterećenijim i slobodnijim. Na putu meditacije napuštanje se događa u stadijumima, korak po korak.

Možda ćete, ako to želite, brzo moći da prođete kroz početne stepene no budite vrlo oprezni ukoliko to učinite. Ponekad, ako prebrzo prođete kroz početne korake otkrićete da pripremni rad nije dovršen. To je kao pokušaj da se sagradi gradska kuća na vrlo slaboj i brzopletoj osnovi. Struktura se vrlo brzo podiže ali i brzo pada! Mudrije je da provedete mnogo vremena na osnovama, a takođe i na „prvom spratu“, time dobro odrađujući osnovu ojačavajući i učvršćujući ju. Onda kada produžite ka višim spratovima, blaženim stanjima meditacije, i oni bivaju stabilni i čvrsti.

Na način na koji podučavam meditaciju, volim da krenem od vrlo jednostavnog stepena odricanja od prtljaga prošlosti i budućnosti. Ponekad biste mogli da pomislite kako je to tako lako uraditi, kako je to previše osnovno. Međutim, ako tome pružite potpuni trud, ne jureći unapred ka višim stepenima meditacije sve dok niste dostigli prvi cilj postojane pozornosti na sadašnji trenutak, kasnije ćete otkriti da ste zasnovali vrlo jaku osnovu na kojoj da gradite više stepene.

Napuštanje prošlosti znači da ni ne pomišljate na svoj posao, svoju porodicu, svoje obaveze, svoje odgovornosti, svoju istoriju, dobra ili loša vremena dok ste bili dete…, napuštate sva prošla iskustva pokazujući ama baš nikakvo zanimanje za njih. Tokom vremena dok meditirate postajete neko ko nema nikakvu prošlost. Ne razmišljate čak ni o tome odakle ste, gde ste se rodili, ko su vam roditelji ili kakvo vam je vaspitanje bilo. Celokupna istorija je odreknuta u meditaciji. Na ovaj način, svako ovde na povlačenju postaje ravnopravan, tek meditator. Postaje nevažno koliko ste godina već bili meditirali, da li ste iskusna osoba ili početnik. Ako odbacite svu istoriju onda smo svi ravnopravni i slobodni. Oslobađamo se od nekih od tih briga, shvatanja i misli koje nas ograničavaju i koje sprečavaju da razvijemo mir rođen iz otpuštanja. Dakle, svaki „deo“ vaše istorije konačno otpuštate, čak i istoriju onoga što vam se desilo do sada tokom ovog povlačenja, čak i sećanje na to šta vam se dogodilo maločas! Na ovaj način nećete nositi teret iz prošlosti u sadašnjost. Šta god da se upravo dogodilo, više niste za to zainteresovani i puštate da ode. Ne dozvoljavate prošlosti da odjekuje u vašem umu.

Opisujem to kao razvijanje uma poput tapacirane ćelije! Kada bilo koje iskustvo, percepcija ili misao pogode zid tapacirane ćelije, one ne odskaču ponovo, nego jednostavno utonu u postavu i tamo se i zaustavljaju. Na taj način ne dozvoljavamo prošlosti da odjekuje u našoj svesti, svakako ne prošlost jučerašnjice i svog prethodnog vremena zato što razvijamo um koji teži otpuštanju, razdavanju i rasterećenju.

Neki ljudi imaju viđenje da ako uzmu prošlost u kontemplaciju da će nekako iz nje naučiti i rešiti njene probleme. Međutim, treba da razumete da kada gledate u prošlost neizbežno gledate kroz iskrivljena sočiva. Kako god da vam se čini da je bilo, u stvarnosti to nije bilo baš tako! Zato ljudi imaju rasprave oko toga šta se ustvari desilo, čak i pre jednog trenutka. Policiji koja istražuje saobraćajne nesreće je dobro poznato da će, iako se nesreća dogodila tek pre pola sata, dva očevica, oba potpuno iskrena, dati drugačije svedočenje. Naše pamćenje je nepouzdano. Ako razmotrite koliko je u stvari pamćenje nepouzdano onda nećete mnogo polagati na razmišljanje o prošlosti. Tada je možete otpustiti. Možete je sahraniti baš kao što sahranjujete preminulu osobu. Polažete je u mrtvački sanduk a onda sahranite, ili kremirate, i s njom je završeno, gotovo. Ne razvlačite se po prošlosti. Prestanite da na glavi nosite sanduke mrtvih trenutaka! Ako to radite onda se bremenite teškim teretima koji vam zaista ne pripadaju. Pustite svu prošlost da ode i bićete u stanju da budete slobodni u sadašnjem trenutku.

A što se budućnosti tiče – iščekivanja, strahovi, planovi i očekivanja – otpustite i njih. Buddha je jednom rekao o budućnosti: „šta god misliš da će biti, uvek će biti nešto drugačije“! Budućnost je poznata mudrima kao neizvesna, nepoznata i tako nepredvidiva. Često je čista glupost anticipirati budućnost, a uvek veliko traćenje vašeg vremena da razmišljate o budućnosti tokom meditacije.

Kada radite sa svojim umom, otkrivate da je um tako čudan. Može da izvede neke divne i neočekivane stvari. Vrlo je uobičajeno da meditatori koji imaju poteškoće, koji ne postaju vrlo spokojni, da tako sede misleći „Evo idemo opet, još jedan sat razočarenja“. Iako krenu tako da misle, očekujući neuspeh, nešto čudno se desi i dostignu vrlo spokojnu meditaciju.

