Ispravno vežbanje – neprekidno vežbanje

Ađan Ča

Prevod Rastislav Kobac
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

U Wat Wana Potiyahnu [1] je sigurno sasvim mirno, ali to ništa ne znači ukoliko naši umovi nisu smireni. Sva mesta su mirna. To što se neka čine uznemiravajućim jeste zbog naših misli. Pa ipak, tiho mesto može nekom pomoći da se smiri, pružanjem šanse za vežbanje i samim tim za usklađivanje sa okolnom tišinom. Trebalo bi svi da budete svesni da je ovo vežbanje teško.

Vežbati druge stvari nije tako teško, lako je, ali ljudski um je teško obučiti. I Buda je vežbao svoj um. Um je jako važan. Sve unutar ovog sklopa telo-um povezuje se u umu. Oči, uši, nos, jezik i telo primaju nadražaje i šalju ih u um, koji nadgleda sve druge čulne organe. Zato je važno da se um uvežbava. Ukoliko je um dobro uvežban svi problemi nestaju. Ukoliko problemi još postoje, to je zato što um još sumnja, što ne spoznaje u saglasnosti sa istinom. Zbog toga postoje problemi.

Otuda, budite svesni da ste svi vi ovde došli potpuno spremni za vežbanje Dhamme. Bilo da stojite, hodate, sedite ili ležite, oruđe koje vam je potrebno za vežbanje vam je uvek dostupno, bilo gde da ste. Ono je ovde, isto kao i Dhamma. Dhamma je nešto čega svuda ima u izobilju. Baš ovde, na zemlji, ili u vodi …. bilo gde… Dhamma je uvek ovde. Dhamma je savršena i potpuna, ali naše vežbanje je ono koje još nije potpuno.

Uzvišeni, potpuno prosvetljeni Buddha je podučavao načinu koji svi mi možemo vežbati i upoznavati Dhammu. To nije nešto veliko, malo je, ali ispravno. Na primer, pogledajte kosu. Ukoliko poznajemo makar i jednu vlas kose, tada poznajemo svaku vlas, kako svoju tako i drugih. Znamo da su one jednostavno "kosa". Poznavajući jednu vlas kose, mi ih poznajemo sve.

Ili uzmimo ljude. Ukoliko vidimo pravu prirodu stanja u nama tada takođe poznajmo sve druge ljude u svetu, zato što su svi ljudi isti. Takva je i Dhamma. Ona je mala stvar, a istovremeno je i velika. Videti istinu jednog stanja znači videti istinu svih stanja. Kada poznajemo istinu onakvom kakva ona jeste, svi problemi se završavaju.

Pa ipak, vežbanje je teško. Zašto je teško? Teško je zbog žudnje, tanhe. Ukoliko ne "želiš" tada ne vežbaš. Ali ukoliko vežbaš vođen žudnjom, nećeš videti Dhammu. Razmislite o tome, svi. Ukoliko ne želite da vežbate ne možete da vežbate. Morate prvo da želite da vežbate pre nego što stvarno počnete da vežbate. Bilo da koračate napred, ili nazad, susretaćete žudnju. Zbog ovoga su učitelji u prošlosti rekli da je ovo vežbanje nešto što je užasno teško.

Ne vidite Dhammu zbog žudnje. Nekada je žudnja vrlo snažna, želite da vidite Dhammu smesta, ali Dhamma nije vaš um — vaš um još nije Dhamma. Dhamma je jedno, a um je drugo. Nije da sve što vi volite jeste Dhamma, a sve što ne volite nije. Tako stvari ne stoje.

U stvari naš um je, jednostavno, stanje Prirode, kao i drvo u šumi. Ukoliko želite dasku ili gredu oni moraju poticati od drveta, ali drvo je i dalje drvo. Ono još nije daska ili greda. Pre nego što bi nam zaista moglo biti od koristi, moramo uzeti to drvo i obraditi ga u dasku ili gredu. To je i dalje isto drvo, ali transformisano u nešto drugo. U osnovi to je samo drvo, stanje prirode. Ali u svom sirovom stanju ono nije od velike koristi onima kojima je potrebna drvena građa. I naš um je ovakav. On je stanje Prirode. Kao takav on opaža misli, deli ih na lepe i ružne i tako dalje.

Ovakav um mora biti dalje obučavan. Ne možemo ga ostaviti da bude takav kakav je. On je stanje Prirode… Obučite ga da shvati da on jeste stanje prirode. Razvijajte Prirodu tako da može da odgovara našim potrebama, to je Dhamma. Dhamma je nešto što se mora vežbati i ostvariti iznutra.

Ukoliko ne vežbate nećete znati. Iskreno govoreći, nećete spoznati Dhammu samo čitajući o njoj ili proučavajući je. Ili ukoliko je poznajete vaše znanje je i dalje nepotpuno. Na primer, ova pljuvaonica. Svi znaju da je to pljuvaonica, ali ne znaju u potpunosti pljuvaonicu. Zašto je potpuno ne znaju? Ukoliko nazovem ovu pljuvaonicu tiganjem, šta ćete vi reći? Pretpostavite da svaki put kada je tražim kažem: "Molim te donesi taj tiganj ovde" – ovo bi vas zbunilo. Zašto? Zato što vi u potpunosti ne znate pljuvaonicu. Kada biste znali tada ne bi bilo problema. Jednostavno biste pokupili predmet i dodali mi ga, zato što u stvari i nema nikakve pljuvaonice. Razumete li? Ovo je pljuvaonica samo zahvaljujući konvenciji. Konvencija je prihvaćena širom zemlje, tako da je ovo pljuvaonica. Ali ne postoji neka stvarna "pljuvaonica". Ukoliko neko želi da ovo nazove tiganjem, ono može biti i tiganj. Može biti bilo šta, u zavisnosti od toga kako ga nazovemo. To se zove "pojam". Ukoliko zaista znamo pljuvaonicu, čak i ukoliko je neko naziva tiganjem, nema problema. Kako god da je drugi nazovu, mi nismo zbunjeni zato što nismo slepi za njenu pravu prirodu.Tako se poznaje i Dhamma.

Sada se vratimo nama samima. Pretpostavimo da nam neko kaže, "Ti si lud!", ili, "Ti si glup", na primer. Iako mislite da to nije istina, nećete se osećati prijatno. Sve postaje teško zbog naših ambicija da imamo i da postignemo. Zbog ovih želja da dobijemo i budemo, zato što ne znamo u saglasju sa istinom, mi nismo zadovoljni. Ukoliko znamo Dhammu, prosvetljeni smo Dhammom, pohlepa, odbojnost i iluzija nestaju. Kada razumemo kako stvari zaista stoje, ne postoji ništa na čemu bi se te tri negativnosti zasnovale.

Zašto je ovo vežbanje tako teško i naporno? Zbog želja. Čim sednemo da meditiramo, želimo da postanemo smireni. Da nismo želeli da nađemo mir, ne bismo ni seli, ne bismo ni vežbali. Čim sednemo želimo da mir odmah bude tu, ali želja da um bude miran stvara zbunjenost i mi osećamo nemir. Tako stoje stvari. Zato Buddha kaže, "Ne govorite iz želje, ne sedajte iz želje, ne hodajte iz želje… Šta god da radite, ne radite to sa željom." Želja znači želeti nešto. Ukoliko nešto ne želite nećete to ni raditi. Ukoliko naše vežbanje dođe do ove tačke možemo postati poprilično obeshrabreni. Kako da vežbamo? Tek što sednemo, u umu je želja.

To je zbog toga što je naše telo i um teško posmatrati. Ukoliko oni nisu naši ili ne pripadaju nama, kome pripadaju? Teško je razlučiti ove stvari, moramo se osloniti na mudrost. Buddha kaže da moramo vežbati "napuštajući" stvari, zar ne? Ako napustimo, tada ni ne vežbamo, zar ne? Zato što smo napustili…

Pretpostavimo da smo otišli na pijacu da kupimo kokos, i dok ga nosimo neko upita:

" Zašto ste kupili taj kokos?"

" Kupio sam ga za jelo."

" A hoćete li da pojedete i ljusku?"

" Ne."

" Ne verujem vam. Ako ne želite da pojedete ljuske, zašto ste onda kupili i nju?"