Nedavno sam slušao o jednom čoveku koji je bio na svom prvom desetodnevnom povlačenju. Nakon prvog dana telo ga je toliko bolelo da je zahtevao da ide kući. Učitelj mu reče: „Ostani još jedan dan i bol će nestati, obećavam“. I tako ostane on još jedan dan, bol je postao još gori tako da je opet hteo da ide kući. Učitelj je ponovio „samo još jedan dan, bol će proći“. Ostade i treći dan i bol je postao još gori. Svakog od devet dana, uveče bi otišao kod učitelja i, u velikom bolu, tražio da ide kući a učitelj bi mu rekao, „samo još jedan dan i bol će nestati“. Svako njegovo očekivanje je bilo potpuno premašeno kada je započeo prvo jutarnje sedenje poslednjeg dana, bol je zaista nestao! Nije se vratio. Sedeo bi tako tokom dugih perioda bez ikakvog bola! Bio je zadivljen kako je čudesan ovaj um i kako može da proizvede tako neočekivane rezultate. Dakle, o budućnosti se ne zna. Može da bude čudna, čak uvrnuta, potpuno van bilo čega što očekujete. Iskustva poput ovog vam pružaju mudrost i smelost da napustite sve misli o budućnosti, a takođe i očekivanja.

Kada meditirate i razmišljate „Koliko još minuta do kraja? Koliko još dugo moram sve ovo da trpim?“ to je opet tek lutanje u budućnost. Bol bi mogao da nestane svakog časa. Sledeći trenutak bi mogao da bude taj. Prosto ne možete da očekujete šta će se desiti.

Kada ste na povlačenju, i već meditirate tokom mnogo sesija, ponekad možete pomisliti kako nijedna od meditacija nije ništa valjala. Na sledećoj meditativnoj sesiji sednete i sve postane tako spokojno i lako. Pomislite „Oho! Sad znam da meditiram!“, ali već sledeća sesija je ponovo očajna. O čemu se radi?

Moj prvi učitelj meditacije mi je rekao nešto što mi je tada zvučalo prilično čudno. Rekao mi je da ne postoji takva stvar kao što je loša meditacija! Bio je u pravu. Sve meditacije koje nazivate lošima, frustrirajućima i koje ne dostižu vaša očekivanja, sve te meditacije su mesto na kojem odrađujete težak posao za svoj „platni ček“…

To je poput osobe koja u ponedeljak radi čitav dan i ne dobija novac na kraju dana. „Zašta ja ovo radim?“, pomišlja on. Radi čitav dan u utorak i još uvek ne dobija ništa. Još jedan loš dan. Čitav dan u sredu, čitav dan u četvrtak, i još uvek ništa da se pokaže za sav mukotrpan rad. To su četiri loša dana zaredom. I eto ga petak, radi baš isti posao kao i pre i na kraju dana gazda mu daje platni ček. „Oho! Što svaki dan nije dan za platu?!“

Zašto svaka meditacija ne može da bude „dan za platu“? Dakle, da li razumete poređenje? U teškim meditacijama izgrađujete svoj kredit, izgrađujete uzroke uspeha. Radeći na spokoju u teškim meditacijama izgrađujete svoju snagu, kapacitet za mir. Onda kada ima dovoljno kredita dobrih kvaliteta, um ulazi u dobru meditaciju i čini se kao da je „dan za platu“. U teškim meditacijama odrađujete posao.

Na nedavnom povlačenju koje sam održao u Sidneju, tokom intervjua, jedna gospođa mi je rekla da je bila ljuta na mene čitav dan, ali iz dva različita razloga. Tokom ranih meditacija bilo joj je teško i bila je ljuta na mene što nisam dovoljno rano pozvonio zvono da okončam meditaciju. Na kasnijim meditacijama je ušla u divno spokojno stanje i bila je ljuta na mene što sam prerano pozvonio zvono. Sve sesije su bile istog trajanja, tačno jedan sat. Prosto ne možete da budete dobar učitelj zvoneći zvono!

Eto šta se događa kada anticipirate budućnost misleći „Koliko još minuta do zvona?“. Upravo tada vi mučite sebe, tada podižete težak teret koji vas se ne tiče. Zato budite jako oprezni da ne podignete taj težak kofer: „Koliko još minuta do kraja“ ili „Šta bi sad trebalo da uradim?“. Ako je to o čemu razmišljate, onda ne obraćate pažnju na to šta se sada dešava. Ne meditirate. Promašili ste poentu i tražite nevolju.

Na ovom stepenu meditacije održavajte pozornost na sadašnji trenutak, do te mere da ne znate čak ni koji je dan ili koje je vreme. Jutro? Podne? Nemam pojma! Sve što znate je koji je trenutak – baš sad! Na ovaj način stižete na divnu monašku vremensku skalu gde samo meditirate u trenutku, bez pozornosti o tome koliko minuta je prošlo ili koliko je još preostalo, ne prisećajući se čak ni koji je dan.

Jednom, dok sam bio mladi monah u Tajlandu, stvarno sam zaboravio koja je godina! Čudesno je živeti u toj bezvremenoj oblasti, oblasti koja je tako slobodnija nego vremenom vođen svet u kojem obično moramo da živimo. U bezvremenoj oblasti doživljavate trenutak, upravo kao što su trenutak doživljavala sva mudra bića već hiljadama godina. On je oduvek bilo ovakav, a ne drugačijim. Stigli ste u stvarnost „sadašnjosti“.

Stvarnost sadašnjosti je veličanstvena i fenomenalna. Odbacivši svu prošlost i budućnost kao da oživite. Ovde ste, pozorni ste. To je prvi stepen meditacije, upravo pozornost održana samo na sadašnjost. Kada tu stignete već ste mnogo odradili. Otpustili ste prvi teret koji sprečava duboku meditaciju. Dakle uložite mnogo truda da dostignete ovaj prvi stepen sve dok ne postane snažan, čvrst i dobro zasnovan. Zatim ćemo da usavršimo pozornost sadašnjeg trenutka u drugom stepenu meditacije – tihoj pozornosti na sadašnji trenutak.