Šta ćete reći? Kako ćete odgovoriti na ovakvo pitanje? Mi vežbamo sa željom. Da nije u nama bilo želje, ne bismo ni vežbali. Vežbanje sa željom je tanha. Znate, razmišljanje na ovaj način može da donese mudrost. Na primer, ovi kokosi: da li ćete da pojedete i ljuske? Naravno da nećete. Zašto ste ih onda uzeli? Zato što još nije došlo vreme da ih bacite. One su korisne za držanje unutrašnjosti kokosa. Ukoliko, nakon što ste pojeli kokos, bacite ljuske, nema problema.

Naše vežbanje je ovakvo. Buddha je rekao: "Ne postupajte vođeni željom, ne govorite iz želje, ne jedite iz želje." Bilo da stojite, hodate, sedite ili ležite… bilo šta da činite… ne činite to iz želje. To znači radite to ne vezujući se. Kao i kod kupovine kokosa na pijaci. Nećemo pojesti ljuske, ali još nije vreme da ih bacimo. Prvo ih zadržimo. Ovakvo je i vežbanje. Pojam i transcendencija [2] su koegzistentni, kao i kokos. Srž i ljuska su zajedno. Kada ih kupujemo, kupujemo ih zajedno. Ukoliko neko želi da nas optuži da jedemo kokosove ljuske to je njegov problem, mi znamo šta radimo.

Mudrost je nešto što svako od nas pronalazi za sebe. Da bismo je pronašli, ne treba da se krećemo ni brzo ni sporo. Šta treba da uradimo? Treba da odemo tamo gde nema ni brzine ni sporosti. Brzina ili sporost nisu pravi način.

Ali svi smo mi nestrpljivi, svi smo u žurbi. Čim nešto počnemo, već želimo da odjurimo do kraja, ne želimo da kasnimo. Želimo da uspemo. Kada dođe do popravljanja sopstvenih umova, neki ljudi odlaze predaleko… Oni zapale mirisni štapić, zauzmu položaj i zavetuju se: "Sve dok štapić potpuno ne izgori, neću ustati sa ovoga mesta, čak i ako se slomim ili umrem, nema veze… Umreću sedeći". Donevši takav zavet, oni sednu. I čim sednu Marine [3] horde ih napadnu sa svih strana. Sede samo trenutak i već misle da je štapić sigurno izgoreo. Otvore oči i … "Oh, još je jako mnogo vremena preostalo!".

Stisnu zube i sede još malo, osećajući vrelinu, uzbuđenje, rastrešenost i zbunjenost… Dostigavši tačku sloma, misle: "Mora da je do sada izgoreo" … Ponovo provire… "O, ne! Nije još ni do pola!"

Još dva ili tri puta ovo ponove i pošto još nije kraj, odustaju, dignu ruke od svega i počnu da mrze sami sebe. "Tako sam glup, tako beznadežan!" Sede i mrze sebe, osećajući se kao izgubljen slučaj. Ovo samo daje snagu frustracijama i preprekama. Zove se prepreka ljutnje. Ne mogu da krive druge, pa zato krive sebe. Zbog čega? Zbog želje.

U stvari, nije neophodno da se prolazi kroz sve ovo. Koncentrisati se znači koncentrisati se ne vezujući se, a ne koncentrisati sebe vezujući sebe u čvor.

Ali možda čitamo spise, o Budinom životu, kako je seo pod bodhi drvo i rešio: "Sve dok ne dostignem najviše prosvetljenje neću ustati sa ovog mesta, pa čak i ako mi se krv sasuši u žilama."

Kad pročitate ovo u knjigama možda vam padne na um da pokušate nešto slično. Da uradite isto kao Buda. Ali niste razmotrili da su vaša kola samo mala kola. Budina kola su bila zaista ogromna, on je mogao sve postići u jednom pokušaju. Samo sa svojim sićušnim, malenim kolima, kako je moguće da sve postignete odjednom? To je potpuno druga priča.

Zašto razmišljamo na taj način? Zato što smo previše ekstremni. Ponekad idemo prenisko, a ponekad previsoko. Tačku balansa je teško pronaći.

Sada govorim iz svog iskustva. U prošlosti moje vežbanje bilo je ovakvo. Vežbanje sa ciljem da se prevaziđe želja… Ako ne želimo, možemo li da vežbamo? Tu sam se zaglavio. Ali vežbati sa željom je patnja. Nisam znao šta da radim, bio sam zbunjen. Tada sam shvatio da je neprekidno vežbanje vrlo važna stvar. Mora se vežbati konstantno. Ovo se zove vežbanje koje je "dosledno u svim položajima". Usavršavajte vežbanje, ne dopustite da se pretvori u potpunu katastrofu. Vežbanje je jedno, a katastrofa drugo. [4] Većina ljudi obično stvara katastrofu. Kada se osećaju lenjim, oni se ne opterećuju vežbanjem, jedino vežbaju kada se osećaju punim energije. Ovako sam i ja radio.

Pitate se sada, da li je ovo ispravno? Vežbati kada se ovako osećate, a ne vežbati kada ne: da li je ovo u saglasnosti sa Dhammom? Da li je pravilno? Da li je u skladu sa Učenjem? Upravo to je ono što vežbanje čini nestalnim.

Bilo da se dobro osećate ili ne, trebate da vežbate na isti način: tome je Buda učio. Većina ljudi čeka da bude raspoložena za vežbanje; kada nisu raspoloženi, onda se ne zamaraju. Na kraju tako i završe. To se zove "katastrofa", a ne vežbanje. U pravom vežbanju, bilo da si sretan ili neraspoložen, ti vežbaš; bilo da je teško ili lako, ti vežbaš; bilo da je vruće ili hladno, ti vežbaš. Sasvim jednostavno. U pravom vežbanju, bilo da stojiš, hodaš, sediš ili ležiš, moraš imati nameru da postojano nastaviš vežbanje, čineći svoj sati (pažnju) konstantnim u svim položajima.

Na prvi pogled se čini da bi trebao da stojiš jednako koliko i hodaš, da hodaš jednako koliko i sediš, da sediš jednako koliko i ležiš… Pokušao sam, ali nisam to mogao da uradim. Ukoliko meditant hoće svoje stajanje, hodanje, sedenje i ležanje učini jednakim, koliko li će dana uspeti to da izdrži? Stajati pet minuta, sedeti pet minuta, ležati pet minuta… Nisam to mogao dugo da radim. Tako sam seo i još malo porazmislio o svemu. "Šta sve ovo znači? Ljudi u ovom svetu ne mogu ovako da vežbaju!"

Tada sam shvatio… "O, to nije tačno, to ne može biti tačno zato što je nemoguće. Stajanje, hodanje, sedenje, ležanje… sve ih učini konstantnim. Učiniti položaje konstantnim na način kako je objašnjeno u knjigama je nemoguće."

Ali je moguće sledeće: um… samo posmatraj um. Moguće je da imaš sati– pažnju, sampajaññu – samosvest i paññu – sveobuhvatnu mudrost. To možemo da uradimo. To je nešto što je stvarno vredno vežbanja. To znači da dok stojimo imamo sati, dok hodamo imamo sati, dok sedimo imamo sati, dok ležimo imamo sati – neprekidno. Ovo jeste moguće. Okrećemo svesnost ka našem stajanju, hodanju, sedenju, ležanju — ka svim položajima.

Kada je um ovako uvežban, stalno će sebe podsećati rečju Buddho, Buddho, Buddho… to je znanje. Znanje čega? Znanje šta je dobro, a šta loše u svakom trenutku. Da, to je moguće. Ovo je započinjanje prave prakse. Što znači, bilo da stojimo, hodamo, sedimo ili ležimo postoji nepomućen sati.

Tada treba da razumete ona stanja koja treba napuštati i ona koja treba razvijati. Poznajete sreću, poznajete nesreću. Kada poznajete sreću i nesreću vaš um će se smiriti na tački koja je slobodna i od sreće i od nesreće. Sreća je meki put, kamasukhallikanuyogo. Nesreća je kruti put, attakilamathanuyogo [5] Ukoliko poznajemo ova dva ekstrema, odbacićemo ih. Znamo kada um stremi bilo radosti ili nesreći, i tada ga zaustavljamo, ne dopuštamo mu da se prepusti. Imamo ovu vrstu opreznosti, sledimo jedini put, jedinstvenu Dhammu. Predani smo opreznosti, ne dopuštamo umu da sledi svoje sklonosti.

Ali u vašem vežbanju se sve to i ne odvija baš tako, zar ne? Vi sledite svoje želje. Ukoliko pratite svoje želje sve je jednostavno, zar ne? Ali to je spokojstvo koje prouzrokuje patnju, kao što se neko ne želi da radi. Odmara se, ali kada dođe vreme za jelo, nema ga. Tako to ide.