 

Drugi deo

„Tišina daleko više doprinosi mudrosti i jasnoći nego mišljenje.“

U prvom delu ovog trodelnog članka, dao sam kratak pregled cilja meditacije, divnu tišinu, mirnoću i jasnoću uma koja je bremenita najdubljim od uvida. Zatim sam istakao osnovnu temu koja se provlači kao neprekinuta nit kroz čitavu meditaciju a to je otpuštanje materijalnih i mentalnih tereta. Na kraju, u prvom delu, na široko sam opisao vežbanje koje vodi do onoga što nazivam prvi stepen meditacije, a taj prvi stepen se ostvaruje kada meditator udobno boravi u sadašnjem trenutku tokom dugih, neprekintuih perioda vremena. Kao što sam napisao u prethodnom članku „Stvarnost sadašnjosti je veličanstvena i fenomenalna… Kada tu stignete već ste mnogo odradili. Otpustili ste prvi teret koji sprečava duboku meditaciju.“ No kada ste već ostvarili toliko mnogo trebalo bi da nastavite dalje u još lepšu i istinskiju tišinu uma.

Pomoći će ako razjasnim razliku između tihe pozornosti sadašnjeg trenutka i razmišljanja o njemu. Dobru sliku daje poređenje sa gledanjem teniskog meča na televiziji. Kada gledate meč primetićete da se, u stvari, simultano odigravaju dva meča: meč koji vidite na ekranu i meč koji čujete kako ga opisuje komentator. Zaista, ako Australijanac igra protiv Novozelanđanina, onda će tumačenje od australijskog ili novozelandskog komentatora verovatno biti znatno drugačija od onoga što se stvarno desilo! Tumačenje je često pristrasno. U ovom poređenju posmatranje ekrana bez tumačenja jeste tiha pozornost u meditaciji, obraćanje pažnje na tumačenje jeste razmišljanje o tome. Trebalo bi da razumete da ste daleko bliži Istini kada posmatrate bez tumačenja, kada doživljavate samo tihu pozornost sadašnjeg trenutka.

Ponekad nam se čini da znamo svet kroz unutrašnji komentar. U stvari, unutrašnji govor nema pojma o svetu! Unutrašnji govor je taj koji plete zablude koje uzrokuju patnju. Unutrašnji govor je taj koji uzrokuje da se razljutimo na one koje činimo svojim neprijateljima. On konstruiše strah i krivicu. Stvara teskobu i depresiju. Ubedljivo gradi iluzije isto kao što vešt komentator na televiziji može da manipuliše publikom izazvajući ljutnju ili suze. Dakle, ako tražite Istinu kada meditirate trebalo bi da cenite tihu pozornost, smatrajući je značajnijom nego bilo kakvu misao.

Pridavanje visoke vrednosti sopstvenim mislima jeste glavna prepreka tihoj pozornosti. Pažljivo uklanjajući značaj koji se daje mišljenju i shvatajući vrednost i istinitost tihe pozornosti je uvid koji omogućava ovaj drugi stepen – tihu pozornost sadašnjeg trenutka.

Jedan od lepih načina da se prevaziđe unutrašnji komentar je razvijanje toliko istančane pozornosti sadašnjeg trenutka da posmatrate svaki trenutak tako blizu da prosto nemate vremena da komentarišete šta se upravo dogodilo. Misao je često stav o tome šta se upravo dogodilo, npr. „To je bilo dobro“, „To je bilo odvratno“, „Šta je to bilo?“. Svi ovi komentari su o iskustvu koje je upravo promaklo. Kada primećujete ako komentarišete o iskustvu koje je upravo promaklo onda ne obraćate pažnju na iskustvo koje upravo pristiže. Bavite se starim posetiocima i zanemarujete nove posetioce koji upravo dolaze!

Možete da zamislite svoj um kao domaćina na žurci koji dočekuje goste na vratima. Ako jedan gost uđe i pozdravite ga i počnete da pričate sa njim o ovome, onome ili nečemu drugome, onda ne obavljate svoju dužnost obraćanja pažnje na novog gosta koji ulazi na vrata. Zato što gost ulazi na vrata svakog trenutka, sve što možete da uradite je da pozdravite jednog i da odmah pređete da pozdravite sledećeg. Ne možete da si priuštite da se uključite ni u najkraći razgovor sa bilo kojim gostom pošto bi to značilo da ćete propustiti onog koji sledeći ulazi. U meditaciji, sva iskustva dolaze kroz vrata naših čula u um jedno po jedno u nizu. Ako pozdravite jedno iskustvo sa pribranošću i onda uđete u razgovor sa svojim gostom onda ćete propustiti sledeće iskustvo koje ide odmah iza njega.

Kada ste savršeno u sadašnjem trenutku sa svakim iskustvom, sa svakim gostom koji ulazi u um, onda jednostavno nemate prostora za unutrašnji govor. Ne možete da brbljate sa sobom jer ste potpuno zauzeti pribranim pozdravljanjem svega što upravo pristiže u vaš um. Ovo je istančana pozornost sadašnjeg trenutka do nivoa da ona postaje tiha pozornost sadašnjosti u svakom trenutku.