Tako sam se u prošlosti borio sa mnogim stranama Budinog učenja, ali nisam mogao da ga pobedim. Sada ga prihvatam. Prihvatam da su mnoga učenja Budina potpuno ispravna, uzeo sam ta učenja i koristio ih da obučavam i sebe i druge.

Vežbanje koje je važno jeste patipada. Šta je patipada? Jednostavno, ona je sve naše različite aktivnosti, stajanje, hodanje, sedenje, ležanje i sve ostalo. Ovo je patipada tela. A sada patipada uma: koliko puta ste se danas osećali loše? Koliko ste se puta osećali odlično? Da li je bilo uopšte uočljivih osećanja? Moramo upoznati sebe na ovaj način. Zapazivši ta osećanja, možemo li da ih ostavimo? Koje god još uvek ne možemo da ostavimo, moramo sa njim da radimo. Kada vidimo da još uvek ne možemo da ostavimo neko specifično osećanje, moramo ga uzeti i ispitati mudrošću. Razumeti ga. Raditi sa njim. To je vežbanje. Na primer, kada se osećato energično, vežbajte, ali i onda kada se osećate lenjo pokušajte da nastavite vežbanje. Ako ne možete da nastavite punom snagom, pokušajte bar sa pola. Nemojte da potrošite dan zbog lenjosti i nevežbanja. To vodi u katastrofu, to nije put oplemenjivanja.

Čujem da ljudi govore:

"Oh, ova godina mi je stvarno bilo loše."

"Kako to?"

"Bio sam bolestan cele godine. Nisam uopšte mogao da vežbam."

O! Ako ne vežbaju kada je smrt blizu, pa kada će uopšte vežbati? Ne, oni se zaborave u radosti. A ako pate opet ne vežbaju, zaborave se u bolu. Ne znam kada ljudi misle da vežbaju! Oni samo mogu da vide da su bolesni, da pate, da su skoro mrtvi zbog groznice… Tako je, gde je teško tu je i vežbanje. Kada se ljudi osećaju sretnima samo to im je u glavama i oni postanu razmetljivi i sujetni.

Moramo da negujemo naše vežbanje. Znači, bilo da ste sretni ili nesretni, morate isto da vežbate. Ako se osećate dobro treba da vežbate, a ako se osećate loše treba opet da vežbate. Oni koji misle: "Ove godine nisam mogao uopšte da vežbam, bio sam bolestan sve vreme"… kada se osećaju dobro, oni samo hodaju naokolo pevajući pesme. Ovo je pogrešno, a ne ispravno mišljenje. To je razlog zbog koga su svi učitelji iz prošlosti neprekidno vežbali svoje srce. Ako stvari idu u pogrešnom smeru, pustimo ih da budu u telu, a ne u umu.

U mome vežbanju bilo je trenutaka, nakon vežbanja od oko pet godina, kada sam osećao da je život sa drugima prepreka. Seo bih u svoju kuti, pokušavao da meditiram, a ljudi su neprekidno dolazili na razgovor, uznemiravajući me. Pobegao sam da bih živeo sam. Mislio sam da ne mogu vežbati sa tim ljudima što me uznemiravaju. Bilo mi je dosta, pa sam otišao u mali, osamljeni manastir u šumi, blizu jednog seoceta. Bio sam tamo sam, nisam pričao ni sam kim – zato što i nije bilo nikoga sa kim bi se moglo pričati.

Nakon što sam tamo proveo oko petnaest dana javila se misao: "Hmm. Bilo bi dobro imati iskušenika ili pa-kowa [6] ovde sa mnom. Mogao bi mi pomoći oko nekih malih poslova." Znao sam da će se takva misao javiti, i naravno, pojavila se!

"Hej! Zaista si karakter! Rekao si da ti je dosta tvojih prijatelja, dosta monaha i iskušenika, a sada želiš iskušenika. Šta je to?"

"Ne", kaže, "ja želim dobrog iskušenika."

"Aha! Gde su svi ti dobri ljudi, možeš li da nađeš nekoga? Gde ćeš da pronađeš dobru osobu? U celom manastiru bili su samo loši ljudi. Ti mora da si bio jedina dobra osoba, kada si tako pobegao!"

…. Moraš da ih ovako pratiš, da pratiš delove sopstvenih misli sve dok ne uvidiš….

"Hmm. Ovo je važno. Gde se dobra osoba može pronaći. Ne postoje dobri ljudi, moraš da dobrotu potražiš negde drugde, moraš da pogledaš unutar sebe. Ukoliko si tu dobar, tada gde god odeš biće dobro. Bilo da te drugi kritikuju ili pohvaljuju, i dalje si dobar. Ukoliko nisi dobar, tada kada te drugi kritikuju, pobesniš, a kada te hvale, prijatno ti je."

U to vreme sam razmišljao o ovome i shvatio sam, od tada pa sve do danas. Dobrota se mora potražiti unutra. Čim sam ovo shvatio želja za bežanjem je nestala. Kasnije, kada god bi mi se javila ta želja, puštao sam je da prođe.

Kada god bi se javila bio sam je svestan i zadržavao sam svoju svesnost na njoj. Tako sam imao čvrstu osnovu. Bilo gde da sam živeo, bilo da su me ljudi osuđivali ili šta drugo govorili, razmišljao sam kako suština nije u tome da li su oni dobri ili loši. Dobro ili zlo mora biti viđeno unutar nas samih. Kakvi god da su drugi ljudi, to je njihova briga.

Nemojte da razmišljate: "O, danas je prevruće", ili "Danas je prehladno", ili "Danas je…". Kakav god da je dan on je jednostavno takav. Zaista vi samo krivite vreme za sopstvenu lenjost. Moramo da vidimo Dhammu unutar nas, da tu postoji pouzdani mir.

Za sve vas koji ste došli da vežbate ovde, čak iako je to samo na nekoliko dana, mnoge stvari će se desiti. Mogu nastati mnoge stvari kojih niste ni svesni. Možda ispravno razmišljanje, možda pogrešno… mnogo, mnogo stvari…. Zato kažem da je ovo vežbanje teško.

Ako neki od vas postignu izvestan mir kada sednu da meditiraju, ne žurite da čestitate sami sebi. Takođe, ukoliko postoji zbunjenost, ne optužujte sebe. Ako se stvari čine dobrima ne radujte im se, a ako su loše nemojte da ih odbacujete. Samo ih posmatrajte, gledajte šta je to što imate. Samo posmatrajte, ne opterećujte se suđenjem. Ako su dobre, ne vezujte se brzo za njih, ako su loše, ne lepite se za njih. I dobro i loše mogu da povrede, zato se ne vezujte odmah za njih.

Vežbanje jeste da jednostavno sednete, sednete i posmatrate sve ovo. Nemojte da samo hvalite vaš um ili samo da ga osuđujete, shvatite pravo vreme za ove stvari. Kada je vreme za čestitanje onda čestitajte, ali samo malo – ne preterujte. Kao i sa vaspitavanjem deteta – ponekad morate da ga malo udarite. U našem vežbanju ponekad moramo da kaznimo sami sebe, ali ne kažnjavajte se non-stop. Ukoliko se stalno kažnjavate, začas ćete se okrenuti nečem prijatnijem. Tako se ne vežba. Mi vežbamo u skladu sa Srednjim putem. Šta je Srednji put? Srednji put je teško slediti, ne možete se osloniti na vaša raspoloženja i želje.

Nemojte da mislite da je samo sedenje sa zatvorenim očima vežbanje. Ukoliko mislite da je samo to način, brzo promenite svoje mišljenje. Neprekidno vežbanje jeste posvećenost vežbanju dok stojimo, hodamo, sedimo i ležimo. Kada sedate da meditirate, shvatite da jednostavno menjate položaj. Ako ovako shvatate, bićete mirni. Gde god da ste, konstantno ćete zauzimati stav vežbanja, imaćete stabilnu sabranost unutar sebe.

Oni među vama koji se, završivši svoje večernje sedenje, jednostavno prepuste svojim raspoloženjima, koji troše ceo dan dopuštajući umu da luta gde želi, otkriće da sledeće večeri kada sednu da meditiraju sve što će dobiti biće “odsjaj” onog uzaludnog razmišljanja tokom dana. Nema temeljne smirenosti zato što ste je gubili tokom dana. Ako ovako vežbate, vaš um se postepeno sve više i više udaljava od vežbanja. Kada upitam neke od mojih učenika: "Kako ide sa meditacijom?". Oni kažu: "O, sve je nestalo". Vidite? Oni mogu da izdrže mesec ili dva, ali za godini ili dve sve je gotovo.