Kada razvijete taj stepen unutrašnje tišine otkrivate da je to kao otpuštanje još jednog velikog tereta. To je kao da ste nosili veliki teški ranac na svojim leđima tokom četrdeset ili pedeset godina bez prestanka i tokom tog vremena ste se iscrpljujuće vukli preko mnogih milja. Sada ste našli hrabrost i mudrost da skinete taj ranac i da ga nakratko odložite na tlo. Osećate se neizmerno rasterećeni, tako lagani, tako slobodni jer više niste opterećeni teškim rancem unutrašnjeg brbljanja.

Još jedan koristan metod za razvijanje tihe pozornosti je da prepoznate prostor između misli, prostor između perioda unutrašnjeg brbljanja. Ako ste pažljivo prisutni oštrom pribranošću onda kada se jedna misao završava i pre nego druga misao počne – Eto! To je tiha pozornost! Na početku ona je tek trenutna ali prepoznavanjem prolazne tišine navikavate se na nju, a kako postajete naviknuti na nju onda tišina traje sve duže. Jednom kada je konačno otkrijete tada počinjete da uživate u njoj i zato ona raste. Ali zapamtite, tišina je stidljiva. Ako vas tišina čuje da govorite o njoj, ona smesta nestaje!

Bilo bi čudesno ako bismo svi mogli da napustimo unutrašnje brbljanje i da jednostavno boravimo u tihoj pozornosti sadašnjeg trenutka dovoljno dugo da shvatimo upravo koliko je ona divna. Tišina daleko više doprinosi mudrosti i jasnoći nego mišljenje. Kada shvatite koliko je daleko prijatnije i vrednije biti tih iznutra onda vam tišina postaje privlačnijom i značajnijom. Unutrašnja Tišina postaje ono prema čemu um teži. Um onda neprestano traži tišinu do tačke gde jedino misli ako je to zaista potrebno, samo ako to ima neku svrhu. Pošto ste na ovom stepenu shvatili da je većina našeg razmišljanja stvarno i ovako i onako besmislena, da nas nigde ne dovodi, zadajući vam samo glavobolje, rado i lako provodite više vremena u unutrašnjoj tišini.

Drugi stepen meditacije je zatim tiha pozornost sadašnjeg trenutka. Možete da provede veći deo vremena samo na razvijanju ova dva stepena jer ako ste u stanju da dođete ovako daleko onda ste zaista prešli dug put u vašoj meditaciji. U toj tihoj pozornosti „Baš Sada“ iskusićete mnogo mira, užitka i prema tome mudrosti.

Ako želite da pođete još dalje onda umesto da budete tiho pozorni bilo čega što dođe u um birate tihu pozornost sadašnjeg trenutka na samo JEDNU JEDINU STVAR. Ta JEDNA STVAR može da bude iskustvo disanja, ideja sveopšte ljubavi (Mettā), obojeni krug vizualizovan u umu (Kasina) ili nekoliko drugih, manje uobičajenih, žižnih tačaka pozornosti. Ovde ću opisati tihu pozornost sadašnjeg trenutka na dah.

Izbor da pričvrstite svoju pozornost na samo jednu stvar znači otpustiti raznolikost i pomerati se ka njenoj suprotnosti, jedinstvu. Kako um počinje da se ujedinjuje, održavajući pozornost na samo jednoj stvari, iskustvo mira, blaženstva i moći se značajno uvećava. Ovde otkrivate da je raznolikost svesti, staranje o šest različitih čula, kao da imate šest telefona na radnom stolu koji zvone u isto vreme, takav teret. Otpustite tu raznolikost dozvoljavajući da tu bude samo jedan telefon na radnom stolu, u ovom slučaju samo jedna privatna linija, to je toliko olakšanje da izaziva blaženstvo. Razumevanje da je raznolikost teret je suštinsko za to da biste bili u mogućnosti da se ustalite na dahu.

Ako ste pažljivo tokom dugih vremenskih perioda razvijali tihu pozornost na sadašnji trenutak onda ćete otkriti da je prilično lako okrenuti tu pozornost na dah i pratiti dah iz trenutka u trenutak bez prekida. To je tako zato što su dve glavne prepreke u meditaciji disanja već podčinjene. Prva od te dve prepreke je sklonost uma da odluta u prošlost ili budućnost a druga prepreka je unutrašnje brbljanje. Iz tog razloga podučavam dva preliminarna stepena pozornosti na sadašnji trenutak i tihu pozornost sadašnjeg trenutka kao čvrstu pripremu za dublju meditaciju na dah.

Često se dešava da meditatori otpočnu meditaciju na dah dok im um još skače između prošlosti i budućnosti, i dok im je pozornost potopljena unutrašnjim brbljanjem. Bez pripreme im se čini da je meditacija na dah jako teška, čak nemoguća i odustaju u razočarenju. Odustaju jer nisu počeli na pravom mestu. Nisu izveli pripremni rad pre preuzimanja daha za žižu svoje pozornosti. Sa druge strane, ako je vaš um dobro pripremljen dovršetkom prva dva stepena onda ćete videti da kada se okrenete ka dahu da ćete biti u stanju da održite svoju pozornost sa lakoćom. Ako vam je teško da održite pozornost na dah onda je to znak da ste požurili prva dva stepena. Natrag na pripremne vežbe! Pažljivo strpljenje je najbrži put.

Kada se usredsredite na dah tada se usredsređujete na iskustvo daha kako se baš sada odvija. Doživljavate „ono što vam govori šta dah radi“, bilo da li ulazi ili izlazi ili je negde između. Neki učitelji kažu da posmatrate dah na vrhu nosa [nozdrvama], neki kažu da posmatrate [pomeranje] abdomena a neki kažu da [pozornost] pomerate sad ovamo sad onamo. Kroz iskustvo sam otkrio da nije bitno gde posmatrate dah. U stvari, najbolje je ni da ne locirate dah bilo gde! Ako locirate dah na vrhu nosa onda je to postaje pozornost nosa a ne pozornost daha. A ako ga locirate u abdomenu onda to postaje pozornost abdomena. Jednostavno se odmah sad zapitajte „Da li udišem ili izdišem?“. Kako znate? Eto! To iskustvo koje vam govori šta radi dah jeste na šta se usredsređujete u meditaciji na dah. Otpustite brigu o tome gde je iskustvo locirano, jednostavno se usredsredite na samo iskustvo.