Zašto je to tako? Zato što ne uključuju ovu suštinsku stvar u svoje vežbanje. Kada završe svoje sedenje oni gube svoj samadhi. Sede sve kraće i kraće, sve dok ne dođu do trenutka u kom čim su seli žele da završe. Na kraju ni ne sednu. To je isto kao i klanjanje Budinom kipu. Na početku se trude da se poklone svake večeri pred spavanje, ali nakon nekog vremena umovi počinju da im lutaju. Uskoro se ne opterećuju klanjanjem uopšte, samo klimnu glavom, dok najzad i to ne nestane. Obacuju vežbanje u potpunosti.

Zato razumite važnost sati, vežbajte neprekidno. Ispravno vežbanje je neprekidno vežbanje. Bilo da stojite, hodate, sedite ili ležite, vežbanje se mora nastaviti. To znači da se vežbanje, meditacija, čini u umu, a ne u telu. Ukoliko naš um poseduje predanost, savestan je i marljiv, tada će postojati sabranost. Um je važan. Um je taj koji nadgleda sve što radimo.

Kada pravilno razumemo, tada i pravilno vežbamo. Čak i kada činimo samo malo i to je u redu. Na primer, kada završite sedeću meditaciju, podsetite sebe da niste u stvari završili meditaciju, već jednostavno promenili položaj. Vaš um je i dalje miran. Bilo da stojite, hodate, sedite ili ležite imate sati sa sobom. Ukoliko imate ovakvu vrstu sabranosti, možete da zadržite vaše unutrašnje vežbanje. Naveče kada ponovo sedate, vežbanje se nastavlja neometeno. Vaš trud nije propao, omogućavajući umu da postigne mir.

Ovo se zove neprekidno vežbanje. Bilo da pričamo ili da činimo druge stvari, pokušajte da vežbanje učinite neprekidnim. Ukoliko naš um neprekidno ima sabranost i samosvest, naše vežbanje će se prirodno razvijati, postepeno će se ujedinjavati. Um će naći mir, zato što će znati šta je dobro, a šta loše. Uvideće šta se dešava unutar nas i ostvariti mir.

Ukoliko hoćemo da razvijemo silu (moralnu vrlinu) ili samadhi (nepokolebljivost uma) moramo prvo da posedujemo paññu (mudrost). Neki ljudi misle da će razvijati moralnu vrlinu, samadhi sledeće godine, a godinu posle toga razvijaće mudrost. Misle da su ove tri stvari odvojene. Misle da će napredovati, ali ako um nije koncentrisan (samadhi), kako će to uraditi? Ukoliko nema razumevanja (pañña), kako će to uraditi? Bez samadhi i pañña, sila će biti nepotpuna.

U stvari ovo troje ukrštaju se u istoj tački. Kada imamo silu imamo i samadhi, kada imamo samadhi imamo i paññu. Oni su jedno, kao mango. Bilo da je mali ili potpuno izrastao, to je i dalje mango. Kada je sazreo i dalje je isti mango. Ukoliko razmišljamo ovako jednostavnim pojmovima lakše ćemo to da vidimo. Ne moramo da naučimo mnogo stvari, već samo ovo – da shvatimo naše vežbanje.

Kod meditacije neki ljudi ne dobiju ono što žele, pa tako jednostavno odustanu, govoreći da još nemaju vrline da vežbaju meditaciju. Mogu da rade loše stvari, imaju za to talenat, ali nemaju talenat da čine dobro. Odustaju, govoreći da nemaju dovoljno dobro uporište. Takvi su ljudi, priklanjaju se svojim slabostima.

Sada kada imate šansu da vežbate, molim vas razumite da bilo da otkrijete da je teško ili lako razvijati samadhi, to potpuno zavisi od vas, ne od samadhija. Ako je teško, to je zato što pogrešno vežbate. U našem vežbanju moramo da imamo "ispravno razumevanje" (sammaditthi). Ukoliko je naše razumevanje ispravno, tada je i sve ostalo ispravno: ispravan razumevanje, ispravna namera, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan način življenja, ispravan napor, ispravan sabranost, ispravna koncentracija – osmostruki put. Kada imamo ispravno razumevanje svi ostali faktori slede.