Uobičajena smetnja na ovom stepenu je sklonost da se kontroliše disanje što disanje čini neugodnim. Da bi se prevazišla ova smetnja zamislite da ste putnik u kolima koji posmatra kroz prozor na svoj dah, vi niste niti vozač, niti „vozač na zadnjem sedištu“, dakle prestanite da izdajete naređenja, otpustite to i uživajete u vožnji. Neka dah diše dok vi gledate bez uplitanja.

Kada znate da dah ulazi, ili da dah izlazi, tokom recimo stotinu dahova za redom, ne propustivši ni jedan, onda ste postigli ono što nazivam treći stepen meditacije, postojanu pozornost na disanje. Ovaj stepen je još spokojniji i prijatniji nego prethodni. Da bi ste pošli dublje sada stremite ka potpunoj održanoj pozornosti na dah.

Ovaj četvrti stepen ili potpuno održana pozornost na dah se dešava kada se vaša pozornost proširi u tolikoj meri da obuhvata svaki pojedini trenutak daha. Znate udah na samom njegovom prvom trenutku kada se prva senzacija udaha pojavi. Onda posmatrate te senzacije kako se postepeno razvijaju kroz čitav tok jednog udisaja, ne propuštajući ni trenutak udaha. Kada se udah završi, znate taj trenutak, u svojem umu vidite taj poslednji pokret udaha. Onda vidite sledeći trenutak kao stanku između udaha i izdaha, a onda još mnogo više stanki sve dok izdah ne otpočne. Vidite prvi trenutak izdaha i svaku sledeću senzaciju dok izdah evoluira sve dok izdah u potpunosti ne nestane čime je njegova uloga dovršena. Sve se odigrava u tišini i samo u sadašnjem trenutku.

Doživljavate svaki deo svakog udaha i izdaha, neprekidno tokom mnogih stotina dahova u nizu. Zato se ovaj stepen naziva „POTPUNO održana pozornost na dah“. Ovaj stepen ne možete ostvariti silom, kroz držanje ili stiskanje. Ovaj stepen mirnoće ostvarujete otpuštajući sve u čitavom univerzumu, izuzev trenutnog iskustva daha koji se odvija tiho u sadašnjosti. „Vi“ ne ostvarujete ovaj stepen; um ostvaruje ovaj stepen. Um sam radi posao. Um prepoznaje ovaj stepen kao vrlo spokojno i prijatno boravljenje, ostavljen na miru sa dahom. Na ovom mestu „činitelj“, glavni deo ega, počinje da iščezava.

Na ovom stepenu meditacije otkrićete da se napredak dešava bez napora. Prosto morate da se sklonite s puta, da otpustite, i gledate kako se sve samo dešava. Um će automatski da teži ka ovom vrlo jednostavnom, spokojnom i izvrsnom jedinstvu bivanja sa samo jednom stvari, bivanja sa dahom u svakom pojedinačnom trenutku ako mu samo dozvolite. To je jedinstvo uma, jedinstvo u trenutku, jedinstvo u mirnoći.

Četvrti stepen je ono što nazivam „odskočnom daskom“ u meditaciji jer odavde se odskače u blažena stanja. Kada jednostavno održavate jedinstvo svesnosti, bez uplitanja, dah će početi da nestaje. Čini se kao da dah iščezava kako žiža uma klizi sa daha na ono što je u središtu iskustva daha to jest na veličanstveni mir, slobodu i blaženstvo.

Na ovom stepenu koristim termin „divan dah“. Um prepoznaje da je ovaj spokojan dah izvanredno lep. Neprekidno ste pozorni ovog divnog daha, trenutak za trenutkom, bez prekida u lancu iskustva. Samo ste pozorni divnog daha, bez napora, tokom dugog vremena.

Sada dozvoljavate dahu da iščezne i sve što je preostalo je „divno“. Bestelesna lepota postaje jedini objekat uma. Um sad sam preuzima svoj objekat. Sada uopšte niste svesni daha, tela, misli, zvuka ili sveta spolja. Sve čega ste pozorni je lepota, mir, blaženstvo, svetlost ili kako god da će to vaše shvatanje kasnije imenovati. Doživljavate samo lepotu, neprekidno, bez napora, tu nema „nečeg“ što je lepo. Odavno ste otpustili brbljanje, otpustili opisivanja i procenjivanja. Ovde, um je toliko miran da ne možete ništa reći.

Upravo ste iskusili prvo cvetanje blaženstva u umu. To blaženstvo će se razvijati, rasti, postati vrlo čvrsto i jako. Time ulazite u ona stanja meditacije koja se nazivaju Jhāna. Ali to je za Treći deo ove knjižice!

 

Treći deo

„Ne činite apsolutno ništa i vidite koliko gladak, divan i bezvremen dah može da izgleda.“

Prvi i drugi deo opisuju prva četiri stepena meditacije (kako su ovde nazvana). Oni su:

  • Pozornost sadašnjeg trenutka
  • Tiha pozornost sadašnjeg trenutka
  • Tiha pozornost sadašnjeg trenutka daha; i
  • Potpuno održana pozornost na dah.

Svaki od ovih stepena treba da se dobro razvije pre nego se pređe u sledeći. Kada se požuri kroz „stepene otpuštanja“, onda viši stepeni bivaju nedostižni. To je poput izgradnje visoke zgrade sa neadekvatnom osnovom. Prvi sprat je izgrađen brzo a takođe i drugi i treći. Međutim, kada se doda četvrti sprat struktura malo počinje da se ljulja. Onda ako pokušamo da dodamo peti sprat, sve se obruši. Zato vas molim da odvojite mnogo vremena na početna četiri stepena, učvrščujući i stabilišući ih, pre nego što pređete na peti stepen. Trebalo bi da budete u stanju da održavate četvrti stepen, „potpune održane pozornosti na dah“, sa lakoćom pozorni svakog trenutka daha bez ikakvog prekida, tokom barem dvesto ili tristo dahova za redom. Ne kažem da brojite dahove tokom ovog stepena nego vam ukazujem na vrstu vremenskog intervala tokom kojeg bi trebalo ostati na četvrtom stepenu pre nego pređete dalje. U meditaciji, strpljenje je najbrži put!

Peti stepen se naziva potpuno održana pozornost na divan dah. Često ovaj stepen teče prirodno, neprimetno, iz prethodnog. Kako potpuna pozornost sa lakoćom i kontinuitetom boravi na iskustvu daha, gde ništa ne prekida ujednačen tok pozornosti, dah se smiruje. Menja se od grubog, uobičajenog daha, ka vrlo glatkom i spokojnom „divnom dahu“. Um prepoznaje divan dah i uživa u njemu. Um doživljava produbljenje zadovoljnosti. Srećan je sa tim da je jednostavno tu i da posmatra divan dah. Um ne treba da bude prisiljen. On boravi sa divnim dahom sam od sebe. „Vi“ ne radite ništa. Ako pokušate da nešto uradite na ovom stepenu, uznemiravate čitav proces, lepota je izgubljena i, kao kod stajanja na zmijsku glavu u igri zmije i merdevine, vraćate se unazad nekoliko polja. „Činitelj“ treba nestati od ovog stepena meditacije nadalje, ostavljajući tek „poznavatelja“ koji pasivno posmatra.

Korisni trik za ostvarivanje ovog stepena je da se prekine unutrašnja tišina samo jednom i da se nežno pomisli: „Spokoj!“. To je sve. Na ovom stepenu meditacije, um je obično tako jako osetljiv da već i mali podsticaj poput ovoga uzrokuje da um poslušno prati uputstvo. Dah se smiruje i divan dah izranja.

Kada pasivno posmatrate samo divan dah u trenutku, percepciji o „u“(dahu) ili „iz“(dahu), ili početku ili sredini ili kraju daha, bi trebalo dozvoliti da nestane. Sve što je poznato je iskustvo divnog daha koji se dešava sada. Um nije zabrinut time u kojem delu ciklusa disanja se ovo nalazi, niti u kojem delu tela se ovo dešava. Pojednostavljujemo objekat meditacije, iskustvo daha u trenutku, otklanjajući sve nepotrebne detalje, pomerajući se izvan dvojnosti „u“ i „iz“, i samo smo pozorni divnog daha koji se čini glatkim i neprekidnim, gotovo kao da se uopšte ne menja.

Ne činite apsolutno ništa i vidite koliko glatkim i divnim i bezvremenim dah može da izgleda. Vidite koliko mu možete dozvoliti da bude spokojan. Dajte sebi vremena da okusite slatkoću divnog daha koji je sve spokojniji, sve slađi.

Sada će dah nestati, ne kada „vi“ to želite nego kada bude dovoljno spokoja, ostavljajući samo „divno“. Poređenje iz engleske literature može da pomogne. U Luis Kerolovoj „Alisi u zemlji čuda“, Alisa i Crvena Kraljica vide viziju nasmejane češajrske mačke koja se pojavila na nebu. Dok gledaju, prvo je nestaje mačkin rep, onda šape a zatim ostatak njenih nogu. Uskoro torzo češajrske mačke potpuno nestaje ostavljajući samo mačkinu glavu, još uvek nasmejanu. Onda glava počinje da iščezava ni u šta, od ušiju i brka ka unutra, i uskoro glava nasmejane mačke potpuno nestaje – izuzev osmeha koji ostaje na nebu! To je osmeh bez usana da se smeše ali vidljiv osmeh ni manje ni više. Ovo je tačna analogija za proces otpuštanja koji se dešava na ovoj tački meditacije. Mačka sa osmehom na licu predstavlja divni dah. Iščezavajuća mačka predstavlja dah koji nestaje a bestelesni osmeh koji je i dalje vidljiv na nebu stoji za čist mentalni objekat „divno“ koji je jasno uočljiv u umu.

Ovaj čisti mentalni objekat se naziva Nimitta. „Nimitta“ znači „znak“, u ovom slučaju mentalni znak. To je stvaran objekat u krajoliku uma (citta) i kada se pojavi po prvi put vrlo je čudan. Jednostavno nikad ranije nije doživljeno ništa nalik tome. Unatoč tome, kako bi umu snabdela neki opis, mentalna aktivnost koja se zove „percepcija“ traga kroz svoju memorijsku banku životnog iskustva za nečim bar približno sličnim. Većina meditatora tu „bestelesnu lepotu“, to mentalno zadovoljstvo, doživljavaju kao divnu svetlost. To nije svetlost. Oči su zatvorene i svesnost vida je odavno isključena. To je svesnost uma oslobođena po prvi put od sveta pet čula. To je kao pun mesec, koji predstavlja zračeći um, koji se pojavljuje iza oblaka, koji predstvaljaju svet pet čula. To je manifestujući um, ne svetlost, ali većini se čini kao svetlost, doživljeno je kao svetlost jer je ovaj nesavršeni opis nešto najbolje što percepcija može da ponudi.