Šta god da se desi, nemojte da dopustite da vaš um skrene sa smera. Gledajte unutar sebe i jasno ćete videti. Za najbolje vežbanje, kako ga ja vidim, nije neophodno da pročitate mnogo knjiga. Uzmite sve knjige i zaključajte ih negde. Čitajte samo sopstveni um. Zatrpavali ste se knjigama od trenutka kada ste pošli u školu. Sada kada imate priliku i imate vremena, uzmete knjige, stavite ih u orman i zaključajte ga. Čitajte samo svoj um.

Kada god nešto nastaje unutar uma, bilo da vam se dopada ili ne, bilo da se čini dobrim ili lošim, presecite to sa: "ovo nije sigurna stvar". Šta god da nastaje, presecite to sa: "nije sigurno, nije sigurno". Samo ovim jednim oružjem možete sve da posečete. Sve to "nije sigurno".

Za vreme jednomesečnogboravka u ovom šumskom manastiru napravićete mnogo važnih stvari. Videćete istinu. Ovaj stav "nije sigurno" je zaista važan. On razvija mudrost. Što više gledate više ćete videti stvari koje "nisu sigurne". Pošto nešto presečete sa “nije sigurno”, možda će i dalje kružiti oko vas i ponovo se pojaviti. Da, to zaista “nije sigurno”. Šta god da se pojavi, samo mu prilepite tu oznaku… "nije sigurno" … Prikačite mu znak… "nije sigurno" … I vremenom, kada dođe red, ponovo će se javiti … "Ah, evo ga ‘nije sigurno’." Kopajte dalje! Nije sigurno. Videćete ono što vas je lagalo mesec i više, godinu i više, od dana kada ste se rodili. Tu je samo to što vas je dugo lagalo. Uvidite to i shvatite kako stoje stvari.

Kada vaše vežbanje dosegne ovu tačku, nećete se lepiti za utiske, zato što su svi utisci nepouzdani. Da li ste to ikada primetili? Možda primetite sat i pomislite: "O kako je lep." Kupite ga i vidite… ne zadugo već vam je dosadio. "Ova olovka je zaista prekrasna", i odlučite da je kupite. Ne zadugo, dojadila vam je, ponovo. Tako to ide. Gde je tu izvesnost?

Ukoliko vidimo sve stvari kao neizvesne, tada njihova vrednost opada. Sve stvari postaju nevažne. Zašto da se držimo stvari koje nemaju vrednost? Čuvamo ih onako kao što bismo možda čuvali staru krpu da njome obrišemo noge. Sve čulne podražaje vidimo kao jednako vredne zato što svi imaju istu prirodu.

Kada shvatimo te podražaje shvatamo i svet. Svet su podražaji i podražaji su svet. Ukoliko nismo njima prevareni, nismo prevareni ni svetom. Ukoliko nismo prevareni svetom nismo prevareni ni podražajima.

Um koji ovo vidi imaće stabilnu osnovu znanja. Takav um neće imati mnogo problema. Koje god probleme da ima, može da ih reši. Kada više nema problema, nema više ni sumnji. Umesto njih dolazi mir. Ovo se zove "vežbanje". Ukoliko zaista vežbamo, to mora biti ovako.

Beleške

[1] Jedan od mnogih manastirskih ogranaka Ađan Čaovog glavnog manastira, Wat Pah Pong. [Natrag]

[2] Pojam (sammuti) odgovara pretpostavljenoj ili privremenoj stvarnosti, dok transcendencija (vimutti) odgovara oslobođenju od nje same ili njene iluzije. [Natrag]

[3] Mara je budistička personifikacija zla, iskušavalac, sila koja se suprostavlja bilo kakvom pokušaju razvoja dobrote i vrline. [Natrag]

[4] Ovo je igra reči "phadtibut" (vežbanje) i "wibut" (katastrofa) izgubljena u prevođenju. [Natrag]

[5] Ovo dva ekstrema je Buda opisao kao pogrešna u svom prvom govoru. Oni se obično prevode kao "prepuštanje čulnim zadovoljstvima" i "samoumrtvljavanje". [Natrag]

[6] Pa – kow: kandidat osam pravila, koji često živi sa bhikhuima poboljšavajući sopstvenu meditativnu praksu, a pomaže im u određenim poslovima koji su Vinaya pitakom zabranjeni za bhikkhue. [Natrag]