U slučaju drugih meditatora, percepcija bira da opiše ovu prvu pojavu uma u izrazima fizičke senzacije, kao što je intenzivna opuštenost ili ekstaza. Opet, svesnost tela (to što doživljava zadovoljstvo i bol, toplo i hladno, itd.) je odavno zatvoreno i ovo nije telesni osećaj. To je prosto „percipirano“ sličnim kao zadovoljstvo. Neki vide belu svetlost, neki zlatnu zvezdu, neki plavi biser… bitna činjenica je da svi opisuju isti fenomen. Svi doživljavaju isti čisti mentalni objekat a ostale različite detalje dodaju njihove različite percepcije.

Možete da prepoznate nimittu na osnovu sledećih 6 odlika:

1) Pojavljuje se samo nakon petog stepena meditacije, nakon što je meditator boravio sa divnim dahom tokom dugog vremena.
2) Pojavljuje se kad dah nestane.
3) Pojavljuje se kada su spoljašnjih pet čula vida, sluha, ukusa i dodira potpuno odsutni.
4) Manifestuje se samo u tihom umu, kada su deskriptivne misli (unutrašnji govor) potpuno odsutne.
5) Neobična je ali snažno privlačna, i
6) Prelepo je jednostavan objekat.

Spominjem ove odlike kako biste razlikovali stvarnu nimittu od imaginarnih.

Šesti stepen se zatim naziva doživljavanje divne nimitte. Dostiže se kada se otpusti telo, misao, i pet čula (uključujući pozornost daha) tako potpuno da preostaje samo divna nimitta.

Ponekad kada se nimitta prvi put pojavi može da se učini „tupom“. U ovom slučaju, treba da se odmah vrati na prethodni stepen meditacije, neprekidnu tihu pozornost divnog daha. Prerano se prešlo ka nimitti. Ponekad je nimitta sjajna ali nestabilna, paleći se i gaseći poput svetionika i onda nestajući što pokazuje da ste prerano napustili divan dah. Treba biti u stanju da se sa lakoćom održi pozornost na divan dah tokom dugog, dugog vremena pre nego je um sposoban da održava jasnu pažnju na daleko prefinjeniju nimittu. Dakle trenirajte um na divnom dahu, trenirajte strpljivo i marljivo, onda kada je vreme da se pređe ka nimitti, ona je sjajna, stabilna i lako održiva.

Glavni razlog zašto se nimitta može učiniti tupom je da je dubina zadovoljnosti preplitka. Još uvek „hoćete“ nešto. Obično, hoćete sjajnu nimittu ili hoćete Jhānu. Zapamtite, a ovo je značajno, Jhāne su stanja otpuštanja, neverovatno duboka stanja zadovoljnosti. Dakle predajte gladan um, razvijte zadovoljnost na divnom dahu i nimitta i Jhāna će se desiti same od sebe.

Glavni razlog zašto je nimitta nestabilna je zato što „činitelj“ prosto neće da prestane da se meša. „Činitelj“ je kontrolor, vozač sa zadnjeg sedišta, uvek se mešajući tamo gde mu nije mesto i upropaštavajući sve. Meditacija je prirodan proces umirenja i zahteva da se „vi“ u potpunosti sklonite sa puta. Duboka meditacija se dešava samo onda kada zaista otpustite, a ovo znači da ZAISTA OTPUSTITE do tačke da proces postaje nedostupan „činitelju“.

Vešt način da ostvarite tako duboko otpuštanje je da namerno ponudite dar poverenja nimitti. Prekinite tišinu samo na trenutak, tako, tako nežno, i šapnite u svom umu da dajete potpuno poverenje nimitti, kako bi „činitelj“ mogao da prepusti svu kontrolu i da jednostavno nestane. Um će onda, predstavljen ovde nimittom pred vama, preuzeti proces dok posmatrate kako se sve to odigrava.

Ne treba ništa da uradite jer je silna lepota nimitte više nego u stanju da zadrži pozornost bez vaše pomoći. Budite oprezni da ovde ne počnete da procenjujete. Pitanja kao „Šta je ovo?“, „Da li je ovo Jhāna?“, „Šta bi sledeće trebalo da uradim?“, i tako dalje, delo su „činitelja“ koji pokušava da se opet umeša. To remeti proces. Sve možete da procenite kada se putovanje završi. Dobar naučnik procenjuje eksperiment tek na kraju, kada ima sve podatke. Dakle, nemojte sada procenjivati ili pokušavati da sve prokljuvite. Nema potrebe da obraćate pažnju na ivicu nimitte: „Da li je okrugla ili ovalna?“, „Da li je ivica jasna ili nejasna?“. Sve to je nepotrebno i samo vodi do veće raznovrsnosti, ka više podvojenosti na „unutra“ i „spolja“, i više nemira.

Neka um teži gde želi, što je obično ka centru nimitte. Centar je mesto gde se nalazi najlepši deo, gde je svetlost najsjajnija i čista. Otpustite i jednostavno uživajte vožnju dok pažnja biva privučena ka centru i upada pravo unutra, ili dok se svetlost širi na sve strane obavijajući vas u potpunosti. To je u stvari jedno te isto iskustvo doživljeno iz različitih perspektiva. Dozvolite da se um sjedini sa blaženstvom. Dozvolite da se sedmi stepen ovog puta meditacije, Prva Jhāna, desi.

Postoje dve uobičajene prepreke na vratima u Jhānu: oduševljenje i strah. Oduševljenje je postajanje uzbuđenim. Ako na ovoj tački um misli „Ohoho, to je to!“ onda je najverovatnije da se Jhāna neće desiti. Ovaj „ohoho!“ odgovor treba da se podredi u prilog potpune pasivnosti. Možete da ostavite svako „ohoho!“ za kasnije kada izronite iz Jhāne, gde mu je i mesto. Međutim, najverovatnija prepreka je strah. Strah se pojavljuje kod prepoznavanja izvanredne moći i blaženstva Jhāne, ili kod prepoznavanja da kako bi se potpuno ušlo u Jhānu, nešto mora da se ostavi za sobom – Vi! „Činitelj“ je tih pred Jhānom ali je još uvek tu. Unutar Jhāne „činitelj“ potpuno nestaje. „Poznavalac“ još uvek deluje, potpuno ste svesni, ali sve kontrole su sad van dosega. Ne možete da formirate niti jednu jedinu misao a kamo li da nešto odlučite. Volja je zamrznuta, što početniku može da izgleda zastrašujuće. Nikada pre tokom čitavog života niste doživeli da ste tako ogoljeni od svake kontrole no bez obzira na to tako potpuno budni. Ovaj strah je strah da se preda nešto tako suštinski lično kao što je volja da se čini.

Ovaj strah može da se prevaziđe kroz pouzdanje u Buddhino Učenje zajedno sa privlačnim zadovoljstvom koje se nalazi tik pred vama koje vidite kao nagradu. Učitelj Buddha je često govorio da se od ovog blaženstva Jhāne „ne treba plašiti nego da treba da se prati, razvija i često vežba“ (Latukikopama Sutta, Majjhima Nikāya). Dakle, pre nego što se strah pojavi, ponudite svoje potpuno pouzdanje tom blaženstvu i održavajte veru u Buddhino učenje i primere Plemenitih Učenika. Verujte Dhammi i dozvolite da vas Jhāna toplo obgrli u beznapornom, bestelesnom i blaženom iskustvu bez ega koje će biti najdublje iskustvo vašeg života. Budite smeli da potpuno prepustite kontrolu nakratko i da sve ovo i sami doživite.

Ako je posredi Jhāna onda će trajati dugo vremena. Ako traje samo nekoliko minuta ne zaslužuje da se naziva Jhānom. Obično više Jhāne istrajavaju mnogo sati. Kada ste jednom unutra, nema izbora. Izronićete iz Jhāne samo onda kada je um spreman da izađe, kada se „gorivo“ prepuštanja koje se prethodno sakupilo skroz ne iskoristi. To su tako mirna i zadovoljavajuća stanja svesti da je njihova sama priroda da istrajavaju vrlo dugo vremena. Druga odlika Jhāne je da se dešava samo nakon što je nimitta uočena prema gore navedeno. Nadalje, trebalo bi da znate da dok ste u bilo kojoj Jhāni nemoguće je doživeti telo (npr. telesni bol), čuti zvukove izvana ili proizvesti bilo kakvu misao, čak ni „dobre“ misli. Postoji samo jasna jednoća percepcije, iskustvo nepodvojenog blaženstva koje se nastavlja tokom dugog vremena. Ovo nije trans nego stanje povišene pozornosti. Ovo je navedeno kako biste i sami znali da li je ono što vam se čini kao Jhāna stvarno ili imaginarno.

Meditacija je daleko više od toga ali ovde je opisan samo osnovni metod koristeći sedam stepena koji kulminiraju u Prvoj Jhāni. Mnogo više bi se moglo reći o „pet prepreka“ i kako se prevazilaze, o značenju pribranosti i kako se koristi, o Četiri Satipatthāne i Četiri Puta ka Uspehu (Iddhipāda) i Pet Kontrolišućih Čula (Indriya), i svakako, o višim Jhānama. Sve ove se stvari tiču vežbanja meditacije ali moramo da ih ostavimo za drugu priliku.

Oni koji pogrešno poimaju sve ovo „samo kao Samatha vežbanje“ bez osvrta na Uvid (Vipassanā), znajte da ovo nije niti Vipassanā niti Samatha. Zove se Bhāvanā, metod koji je podučavao Učitelj Buddha i koji je ponavljan u Šumskoj Tradiciji severo-istočnog Tajlanda kojoj pripada i moj učitelj, Poštovani Ajahn Chah. Ajahn Chah je često govorio da Samatha i Vipassanā ne mogu da se odvoje, niti da ovaj par može da se razvija odvojeno od Ispravnog Gledišta, Ispravne Misli, Ispravnog Moralnog Odnošenja i tako dalje. Zaista, kako bi se napredovalo u gore navedenim sedam stepeni, meditatoru je potrebno razumevanje i prihvatanje Buddhinog učenja i njegovo pridržavanje pravila ponašanja mora da bude čisto. Uvid je potreban da bi se ostvario svaki od ovih stepena, to je uvid u značenje „otpuštanja“. Što se dalje razvijaju ovi stepeni, sve dublje će biti i uvid, a ako dosegnete tako daleko kao što je Jhāna onda će to promeniti vaše celokupno razumevanje. Kako to biva, Uvid igra oko Jhāne a Jhāna igra oko Uvida. To je put ka Nibbāni, jer Učitelj Buddha je rekao, „za onog koji nalazi užitak u Jhāni, četiri rezultata se mogu očekivati: „Onaj ko je ušao u tok“, „Jednom-povratnik“, „Ne-povratnik“ ili Arahant“ (Pāsādika sutta, Dīgha nikāya).


[1] Sažetak iz govora koje je Ađan Brahmavamso davao tokom devetodnevnog povlačenja u Severnom Pertu, Zapadna Australija, Decembar 1997. godine. [Natrag]